JEDNA EVROPA UMRLA JE SA BUŠOM

Prvog decembra preminuo je najdugovečniji američki predsednik - Džordž H. V. Buš, zaslužan za posthladnoratovsko jačanje Nemačke i najveće geopolitičke promene na Starom kontinentu. Predviđao je novi svetski poredak početkom devedesetih, a mnogi se pitaju da li je od njegovog nasleđa danas išta ostalo

Izvan ovih turbulentnih vremena, novi svetski poredak se može ujediniti. Nova era, oslobođena terora, jača, pravednija i sigurnija u potrazi za mirom. Era u kojoj svetske nacije Istoka i Zapada, Severa i Juga, mogu da napreduju i žive u harmoniji. Stotine generacija su bile u potrazi za ovom neuhvatljivom stazom mira dok su stotine ratova besnele kako bi prevazišle raspon ljudskih poduhvata. I danas se taj novi svet bori za rođenje. Svet prilično drugačiji od onog koji poznajemo. Svet u kojem vladavina prava zamenjuje zakon džungle. Svet u kojem nacije prepoznaju zajedničku odgovornost prema slobodi i pravdi. Svet sa snažnim poštovanjem prava slabih. Ovu viziju sam podelio s predsednikom Gorbačovom u Helsinkiju. On i drugi lideri iz Evrope, Zaliva i sveta shvataju da će od toga kako budemo rešavali današnje krize zavisiti budućnost narednih generacija.

Test s kojim se sada suočavamo je ogroman, kao i rizici. Ovo je prvi napad na novi svet za kojim tragamo, prvi izazov za našu hrabrost. Zar nismo odgovorili na prvu provokaciju s jasnoćom svrhe? Ako ne nastavimo da pokazujemo našu odlučnost, to će biti signal stvarnim i potencijalnim despotima širom sveta...

Još jednom su Amerikanci napredovali. U ovom trenutku služe zajedno sa Arapima, Evropljanima, Azijcima i Afrikancima odbrani principa i snu novog svetskog poretka... glasilo je obraćanje pred Kongresom Džordža Herberta Vokera Buša 11. septembra 1990. godine.

Kod Brandenburške kapije, tri godine ranije, stajao je njegov prethodnik Ronald Regan, izazivajući Gorbačova rečima: „Gospodine, srušite ovaj zid". Komadi raspuknuti udarcima maljeva pali su u Berlinu tek novembra 1990. Istočni Berlinci tada su pozdravili zapadne komšije slaveći rušenje najvećeg simbola Hladnog rata i početak kraja komunističke ideologije i njenih struktura. Gorbačova je ispred Berlinskog zida provocirao Regan, a tek je njegov naslednik Džordž Buš stariji, koji je bio na vlasti od 1989. do 1992, doprineo ujedinjenju dve Nemačke u savezništvu s Helmutom Kolom, zapadnonemačkim kancelarom. Njegova naslednica i štićenica Angela Merkel bila je iskrena kada su joj 1. decembra ove godine javili da je Buš umro: „Ja verovatno ne bih stajala ovde da on nije odigrao svoju ključnu ulogu kao predsednik".

Smrt i letenje

Ulogu koja nije bila dovršavanje započetog. Onu koja nije dozvoljavala neodređene diplomatske dogovore i nije ostavljala prostora sistemu da se postepeno prilagodi novonastaloj situaciji. Otuda opaska Merkelove nije bila preterivanje i puka oda žalosti jednom američkom predsedniku. I sudbinu kancelarke i sudbinu posthladnoratovske Nemačke i Evrope u velikoj meri je oblikovao Buš kao dobro politički potkovan državnik. Naime, 41. predsednik Sjedinjenih Država i najdugovečniji lider služio je kao ambasador u Ujedinjenim nacijama i Kini, bio je predsedavajući nacionalnog komiteta na vrhuncu skandala „Votergejt", direktor Centralno-obaveštajne agencije, a u dva mandata je bio Reganov potpredsednik. Takav rezime nije imao nijedan šef Bele kuće. Kao što niko pre i posle njega nije voleo toliko često da ističe da „nema ništa što više ispunjava od služenja sopstvenoj zemlji i njenim građanima, i toga da to radimo dobro".

