ANALIZA, MILORADOVIĆ: Pobeda Makrona - evropski het-trik

Pobedom Emanuela Makrona ojačana je osovina Pariz-Berlin, originalni pokretač projekta ujedinjene Evrope

Iza nas su drugi najvažniji izbori u Evropi ove godine. Posle Holanđana, koji su birali parlament, Francuzi su odlučili koga žele za predsednika svoje Pete republike. Izabrali su rekordno mladog tridesetdevetogodišnjeg bivšeg ministra ekonomije Emanuela Makrona. Odbacili su skoro deset godina stariju liderku ekstremno desnog Nacionalnog fronta Marin le Pen. Šta nam ovi rezultati govore o francuskom društvu?
Prva lekcija je da ovi kandidati nisu bili po volji rekordno velikog broja građana. U prvom krugu na izbore nije izašao svaki peti birač, u drugom svaki četvrti. Za neke politički apatičnije zemlje, takav odziv bio bi proglašen za uspeh. Međutim, u Francuskoj, gde svaka predizborna kampanja udara na sva čula birača do te mere da je bekstvo od politike nemoguće, ovo je prvi pad izlaznosti od daleke 1969. godine. Dodajmo tome i da je preko 11 odsto od 75 procenata birača koji su glasali namerno poništilo svoje listiće, i stići ćemo do skoro trećine biračkog tela, koja nije mogla ili nije želela da se opredeli između elitiste Makrona i populistkinje Le Penove.
Time stižemo do druge lekcije iz francuskog građanskog društva. Ako se zapitamo ko su ljudi koji nisu glasali ili su na birališta izašli kako bi svoje likovno-literarne sklonosti ispoljili na glasačkom listiću, stižemo do dvojakog zaključka. Prvi tip apstinenata su strasni pobornici određenih partija i ideja koji nisu spremni na kompromisno glasanje. To su, pre svih, socijalisti, očajni zbog istorijski najvećeg sunovrata svoje partije, oličenog u neverovatnoj nepopularnosti doskorašnjeg predsednika Olanda, koji s vlasti odlazi sa bednih četiri odsto podrške, i u nešto manje depresivnom izbornom rezultatu kandidata Benoa Amona od 6,6 odsto. Drugi tip su ekstremniji levičari i oštri protivnici ekonomske globalizacije okupljeni oko pokreta „Nepokorena Francuska" odmetnutog socijaliste Žan-Lika Melenšona. Njih je dvostruko više nego na prethodnim izborima. Skoro svaki peti Francuz je privržen ovom delu leve strane političkog spektra. Za njih je nemoguće da glasaju za globalistu Makrona.
Neke od njih je mogla da privuče antiglobalistička platforma liderke Nacionalnog fronta, ali rezultati pokazuju da velika većina melenšonovaca nije mogla da svari njenu ekstremno desnu i postkolonijalno nepomirljivu politiku prema imigrantima, a posebno ljudima bez papira, s potpuno nerešenim statusom, kakvih u Francuskoj ima oko četiri stotine hiljada.
Dakle, iako često razlike između ekstremne levice i desnice prave pun krug pa se te dve krajnosti dodiruju, rezultati izbora u Francuskoj pokazuju da je dodirnih tačaka bilo nedovoljno.

Prljav veš
Možda najveća lekcija ovog glasanja jeste da nisu samo socijalisti u krizi. Degolisti, perjanica desnog centra, koji često menjaju ime i trenutno se zovu Republikanci, sa oko 20 odsto glasova možda nisu doživeli debakl, ali su tokom unutarstranačkih izbora i kasnije tokom predsedničke kampanje na konopac okačili sav prljav veš. Konopac se pokazao toliko dug da im se s vremenom obavio oko vrata i počeo da ih guši. Naime, već unutarstranački izbori, prvi put na desnici organizovani po ugledu na one američke, pokazali su koliko su duboka i nepomirljiva frakcijska trvenja među naslednicima politike koju je posle pobede u Drugom svetskom ratu utemeljio najduže vladajući francuski predsednik - general De Gol. Bivši predsednik Nikola Sarkozi nadao se velikom političkom povratku, da bi ga s leđa napao bivši šef kampanje i premijer iz vremena njegove vladavine Fransoa Fijon. Nesrećni Alan Žipe, veliki diplomata i veoma sposobni premijer tokom mandata Žaka Širaka, uspeo je samo da nadimak Robot zameni novim - Alija zbog tolerantnosti prema imigrantima iz zemalja Magreba, bivših francuskih kolonija gde i dalje curi gnoj iz rana ratova za nezavisnost.
Takvi došljaci čine tek nešto više od četiri procenta stanovništva, ali desnici, pa makar i centralnoj, njihovo prisustvo bode oči do te mere da se, kao i svaki bauk, čine mnogo brojnijim, opasnijim i strašnijim nego što to u stvari jesu. Alžirski rat završen je pre više od pola veka, ali za mnoge u Francuskoj kao da je sve bilo juče. Taman su se degolisti konsolidovali, makar i u rukavicama, oko svog kandidata Fijona kada je isplivala nepotistička afera „Penelopgejt". Fijonova supruga Penelopa se izlajala da je od muža primala pola miliona evra godišnje za posao savetnice, koji uopšte nije obavljala. Od tog trenutka Fijon, a s njim i degolisti, valjao se u tabloidom blatu. Afera ga je koštala ulaska u drugi krug. Dakle, prvi put u istoriji Francuske u finiš predsedničke trke nije se plasirao kandidat nijedne od dveju dominantnih stranaka. To nam pokazuje da je biračima dosta političkog status kvoa. Nažalost po socijaliste i degoliste, parlamentarni, regionalni i lokalni izbori su tu iza ćoška, već sredinom juna. Nema se mnogo vremena za prestrojavanje i ubeđivanje birača da stare stranke mogu da izrode novu politiku.

