SLUČAJ MIŠKOVIĆ: Oslobođen Moravac s Holandskih Antila

Pravda i pravo nisu isto, posebno ako ih sprovode Miljko Radisavljević, Milorad Veljović, Rodoljub Milović i Bogdan Pušić, ne samo u slučaju sutra nevinog Miroslava Miškovića nego gomile sličnih slučajeva u kojima su bez kazne prošli pljačkaši Srbije

Gde su dokazi na osnovu kojih me optužujete, pitao je svojevremeno Miroslav Mišković, alijas Moravac, zamenika specijalnog tužioca za organizovani kriminal i članove sudskog veća Posebnog odeljenja Višeg suda u Beogradu. Pitao je zapravo čitavu srpsku javnost gde su dokazi protiv njega.
Pre desetak dana Apelacioni sud je obnarodovao odluku po kojoj je Miroslavu Miškoviću potvrdio oslobađajuću presudu po optužbama za zloupotrebu službenog položaja i zloupotrebu odgovornog lica, mada Mišković formalno nigde nije bio odgovorno lice, tj. direktor, nego tek skromni vlasnik i zastupnik kapitala. „Apelacioni sud u Beogradu je, nakon održane sednice veća 6. septembra 2017. godine, jednoglasno doneo presudu Kž1 Po1 2/17 kojom je potvrdio prvostepenu presudu u delu u kojem je okrivljeni Miroslav Mišković oslobođen optužbe da je, kao saizvršilac, izvršio krivično delo zloupotreba službenog položaja iz člana 234, stav 3 KZ. Po nalazu Apelacionog suda, u oslobađajućem delu, pravilno prvostepeni sud zaključuje da u konkretnom slučaju nema dokaza da je okrivljeni izvršio krivično delo zloupotreba položaja odgovornog lica i za takav svoj zaključak prvostepeni sud je dao jasne i nesumnjive razloge, koje u potpunosti prihvata i Apelacioni sud, a koji su posledica svestranih analiza svih izvedenih dokaza, kako posebno, tako i u njihovoj međusobnoj povezanosti."

Šaputanje sinu Marku
Što se tiče drugog dela optužnice, u kojem se Mišković tereti za utaju poreza u saizvršilaštvu, Apelacioni sud je pobio presudu prvostepenog suda. „... prvostepena presuda je ukinuta i predmet vraćen na ponovno suđenje u delu u kojem je Miroslav Mišković osuđen zbog izvršenja krivičnog dela poreska utaja u pomaganju iz člana 229, stav 3 KZ.", i to uz obrazloženje da „po nalaženju Apelacionog suda, prvostepena presuda sadrži bitnu povredu odredaba krivičnog postupka budući da su u obrazloženju presude izostali razlozi o odlučnim činjenicama, a oni razlozi koji su dati su u znatnoj meri nejasni i protivurečni. U konkretnom slučaju, okrivljeni je oglašen krivim da je izvršio krivično delo utaja poreza u pomaganju, a navedeno je da se radnja izvršenja sastoji u tome da je svojim savetima pomogao okr. Marku Miškoviću, vlasniku pravnog lica, u nameri da potpuno izbegne plaćanje poreza u slučaju obavezne prijave i prikrije činjenice koje su od uticaja na utvrđivanje ovakvih obaveza i time izbegne plaćanje obaveza po dobitku „Mera investment fund B. V.". Međutim, prvostepeni sud nije dao jasne i nesumnjive razloge koji su to saveti od strane okrivljenog Miroslava Miškovića dati Marku Miškoviću, a koji su mu pomogli da izvrši krivično delo ako se ima u vidu odbrana okrivljenog, kao i saoptuženih, prema kojima je postupak razdvojen, da je privredno društvo „Mera investment" osnovano i registrovano u Republici Srbiji po svim propisima važećim u Republici Srbiji, da je kupovina akcija od „Mera investment fund B. V." iz Holandskih Antila, a zatim unos akcija kao povećanje kapitala „Mera investment" bilo registrovano kod svih državnih organa i upisano kao promena u Agenciji za privredne registre u Republici Srbiji.
