ANALIZA, MILORADOVIĆ: Kancelarka u nokdaunu

ANALIZA, MILORADOVIĆ: Kancelarka u nokdaunu


Nijedna politička pobeda u poslednjih četvrt veka nije bila bliže definiciji Pirove pobede nego što je to ostanak Muti u nemačkom kancelarijatu

Kada sam, pre par nedelja, pisala o predizbornoj televizijskoj debati između Angele Merkel i Martina Šulca, ocenila sam da će ishod izbora u Nemačkoj biti toliko neuzbudljiv da mogu tekst da napišem početkom septembra i dam ga u štampu tokom izborne noći. Hibris je strašna stvar koja uvek lupi o glavu, pa je lupila i meni u ovom slučaju. Zašto? Zato što sam verovala nemačkim psiholozima i ispitivačima javnog mnjenja. Nisam verovala britanskim analizama pred Bregzit, ni američkim predviđanjima da će Hilari Klinton biti prva američka predsednica. Sada jesam. I sigurno nisam jedina. Stereotipi su moćan psihološki mehanizam. Jedan od stereotipa na kojem smo odrasli jeste da su nemački stručnjaci pouzdani koliko i nemačka tehnologija. Da sam manje verovala njima, a više zdravoj logici, rezultati glasanja za novi saziv Bundestaga uopšte me ne bi iznenadili.
Šta se desilo? Angela Merkel osvojila je četvrti uzastopni mandat. Taj deo se i nije dovodio u pitanje. Međutim, nijedna politička pobeda u poslednjih četvrt veka, koliko se ja bavim ovim poslom, nije bila bliže definiciji Pirove pobede nego što je to ostanak Muti u nemačkom kancelarijatu. Naravno, niko nije očekivao da posle imigracione krize, Bregzita i cele fertutme oko grčkog duga njena Demohrišćanska unija ponovo dobije poverenje 41 odsto građana kao pre četiri godine. Međutim, malo ko je shvatio da će se čak milion glasača CDU okrenuti ekstremnoj desnici. Alternativa za Nemačku izvela je na birališta milion i po do sada pasivnih glasača, ubrala nezadovoljnike sa svih strana političkog spektra i sa 12,6 odsto glasova građana Nemačke uznela se do mesta treće najjače političke snage u zemlji. Ekstremna desnica se vraća u Bundestag (koji se, doduše, zvao Rajhstag poslednji put kada su nacisti šetali hodnicima parlamenta).

Cena ekstremizma
Pa šta, reći će mnogi, ekstremna desnica ima poslanike u parlamentima skoro svih zemalja Evrope. Da, ali nikada ne smemo da zaboravimo da je poslednji uspon ekstremne desnice na vlast u Nemačkoj koštao celu planetu više od osamdeset miliona žrtava, što vojnika izginulih na frontu i civila u nacističkim koncentracionim logorima u Drugom svetskom ratu, što građana koji su podlegli bolestima ili umrli od gladi tokom ratne nemaštine. Senke prošlosti su veoma duge i veoma mračne u Berlinu. Kada je, devedesetih godina prošlog veka, britanski arhitekta Norman Foster predvodio renoviranje zgrade Rajhstaga, koja je potom postala sedište oba doma nemačkog parlamenta, rešio je da na zidovima ostavi grafite sovjetskih vojnika, kao i oštećenja od ratnih operacija. Nije to uradio slučajno. Osvajanje Rajhstaga simbolički je značilo pobedu nad nacizmom. Fotografija isticanja sovjetske zastave nad Rajhstagom jedna je od najznačajnih u 20. veku. Sovjetska ofanziva na Berlin u kojoj je ova građevina, sazidana kao simbol ujedinjenja Nemačke u 19. veku, skoro sravljena sa zemljom, bila je krešendo šestogodišnjeg pakla na Zemlji, koji nikada ne smemo da zaboravimo. Norman Foster pobrinuo se da se svako ko danas uđe u Bundestag podseti na cenu koju je svet tada platio. Amerikanci, osim u ljudskim žrtvama, tu cenu mogu da izraze i u novcu. Maršalov plan, kojim je obnovljena posleratna Zapadna Evropa i denacifikovana Nemačka, koštao je Vašington 132 milijarde dolara u današnjem novcu. Da li ulazak ekstremno desne Alternative za Nemačku u ovu zgradu znači da je taj novac uludo bačen?

