Oprost za najtraženijeg begunca

Na relativno skroman publicitet naišla je informacija s početka nedelje da američki predsednik Donald Tramp razmatra mogućnost pomilovanja Edvarda Snoudena, nekadašnjeg kompjuterskog stručnjaka zaposlenog u američkoj Agenciji za nacionalnu bezbednost NSA, koji je postao najznačajniji uzbunjivač u istoriji obaveštajnih službi.

Snouden je 2013. godine objavio podatke koji su uzdrmali svetsku javnost i najvažnije političare velikog broja zemalja. Tramp je za “Njujork post” izjavio da ima puno ljudi koji smatraju da se američko pravosuđe nije ponelo pošteno prema Snoudenu. “Razmotriću to pitanje”, rekao je Tramp. Američke vlasti od 2013. godine pokušavaju da Snoudena, koji je dobio politički azil u Rusiji, dovedu u SAD i da mu sude pod optužbom za špijunažu.

Reagujući na Trampovu izjavu, Snoudenov advokat Anatolij Kučerena, koji je uz njega od prvog dana izgnanstva, rekao je da američko pravosuđe ne bi trebalo samo da pomiluje Snoudena, već da odbaci svaki mogući postupak ili procesuiranje njegovog klijenta pošto nije počinio nijedno krivično delo.

"On je delovao ne samo u interesu američkih građana, već i u interesu celog čovečanstva”, izjavio je advokat.

Ogromna priča koja je u leto 2013. godine uzdrmala planetu, počela je, kako je u svojoj knjizi „Dosije Snouden“ naveo novinar Luk Harding iz britanskog „Gardijana“, jednim nepotpisanim mejlom:

„Ja sam viši pripadnik obaveštajne zajednice“.

Ono što je ubrzo sledilo postalo je najspektakularnije curenje informacija u istoriji obaveštajnih službi za koje je bio zaslužan jedan mladić. Kompjuterski genije zaposlen u američkoj Agenciji za nacionalnu bezbednost NSA digao je uzbunu zbog načina na koji ta moćna institucija koristi savremene tehnologije kako bi špijunirala celu planetu.

Špijuni to nazivaju masovnim nadzorom preko interneta. Razumnima je njihovo postupanje pokušaj uskraćivanja osnovnog prava pojedinca na privatnost.

Saznanja Edvarda Snoudena nisu samo priča o odvažnom pojedincu i njegovoj sudbini, već velikim delom i o hrabrosti mislećih novinara koji su se suočili sa užasnim pritiscima vlada SAD i Velike Britanije da prestanu sa objavljivanjem senzacionalnih, nesumnjivo tačnih informacija.

Baza u Hongkongu 

Kada je pomenut imejl prosleđen kolumnisti „Gardijana“ iz Brazila Glenu Grinvaldu, on je stupio u kontakt s tajanstvenim izvorom. Pošto nije rekao ništa o sebi, Grinvald je posumnjao u njegovu verodostojnost, imajući na umu činjenicu da nikada pre toga niko nije uspeo da prenese informaciju iz NSA, najbolje američke obaveštajne organizacije, „neprobojne tvrđave“ sa sedištem nedaleko od Vašingtona. Šta NSA zaista radi, bila je strogo čuvana tajna. Odatle ništa nije moglo da procuri.

Potom je nepoznati izvor poslao Grinvaldu primer strogo čuvanih dosijea NSA. Kolumnista je pročitao i shvatio da se, ukoliko je to tačno, radi o razotkrivanju priče od svetskog značaja. Prema tim dokumentima, Bela kuća nije špijunirala samo svoje neprijatelje Al Kaidu, teroriste, Ruse... pa čak ni samo svoje tobožnje saveznike Nemačku i Francusku, već i komunikacije miliona običnih američkih građana. Ujedno, ruku podruku sa SAD, u ovom masovnom prisluškivanju učestvovao je i britanski vladin štab za komunikacije GCHQ.

Dokumenta su pokazala da NSA izdvaja milione dolara za rad britanske agencije za nadzor.

S prvim podacima tajni izvor je poslao i lični manifest, iznoseći svoj motiv – želju da otkrije u kojoj se meri država bavi onim što je smatrao nadzorom bez ikakvog povoda.

Grinvald je posle dogovora sa urednicima „Gardijana“ i razmenjenih poruka sa izvorom prihvatio poziv da se tajno sastanu u Hongkongu. Iz Rio de Žaneira s Grinvaldom je krenula i Amerikanka Lora Poitras, autorka dokumentarnih filmova i trn u oku američke vojske. Ona je bila posrednik, prva koja je Grinvaldu ukazala na ovog „duha“.

Posle ugovaranja bezbedne procedure i mesta za sastanak, sreli su se sa „bledim, nervoznim, neverovatno mladim muškarcem koji je imao jedva dovoljno godina da počne da se brije“. Tokom prvog dana Snouden im je ispričao svoju priču, da ima 29 godina i da je radio po ugovoru za NSA u regionalnom centru na Havajima. Dve nedelje ranije dao je otkaz, okrenuo leđa svemu, ostavio svoju devojku i tajno se ukrcao na let za Hongkong. Sa sobom je poneo četiri laptopa.

Njegovi kompjuteri su bili zaštićeni ozbiljnim šiframa. Preko njih je imao pristup dokumentima skinutim sa zatvorenih servera i desetinama hiljada fajlova NSA i britanske agencije.

