ANALIZA, MILORADOVIĆ: Vreme je za pravdu

Iako izgleda da Nemačka i Amerika imaju zajedničkog rivala, Kinu, po poseti Angele Merkel Donaldu Trampu ne bi se moglo zaključiti da važi ona „neprijatelj mog prijatelja je i moj neprijatelj"

Osamdeset dva miliona ljudi. Tri hiljade sedam stotina milijardi dolara bruto nacionalnog proizvoda godišnje. Minimalna mesečna zarada 1.473 evra. Privredni rast od 1,6 odsto u prošloj godini. Šest milijardi dvesta miliona evra suficita u državnom budžetu. Nezaposlenost, poslednji put merena pre šest meseci, 4,2 odsto. Pa, ljudi gde to ima?! Gde je ta zemlja u kojoj minimalac prevazilazi srpski san od hiljadu evra? Ne treba mnogo da razmišljamo. Postoji samo jedan odgovor - Nemačka.

Ekonomisti će posle ovih statistika prestati da čitaju ovaj tekst. Sve je toliko idilično da nije zanimljivo. Nemačka je peta ekonomija sveta, prva u Evropi. Jedva da je osetila svetsku ekonomsku krizu 2008. godine. Nemačka, u trenucima dok se Tereza Mej sprema da pokrene famozni član 50 Lisabonskog sporazuma i time zvanično pokrene prvi EU razvod, i politički, a ne samo geografski i ekonomski, postaje centar Evrope. Živi li Nemačka svoj geopolitički san, koji ni Bizmark nije smeo da javno prizna da je sanjao?

Da vidimo prvo kakvi su odnosi Berlina danas s prvom ekonomskom trojkom. Nemačko-kineski ekonomski flert počeo je ranih sedamdesetih. Tada je Helmut Šmit, ministar finansija u prvoj posleratnoj socijaldemokratskoj vladi Vilija Branta, rešio da pokuca na vrata kineskog komunističkog zida. A ko kuca, otvoriće mu se. Šmit je 1975. godine postao prvi nemački kancelar koji se sreo s Mao Cedungom. Decenijama je ljubav rasla kroz investicije. Međutim, prošlog juna, tokom devete posete kancelarke Merkel Kini, bilo je jasno da je medeni mesec prošao davno i da veza ulazi u krizu. Zašto? U prvih šest meseci prošle godine kineski investicioni fondovi kupili su čak 40 nemačkih kompanija, 17 odsto globalnih investicija žutog tigra slilo se u Nemačku. Kina je od januara do juna prošle godine kupila više firmi u inostranstvu nego tokom cele 2014. Za isto vreme, u Evropsku uniju uložila je 72 milijarde evra. Svaki šesti evro bio je investiran u Nemačku. To je vrtoglavi, osmostruki rast kineskog ulaganja u roku od samo godinu dana. Neke bi se zemlje radovale stranim ulagačima. Ne i Nemačka. Većina kompanija koje su preuzeli Kinezi poseduje najrazvijenije inženjerske i informacione tehnologije. To znanje je sada u rukama Pekinga. Tokom posete Kini u novembru, nemački ministar finansija (i do pre koji dan lider socijaldemokrata) Zigmar Gabrijel nije birao reči: „Zabrinjava kada državna kompanija želi da kombinuje preuzimanje tehnologije s geopolitičkom ekspanzijom moći". Projektom „Jedan pojas, jedan put" Kina namerava da do 2049. godine, kada bude slavila svoju stogodišnjicu, bude prva industrijska sila sveta. Predsednik Ši to ne krije. Berlin takođe ne krije svoje namršteno lice.