Naravno, niko nije očekivao da CDU ponovo dobije poverenje 41 odsto građana, ali malo ko je shvatio da će se čak milion glasača demohrišćana okrenuti ekstremnoj desnici

Naravno da ne. Maršalov plan i jeste odobren kako se ne bi ponovio scenario iz dvadesetih godina prošlog veka, kada je vojno i ekonomski u Prvom svetskom ratu ponižena Nemačka došla do dna. To se, naravno, pokazalo kao plodno tlo za Adolfa Hitlera i njegovu viziju nacije, države i sveta. Međutim, nesposobnost nemačkih stručnjaka da predvide da će šest miliona građana podržati Alternativu za Nemačku ove godine podseća me na čuveni dijalog iz kultnog Fosijevog filma „Kabare” kada nemački baron koji iz „rols-rojsa” gleda naciste kako biju nekog građanina objašnjava svom ljubavniku, engleskom profesoru, da su nacisti korisni jer će državu rešiti komunista. Ono što baron u filmu ne zna jeste odgovor na pitanje Engleza: „A ko će se rešiti nacista?” Odgovor sada znamo – ceo svet uz nadljudske žrtve. Da li Alternativu za Nemačku i njen uspon možemo da uporedimo sa usponom nacista, svodi se na pitanje da li današnju Nemačku možemo da uporedimo s Vajmarskom republikom? Odgovor je – i da i ne.

Velika izborna godina u Evropi je na zalasku. Ekstremna desnica nigde nije pobedila, ali se svuda ušančila. Ulazimo u eru suprotnu globalizacijskom internacionalističkom pristupu

Besni istok
Nemačko društvo od Vajmarske republike do danas oštro je podeljeno na levicu i desnicu. Ono što je novo jeste geografija tih podela. Nekada je ekstremna desnica uporište imala u većinski rimokatoličkim delovima zemlje na jugu, a posebno u Bavarskoj. Inspiraciju je crpla iz susedne Austrije, gde je sve zapravo počelo još u 19. veku. Danas, ekstremni desničari, osim u tradicionalnom, imaju i novo uporište na krajnjem istočnom obodu zemlje. To je logična posledica činjenice da Nemačka nikada nije uspela da se i ekonomski ponovo ujedini posle političkog reuniona. Krajnji istok zemlje je najsiromašniji pa je i bes stanovništva prema establišmentu recipročan. Alternativa za Nemačku nije slučajno sebi dala to ime. Nemačka ekstremna desnica u prvoj polovini 20. veka nastala je kao odgovor na tešku ekonomsku krizu u zemlji, u kojoj su milioni ljudi jeli u narodnim kuhinjama, a nacionalni ponos prodavao se za milijarde maraka, koje, zbog rekordne i vrtoglave inflacije, nisu vredele ništa. Nemačka je danas možda jedina zemlja u Evropi koja je manje-više izbegla svetsku ekonomsku krizu 2008. godine. Glavna zamerka Alternative za Nemačku, ali i Slobodnih demokrata Angeli Merkel bila je u početku to što se zalagala za evropski plan pomoći Grčkoj da otplati nagomilane dugove.
Lider Slobodnih demokrata Kristijan Lindner već je polio ne samo kancelarku Merkel hladnim tušem već i njenog glavnog evropskog saveznika, francuskog predsednika Emanuela Makrona. Naime, šef francuske države je u utorak održao govor u kojem je izložio svoju viziju daljih evropskih integracija u postbregzitovskoj Evropi. Izlaganje je trebalo da bude dragulj u kruni Merkeline izborne pobede kojim će se najaviti stvaranje zajedničkog budžeta evrozone i Evropskog monetarnog fonda, koji bi se bavio gašenjem ekonomskih požara na Starom kontinentu. Lindner, od koga zavisi buduća koaliciona vlada u Nemačkoj, već je najavio da ne žuri u krilo Muti po svaku cenu. Zašto? Zato što su Slobodne demokrate upravo zbog učešća u koalicionoj vladi na prethodnim izborima za Bundestag skoro zbrisane s lica zemlje. Bile su im potrebne četiri godine i novi mladi harizmatični lider da bi se mukotrpno domogle svakog desetog glasa u Nemačkoj.