Jedna od njegovih najpoznatijih nezvaničnih krilatica na mestu potpredsednika bila je: „Vi umirete, mi letimo". Naime, Buš je bio zadužen da kao izaslanik predstavlja zemlju na sahranama državnika širom sveta. Za osam godina potpredsedničkog službovanja, išao je na brojne daće, od čega čak tri puta u Sovjetski Savez. Upućeni tvrde da je na sahranama ostvario brojne kontakte koji su mu poslužili u turbulentnim geopolitičkim vremenima koja su usledila. Empatijom je sticao poverenje državnika, pa je tako postao i prijatelj Mihaila Gorbačova, nekadašnjeg ruskog predsednika. Gorbačov je pad Berlinskog zida dočekao nespremno, kao i lideri Francuske i Britanije. Tadašnji francuski predsednik Fransoa Miteran otputovao je u Istočnu Nemačku kako bi blokirao ujedinjenje, dok je britanska premijerka Margaret Tačer naredila reviziju opcija. U Vašingtonu su mnogi bili skeptični. Čak je i Buš na samom početku bio neodređen pa je, kada su ga pitali da prokomentariše dešavanja, rekao da nije „previše emotivan tip". Dosta konkretniji je bio na samitu u Malti decembra 1989. Kako je za „Politiko" napisao Džon Kornblum, koji je služio kao američki diplomata 35 godina, Buš je pročitao saopštenje čija je ključna tačka bila da o budućnosti Nemačke treba da odlučuju Nemci, i da ujedinjena Nemačka sama treba da bira saveznike. Poruka je bila jasna - Sjedinjene Države se neće direktno mešati u nemačka pitanja, ali će Berlin morati da odabere stranu. Neutralnost nije dolazila u obzir.

Paralelno sa pregovorima s Nemcima tekli su razgovori američkog predsednika s Rusima. Buš je uveravao Gorbačova da neće oštetiti Sovjetski Savez. Svoje tvrdnje potkrepio je zamerkama Amerikanaca da mu je pristup previše oprezan. „Ja sam oprezan čovek, ali nisam kukavica; i moja administracija će se truditi da izbegne bilo šta što može oštetiti vašu poziciju u svetu", rekao je Buš Gorbačovu podržavajući njegove ekonomske reforme. Još jednu važnu impresiju stekao je predsednik Sovjetskog Saveza. Za njega je to bilo prećutno obećanje Amerike da se NATO neće širiti na istok. Zauzvrat, Gorbačov je pristao da ujedinjena Nemačka bude pod pokroviteljstvom zapadnih institucija, posebno NATO-a.

Tako je Buš uspeo da zaokupira Ruse njihovim problemima i istisne njihov uticaj iz Evrope. Ostvario je jako savezništvo s Nemačkom, čime je otvorio prostor Americi za dalja politička manevrisanja na Starom kontinentu, iako je načelno tvrdio da se neće mešati u odluke suverenih zemalja. Sjedinjene Države su postale jedina relevantna sila u unipolarnom svetu - novom svetskom poretku, koji je Buš najavljivao. Taj poredak je danas istorija. Rusija se u velikom stilu vratila na svetsku scenu, a Kina je postala drugi glavni ekonomski i vojni rival SAD. Nemačka je oslabljena unutrašnjim previranjima i najavom Merkelove da odstupa sa čela stranke i države. Britanija pokušava da bezbolno napusti Evropsku uniju, a Francuska kao druga najjača država evropskog saveza takođe je okupirana nezadovoljstvom unutar svojih granica. Evropa kakvu je ustoličio Buš sada je na izdisaju.

Rado te se setim

Uprkos uspešnoj spoljnoj politici, Buš je izgubio predsedničke izbore od Bila Klintona 1992. godine. Prema ocenama analitičara, upravo je Bušovo zanemarivanje problema unutar države dovelo do njegovog poraza. Buš nije krio da mu je spoljna politika bliža, ali je isto tako imao i vrlo ambiciozne planove za Ameriku: nove investicije, usvajanje zakona o ljudskim pravima, o čistom vazduhu i drastične promene politike javnog trošenja i poreskih zakona. U to vreme predlozi su izgledali pragmatično, ali nezahtevno. Takve odluke nisu mu donele nikakve političke poene u biračkom telu, a oko nekih pitanja se suočavao sa otporom u sopstvenoj Republikanskoj stranci. Moralo je da prođe mnogo godina da mu Amerikanci priznaju zasluge. Morao je i da umre pa da shvate koliko im je politički značio. Pogotovo kada pogledaju njegove naslednike, a još više kada se osvrnu na dosadašnje poduhvate Donalda Trampa.
- Dok žalimo, zgrešili bismo ako ne bismo uzeli nekoliko trenutaka da nešto naučimo od Džordža H. V. Buša i njegove četiri godine u Ovalnom kabinetu i ostalih 90 godina izuzetnog života. Malo toga u istoriji je neizbežno. Kada je Sadam Husein ušao u Kuvajt, neki su rekli da je to nesrećna okolnost, ali ona koja se može tolerisati. Drugi su tvrdili da je nedodirljiv, ali da se ne vredi boriti. Buš se nije složio. Osećao je ne samo budućnost Kuvajta već i karakter posthladnoratovskog sveta. Implikacija ove priče je da SAD ne mogu okrenuti leđa svetu. Buš je shvatio da je izolacionizam ludost, da SAD ne mogu da se izoluju od posledica u svetu koji se raspada. I da u isto vreme SAD ne mogu nastaviti same. Potreba za partnerima je i danas važna imajući u vidu mnoge globalne izazove - naveo je u „Tajmu" Ričard Has, predsednik Saveta za međunarodne odnose i nekadašnji specijalni savetnik Džordža Buša starijeg. On je naveo da se od Buša mogu naučiti i lične lekcije:

- Jedna od njih je i koliko znače mali gestovi i pisane beleške u ovom vremenu mejlova i tvitova. Buš je isticao da sve možete postići ako vam nije stalo ko će za to dobiti pohvale. On je razumeo da je njegova uloga predsednika privremena, da je služba plemenit poziv, da politika može da ujedini. Ali to zahteva volju za kompromis i vizuru u kojoj one preko puta vidite kao oponente, a ne kao neprijatelje.