Zajednički rival

Dakle, na prvi pogled, Nemačka i druga ekonomska sila sveta Sjedinjene Američke Države imaju zajedničkog rivala, a samim tim i zajednički interes. Međutim, ako je suditi po nedavnoj poseti Angele Merkel Beloj kući, gde je ona prevrtala očima na izjave Donalda Trampa, a on prevideo da se s njom rukuje, izgleda da krilatica „neprijatelj mog prijatelja je i moj neprijatelj" ne pije vodu. Berlin i Vašington sigurno vezuje želja da pritisnu Peking da, ako ne napusti, a ono bar ublaži politiku „jedna zemlja, dva sistema". Najvažniji problem za obe zemlje je veštačko držanje vrednosti juana ispod realne, dampingovanje cena čelika i zabrana stranih investicija u medije i telekomunikacije. Međutim, istom problemu SAD i Nemačka prilaze iz potpuno različitih ekonomskih uglova. Angela Merkel svoju ekonomsku politiku zasniva na minimalnoj javnoj potrošnji, niskim kamatnim stopama, nultoj toleranciji prema vađenju evropskog bankarstva iz bule i ogromnom uvozu jeftine radne snage, što kroz apsorpciju migranata, što kroz kupovinu stranih stručnjaka spremnih da rade ispod tržišne cene, što kroz bliskoistočnu izbegličku krizu koja donosi jeftinu radnu snagu. Najnoviji primer za to s naših prostora je ogroman odliv lekara i medicinskih sestara iz Srbije i Bosne i Hercegovine u Nemačku. No, na to ćemo se vratiti kasnije. Da vidimo šta to škripi između Merkelove i Trampa. Ona je apostol globalizma, on veruje samo u bilateralne sporazume. Na njih je kao biznismen navikao. Međutim, između njih lebde i dve pred novinarima neizgovorene reči - Dojče banka.

Donald Tramp toj banci duguje 300 miliona dolara. S druge strane, Dojče banka je glavni akter složene operacije „Globalni peromat", koja je trajala od 2010. do 2014. godine. Ovaj nemački bankarski gigant odigrao je ključnu ulogu u složenoj operaciji pranja najmanje 20 milijardi dolara ruskog novca sumnjivog porekla, koja je išla preko Moldavije i Letonije. Iako je Dojče banka tvrdila da je od tada ojačala unutrašnju kontrolu, u januaru ove godine SAD i Velika Britanija kaznile su tu finansijsku instituciju sa 640 miliona dolara zbog još jedne, desetak milijarde vredne operacije pranja novca kroz filijalu u Moskvi. Da stvar bude gora, ovo je ništa u odnosu na tempiranu bombu koju derivati ove banke predstavljaju za celu evrozonu. Njihova vrednost je 20 puta veća od nemačkog bruto nacionalnog proizvoda i pet puta veća od celokupne ekonomije evrozone. Derivati napravljeni od različitih investicija visokog rizika nepredvidljivo se ponašaju u kriznim vremenima. Dakle, sudbina evrozone vezana je za derivatski kazino, a znamo da u svakom kazinu dobija samo banka. Evropskog bankarskog giganta posebno nervira reaktivna politika Berlina i Evropske centralne banke. Dojče banka želi američki scenario u kojem banke mogu da računaju da ih država vadi iz bule ako izgube na derivatskoj kocki. Angela Merkel ne želi da im bude mama, ali brine da bi, s obzirom na lične ekonomske interese, Donald Tramp mogao da postane „dobri ujak iz Amerike" za Dojče banku. Time bi cela strategija Centralne evropske banke počela da pada u vodu.

Za razliku od turske zajednice, koja i u Bundestagu ima brojne predstavnike, s Balkana je samo jedan - Josip Juratović

Vojna računica

Drugi problem između dva saveznika je odbrana. Na nemačkom tlu i dalje je stacionirano 30.000 američkih vojnika. Iako je prošle godine nemačko ministarstvo odbrane izradilo novu, robusniju vojnu doktrinu i najavilo povećanje izdvajanja na vojsku, Tramp smatra da je to nedovoljno. Traži da Nemačka „ispuni svoje obaveze prema SAD i NATO". U prevodu, to znači da treba da izdvoji dva odsto svog BNP na odbranu. Čak i ako povisi te troškove na planiranih 1,26 odsto BNP-a, to će i dalje biti za oko dve i po milijarde dolara manje od troškova koje članstvo u NATO zahteva. Ma šta ministarka Ursula von der Lejen tvrdila, Tramp je ovoga puta u pravu. Jeste reč o „ogromnim svotama novca". Barem za nas smrtnike.

