SLUČAJ KATALONIJA: Da li Španiji posle refrenduma preti balkanski scenario

SLUČAJ KATALONIJA: Da li Španiji posle refrenduma preti balkanski scenario


Pregovori su jedino rešenje. No, trenutno ih je nemoguće voditi bez stranih posrednika, a to je baš ono što mozak svih katalonskih separatista Artur Mas i hoće

Dok gledamo prizore sa ulica Barselone i slušamo vesti iz Španije, kao i reakcije Evropske unije na tamošnju tešku državnu i ustavnu krizu, srednja i starija generacija s prostora bivše Jugoslavije ne može a da ne oseća mučni dežavi. Sve to je kod nas već viđeno.
Danas s tribina navijači zvižde Pižolu i dobacuju mu da nije Španac. Pre dvadeset šest godina neredi na stadionu „Maksimir” prekinuli su utakmicu između zagrebačkog Dinama i beogradske Crvene zvezde. Taj 13. maj 1991. godine mnogi smatraju formalnim početkom raspada Jugoslavije.
Sudbinski ironično, neminovnost raspada SFRJ spoznala sam baš u Kataloniji, na apsolvetskoj ekskurziji. Tada nas je osoblje u andaluzijskom hotelu usred Katalonije preklinjalo da prenesemo svojima kod kuće da je sve bolje od građanskog rata.
Dok smo stigli do kuće, već je u Splitu poginuo osamnaestogodišnji regrut JNA Sašo Gešovski, prva žrtva brutalnog razvoda zemlje. Nije bilo nikoga kome smo tada mogli da prenesemo upozorenja iz Španije. Danas mnogi od nas žele da slično upozorenje prenesu kako secesionistima u Barseloni, tako i unionistima u Madridu. I ponovo imamo utisak da su glave toliko usijane da korak ka smirenju izgleda nemoguć.
Pre samo mesec i po dana delovalo je da Madrid drži stvari pod kontrolom. Da, referendum se bližio, ali ga je Ustavni sud Španije unapred smatrao nelegitimnim. A onda se desio teroristički napad u Barseloni. Poginulo je petnaestak ljudi, a više od stotinu je ranjeno.
Početak istrage razotkrio je sve manjkavosti autonomne katalonske jedinice za borbu protiv terorizma Mosos d’Eskadre, koja u tom trenutku mesecima nije sarađivala s Madridom. Tek kada se umešala španska bezbednosna mašinerija, uz njenu tesnu saradnju s marokanskom službom, teroristi su munjevito pohapšeni ili poubijani.

Spain CataloniaOvnovi
Poruka desničarskog premijera Španije Marijana Rahoja iz Narodne partije – da Katalonija nije bezbedna bez ostatka zemlje – bila je ubistvena za katalonske separatiste. Da podsetim, srećnu 2017. godinu tada novi predsednik Katalonije Šarl Pudždemon naciji je čestitao obećanjem da će ponovo glasati o nezavisnosti i da će odluka biti konačna i legitimna, ma šta o njoj mislili Madrid i ostatak sveta.
Ovakvo ovnovsko guranje separatističke politike bilo je delimična posledica ispitivanja javnog mnjenja iz marta 2016. godine, kojim je broj pobornika nezavisnosti španske regije s najširom autonomijom u Evropi prvi put prešao u većinu, i to na 57,2 odsto. U avgustu, pošto su španski policajci savladali teroriste, bilo je jasno da se većina istopila.
Zato je neshvatljivo ponašanje iste te policije tokom nedeljnog glasanja. Prizori nepotrebno nasilnog odvraćanja građana od izlaska na birališta ne samo da su poništili pozitivnu sliku policije u očima Katalonaca već su u svet poslali loš imidž koji separatisti mogu da eksploatišu do kraja života.
Katalonski izvori tvrde da je povređeno oko 900 ljudi. Madridski da su hospitalizovane samo četiri osobe. Jasno je da će dve strane u ovom trenutku imati suprotne slike bilo kog događaja. No, ostaje pitanje zašto se premijer Rahoj odlučio za represiju na ulicama kada mu je sve išlo u prilog i kada je bilo dovoljno da glasanje ignoriše, a zatim podseti Barselonu na odluku Ustavnog suda.
Inače, sam referendum prošao je prilično neslavno. Glasalo je oko 42 odsto stanovništva. Devet od svakih deset podržalo je otcepljenje. To je oko 37 procenata biračkog tela. Ni izbliza dovoljno za legitimitet. No, nasilje na ulicama, predimenzionirano ili ne, daje izjašnjavanju neuporedivo veću težinu nego što bi ono inače imalo.
Kestenje iz vatre imao je priliku da izvadi novopečeni španski kralj Felipe. No, njegova poruka bila je podjednako nepomirljiva. Kralj, čiji je otac Huan Karlos ekonomski podigao Kataloniju posle decenija represije fašističkog generalisimusa Franka, umesto da je građane podsetio na taj period, prozborio reč-dve na katalonskom i pokušao da smiri strasti, delovao je kruto i strogo, a obraćao se pre ostatku Španije, koja (ako se izuzme Baskija) čvrsto stoji uz Madrid, nego samim Kataloncima.
Dok ovo pišem, vlada u Barseloni saopštava da će zvanične rezultate referenduma proslediti parlamentu po hitnom postupku, te da se proglašenje nezavisnosti može očekivati dan-dva posle toga, dakle krajem ove ili početkom sledeće nedelje.

