REDŽEP TAJIP ERDOGAN RENESANSA BEZ HUMANIZMA

 Nakon predsedničkih izbora Turska ulazi u novi politički sistem u kome predsednik ima ogromna ovlašćenja i potpunu izvršnu vlast. Zapad poredi novu eru sa zlatnim dobom Otomanskog carstva, čiji će vladar po svoj prilici biti Redžep Tajip Erdogan

Predsednik Turske Redžep Tajip Erdogan raspisao je izbore za 24. jun 2018 godine, pomalo neočekivano, skoro godinu i po dana pre njihovog zakonskog roka. Zašto je to učinio? Odgovor je jednostavan. Očekuje da će ostvariti ubedljivu pobedu, što će se verovatno i desiti. Na čemu je veliki turski državnik utemeljio ovakvo uverenje? Odgovor je opet jednostavan. Talas rastućeg nacionalizma, jak ekonomski rast, konstantno poluvanredno stanje i pripadajuća mu atmosfera, nakon neuspešnog državnog udara, i mnoštvo drugih faktora od kojih se kao dominantan ističe jedan. Naime, Erdogan uživa naklonost medija i javnog mnjenja Turske. Sasvim dovoljno.

Trenutak da se unovče zasluge

Erdogan nije hazarder, iako hladnokrvan, ne voli pokeraške blefove, više je ziheraš. Populista ili ipak političar koji igra na sigurno. U prošloj godini ekonomski rast u Turskoj bio je na nivou 7,4 odsto i odabran je pravi momenat da se pokupe zasluge za ovaj uspeh pre nego što ekonomska konjunktura krene silaznom linijom, odnosno pre nego što sistem pokaže znake pregrevanja. A prvi simptomi se već javljaju: inflacija je na kraju prošle godine dostigla 13 odsto, što je najviši nivo u poslednjih 15 godina. Takođe, lira je bila na istorijskom minimumu u aprilu. Dakle, ukoliko postoji pravi trenutak da se „unovče zasluge", onda je to upravo taj momenat. Erdogan svakako nije imao nameru da takvu priliku propusti.

S druge strane, u Turskoj je primetan talas nacionalizma nastao na uspehu vojne intervencije u sirijskoj provinciji Afrin. U sukobu o kome se inače malo zna Turska vojska je porazila Kurdske zaštitne snage, koji opet imaju čvrstu povezanost sa PPK, odnosno Kurdskom radničkom partijom, koju Ankara tretira kao terorističku organizaciju i protiv koje se bori decenijama. Dakle, Erdogan je uspeo da na njihovom terenu porazi turskog arhineprijatelja uprkos tome što u tom delu sveta Kurdi uživaju pomalo i podršku Amerikanaca. Pošto ništa ne uspeva bolje nego uspeh, a ta je formula očigledno univerzalna, Erdogan je ovim vojnim uspesima pogodio tačno u žicu, bar za trenutak restaurirajući moć i slavu velikog Otomanskog carstva čiji je kod očigledno dominantan u kolektivnom pamćenju turskog naroda.

Dve okolnosti koje smo spomenuli odlična su lansirna rampa za narativ koji donosi izbornu pobedu, ali za uspeh nedostaju mediji. Odnosno u Erdoganovom slučaju ne nedostaju. Vesti do Turaka dolaze uglavnom putem televizije, više od 80 odsto se informiše na ovaj način. Od 17 velikih TV stanica, skoro sve daju prednost upravo aktuelnom turskom predsedniku. Pedantni statističari, naravno stranci i naravno životno zainteresovani da Erdogana prikažu kao autokratu, na primeru analize izveštavanja TV stanica iz marta prošle godine, neposredno pre referenduma o ustavnim promenama, pokazuju da je on bio deset puta više zastupljen od svih opozicionih partija zajedno. Naravno, tome dodaju i činjenicu da je „Dogan media group", najveća medijska grupacija u Turskoj, prodata holdingu"Demiroren" u martu ove godine. „Demiroren" se obavezuje uz Erdogana i sa ovom akvizicijom samo se utvrđuje teza da je više od 90 odsto medija u Turskoj pod kontrolom biznismena lojalnih turskom predsedniku.

Trikovi za izbornu trku
Opozicija tvrdi da se Redžep poslužio i sa nekoliko trikova iz rukava kako bi izbornu trku u nedelju učinio izvesnijom. Reformom izbornog zakonodavstva predviđeno je da predsednike biračkih odbora u svakom okrugu u Turskoj više ne biraju predstavnici stranaka koje učestvuju na izborima, već da ih kao državne činovnike postavlja vlada. Ovakav način izbora onih koji treba da kontrolišu izborni proces i na kraju krajeva izbroje glasove postavlja pitanje meša li se previše izvršna vlast u izbornu volju građana.