No, Berlin je, čini se, našao rešenje i za tu situaciju. Cena je meki umesto tvrdog Bregzita. Naime, sada je već izvesno da, paralelno sa EU razvodom, sledi anglo-germanski dogovor o zajedničkoj odbrani. Merkelova računa da joj „posebni odnosi" Tereze i Donalda skinu s vrata priču o dugovanjima NATO-u. Ništa manje važno je da u zemlji gde rastu tenzije između starosedelaca i imigranata i gde Berlin insistira na ekonomskim sankcijama prema Moskvi računa na podatke britanskih obaveštajnih službi i ostrvski nuklearni potencijal.

Berlin je iz najnovijeg britanskog iskustva izvukao još jednu lekciju - lepo je imati široke saveze poput EU i NATO, ali ušli smo u eru bilateralnih sporazuma. U Hanover, na Sajam visoke tehnologije, gde je Japan imao centralno mesto, stigao je premijer Šinzo Abe. Berlin i Tokio najavljuju tesnu privrednu saradnju. Treba imati u vidu da japanska i evropska privreda zajedno čine više od trećine svetske ekonomije. Odgovarajući na mantru Trampove Amerike o „fer trgovini", koja je nedavno izazvala haos na samitu G20, Abe je istakao da je svima neophodna „slobodna i fer trgovina". Šta je za koga fer i slobodno, znaćemo više u maju, kada se lideri sedam najrazvijenijih zemalja sveta budu sastali na Siciliji. Definicije su odnedavno veoma različite

Pravdu ne traži samo Abe. Nemačka je u jeku predizbodne kampanje, a dirigentsku palicu nad socijaldemokratama je od mlakog Gabrijela preuzeo harizmatični donedavni predsednik Evropskog parlamenta Martin Šulc. Za bibliotekara, koji je sve samo ne dosadan, glasalo je 100 odsto delegata SDP-a. Popularnost stranke je od januara skočila za impresivnih 15 odsto. Sada Šulc sa 32 odsto podrške birača diše za vrat Merkelovoj, od koje ga deli samo jedan procenat. „Vreme je za pravdu", kliče Šulc. Ovaj nepokolebljivi evrofil želi da ogroman suficit u nemačkom budžetu preusmeri u obrazovni sistem i smanji „nepodnošljivi jaz u platama" između istoka i zapada zemlje. Smatra da je ekonomska politika Angele Merkel „izuzetno nepravedna, ekonomski nerazumna i da izaziva društvene podele". Jug Evrope bi se s njim složio. Ono što Angela u borbi za četvrti mandat tu vidi jeste odrešivanje državne kese, koju je dugo držala pod ključem, a samim timi krah fiskalne discipline koju je gvozdeno nametnula evrozoni kao lek za recesiju. Dojče banka, opet, u Šulcu vidi čoveka koji će biti dovoljno bolećiv da isplati njene kockarske dugove.

Balkanski ugao

A gde je u svemu tome zapadni Balkan? Bilo bi nerazumno smatrati da naše područje nije stara sfera nemačkog uticaja još od vremena dolaska saskih rudara u nemanjićku Srbiju. U današnje vreme, Nemačka voli „meku moć". Ključne reči za Balkan su joj obnova, stabilizacija, konsolidacija, vladavina prava i tržišna ekonomija. Ne voli da pokreće inicijative sama. Obično to radi partnerski - s Britanijom ili Francuskom. Glavna poluga njene „meke moći" na Balkanu jeste nemačko Udruženje za međunarodnu saradnju, kod nas poznatije pod skraćenicom GIZ. Trgovinska razmena između Berlina i Zagreba porasla je u prošloj godini za više od 10 odsto. Međutim, nekada političkoj miljenici Berlina nemački mediji, ali i političari, zameraju to što arhive DB-a i dalje drži zatvorenima, a odnedavno izvozi i lokalni rimokatolički fundamentalizam. Naime, hrvatska organizacija „U ime obitelji" aktivno učestvuje u „molitvenim stražama" ispred Centara za planiranje porodice u okolini Frankfurta - novog metoda da se žene odvrate od prekida trudnoće.

