PRIVATIZACIJA RATA

PRIVATIZACIJA RATA


Povod za ostavku sekretara Džejmsa Matisa nije samo Trampova najava da će povući američke vojnike iz Avganistana. Nagađa se da Matis nije mogao da pređe preko odluke šefa Bele kuće da prihvati predlog Erika Prinsa, bivšeg prvog čoveka ozloglašene plaćeničke organizacije „Blekvoter”, o unajmljivanju privatnih specijalaca za rat na Bliskom istoku 
Četvrtak uveče 20. decembra. Zgradu Pentagona napuštaju vojni službenici i civilno osoblje. U kancelariji i dalje sedi državni sekretar za odbranu Džejms Matis, penzionisani general, marinac i ratni veteran. Upravo završava pismo ostavke i pušta ga u štampu. Sa svojim primerkom u crnoj fascikli sa oznakom Pentagona izlazi iz kancelarije i odlazi na suprotnu stranu reke Potomak do Ovalnog kabineta. Pre nego što sedne u blindirani terenac daje naredbu da se odštampa 50 kopija njegovog pisma i pošalje na adresu svih važnih ljudi u američkom vojnom lancu.
Posle uobičajenog rukovanja, Matis obaveštava Trampa da napušta funkciju. Najpre neverica, a potom prihvatanje. Ostavka potvrđuje spekulacije da između njih već duže vreme postoji neslaganje, posebno od prošle godine, kada je Tramp oštro kritikovao saveznike iz NATO-a, dok je Matis pokušavao da ublaži hirovite istupe glavnog komandanta najmoćnije sile sveta. Ono preko čega Matis nije mogao da pređe jeste politika daljeg borbenog angažovanja u Avganistanu, gde su SAD ušle u 17 godinu intervencije. Svima je postalo jasno da je to najduži rat koji je Amerika vodila. I da je to rat koji je odavno izgubila.
Za uništenje talibana i ISIS nije bilo dovoljno na hiljade američkih vojnika, službenika i nameštenika. Iako je javno hvalio požrtvovanost američke armije, Tramp je bio svestan toga da je vojska troma, neefikasna i iznurena dugogodišnjim borbama na avganistanskim nepristupačnim planinama. Intervencija je poslednjih godina sve više ličila na ono što su Sovjeti doživeli tokom desetogodišnjeg rata u Avganistanu, od 1979. do 1989. godine.
Naime, od početka vojne intervencije u Avganistanu promenila su se tri američka predsednika, od kojih su dvojica imala po dva uzastopna mandata. Amerika je poslala vojnike u tu državu kao odgovor na terorističke akcije i napade Al Kaide, koja je tamo imala glavno uporište i jaku podršku talibanskog pokreta. Talibani su od 1996. kontrolisali 90 odsto teritorije. Glavni cilj intervencije bilo je uništenje Al Kaide i promena režima u Kabulu. Sukob je u zvaničnim dokumentima bio označen kao „Rat protiv terora”, a kasnije i kao „Rat protiv terorizma”.
 (AP Photo/Pablo Martinez Monsivais, File)

(AP Photo/Pablo Martinez Monsivais, File)

Kada Amerikanci kredibilitet nacije žrtvuju u korist privatizacije, to nikako nije dobra ideja, podvukao je Džejms Matis

Porazom talibana i zauzimanjem Kabula završena je prva faza ratovanja. Operacije su se u drugoj fazi pomerile ka unutrašnjosti, a Amerika je kao glavni cilj zacrtala uspostavljanje kontrole u gradovima i na vitalnim saobraćajnicama. Istu strategiju primenili su svojevremeno i Sovjeti. Uprkos obimnoj vojnoj snazi, talibani nisu poraženi, a propale su i dve velike operacije – „Tora Bora” u jesen 2001. i „Anakonda” u zimu 2002. godine. Usled neuspeha, komandu su preuzele Međunarodne snage za pomoć u očuvanju bezbednosti (ISAF), koje su se sastojale uglavnom od vojnika zemalja članica NATO-a.
