SRBIJO GDE SU BEBE? 15 godina od afere, a od zakona ni traga

SRBIJO GDE SU BEBE? 15 godina od afere, a od zakona ni traga


Ni petnaest godina od kada su roditelji širom Srbije prvi put izašli u javnost s tvrdnjama da su im deca ukradena iz porodilišta, država nema zakonsko rešenje tog problema. Kažu, zakon će uskoro… Međutim, problem je to što ovaj predlog zakona podrazumeva samo vođenje vanparničnog postupka i novčanu odštetu, što znači: ili država nema dovoljno para, interesa i želje da do kraja ispita gde su nestale tolike bebe ili se zataškava lanac trgovine decom

Kada u crkvi upalim sveću za mrtve, ona se odmah ugasi. Kada upalim za žive, ona gori kao luda, kao da je moj Nikola sada negde živ i zdrav, za „Ekspres” kaže Ružica Babić iz Inđije, koja je s pokojnim suprugom Savom tragala za svojim navodno mrtvorođenim sinom Nikolom još 1959. godine.
– Porodila sam se u bolnici u Inđiji, ali su mi rekli da moraju bebu da pošalju u beogradsku bolnicu za nedonoščad zbog neke vode. Bila sam užasno tužna i nisam ni shvatala šta se dešava oko mene u tom trenutku. Uspela sam s njim da provedem samo nekoliko sati. Eto, barem malo sam ga držala u rukama. Posle su nam javili iz bolnice da je umro, ali nikada nismo dobili njegovo telo da ga sahranimo. Čudna vremena su bila. Nikada nismo dobili nikakve papire, umrlicu, ma ništa! Posle smo dobili mnogo anonimnih poziva i tada su nam rekli da je Nikola živ i zdrav i da ima već 37 godina. Tolike godine su prošle, imam i ćerku i sina, i unučad, pa čak i praunučiće, ali želja mi je da njega nađem. Znam da je moje dete tamo negde. Samo se nadam da je srećan i da ima dobru porodicu – kroz suze priča Ružica Babić.
Upravo su Ružica i Sava bili prvi koji su javno posumnjali da im je beba ukradena. Od tada se slični slučajevi samo nižu…
Milanka Momčilović za „Ekspres” tvrdi da joj je sin ukraden u kragujevačkom porodilištu ratne 1999. godine jer nikada nije uspela da vidi svoju bebu, niti je dobila obdukcioni nalaz. Umesto otpusne liste, dobila je samo papir od doktora s prepisanom terapijom, bez datuma i pečata.

Nestali i sin i brat
– Moj sin je negde živ, zdrav, diše, gleda, raste, napunio je 18 godina u februaru. Tvrdim da je obdukcija urađena na detetu koje nije moje. Primljena sam u porodilište i medicinska sestra mi je nakon kratkog pregleda rekla da je sve u redu i da će doktori doći. Nakon dva sata ležanja, došla su dva doktora s kompletnom svitom. Jedan od njih mi je na stomak stavio drvenu trubicu, koju su ranije koristili prilikom porođaja žena, i rekao da nešto nije u redu. Odlučili su da me pošalju na ultrazvuk, ali ne u porodilište, već u ambulantu ginekologije. Nakon pregleda, doktor mi je kratko saopštio: „Vaše dete je mrtvo.” Pao mi je mrak na oči, počela sam da plačem i vrištim. Doktor je vikao na mene jer sam navodno uznemirila celo odeljenje pa sam ga u afektu pogodila klompom. Vratili su me u porodilište i od tog trenutka sati su mi delovali kao večnost. Ne sećam se više ni da li sam tada osetila udarce deteta u utrobi. Bila sam u šoku – priseća se Milanka.
Kako dalje navodi, lekar ju je uspavao i porodio carskim rezom.
– Poslednje čega se sećam je da je lekar, stojeći pored mog kreveta, iz džepa izvadio mali špric i navodno mi ubrizgao anesteziju. Kada sam se probudila, pored kreveta je sedeo moj suprug, koji mi je rekao da je naša beba mrtva. Naredna četiri dana provela sam u bolnici i konstantno su me kljukali lekovima za smirenje. Neprekidno sam bila omamljena. U jednom trenutku sam shvatila da moram da prestanem da ih pijem kako bih se suočila sa činjenicom da mi je tek rođeno dete umrlo. Moj suprug i ja smo svakodnevno i bezuspešno insistirali da vidimo dete, međutim, tu počinje pakao. Medicinsko osoblje je stalno imalo izgovore, govorili su mi da mi posle svega ne treba još i takav stres. Kada sam izlazila iz bolnice, nisu mi dali čak ni otpusnu listu zbog navodne gužve, dok su mi na patologiji rekli da će mi obdukcioni nalaz stići na kućnu adresu. I dan-danas ga čekam.
Nakon gotovo dva meseca od porođaja, Milanki su u bolnici samo šturo saopštili da je telo njenog deteta spaljeno.
– Bila sam šokirana i pitala sam zašto nije urađena obdukcija! Bukvalno su me isterali iz prostorije uz konstataciju da nije normalno da tražim obdukciju za vreme ratnog stanja. Tek kada sam u bolnicu otišla sa suprugom, koji je vojno lice i koji je u tom periodu bio na Kosovu, na Košarama, saopštili su nam da telo bebe ipak nije spaljeno i da će obdukcija tek biti urađena?! Objasnili su nam da se naše dete ugušilo u plodovoj vodi zbog obmotavanja pupčane vrpce oko vrata. Ubrzo sam ponovo ostala u drugom stanju i jednostavno sam prestala da pitam. Ali nikada nisam zaboravila – priča Milanka.