Desnica diže glavu
Najzad, poslednja velika lekcija francuskih predsedničkih izbora je da, suočeni sa ekstremno desnom pretnjom, Francuzi ne oklevaju da je odlučno odbace. Razlika između kandidata u drugom krugu bila je impozantnih 33 odsto. To je daleko od uobičajenog. Obično se tokom izborne noći nokti grizu do korena pošto se do poslednjeg trenutka ne zna ko pobeđuje. Pre pet godina, socijalista Oland pobedio je degolistu Sarkozija s jedva nešto više od tri procenta razlike. Pet godina pre toga, Sarkozi je potukao neubedljivu Segolen Roajal sa oko šest odsto glasova više. Sličnu razliku beležili su pobednik Žak Širak i gubitnik Lionel Žospen 1995. godine. Možda najnapetije bilo je 1981. godine, kada je Francuska dobila prvog socijalističkog predsednika Fransoa Miterana, koji je na mišiće odneo prevagu nad Valeri-Žiskarom Destenom u atmosferi panike da će levica nacionalizovati sve pred sobom, uključujući i viškove privatne imovine poput drugog stana u vlasništvu. Primetili ste možda da sam elegantno preskočila predsedničke izbore 2002. godine. Nemci kažu: „Šećer dolazi na kraju." U ovom slučaju, poenta dolazi na kraju. Pre petnaest godina, Žaka Širaka je reizabralo rekordnih 82 odsto birača. Odakle takva popularnost? Jednostavno. Protivkandidat mu je bio tadašnji lider Nacionalnog fronta i otac sadašnje liderke iste stranke Žan-Mari le Pen.

Žan-Mari le Pen nije oprostio svojoj kćerki što ga je izbacila iz partije, i naneo joj je bokserski udarac pred same izbore

Prvi put otkako je kvisling maršal Peten spakovao kofere pronacističke Višijevske republike, da bi život završio senilan u zatvoru, ekstremna desnica je digla glavu. Le Pen je tada za nešto manje od dva procenta nadmašio (ne)popularnost (ponovo) Lionela Žospena i provukao se u drugi krug. Bio je to pravi politički zemljotres čiji su se talasi osetili do rubnih delova Evrope. Politički šamar birača u drugom krugu bio je podjednako dramatičan. Zastanimo ovde za trenutak. Samo deceniju i po kasnije, kćerka Žan-Marija - Marin jeste izgubila predsedničke izbore, ali je udvostručila broj glasova u odnosu na svog oca. Što je mnogo značajnije (i opasnije), ona je uspela u svom naumu da stavi tačku na, kako to voli da kaže, demonizaciju Nacionalnog fronta. Trećina birača više ne smatra ekstremnu desnicu nacionalnom sramotom. Štaviše, otvoreno je podržava. Zato poraz Marin le Pen na ovim izborima treba da shvatimo samo kao relativan neuspeh.