Mutna voda
Višegodišnji neuspesi podstakli su Donalda Trampa da 21. decembra ove godine, malo pre nego što je od Matisa primio ostavku, najavi povlačenje preostalih 14.000 vojnika iz Avganistana i trupa iz Sirije. Neimenovani američki zvaničnik saopštio je da bi to moglo da se obavi do leta sledeće godine, ali da konačna odluka još uvek nije doneta. Nije preciziran ni tačan broj vojnika, ali je navedeno da bi iz Avganistana moglo biti izmešteno do polovine ukupnog kontingenta. Tramp se još od dolaska na vlast zalagao za povlačenje snaga iz te države, ali ga je Matis ubeđivao da treba da ostanu i vrše pritisak na talibane i ekstremiste Islamske države. Sve se promenilo prošle godine na sastanku Trampa i Erika Prinsa, osnivača kompanije „Akademi”, koja okuplja bivše vojne specijalce svih rodova i službi armije SAD. Prins je izneo plan da rat u Avganistanu treba privatizovati i da će unajmljivanje privatnika koštati daleko manje nego angažman složene vojne mašinerije, koja godišnje troši 80 milijardi dolara budžetskog novca. Privatizacija rata sa uštedom od čak 70 milijardi dolara odmah je zainteresovala američkog predsednika. Toliko da je dopustio da se oglas pod sloganom „Mi dolazimo” emituje u specijalizovanim vojnim časopisima tokom januara i februara 2019. godine. Ispostavilo se da je reklamu osmislilo bivše rukovodstvo zloglasne firme „Blekvoter”, plaćeničke organizacije koja je 2007. učestvovala u masakru 14 civila u Iraku. Iste one organizacije iza koje je nekada stajao Erik Prins. „Blekvoter” („Crna voda”, prim. aut.) inače je kompanija koja je obavljala prljave poslove CIA na Bliskom istoku za račun Sjedinjenih Država i tadašnjeg predsednika Džordža Buša mlađeg. Svojevremeno je „Njujork tajms” pisao da je armija te firme bila treća najbrojnija u Iraku, posle američke i britanske. Od 2001. do 2009. ta kompanija je za američku vladu obavljala takozvane poslove bezbednosti. U tom periodu organizacije blisko povezane s privatnom militantnom kompanijom pružale su usluge obaveštavanja, obuke i bezbednosti ne samo Beloj kući već i mnogim vladama širom sveta, ali i nekolicini drugih firmi. „Blekvoter” je poslove ugovarao preko dve zasebne kompanije u vlasništvu Prinsa – „Total intelligence solutions” (TIS) i „Terrorism research center” (TRC). Ključne uloge su, radeći za „Blekvoter”, imali bivši najviši zvaničnici Centralne obaveštajne agencije, među kojima i nekadašnji čelnik paravojnih operacija Enrike Prado, čovek koji je napravio svetsku mrežu inostranih operativaca. On je kao veliku prednost potencijalnim mušterijama nudio mogućnost da se u slučaju potrebe lako distanciraju od svega. Prado i Prins su izgradili tajnu mrežu ljudi koji imaju posebne veštine.
„Blekvoter” je početkom 2004. godine bio u središtu „Programa atentata”, kojim je rukovodila CIA. Posebnu jedinicu za specijalne zadatke obučavali su na jednom od Prinsovih poseda u Virdžiniji s namerom da ulove potencijalne i osumnjičene teroriste širom sveta u saradnji sa inostranim operativcima. Bivši zvaničnik CIA ispričao je da je „bilo korisno angažovati ‘Blekvoter’, jer niko nije želeo da vidi američki otisak prsta u svemu tome”. Posle masakra u Bagdadu, Prado je osnovao svoju kompaniju, ali je zadržao veze s bivšim poslodavcem. Prins, inače bivši specijalac i mornarička foka, prodao je „Blekvoter” 2010. godine, preselio se u Ujedinjene Arapske Emirate i osnovao novu firmu – „Akademi”. „Neopevani junaci iz rata protiv terorizma”, kako ih je on nazivao, deluju danas pod drugom firmom. Opranih biografija i čistog imena.
Prošle godine Prins je najavio da će penzionisani specijalci zameniti američke i NATO savetnike u obuci avganistanskih snaga bezbednosti. Pred američkim predsednikom je projektovao plan da je potrebno angažovati od 5.500 do 6.000 privatnih ugovarača, bivših pripadnika specijalnih snaga kao savetnike u obuci avganistanskih vojnika i policajaca. Trampa je posebno frustriralo što oko 8.400 američkih vojnika obučava avganistanske snage bezbednosti, ali nijedan od njih ne učestvuje direktno u borbenim operacijama. Zato se i oduševio Prinsovim predlogom, za koji je bio prilično zagrejan i Trampov nekadašnji glavni strateg, ali i dalje blizak saradnik Stiv Benon.
Pored ideje za savetnike, vlasnik „Akademija” predstavio je i druge postavke plana.