Takođe, Apelacioni sud nalazi da je prvostepeni sud, u osuđujućem delu, povredio zakon, budući da je svoju osuđujuću odluku zasnovao na autentičnom tumačenju Zakona o porezu na dobit preduzeća i Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji, kao i na obaveštenju Ministarstva finansija i privrede RS. Naime, iz spisa predmeta proizlazi da se prvostepeni sud u formi dopisa obratio Narodnoj skupštine RS i Ministarstvu finansija i privrede RS, u kojem direktno traži odgovore na sporna pravna pitanja koja su se pojavila u ovom krivičnom postupku, budući što je, kako to navodi prvostepeni sud u obrazloženju prvostepene presude, a nakon brojnih izvedenih dokaza predloženih od strane kako odbrane, tako i Tužilaštva za organizovani kriminal, te nakon saslušanih brojnih svedoka, stručnih savetnika, veštaka, te pravnih mišljenja brojnih stručnih savetnika iz oblasti poreske politike, zaključio da sud nema odgovora, kako se navodi, na dva sporna pravna pitanja: da li je u konkretnom slučaju ostvaren kapitalni dobitak i da li je postojala obaveza obračuna prijavljivanja i plaćanja poreza po odbitku za kapitalni dobitak i za koga. Po stavu Apelacionog suda, ovakvo postupanje prvostepenog suda je, najpre, protivno Zakoniku o krivičnom postupku, kojim je propisano da, ako primena krivičnog zakona zavisi od pravnog pitanja za čije rešavanje je nadležan sud u drugoj vrsti postupka ili neki drugi državni organ, sud koji sudi u krivičnom predmetu može sam rešiti i to pitanje, prema odredbama koje važe za dokazivanje u krivičnom postupku, te rešenje ovog pravnog pitanja ima dejstvo samo u krivičnom postupku u kojem je to pitanje raspravljano.

Kao dete napolitanku
Naime, ako se u krivičnom postupku koji je u toku pojavi sporno pravno pitanje od kojeg zavisi primena krivičnog zakonika, sud koji sudi u krivičnom postupku može sam rešiti to pitanje. Pored toga, popunjavanje pravnih praznina se vrši od strane redovnih sudova u postupcima u kojima se pojavljuju. Sud je dužan da na taj način nadomesti nedostatke pravne norme. Dakle, ovakvim postupanjem suda je došlo do povrede člana 6 Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, kojim je zajemčeno pravo na pravično suđenje, a koju konvenciju je i naša zemlja potpisala i koje odredbe primenjuje kao sastavni deo pozitivnog prava, kao i povrede člana 4 Ustava Republike Srbije, kojim je ustanovljeno načelo podele vlasti i garantovana nezavisnost sudske vlasti u odnosu na zakonodavnu i izvršnu. Stoga se, u konkretnom slučaju, ne radi samo o formalno-pravnom nedostatku (ko je ovlašćen da traži tumačenje) već o suštinskoj povredi zakona budući da sud traži da mu organ druge grane vlasti protumači odredbu zakona, od čega naposletku zavisi odluka u sudskom postupku koji je u toku."
Tako je 1.300 stranica, na koliko je sudsko veće Posebnog odeljenja Višeg suda u Beogradu, od milošte nazvanog Specijalni sud, uspelo da smesti presudu Miroslavu Miškoviću, Marku Miškoviću, Milu Đuraškoviću i ostalima, apelaciono veće, na opšte zgražavanje srpske javnosti, pojelo kao dete napolitanku i vratilo sve na ponovno suđenje. Čitava situacija dobija političku dimenziju, novine pune naslovnice ljutitim izjavama predsednika, koji kaže „Eto, neka vam zemlju vode tajkuni!" U pravu je predsednik što je ljut. I treba da je ljut, kao većina građana Srbije. Samo je pitanje na koga.