Predstoji prava borba
U atmosferi u kojoj obe glavne stranke obezglavljeno jure ukrug, Nacionalni front je dobio značajan zamajac. I to u pravi čas - pred izbore na svim nivoima. Nacionalni front je ispod 30 procenata podrške birača zabeležio u samo tri od trinaest regiona evropskog dela Francuske. Na severu i severoistoku zemlje, kao i u Provansi, na Azurnoj obali i Korzici, ta podrška daleko premašuje četrdeset odsto. Na šta to ukazuje? Na potencijalno istorijski uspeh Nacionalnog fronta u junu. Zato svima koji slave pobedu centrističkog Makrona treba da bude jasno da prava borba tek predstoji, jer ukoliko ekstremna desnica ponovi ovakve rezultate u junu, novoizabranom predsedniku preti kohabitacija s neprijateljski nastrojenom skupštinom, buntovnim regionalnim i ponekad potpuno odmetnutim lokalnim vlastima. Može li se takav ishod sprečiti?
Dobra vest za novoizabranog predsednika je iznenadna odluka Marion Marešal le Pen, nećake liderke Nacionalnog fronta i jednog od samo dva poslanika francuskog parlamenta iz redova te stranke, da se ne kandiduje na junskim izborima. Marion navodi „lične razloge" za povlačenje iz politike. Centrala u elitnom pariskom predgrađu Sen Kluu ništa ne komentariše. No, udarac tetki je nepobitan. Marin le Pen nije ništa bolje sreće ni kada je u pitanju njen rođeni otac. Naime, Žan-Mari je svojoj kćerki naneo bokserski udarac neposredno pred izbore vrlo konfuznim intervjuom u kojem ju je nominalno podržao, da bi potom konstatovao da ona „nije sposobna da obavlja dužnost predsednika republike". Jasno je da joj nije oprostio političko oceubistvo kada je, 2011. godine, preuzela stranku iz koje ga je potom i izbacila kako bi sprala ljagu „petenizma" s Nacionalnog fronta.
I dok se porodica Le Pen rve sa svojim demonima, novoizabranom predsedniku Markonu predstoji mnogo teži zadatak. U junu je na ispitu njegov novoosnovani pokret En Marche. Teško je prevesti taj naziv a da se mnogo toga ne izgubi u prevodu. Aludira na tekst francuske nacionalne himne „Marseljeze" i u najširem smislu znači „Krećemo unapred". No, da li će tako i biti? Makron je u drugom krugu predsedničkih izbora, pre svega svojom liberalnom i globalističkom ekonomskom politikom, probio barijeru između levice i desnice i, u odsustvu degolističkog kandidata, zgrabio najveći deo glasova desnog centra. Na opštim izborima neće biti tako. A vremena je malo. Dakle, za mesec dana Makron treba da ubedi Francuze da se ne vrate i ne zabarikadiraju u tradicionalne stranačke tabore, već da ostanu privrženi njegovom na vlasti neproverenom pokretu. To nije lako. U prilog mu idu mladost, lepota i zamajac pobede na predsedničkim izborima. Protiv njega su ovoga puta svi od levog do desnog kraja političke scene. Izuzetak su socijalisti, koji u sopstvenom rasulu nemaju kuda nego da ga podrže jer vremena za duboku reformu prosto nemaju. Bivši premijer Manuel Vals je jasno i glasno već stao iza svog bivšeg ministra. Ne treba smetnuti s uma ni da je Emanuel Makron završio prestižnu Nacionalnu školu za administraciju, koja je u Francuskoj tradicionalno uzgajalište kadrova za upravu nad zemljom. Iako se privoleo socijalistima, što nije često izbor polaznika te obrazovne institucije, koji kasnije poslovično prerastu u listu „ko je ko u Francuskoj", tradicionalisti, a takvih je najveći broj među posvađanim degolistima, mogli bi da odluče da su baš Makron i njegov pokret garant stabilnosti Pete republike.

Evropski bankari su odahnuli, ali će biti uzdržani sve dok ne prođu junski parlamentarni izbori, jer tek tada može biti završena bitka za stabilan evro

Privlačenju podrške desnice ne škodi ni podatak da je Makron radio kao investicioni bankar grupe Rotšild. Ova familija, čiji se francuski i engleski ogranak ponovo ujedinio pre dvanaest godina, ne predstavlja samo najmoćniju i najtrajniju bankarsku dinastiju u modernoj istoriji. Ona leži na oko 350 milijardi dolara kapitala i time je nepobitno najbogatija na svetu. Da li Rotšildi podržavaju svog bivšeg službenika, nije ni bitno. Bitna je percepcija birača da bi to mogao da bude slučaj. A ta percepcija sliva glasove desnice u Makronov ćup (sa pravim ili lažnim zlatom - to ćemo tek videti).