Većina ih je bila označena kao „strogo poverljivo“. Neka od njih nosila su oznaku „strogo poverljivo, nivo 1“, britansku oznaku za veoma važne informacije, ili čak „nivo 2“ za najpoverljivije podatke. Izuzev vrlo malog kruga zvaničnika državne bezbednosti, niko nikada nije video ta dokumenta.

Ovo što je Snouden imao predstavljalo je najveći odliv informacija u istoriji.

Grinvald je susretom sa Snoudenom i prihvatanjem njegovih tvrdnji, koje je bilo nemoguće proveriti, stavljao na kocku svoj, kao i kredibilitet svojih urednika u „Gardijanu“. Opet, ako je Snoudenova priča tačna, razmišljao je da bi „interventna jedinica CIA svakog časa mogla da upadne u sobu u kojoj smo se nalazili“. Brzo su se uverili da je Snoudenova priča potpuno tačna.

Dok je radio kao sistem administrator, Snouden je imao uvid u neverovatne nadzorne sposobnosti NSA, od predsednika do običnih ljudi. U praksi je njihov formalni zadatak da se bave bezbednošću zbog straha od neprijatelja Amerike bila lakrdija.

Agencija je u stvarnosti usisavala nezamislivu količinu podataka o milionima Amerikanaca, listinge telefonskih poziva, naslove elektronskih poruka, ključne reči pretraživanja... Iz njih je bilo moguće rekonstruisati kompletnu elektronsku priču nečijeg života – prijatelje, ljubavi, radosti, patnje...

Zajedno s Britancima, NSA je u tajnosti priključila prisluškivače na optičke podvodne kablove koji povezuju čitav svet. To je SAD i Velikoj Britaniji omogućilo uvid u veći deo globalne komunikacije. Istovremeno, provajderi telekomunikacionih usluga tajno su obavezani da im prepuste svoje podatke. I gotovo čitava Silicijumska dolina, prema Snoudenovim rečima, radila je za NSA – „Gugl“, „Majkrosoft“, „Fejsbuk“, čak i „Epl“ Stiva Džobsa. NSA je vrdila da ima „direktan pristup“ serverima tih giganata.

Obezbeđujući sebi nadziranje bez presedana, obaveštajne službe SAD skrivale su istinu o svojim aktivnostima, tvrdi Snouden. NSA je besramno kršila Ustav SAD i pravo pojedinca na privatnost. Ugradila je čak i „tajna vrata“ u onlajn programe koji se koriste za bezbedno plaćanje preko interneta, na taj način namerno oslabivši čitav sistem.

Dok je Snouden svojim sagovornicima sve to objašnjavao, činilo se da je NSA zacrtala neshvatljivo ambiciozan cilj: da sakupi sve podatke o svakome, gde god da se nalazi, i da ih čuva zauvek. Sve je ukazivalo na potpuno ukidanje privatnosti.

Snouden je kao opis stanja koristio izraz „panoptikon“, čuvenu kovanicu britanskog filozofa Džeremija Bentama, koja označava dobro smišljen zatvor kružnog oblika gde čuvari u svakom trenutku mogu da vide zatvorenike, a da oni i ne znaju da ih neko posmatra.

Sagovornicima je saopštio da je upravo zato hteo da izađe u javnost, da digne ruke od sopstvenog života i karijere. Rekao je Grinvaldu kako ne želi da živi u svetu „u kome se sve što kažem, sve što uradim, svako s kim razgovaram, svako izražavanje kreativnosti, ljubavi ili prijateljstva snima“.

Kraj skrivanja 

Tokom nekoliko narednih nedelja Snoudenove tvrdnje pokrenuće rasprave epohalnih razmera. Razbesneće Belu kuću i Dauning strit i izazvati pometnju širom sveta. Uspeo je da umakne iz Hongkonga, pokušavao da dobije azil u Latinskoj Americi i na kraju završio u Moskvi.

U Americi i Evropi povedena je žestoka rasprava o pravoj ravnoteži između bezbednosti i građanskih sloboda, između slobode govora i privatnosti. Uprkos velikim pritvurečnostima u politici SAD, desničarski liberali i demokrate levog krila združenim snagama su pružili podršku Snoudenu. Čak je i tadašnji predsednik Barak Obama priznao da je krajnje vreme da se o tome povede debata i sprovedu reforme. Niko nije mogao da ospori Snoudenove tvrdnje potkrepljene dokumentima. Sve to, međutim, nije sprečilo vlasti SAD da Snoudenov pasoš proglase nevažećim, optuživši ga za špijunažu i zahtevajući kasnije od Rusije njegovo izručenje.

Borba za objavljivanje Snoudenove priče pred novinare je postavila ogromne probleme u pravnom, logističkom i uredničkom smislu. Naterala je poznatu novinsku kuću i nekoliko njenih medijskih saveznika da se suprotstave nekima od najmoćnijih ljudi na planeti. Na kraju je izazvala i fizičko uništavanje hard-diskova „Gardijanovih“ kompjutera u podzemnim prostorijama britanskog GCHQ, pod nadzorom dvojice njihovih naučnika. „Razbijanje mašina predstavlja posebno nadrealno poglavlje priče o novinarstvu na Zapadu i njegovoj borbi protiv države“, napisao je Harding.