Ne verujemo da postoji neko ko zaista veruje da je Miroslav Mišković sve stekao na pošten način, što ne znači da nije sve stekao na nezakonit način. Dok se ne dokaže suprotno. Uz jednu malu ali značajnu ogradu: nažalost, u Srbiji ne znači da je nešto pošteno i pravično samo ako je zakonito. Nažalost, to je zavisilo i od toga ko, kada i s kakvim motivima je donosio zakone. Naravno, postoji tu još jedna varijabla, a to je ko te zakone sprovodi, kada, u kojim uslovima i s kojim motivima. Iako na prvi pogled deluje konfuzno, sve je prilično jasno.
U jednoj od svojih nebrojenih privatizacija, Miroslav Mišković se na ovaj ili onaj način, kao strateški investitor ili finansijski investitor, u jednom momentu u 2006. godini uključio i u privatizaciju putarskih preduzeća zajedno s Milom Đuraškovićem i sinom Markom. Zajedno s još nekoliko firmi, i kompanija „Mera investment fund B. V.", koja je prema podacima iz optužnice registrovana na Holandskim Antilima, ulazi u privatizaciju PZP Niš, krovne firme „NIBENS grupacije". Po ugovoru o kupoprodaji koji je sklopljen sa Agencijom za privatizaciju, bila je obavezna i dokapitalizacija, tj. investitori su morali da unesu određeni kapital, bio on u novcu ili mašinama, nepokretnostima i sličnim u kupljeno preduzeće. Tako je privredno društvo „Mera investment fund B. V." sa Holandskih Antila steklo dana 24. 8. 2006. godine 225.736 akcija po emisionoj vrednosti pošto je uplatilo iznos od 632.286.536,00 dinara (negde oko devet miliona evra). Nakon dve godine, 2008, „Mera investment fund B. V." donosi odluku kojom kao jedini vlasnik firme „Mera invest" d. o. o. donosi odluku o povećanju kapitala tako što unosi u kapital ćerke firme pomenutih 225.736 akcija PZP Niš. „Mera invest" d. o. o. donosi adekvatnu odluku o povećanju kapitala i angažuje revizorsku kuću koja je trebalo da izvrši procenu vrednosti akcija. Metodom ponderisanih srednjih vrednosti akcija PZP, što je metoda priznata međunarodnim računovodstvenim standardima, revizor nalazi da je prosečna vrednost akcije 110,8072 evra ili 8780,54 dinara. Ova procena je izvršena 27. 6. 2008 godine, a već 23. 9. iste godine odlukom o povećanju kapitala upisan je nenovčani kapital u iznosu od 25.013.174,09 evra. Sve promene su uredno registrovane u Agenciji za privredne registre. Optužnica tvrdi, pozivajući se na članove 27 i 28 Zakona o porezu na dobit preduzeća iz 2001. godine i dopuna ovog zakona iz aprila 2004. godine, u kojem se kaže da „kapitalni dobitak predstavlja razliku između prodajne cene imovine i njene nabavne cene".

K... od dokaza
Dakle, matematika je jednostavna: „Mera investment fund B. V." je kupila akcije za devet miliona evra i prodala ih, ustupila svojoj ćerki firmi u Srbiji „Mera invest" d. o. o. za 25 miliona evra. Na razliku od 16 miliona evra, prema viđenju tužioca, Mišković je trebalo da obračuna i plati porez po stopi od 20 odsto, što on, naravno, nije učinio. Tužioci to tretiraju kao dobit koju je ostvarilo nerezidentno pravno lice (ono koje nije registrovano u Srbiji, u ovom slučaju „Mera investment fund B. V." s Holandskih Antila) od „Mere invest" d. o. o kao rezidentnog pravnog lica. Sve bi to bilo sasvim pametno sa stanovišta tužioca i policajaca da, na njihovu žalost, u članu 40 Izmena i dopuna Zakona o porezu na dobit preduzeća ne stoji doslovce: „Na prihode koje ostvaruje nerezidentni pravni obveznik od rezidentnog pravnog obveznika po osnovu dividendi i udela u dobiti u pravnom licu, autorskih naknada, kamata, kapitalnih dobitaka i naknada po osnovu zakupa nepokretnosti i pokretnih stvari, obračunava se i plaća porez po odbitku po stopi od 20 odsto, osim ako međunarodnim ugovorom o izbegavanju dvostrukog porezivanja nije drugačije uređeno." Pogađate, Srbija ima ugovor s Kraljevinom Holandijom o izbegavanju dvostrukog oporezivanja, koji smo potpisali još dok smo se zvali SFRJ - 1982. godine. Iako je u međuvremenu došlo do nekih statusnih promena u „Mera invest" d. o. o. pa je sada vlasnik firma „Mera invest fund limited" sa Kipra, opet je ista situacija pošto istovetan međunarodni ugovor imamo s Republikom Kipar, koji smo potpisali još 1985. godine.