Nemački ambasador u Srbiji Aksel Ditman saopštio je letos da su investicije ove zemlje dostigle 1,6 milijardi evra, a da su nemačke firme u Srbiji otvorile 31.000 radnih mesta. Međutim, prošle godine, prema podacima nemačke lekarske komore, 864 lekara iz Srbije prešla su da rade u Nemačku. Brojka na nivou bivše Jugoslavije iznosi 2.365. To podmiruje tek pola potreba ove zemlje za lekarima. Kada je o medicinskim sestrama reč, potrebe su i desetostruko više, pa je veći i egzodus s Balkana. Najveći je iz Bosne i Hercegovine. Čak 10.000 ljudi zatražilo je u poslednjih 12 meseci radnu dozvolu u Nemačkoj. Dakle, situacija je suprotna onoj iz sedamdesetih godina. Tada su SFRJ napuštali nisko obrazovani kadrovi, a sada ka Nemačkoj hrle visokoobrazovani ljudi.

Nesumnjivo je da će ih nemačka privreda lako apsorbovati. No, da li je to slučaj i s nemačkim društvom? Ova zemlja je tek 2000. godine promenila zakon o državljanstvu po kojem je do tada jedna kap nemačke krvi otvarala vrata ka pasošu koje decenije rada i plaćanja poreza u Nemačkoj nisu. Međutim, i novi zakon je restriktivan prema nečlanicama Evropske unije. Tako samo Hrvati i Slovenci mogu da računaju na dvojno državljanstvo. Ostali moraju da se opredele. Balkanski gastarbajteri često se zadovoljavaju samo stalnim boravkom. Time, iako decenijama u Nemačkoj, ostaju van zvaničnih političkih tokova. Za razliku od turske zajednice, koja ima znatan broj poslanika u Bundestagu, s prostora bivše Jugoslavije u Donjem domu nemačkog parlamenta sedi jedan jedini čovek - nekadašnji sindikalac, a sada član SDP Josip Juratović. Ovaj Prekomurac ne može sam da bude politički most između Nemačke i zapadnog Balkana, mada se svojski trudi. Ostaje nam da se nadamo da će visokostručni gastarbajteri biti politički agilniji od svojih prethodnika.

Kako u međuvremenu postati politički proaktivan i time promeniti tradicionalni šablon ekonomsko-političkog štapa i šargarepe na zapadnom Balkanu? Ne bih savetovala druge zemlje, ali kada je o Srbiji reč, u nizu istorijski bolnih tačaka postoji i jedna koja boli Nemce. Reč je o proterivanju Folksdojčera iz Vojvodine posle Drugog svetskog rata. Stotine hiljada Švaba kolektivno su kažnjene zbog delovanja esesovaca u njihovim redovima. Tako je njihov broj od 23,5 odsto stanovništva Vojvodine 1900. godine pao na 0,2 odsto vek kasnije. Tema njihovog odlaska, a kamoli povratka ili restitucije, potpuni je tabu. A ne bi trebalo da bude. Vojvođanske Švabe nikada nisu zaboravile postojbinu. Ponele su sa sobom katastarske knjige. U neka sela se redovno vraćaju poslednjih godina, druže se s meštanima i ulažu. Uz transparentniji i proaktivniji pristup razotkrivanju svih istorijskih okolnosti ovog egzodusa, Srbija bi mogla da izgradi jak ekonomski most s prvom privredom Evrope. Moderna Nemačka pokazala je da ume da se brzo prilagođava novim okolnostima. Prilagođavanje nije isto što i popuštanje pod pritiskom.