Nada za Evropu
Međutim, Makron ima još jedan snažan oslonac - Evropsku uniju. Samo pola sata posle njegove pobede na predsedničkim izborima, evro je vredeo preko 1,1 u odnosu na dolar prvi put otkako je Donald Tramp ušao u Belu kuću. Doduše, berze su očekivale ovakav ishod glasanja pa se kurs evra ubrzo ustalio neznatno ispod ovog magičnog odnosa. Međutim, u Frankfurtu i Centralnoj evropskoj banci čuo se uzdah olakšanja jer je eventualna pobeda Marin le Pen, pobornice izlaska iz evrozone, pretila da porine ceo projekat u potpuni haos. Doduše, evropski bankari će držati dah sve dok ne prođe junska francuska izborna bura, jer dokle god se ne zna konačni saziv nove skupštine, bitka za stabilan evro ne može biti završena. Osećaj evrofila može se sažeti u tvit italijanskog premijera Paola Đentilonija posle pobede centrističkog francuskog kandidata: „Ura, Makron predsednik. Ima nade za Evropu!" I više od toga. Ovakvim ishodom ojačana je osovina Pariz-Berlin, originalni pokretač projekta ujedinjene Evrope. Nemačka kancelarka Merkel s pravom je ovaj rezultat nazvala „pobedom za jaku ujedinjenu Evropu". Naime, pre dve godine, Makron, tada ministar ekonomije, objavio je sa sadašnjim potpredsednikom nemačke Velike koalicije, socijaldemokratom Zigmarom Gabrijelom, zajedničku viziju daljih evropskih integracija. Ta platforma suštinski znači ekonomsku federalizaciju evrozone sa zajedničkim parlamentom, budžetom i komesarom zaduženim samo za tu grupu zemalja. Ne zaboravimo da je veliki prijatelj Zigmara Gabrijela i doskorašnji predsednik Evropskog parlamenta Martin Šulc kandidat socijaldemokrata za kancelara na predstojećem glasanju u Nemačkoj. Dakle, Makronova pobeda daje vetar u leđa nemačkom desnom centru. Međutim, ni Angela Merkel, ukoliko se bude izborila za četvrti uzastopni mandat, neće pokazati manji entuzijazam za saradnju s novim francuskim predsednikom. Ko god da pobedi na nemačkim izborima, biće evrofil. Time će Evropa postići holandsko-francusko-nemački izborni het-trik, a 2017. godina biće godina kojom Evropska unija uzvraća udarac centripetalnom delovanju Bregzita i pobede Donalda Trampa.
Da je Evropa na pomolu da digne glavu iz barem političke ako ne ekonomske krize, vidno je i iz reakcije ruskog predsednika Vladimira Putina na odluku francuskih birača. Naime, Putin je pozvao Makrona da se „odbace međusobna nepoverenja". Time je aludirao i na skandal koji je pratio završnicu predizborne kampanje kada je hakerska grupa, poznata pod mnogo različitih imena, a koja se dovodi u vezu s ruskom vojnom obaveštajnom službom GRU, izvršila upad u internet sferu Makronove kampanje. Bilo pa prošlo. Tako barem mediji na zapadu čitaju poruku ruskog šefa države novom francuskom kolegi.

Gubitnici u Londonu
Najveći spoljnopolitički gubitnik francuskih predsedničkih izbora je Velika Britanija. Ulazak osvedočenog evrofila u Jelisejsku palatu dodatno će otežati nimalo lake pregovore Londona o izlasku iz Evropske unije. Međutim, ova pobeda na samo prividno paradoksalan način ojačava redove britanskih konzervativaca pred još jedne važne izbore ove godine. Naime, čak osam od deset torijevaca smatra da se Evropljani na sve moguće načine mešaju u kampanju i trude da podriju premijerku Terezu Mej. Makronova pobeda je, dakle, ojačala torijevsku evrofobiju. Šef britanske diplomatije Boris Džonson je neposredno po proglašenju izbornih rezultata u Francuskoj simpatizerima poslao imejl u kojem ih poziva da stanu iza Mejove snažnije nego ikada. Njeno sazivanje prevremenih izbora je mudar politički manevar. U trenutku kada laburisti praktično ne postoje, premijerka Mej očekuje da potvrdi apsolutnu parlamentarnu većinu i time zapuši usta očajnim evrofilima, ali i škotskim nacionalistima i njihovim secesionističkim tendencijama upakovanim u oblandu evrofilije.
No, biće prilike za analize britanske postbregzitovske hamletovštine. Makron je za sada vratio Evropu u stabilne vode. Junski izbori sa obe strane La Manša će nam dati odgovor na pitanje da li se te vode mute ili postaju sve bistrije.