Germany ElectionFatalna greška Angele Merkel bila je u tome što je izbeglice pozvala u Nemačku a da se povodom toga nije konsultovala ni sa kim. Time je sama postala odgovorna za uspon ekstremne desnice

Da je koalicija sa Angelom Merkel toksična, pokazuje ne samo sudbina Slobodnih demokrata na prethodnim već i debakl Socijaldemokratske partije na ovim izborima. Sa samo petinom biračkog tela iza sebe, umerena levica beleži najgori izborni rezultat od Drugog svetskog rata. Ni smena na vrhu u januaru, kada je bivši predsednik Evropskog parlamenta Martin Šulc zamenio ministra spoljnih poslova Zigmara Garbrijela, nije pomogla. Posle četiri godine crveno-crne Velike koalicije desnog i levog centra u Nemačkoj, stranka je jednostavno izgubila identitet, utopivši se u politiku Angele Merkel. Kazna je ne samo gubitak miliona glasova, već, što je mnogo važnije, prelivanje čak pola miliona glasova socijaldemokrata Alternativi za Nemačku.

Slabija nego ikad do sada
Zato će teško ići stvaranje „Jamajkanske koalicije”, nazvane po crnoj, žutoj i zelenoj boji zastave te zemlje, koje ujedno predstavljaju i boje potencijalnih koalicionih partnera – Demohrišćanske unije, Slobodnih demokrata i Zelenih. Slobodne demokrate se boje ponovnog gubitka identiteta i najmanje što će tražiti jeste ministarstvo finansija. Time će direktno staviti klip u točkove evropske liberelno-ekonomske osovine Merkel – Makron. Zeleni žele u vlast, ali svi oni zaziru zbog niza korupcionaških skandala koji preko decenije drmaju tu stranku, što se od respektabilne političke snage iz vremena Joške Fišera svela na grupu građana s manje-više stabilnom bazom od osam-devet odsto. Međutim, kakva-takva, ta koalicija je Merkelovoj jedina opcija. Socijaldemokrate ovoga puta žele da ostanu opozicija, a saradnja sa ekstremistima iz proruske Levice, naslednice Komunističke partije Istočne Nemačke i ksenofobične ultradesne Alternative za Nemačku, za sada je nezamisliva za kancelarku. No, mnogo štošta je bilo nezamislivo doskora. Jedno je izvesno, Angela Merkel je u prvom političkom nokdaunu u svojoj karijeri. Odbrojavanje je u toku. Kada se bude pridigla, biće slabija nego ikada do sada.
Da li, u svetlu ovakve situacije u Nemačkoj, više ikome zvuči čudno što je Britanija odlagala pregovore o Bregzitu koliko god je mogla i što je britanska premijerka Tereza Mej izabrala baš dane uoči glasanja za Bundestag da se iz renesansne trgovačke prestonice Evrope, Firence, obrati kolegama na Starom kontinentu povlačeći direktnu paralelu između tog grada-republike i njene vizije postbregzitovske Britanije? Da li se i dalje može očekivati da Mišel Barnije od Londona traži četiri puta veću sumu za razvod od Evrope nego što iznose britanske obaveze prema evropskom budžetu do 2020. godine? U svetlu uspona evroskeptičnih Slobodnih demokrata i još evroskeptičnije Alternative za Nemačku, sigurno da ne. I time je, uz ekstremnu desnicu, Britanija najveći pobednik izbora u Nemačkoj.
No, vratimo se žiži ove priče – Alternativi za Nemačku. Ona će, kao uostalom i socijaldemokrate, u naredne četiri godine koristiti skupštinsku govornicu za promovisanje svojih stavova. Time će vezati Angelu Merkel za parlament, gde će kancelarka morati da bude mnogo aktivnija. To opet znači da joj ne ostaje previše vremena za evropska pitanja. S jedne strane, to uopšte nije loše. Svaki vladar u četvrtom uzastopnom mandatu treba da bude pod budnim okom parlamenta. Loše je to što se ekstremno desna retorika useljava u Bundestag s novim poslanicima. Time nezamislivo postaje normalno.