Ne kao Tramp.

Zalivski rat i invazija na Panamu

Prva vojna demonstracija moći Sjedinjenih Država sa Džordžom Bušom starijim na čelu odigrala se početkom 1991. u Persijskom zalivu. SAD su predvodile međunarodnu koaliciju koja je napala Irak nakon neuspelih pregovora o povlačenju Iračana iz Kuvajta. Oružani sukob je počeo do tada nezapamćenim vazduhoplovnim bombardovanjima vojnih i civilnih ciljeva u Iraku i okupiranom Kuvajtu. Taj rat je predstavljao najveću američku pobedu još od sukoba u Vijetnamu. U samom Iraku je nakon toga izbila pobuna protiv režima Sadama Huseina, koja je vrlo brzo ugušena.

Drugu veliku invaziju Buš je naredio u Panami. Zvaničan naziv koji je SAD koristila je operacija „Pravedni cilj". Sukob je započeo napadom Amerike na Panamu 20. decembra 1989. godine, a završio se 31. januara 1990. godine pobedom Sjedinjenih Država. Povod za invaziju bili su turbulentni odnosi dve zemlje, koji su se zaoštrili zbog panamske podrške Nikaragvi, koja je blisko sarađivala s komunističkim zemljama, pre svega Kubom i Sovjetskim Savezom. U julu 1987. SAD su najavile kraj ekonomske i vojne pomoći Panami. Te godine panamske odbrambene snage su privele 10 američkih građana koji su učestvovali u antivladinom protestu opozicije. Oni su oslobođeni odmah nakon saslušanja, ali su Amerikanci oštro osudili to hapšenje. Ubrzo nakon toga, Vašington je optužio tadašnjeg predsednika Paname Manuela Norijegu za trgovinu narkoticima i saradnju s narko-kartelima. Norijega je, inače, bio saradnik CIA još od 1967. godine, a na njenom platnom spisku se nalazio sve do februara 1989, kada je prekinuta saradnja. U aprilu 1989. SAD su uvele ekonomske sankcije protiv Paname, a uskoro kreće i američki propagandni rat protiv Norijege, zbog čega on hapsi američkog državljanina koji je uz podršku CIA iz svog doma organizovao antivladinu radio-stanicu. U oktobru 1989. vojska Paname je suzbila neuspeli državni udar, koji je organizovala CIA. Norijega 15. decembra 1989. objavljuje rat Americi, a Buš počinje invaziju 20. decembra 1989. Usled velike vojne nadmoći SAD, panamska vojska je ubrzo potisnuta, a poslednja borba je vođena 25. decembra.
 
 

Amerikanac koji je branio Jugoslaviju

Inače, zanimljivo je da se mandat Džordža H. V. Buša poklopio i s raspadom Jugoslavije. Malo je poznato da se bivši američki predsednik, prema tvrdnjama poslednjeg ambasadora SAD u SFRJ Vorena Cimermana, zalagao za očuvanje jugoslovenske države, što je zahtevalo i svojevrsno suprotstavljanje Kongresu. Amerika je tada, prema svedočenjima mnogih, tražila pravi kurs kojim će se odrediti prema krizi na Balkanu. Promenjeni pravac koji nije išao u prilog očuvanju jedinstva Jugoslavije bio je osetan 1990. godine, da bi kulminirao jula 1991. na početku sukoba u Sloveniji. Vašington tada nije podržao secesiju, ali je istovremeno kritikovao poteze JNA. Sledeće godine Buš je poslao pismo predsedniku Srbije Slobodanu Miloševiću i komandantu jugoslovenske vojske Životi Paniću pokušavajući da izvrši pritisak na srpsko rukovodstvo. U tekstu koji je objavio „Njujork tajms" stajalo je kako je „Buš zapretio Miloševiću američkom vojnom intervencijom u slučaju da proširi balkanski rat na Kosovo, pokrajinu većinski naseljenu etničkim Albancima". U istom članku se navodi da je Buš kritikovao Miloševića i zbog Bosne nakon odluke Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija o zabrani letova iznad BiH. Tada je poručio da će „SAD vojno intervenisati protiv Srbije ukoliko se prekrši odluka SB, ali i ukoliko srpske snage napadnu mirovne snage UN ili na bilo koji način ometaju odluke donesene u UN".