– Prins je istakao da se mora rešiti problem viška nepotrebnih ljudi. Trenutno u Avganistanu boravi 23.000 pripadnika multinacionalnih snaga, od čega je 15.000 američkih i 8.000 vojnika ostalih članica NATO-a. Takođe, Ministarstvo odbrane u Avganistanu ima 27.000 ugovorača i podugovorača angažovanih po raznim osnovama. Prins planira angažovanje najviše 6.000 ugovorača, od kojih će 60 odsto biti iz redova bivših pripadnika specijalnih jedinica, dok će 40 procenata dolaziti iz ostalih NATO zemalja. Kao drugu stavku naglasio je da treba ukinuti NATO misije i dodao da oko njegovog plana nema diskusije i da će njegove trupe zameniti trupe Alijanse. Treći predlog se odnosi na komandu i upravljanje. Oko 2.000 od ukupno 6.000 ugovorača biće spremno da zameni američke vojne komandante. Prins je podvukao i da nema rotacije, odnosno da angažovani ugovorači neće biti rotirani po standardnoj proceduri kao vojnici i da će dugo ostati na terenu, minimum tri godine. Kad je reč o privatnom ratnom vazduhoplovstvu, od angažovanih 2.000 pripadnika, deo će biti obučen za izvođenje borbenih misija korišćenjem privatnih borbenih aviona, helikoptera za prevoz i medicinsku evakuaciju – glasio je Prinsov plan, uz koji je priložen i cenovnik.
Sve za samo 99,9
– Prema ovom predlogu, cena vojne operacije iznosila bi 5,5 milijardi dolara. Oko 3,5 milijardi bilo bi izdvajano za letelice, baze, logistiku i poljske bolnice, a dve milijarde za izvođenje specijalne operacije. Troškovi obuke bi iznosili 10 milijardi dolara godišnje, dok cena koju Pentagon plaća iznosi oko 40 milijardi dolara. Prins je naveo da će, ako dobije posao i podršku Trampa, od obučenih Avganistanaca formirati borbene bataljone širom zemlje, sopstveno vazduhoplovstvo, koje će se baviti medicinskom evakuacijom, vatrenom podrškom trupama na terenu i brzim prebacivanjem snaga. Inače, Prins je naveo da će njegovi ljudi nositi avganistanske uniforme, a piloti isključivo operisati uz dozvolu avganistanske vlade.
– Nama je potrebno samo 90 aviona, borbenih, transportnih i helikoptera za medicinsku evakuaciju. Mi poznajemo uslove tamo, čak 26 mojih helikoptera tamo trenutno leti. Imamo i serijske brojeve aviona koje želimo da kupimo – rekao je Prins jednom prilikom.
Zanimljivo je da je britanski list „Independent” njegovu firmu uporedio sa Istočno-indijskom kompanijom, koja je s malim brojem ljudi uspela da pokori lokalne moćnike i upravlja Indijom narednih 200 godina. Prinsa već neki zovu američkim Robertom Klajvom, koji je veštom taktikom uspeo da uguši indijsku pobunu i suzbije svako ugrožavanje britanskih interesa.
Sve što je na ovu temu Matis imao da kaže, prokomentarisao je za vojni časopis „Military Times”: „Kada Amerikanci kredibilitet nacije žrtvuju u korist privatizacije, to nikako nije dobra ideja”.
Grobnica tri imperije
Niko u istoriji nije uspeo da pokori Avganistan. Ta zemlja, kojom dominiraju planinski masiv Hindukuša i pustinje na jugu, bila je grobnica čak tri imperije koje su ponavljale istu grešku gotovo tri veka. Avganistan je zbog svog položaja na prilazima Indijskom okeanu predstavljao interesnu sferu kako Rusije, tako i Velike Britanije. Od sredine 19. do početka 20. veka Britanci su kao apsolutni gospodari Indije pokušali tri puta da potčine neposlušni Avganistan. Bilo je potrebno da prežive tri krvava rata da bi shvatili da tu državu ne mogu da pokore vojno, nego da je to moguće učiniti samo indirektno, korupcijom i novcem. Na kraju, Britanci su Avganistan primili u sastav indijskog potkraljevstva kao predfeudalnu konfederaciju plemena sa sopstvenim kraljem. Posledično, Avganistan nikada nije doživeo ni delimičnu imperijalnu modernizaciju, pa je skoro čitav vek ostao nepromenjen.