Spain CataloniaVanredno stanje
Ako se to dogodi, Madridu ostaje samo da zavede vanredno stanje, a pokrajini oduzme autonomiju, za koju se vekovima borila. Ili se barem borio deo građana. Etnički sastav Katalonije mnogo se promenio od Španskog građanskog rata tridesetih godina prošlog veka. Franko je, posle poraza republikanaca, pobunjenu pokrajinu naselio ljudima iz raznih delova Španije.
Zato nikoga nije začudilo što se pre tri godine, i samo tri nedelje pošto su Škoti odlučili da ostanu u Britaniji, na izjašnjavanje eufemistički nazvano „konsultacija o secesiji” jedva dovuklo 40 odsto birača. I tada je glasanje u Madridu smatrano pravno ništavnim, ali na ulice nije izvedena policija. Sada jeste. I upravo taj postupak dolio je ulje na vatru separatizma.
Koreni separatizma leže u činjenici da su barselonski grofovi bili u srednjem veku bliži jugu Francuske nego bilo kojem drugom delu Španije. Govorili su oksitanskim jezikom, koji je u međuvremenu prerastao u katalonski. U brak sa Aragonskom kraljevinom stupili su iz političkog računa. Od 15. veka, kada je spajanjem Aragona i Kastilje stvorena Španija, katalonska aristokratija pokušava da se otrgne iz madridskih šaka.

Spain CataloniaSam referendum prošao je prilično neslavno. Glasalo je oko 42 odsto stanovništva. No, nasilje na ulicama daje izjašnjavanju neuporedivo veću težinu nego što bi ono inače imalo

Poseban zamajac katalonskom nacionalizmu svojevremeno je dao politički uspon Korzikanca Napoleona. Industrijska revolucija tom nacionalizmu dala je i finansijsku potporu, pa su tako četiri katalonske pokrajine na samom početku Prvog svetskog rata formirale zajedničko tržište ili komonvelt.
Španiji 1931. godina donosi republiku. Antirojalističke partije pobeđuju na lokalnim izborima, a kralj Alfonso XIII napušta zemlju. Katalonija, istorijski privržena republikanizmu, ne časi ni časa da ponovo uspostavi sve institucije iz doba renesanse. No, samo pet godina kasnije španskoj republici suprotstavili su se nacionalisti s juga i zapada, kao i vojska. Epilog je poznat kao krvavi Španski građanski rat, svojevrstan uvod u drugi globalni sukob.
Republikanska Katalonija morala je, ironično, da sačeka povratak kralja Huana Karlosa. Ustavom iz 1978. godine dobila je veću autonomiju nego pola veka ranije. Đeneralitatu ili vladi Katalonije pripala je isključiva briga o lokalnoj upravi, javnoj bezbednosti, trgovini, saobraćaju, komunikacijama, kulturi i ekologiji. Dizgine prosvete, zdravstva i pravosuđa zajednički su u ruke uzeli Madrid i Barselona. Jedino su spoljna politika i odbrana ostale van katalonskog domašaja.
Ni to nije bilo dovoljno. Katalonija je 2006. godine usvojila novi statut o autonomiji, u čijoj se preambuli definiše kao nacija. Na toj tački su počela razmimoilaženja između vlasti u Barseloni i Ustavnog suda zemlje. Usledio je period vladavine postepeno sve većeg separatiste Artura Masa, koji je svaku podršku Madridu uslovljavao sve većom kontrolom nad katalonskom kasom.
I pored toga katalonski državni dug ostao je najveći u Španiji, a Mas i njegovi najbliži saradnici našli su se pred sudom zbog organizovanja plebiscita iz 2014. godine. Mas danas nije nominalno predsednik, ali je i dalje mozak iza svakog postupka katalonskih separatista.
Njegov cilj u ovom trenutku je ne toliko sama nezavisnost koliko dodatna internacionalizacija katalonskog pitanja. Evropska unija za sada stoji uz Madrid. Prevashodno zato što većina članica ima svoje separatiste, kojima ne bi da daje krila. No, slike represije policije nad građanima u Barseloni naterale su Brisel da neprijatno ćuti i čeka dalje poteze obeju strana.
Pregovori su jedino rešenje. No, trenutno ih je nemoguće voditi bez stranih posrednika, a to je baš ono što Artur Mas hoće. A sve je moglo da bude drugačije. Da je Madrid Barseloni dozvolio ono što je London dozvolio Edinburgu, referendum bi bio legitimna posledica višegodišnje javne rasprave. Čuli bi se argumenti za i protiv. Strasti bi bile stišane i san o nezavisnosti bio bi daleko od jave. Ovako, svaki dan donosi novu tvrdoglavost i novu neizvesnost. Nadam se ne i još poneki dežavi.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte Vaš komentar