Zaoštravanje s Turcima
Jedna od posledica sedanja ekstremnih desničara u poslaničke klupe biće svakako zaoštravanje odnosa s turskom zajednicom u Nemačkoj i imigrantima. Kada je reč o ovom prvom, ni Demohrišćanska unija ni Socijaldemokratska partija nisu blagonaklone prema Ankari, što je pokazala i debata Merkelove i Šulca u predizbornoj kampanji. Time će se oko četiri miliona Turaka u Nemačkoj naći u veoma nezavidnoj situaciji, na pola puta između stare i nove domovine. Videli smo u šta se pretvorio bes Istočnih Nemaca zbog ekonomske nejednakosti sa zapadom zemlje. Tek ćemo videti u šta će se pretvoriti bes sinova i kćerki turskih gastarbajtera rođenih na nemačkom tlu. Može se očekivati da, pred naletom islamofobije, oličene u Alternativi za Nemačku, zbiju redove sa oko milion izbeglica s Bliskog istoka, kojima je Muti pre dve godine širom otvorila vrata. Na prvi pogled, ovaj potez je bio potpuno human i razuman. Međutim, za razliku od bivših kolonijalnih sila, Nemačka jeftinu radnu snagu ne traži u zabitim delovima sveta. Ili je ne traži samo tamo. Prvi socijaldemokratski kancelar Vili Brant širom je otvorio vrata jugoslovenskim gastarbajterima početkom sedamdesetih godina prošlog veka. Za Jugoslovenima su stigli Turci. Za Turcima cela Istočna Evropa posle proširenja Evropske unije 2004. godine. I najzad, Nemačku je zapljusnuo milionski izbeglički talas. Dve vladajuće stranke u svakom novom talasu videle su novu jeftinu radnu snagu. Međutim, ostatak Nemačke evidentno ne deli to mišljenje. U čemu je zapravo problem? Problem je u nedovoljnoj demokratizaciji posleratne Nemačke. Saveznici su učinili koliko su mogli i koliko im je Hladni rat dozvolio. Činjenica je da se velika državna pitanja ne mogu rešavati bez sveopštih javnih debata. Kada ona izostane, nastaju duboke podele. Nije Nemačka jedina koja od ovog problema trenutno pati. Manje-više sve zemlje Zapada nastojale su da izbegnu sveobuhvatnu debatu o ovom ili onom bolnom pitanju. I uvek je pobednik bio samo jedan – ekstremni deo političkog spektra, bilo levi ili desni. Dakle, fatalna greška Angele Merkel bila je u tome što je izbeglice pozvala u Nemačku a da se povodom toga nije konsultovala ni sa kim. Time je zapravo sama postala odgovorna za uspon ekstremne desnice, koja je tipičan prvi odgovor javnosti na osećaj gubitka nacionalnog identiteta, koji u poslednje dve godine dominira u Nemačkoj.

Ako zaista želi da opstane na vlasti, vreme je za zakasnelu debatu o imigraciji – gorućem i centralnom pitanju ovih izbora. Vreme je da sasluša tuđe ideje

Šta joj je sada činiti? Ako zaista želi da opstane na vlasti, vreme je za zakasnelu debatu o imigraciji – gorućem i centralnom pitanju ovih izbora. Vreme je da sasluša tuđe ideje i formira ozbiljnu, a ne ad hoc ekonomsku i socijalnu politiku. Ukoliko to ne učini, poene će nastavljati da prikuplja Alternativa za Nemačku, ali i socijaldemokrate, koje prelaze u opoziciju. Za Merkelovu je najopasnije da je zbog tvrdoglavosti napusti sestrinska bavarska Hrišćansko-socijalna unija. To nije nemoguće. Njen lider Horst Zihofer od početka se protivio kancelarkinoj imigracionoj politici. Po zatvaranju birališta optužio ju je da je „ostavila desno krilo stranke otvoreno i ranjivo”, što je istina. Biračko telo bavarske CSU stoji mnogo dešnje od onog koje podržava kćerku protestantskog pastora Angelu Merkel. Ako ona ostane tvrdoglava, Bavarci bi mogli da se okrenu Alternativi za Nemačku, koja je i sama nastala pre četiri godine okupljanjem nezadovoljnika iz redova Demohrišćanske unije koji su smatrali da Evropa i Nemačka ne treba da finansiraju grčki dug. U međuvremenu je na vatru grčkog pitanja doliveno ulje imigracione krize. Situacija je eskalirala. Fraze poput „gubimo nemački način života”, „Alternativa za Nemačku jedina razume puls naroda” jasni su znaci upozorenja da kancelarka mora da stane i dogovori se s narodom kako dalje. Ili nema dalje.

