NAJNOVIJA TAKTIKA LONDONA: Britansko seme razdora razara EU

Ako najnovija britanska taktika "zavadi pa vladaj" uspe, Britanija bi mogla da dobije i jare i pare, te izađe iz EU zadržavajući sve povlastice koje želi

Pre 15 godina SAD su spremale akciju protiv Iraka. Jedinu pravu podršku Džordžu Bušu mlađem tada je u Evropi davao britanski premijer Toni Bler. Usledila je turneja tadašnjeg američkog sekretara za odbranu Donalda Ramsfelda po srednjoj i istočnoj Evropi. Ramsfeld je tada dao čuvenu ocenu da se Evropa deli na "novu" i "staru". I u "novoj" je potražio saveznike za akciju u Iraku u zamenu za jače ekonomske i bezbednosne garancije.

Neko se u britanskom Forin ofisu izgleda dobro seća tih dana iako su u ulici Dauning i Vajtholu tada sedeli laburisti, a sada sede konzervativci. Kao Džordž Buš mlađi pre deceniju i po, britanska premijerka Tereza Mej danas teško da može da nađe razumevanje za svoju viziju Bregzita u Parizu i Berlinu. EU, kao što znamo, u pregovorima zastupa iskusni diplomata Mišel Barnije, koji je do sada bio spreman na minimalne ustupke Londonu. A i zašto bi to bio? To nije njegov posao. Njegov zadatak je da pruži što manje, a dobije što više. Cinici će reći "što više za Francusku" i ukazati da je, dok je Angela Merkel tonula u živo blato pregovora o novoj vladi, Pariz Frankfurtu prosto preoteo buduće sedište Evropske agencije za bankarstvo, koja posle Bregzita mora da napusti London. Britanskoj prestonici nije promaklo nejedinstvo zemalja članica EU po pitanju Bregzita. Vlada Tereze Mej evropske partnere javno deli na tvrde, srednje i meke. I kao nekada Ramsfeld, London je digao ruke od "stare" Evrope i okrenuo se "novoj".

No, nije dovoljno okrenuti se nečemu. Treba dobro razmisliti šta ponuditi, a šta tražiti zauzvrat. Ono što London može da ponudi "novoj" Evropi je veoma slično onome što joj je nekada nudio Ramsfeld - saradnju na planu odbrane, bolju razmenu obaveštajnih podataka i veću diplomatsku podršku u UN. Osnovno je pitanje da li "novoj" Evropi treba ono što London nudi? Ako je suditi po intenzitetu "ratnih igara" duž rusko-evropskih granica ove godine, svaka podrška ove vrste biće dočekana raširenih ruku.

I tako se Tereza Mej uputila u Varšavu, u pratnji čak pet ministara na čelu najmoćnijih resora - spoljnih i unutrašnjih poslova, odbrane, finansija i ekonomije. Potpisan je 10 miliona funti vredan bezbednosno-odbrambeni sporazum. Obezbeđena su i sredstva za nesmetano emitovanje poljske televizijske stanice u Belorusiji kako bi se "stalo na put ruskoj propagandi". Niko, međutim, nije pomenuo dve ključne reči, koje zapravo stoje iza novopronađene bliskosti Londona i Varšave - Evropsku uniju.

Poljska vlada dala je Terezi Mej podršku za britansku viziju pregovora o postbregzitovskim trgovinskim odnosima sa EU. Ako pitate desničarsku britansku štampu, ulica Dauning i Vajthol dobili su zeleno svetlo da pregovaraju o slobodnoj trgovini i daljem nastavku pružanja finansijskih usluga EU kroz londonski Siti. Mišel Barnije ne samo da će se namrštiti na tako nešto, već će nesumnjivo izjaviti da tako nešto ne dolazi u obzir ni u najružičastijem razvodnom scenariju. No, uopšte nije bitno šta Barnije na to ima da kaže. EU počiva na konsenzusu, a seme razdora je posejano. Šta će iz njega iznići, videćemo tokom 2018. godine.

U ovoj priči, kao i u mnogim drugim, bitan je tajming. Naime, Tereza Mej stigla je u Varšavu samo dan pošto je EU odlučila da, prvi put u svojoj istoriji, pokrene komplikovanu proceduru ukidanja prava zemlji članici (Poljskoj) da glasa u okviru EU sve dok ne ispravi ono što se direktno kosi sa nekim od evropskih sporazuma. Povod za potez Brisela bez presedana je zakonodavstvo te zemlje, odnosno optužbe posle uvođenja 13 novih zakona, da vladajuća poljska desničarska partija Pravde i zakona ne poštuje ni pravdu, ni zakon.

Premijer Moravjetski uzvratio je ocenom da je moguće pomiriti "poljski suverenitet sa idejom ujedinjene Evrope". U pomoć su mu sa sastanka u Pragu pristigli ekstremni desničari iz svih delova Evrope. Naravno, oni su požurili da pomešaju babe i žabe. Brisel je optužen da napada Poljsku ne zbog udara na nezavisnost sudstva, već zbog oštrog stava Varšave prema imigrantima. Na Dan nezavisnosti Poljske, 11. novembra čak 60.000 sledbenika vladajuće stranke marširalo je glavnim gradom zahtevajući "belu Evropu", dakle, Evropu bez imigranata. Isti stav deli ne samo ekstremna desnica širom kontinenta, već uglavnom sve vlade srednje Evrope.

Zato nije uopšte izvesno da će EU uspeti da sprovede bilo kakve kaznene mere protiv Poljske. Angela Merkel je i dalje previše zaokupljena koalicionim dogovorima. Italija se okreće sebi uoči parlamentarnih izbora na proleće. Španija i dalje prolazi kroz ustavnu krizu. Za to vreme Britanija pruža bezbednosnu i obaveštajnu podršku vladama, koje bi, da nema Bregzita, smatrala ekstremno desnim i autoritarnim. Rezultat je jačanje antiimigracione politike u srednjoj Evropi, ali i jačanje zakonodavstva suprotnog načelima EU i opšte atmosfere ksenofobije. Uzmimo da najnovija britanska taktika "zavadi pa vladaj" uspe. U tom slučaju Britanija bi mogla da dobije i jare i pare, te izađe iz EU zadržavajući sve povlastice koje želi. No, cena za tako nešto mogla bi da bude sasvim drugačija EU od one koju sada imamo. Videćemo ko je spreman da toliku cenu plati.