Na razvoj Avganistana u velikoj meri je uticala i ruska Oktobarska revolucija. Zahvaljujući njoj podstaknute su modernizatorske ideje mladog avganistanskog kralja Amanulaha Kana. Iznerviran zbog britanskog tutorstva i okružen radikalnim intelektualcima koji su se okrenuli idejama prosvetiteljstva, Kan je uspeo da pobedi Britance u manjem okršaju 1919. godine. Ubrzo nakon toga pokrenuo je reformu sličnu onoj Kemala Ataturka u Turskoj. Zbog poraza, ali i šurovanja s boljševicima, Britanci su postali nervozni pa su poslali Tomasa Edvarda Lorensa, poznatijeg kao Lorens od Arabije, u Avganistan. On je kupio lojalnost dva plemena, podsticao mržnju prema Kanu tako što je krivotvorio fotografije kraljice Soraje, ubeđene feministkinje, u eksplicitnim erotskim pozama i to delio plemenima. Amanulah je 1929. srušen s vlasti vojnim udarom, a Britanci su na čelo postavili marionetu Zahir Šaha. Međutim, Šah se oslobodio britanskog jarma i počeo da vodi neutralnu politiku. To je trajalo sve do 1973, kada je Šahov sestrić, general Daud, izveo državni udar. Po dolasku na vlast, Daud se udaljio od SSSR-a i počeo da se približava iranskom šahu Rezi Pahlaviju, od koga je očekivao veliku finansijsku pomoć.
Do puča ponovo dolazi 1978, kada na čelo države stiže generalni sekretar levo orijentisane Kalk struje NDPA – Nur Taraki. Pod njegovom vlašću frakcionaški sukobi su nastavljeni. Taraki je otišao u Moskvu kako bi pronašao rešenje i sklopio sporazum o prijateljstvu i saradnji između Sovjetskog Saveza i Avganistana. Uprkos svemu, kriza u zemlji postaje sve složenija. Uporedo s tim, sovjetsko vojno prisustvo u Avganistanu se povećava i rastu isporuke naoružanja. Tarakija smenjuje Hafizulah Amin, što je proglašeno novim državnim udarom. Međutim, Amina 1979. svrgavaju. Sovjetska vojna intervencija u Avganistanu izvedena je s dosta veštine i lukavosti, posebno pogubljenje Amina i dovođenje na vlast Barbaka Karmala. Eliminacijom Amina otpočela je sovjetska vojna intervencija koja je trajala narednih 10 godina u tri faze. Prva je trajala od decembra 1979. do marta 1980, kada su Sovjeti vojnu intervenciju izveli prema ustaljenim pravilima s jedinicama koje su se ubrzo pokazale neprimerenim za rat s gerilcima. Sovjeti su uspeli da uspostave kontrolu nad urbanim područjima, ali ne i izvan gradova. Tokom druge faze, od aprila 1980. do kraja 1984, postepeno su se uključivali specijalci u borbene operacije protiv ustanika. Tada je došlo do masovnih dezerterstava Avganistanaca, koji su bežali sa oružjem u redove ustanika. Sovjetske jedinice su promenile taktiku borbe na terenu. Formirane su udarne grupe brigadnog i bataljonskog nivoa umesto divizija. Druga faza bila je posebno bolna za Sovjete jer su pretrpeli velike gubitke.
Treća faza je trajala od 1985. do 1989. U njoj se Sovjeti povlače u gradove gde počinje izvođenje prvih borbenih operacija u urbanom području. Uspesi su bili delimični. Prelomni trenutak rata nastupio je u periodu kada je funkciju generalnog sekretara KP SSSR-a preuzeo Mihail Gorbačov. On je najavio povlačenje iz Avganistana, koje je počelo da se realizuje maja 1988, posle pregovora u Ženevi. Oko 120.000 sovjetskih vojnika povuklo se do 15. februara 1989, kada su poslednji vojnici prešli most na reci Pjandž.
Strani vojni plaćenici
Pojava privatnih vojski, odnosno savetodavnih vojnih organizacija dovodi se u vezu s posthladnoratovskim periodom. Nekoliko faktora uslovilo je njihovu ekspanziju devedesetih godina prošlog veka. Jedan od najvažnijih je bio stalno smanjivanje vojnih troškova u svetu. Drugi faktor bilo je ograničeno delovanje nekih država u lokalnim i regionalnim sukobima koje je bilo teško zauzdati. U takvim uslovima na svetsku scenu stupilo je nekoliko organizacija. Njihov primarni motiv nije bio ostvarivanje političkog cilja, već zarada, ali su ostali neformalni sprovodioci odluka političara pojedinih zemalja. Te organizacije se ne bave samo iznajmljivanjem vojnika za račun legitimne vlade, već i drugim aktivnostima: zaštitom industrijskih postrojenja zapadnih korporacija u nerazvijenim zemljama, obukom pripadnika regularnih oružanih snaga neke države… Ovakve organizacije ne prihvataju svaki ugovor, već samo poslove zvaničnih vlasti.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte Vaš komentar