Ušančena desnica
Najveća greška Angele Merkel bila bi potcenjivnje Alternative za Nemačku. U tu zamku je lako upasti. Samo nekoliko sati po zatvaranju birališta, liderka te stranke Frauke Petri zaprepastila je javnost, ali i stranačke kolege, saopštenjem da će u Bundestagu nastupati kao nezavisni poslanik. Četrdesetdvogodišnja hemičarka, obrazovana na britanskom Univerzitetu u Redingu, bila je umereno lice ekstremne desnice. Nedavno se sukobila sa ekstremistima u ionako ekstremnim redovima oko pitanja da li iz stranke treba izbaciti člana koji se otvoreno zalagao za revizionizam Holokausta i ere vladavine nacizma. Njena ostavka vidno je uznemirila jevrejsku zajednicu u Nemačkoj. Angela Merkel grdno će pogrešiti ukoliko cepanje vrha Alternative za Nemačku bude doživela kao uvod u njenu propast. Dramatični rascepi česte su dečje bolesti novonastalnih stranaka. Ulaskom u Bundestag, Alternativa za Nemačku ubrzano će ući u pubertet i početi da sazreva. Na njenom čelu ostaju Aleksander Gauland, sedamdesetšestogodišnji razočarani veteran Merkeline stranke i mlada ekonomistkinja Alis Vejdel, koja sa svojom partnerkom gaji četvoro dece. Ovaj dvojac već je zauvek promenio političku retoriku predizbornim posterima sa sloganima: „Burke? Više volimo bikini” ili „Islam ne pristaje nemačkoj kuhinji” uz sliku svinjetine na bilbordu. Može se očekivati da se isto zapaljivo oratorstvo nastavi i u Bundestagu.
Zato je suštinski izborni rezultat najvažnijih izbora ove godine u Evropi okretanje Nemačke ka samoj sebi. Time je Makronova vizija daljeg ekonomskog ujedinjenja EU mrtvorođenče. Sama Evropa manje-više je ili desno ili desnije od centra. Uspeh Alternative za Nemačku svakako će dati polet evropskim ekstremistima i pomoći austrijskim ultradesnim Slobodnjacima da uđu u vlast posle izbora 15. oktobra.
Velika izborna godina u Evropi je na zalasku. Ekstremna desnica nigde nije pobedila, ali se svuda ušančila. Ulazimo u eru suprotnu globalizacijskom ineternacionalističkom pristupu. Nju je, ironično, najbolje definisao američki predsednik Donald Tramp u govoru u Ujedinjenim nacijama pre desetak dana. „Uvek ću Ameriku staviti na prvo mesto, i očekujem da i vi to učinite kada je reč o vašim državama”, poručio je Tramp okupljenim liderima. Dakle, u se i u svoje kljuse. Pa dokle stignemo.

TA RUŽNA REČ “STRANAC”

A šta je sa zapadnim Balkanom? S obzirom na to da je Nemačka motor Unije i njenog proširenja, rezultat izbora za Bundestag mogao bi da dovede do, ako ne kočenja, onda približavanja ovog dela kontinenta Evropskoj uniji, a ono do usporavanja tog procesa do brzine ostarelog puža. Jedini poslanik u Bundestagu koji potiče s prostora zapadnog Balkana ostaje Hrvat iz Prekomurja i socijaldemokrata Josip Juratović. Da li je njegov glas dovoljno jak da se čuje u uzavreloj parlamentarnoj debati gde reč „stranac” spada u ružne reči? Odgovor znamo.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte Vaš komentar