Da se razumemo, nema sumnje da je vlasnik firme s Holandskih Antila i firme u Beogradu neko od porodice Mišković. Da li se radi o Marku ili Miroslavu, nije bitno, kao što je sigurno da tih devet miliona evra koji su s Holandskih Antila uplaćeni u Srbiju sigurno nisu zarađeni u Kraljevini Holandiji, već su izneti iz Srbije u neki poreski raj da bi se posle vratili kroz kupovinu u privatizaciji. Miroslavu Miškoviću se nije sudilo po pravdi, već po zakonima na čije je donošenje u velikoj meri uticao, da ne kažemo - koje je sam pisao. Na sve zakonske i podzakonske akte iz privredne sfere u periodu od 2004. godine do 2012. godine, a naročito od 2004. godine i prve vlade Vojislava Koštunice pa do 2010. godine, najviše su uticali Milan Beko i Miroslav Mišković, u potpunosti kreirajući ambijent i klimu pogodnu za realizaciju njihovih ciljeva. Iz tog perioda potiču i pomenuti zakonski propisi.
Da li je ovako nešto moguće i u nekoj uređenoj zemlji? Naravno da nije. U takvoj zemlji se fizička lica ne mogu kriti iza forme pravnih lica na Holandskim Antilima. U nekoj uređenoj zemlji bi trag išao do krajnjeg fizičkog lica i, ako se radi o istim ili povezanim osobama, porez bi bio naplaćen. Ali u takvim zemljama tajkuni nisu pisali zakone.
Drugo pitanje je sprovođenje zakona. Još kad se to pitanje ukrsti sa ambicijom i deficitom inteligencije onih koji ga sprovode u nameri da manipulišu kao što su svikli, račun obično plate građani Srbije. Da ne bude zabune, mislimo na istražne organe i tužioce, koji su jedino imali nameru da se dodvore posle promene vlasti 2012. godine i tako sačuvaju pozicije i privilegije i sve što uz to ide. Sa nesumnjivim darom za prepoznavanje pogodnog napadnog ugla za uvlačenje u orbitu novim gazdama, kao osnovnim programskim jezikom u mozgu, pisanje optužnica pretvaraju u dnevnopolitičku potrebu, rušeći tako institucije koje bi trebalo da predstavljaju. Nije im slučaj Mišković prvi i jedini. „Track Record" Miljka Radisavljevića, Milorada Veljovića, Rodoljuba Milovića i njihovih saradnika prepun je takvih slučajeva i optužnica koje uglavnom padaju na Apelacionom sudu ili, još gore, u Strazburu. Da su oni valjano radili svoj posao, ne bi se gospodin Mišković danas izvlačio uz obrazloženja da njegov novac s Holandskih Antila nije njegov novac i da njegova firma nije njegova firma i da on njome nije upravljao i da se zapravo radi o pravnom licu, a da je on fizičko lice itd.
- To je k... od dokaza! - izjavio je svojevremeno Bogdan Pušić u jednoj TV emisiji o nekim „dokazima" koje je štampa tada saopštavala o Miškoviću. Pušić je bio rukovodilac radne grupe koja je uhapsila tajkuna i zajedno s tužilaštvom pisala optužnicu. Problem je što je suštinski sentenca tačna, i što se Miroslav Mišković verovatno nikada neće suočiti s pravdom. Zaslugom gospode Pušića, Radisavljevića i ostalih.