Još jedan kuriozitet obeležiće ove izbore, a to je nedostatak pravih protivnika, za koje se čudan obrt sudbine ili niz nesrećnih okolnosti pobrinuo da ih ne bude, ili bar da ih ne bude u punom kapacitetu. Svi mediji i u Turskoj i u svetu slažu se da je jedini pravi takmac Erdoganu u ovoj izbornoj trci zapravo žena. Apsurdno na prvi pogled, ali ne baš neutemeljeno. Ime joj je Meral Aksener, a zovu je „vučica", aludirajući na Asanu, mitsko biće, vuka koji je uvek u presudnim okolnostima izbavljao tursko pleme iz opasnosti. Čak je kampanju zasnovala na jednom običaju koji dominira u turskoj kulturi. Kad se dvojica muškaraca svađaju, svaka rasprava prestaje kada žena baci svoju maramu, odnosno jamenu, kako je tamo zovu, na zemlju. Tog trenutka sva neprijateljstva se stavljaju ad akta koliko god dijalog muškaraca bio težak pa čak i prožet povremenim izlivima nasilja. Na svojim predizbornim mitinzima skuplja marame od žena i obećava da će napraviti izložbu od njih u predsedničkoj palati kada dođe na vlast. Kaže da je Tursku vodio jedan nasilan muškarac koji se stalno svađao sa drugima i izazivao konflikte, nemire i zlo. Zato je ona bacila svoju maramu i želi da pobedi Erdogana.

Oponenti joj stavljaju na dušu to što je osam meseci bila ministar unutrašnjih poslova u vreme kada je intenzitet borbe protiv Kurdske radničke partije bio na vrhuncu. Tokom perioda njenog ministrovanja ovim resorom zabeleženi su brojni slučajevi kršenja ljudskih prava i zloupotrebe policijskih ovlašćenja, prekomerna upotreba sile i mučenja. Aksener ne mari mnogo za to. Misli da se borila za pravu stvar, veruje da su to bili neprijatelji Turske i verovatno bi učinila isto. Dobija aplauze i rejting joj raste, ali da li će to biti dovoljno da se u nedelju porazi Erdogan, teško je poverovati. Budućnost je pred njom, to misle svi pa i aktuelni predsednik. O tome svedoči i namera da je diskvalifikuje iz izborne trke od koje se na kraju ipak odustalo. Prema turskom izbornom zakoniku, da bi neka partija predložila kandidata za predsednika republike, mora da ispuni uslov da je u prethodnih šest meseci održala kongres. Aksener je osnovala Dobru partiju pošto što je napustila Narodni pokret nakon neslaganja sa njegovim rukovodstvom koji je podržavao Erdogana na referendumu o ustavnim promenama, kojim je turski politički sistem i formalno postao predsednički.

Ko može da ga ugrozi
Da skratimo, falilo joj je šest dana da bi u potpunosti bili ispunjeni zakonski uslovi, ali je rešenje ipak nađeno. Kada je 13. maja ove godine Vrhovna izborna komisija Turske objavila listu od šest kandidata, na njoj se našlo i njeno ime.

Drugo ime za koje se veruje da može ugroziti Erdoganove aspiracije je Selahatin Demirtas, lider prokurdske partije HDP. Njegova osnovna prednost je što je bio hapšen zajedno sa još nekolicinom članova turskog parlamenta shodno strogim zakonima koji vladaju u vreme vanrednog stanja u kome se zemlja nalazila. Time je zadobio oreol mučenika i žrtve režima, kapital koji će pokušati da materijalizuje kroz podršku prokurdskog stanovništva i marginalnih grupa koje su svakako protiv trenutnog režima. Njegov potencijal i harizma svakako nisu za zanemarivanje. On je prvi kurdski političar koji je uspeo da izađe iz uskih okvira svog nacionalno definisanog biračkog tela i da osvoji glasove liberalnih Turaka i na taj način preskoči cenzus od deset posto, koji i postoji zbog Kurda između ostalog, i uvede svoju partiju u parlament. Podrška mu je opala nakon obnavljanja konflikta Ankare i Kurdske radničke partije u leto 2015. godine. Strateški gledano, njegovi dometi su prilično ograničeni iz više razloga i ako gledamo u budućnost njegovi izgledi da nekada poremeti ravnotežu moći u Turskoj prilično su mali.

Ponedeljak, 25. jun, označiće novu eru u Turskoj istoriji. Onaj ko postane predsednik biće neprikosnoveni šef države, vlade, vojske, policije i vladajuće partije. Možda se neće zvati sultanom, ali će sigurno biti moćniji od nekolicine poslednjih otomanskih vladara.