Stressed Mother and Her BabyPoslednje čega se sećam je da je lekar, stojeći pored mog kreveta, iz džepa izvadio mali špric i navodno mi ubrizgao anesteziju. Kada sam se probudila, pored kreveta je sedeo moj suprug, koji mi je rekao da je naša beba mrtva. Naredna četiri dana provela sam u bolnici i konstantno su me kljukali lekovima za smirenje, priča Milanka Momčilović

Međutim, sumnja u to da je njeno živo i zdravo dete ukradeno iz porodilišta javila se 2002, kada se u medijima podigla prašina zbog nestalih beba. Tada je Milanka shvatila da je identična sudbina 1976. zadesila njenu majku Miru Pavlović, koja je rodila mrtvo muško dete. Međutim, ni u tom slučaju nije postojala otpusna lista iz bolnice, niti potvrda da je dete sahranjeno.
– Dedi je doktor prvo javio da je dobio živog unuka, ali kada je došao u porodilište, zatekao je moju majku kako plače jer su joj rekli da je dete mrtvorođeno. Majka je godinama odbijala da priča o tome, ali mi je pred smrt priznala da je na porođaju čula plač deteta. U bolničkoj knjizi iz tog vremena piše da se nijedna žena nije porodila ni dva sata pre, niti dva sata posle moje majke. Kada sam, 2002. godine, u novinama pročitala priču dve majke koje su tvrdile da su im deca oteta, deda mi je rekao: „Idi traži svog sina i svog brata!” Od tog trenutka počinje moja višegodišnja istraga. Otkrila sam da je moj brat upisan u knjigu rođenih kao živo dete, dok ga u knjizi umrlih nema. Zatim, u protokolu porođaja on se vodi kao mrtvorođeno muško dete Mire Pavlović, teško 2.900 grama i dugačko 52 centimetra, dok u patološkom nalazu stoji 3.950 grama i 53 centimetra. Zanimljivo je da je žena koja se porodila istog dana rodila živo dete baš te kilaže i dužine. Tvrdim da je u pitanju zamena beba. Istoriju bolesti moje majke još nisam dobila, kao ni otpusnu listu. S druge strane, prema dokumentaciji mog sina, obdukcija je urađena 22. februara 1999. iako nam je patolog rezultate obdukcije saopštio tek u julu. Moje dete u matične knjige nije upisano na osnovu bilo kakvog akta. Podnela sam krivičnu prijavu za otmicu deteta, ali je ona odbijena – priča Momčilovićeva.
Milanka i još osamnaest porodica koje su sumnjale da su im deca nestala u porodilištu konačno dobijaju mogućnost da pogledaju dokumentaciju kragujevačke bolnice 2016. godine.
– Na otpusnoj listi piše da sam primljena s detetom koje je imalo 140 otkucaja srca u minutu, a ne s detetom koje je bilo mrtvo već tri dana, kako mi je rečeno na porođaju. Piše i da sam navodno izjavila da dete ne osećam od jutra, kao i da su mi nakon porođaja dali intravenoznu anesteziju iako sam je dobila pre porođaja. Pojavljuje se zatim koverat na kojem piše da je u aprilu 2004. parafinske kalupe mog deteta odnelo ovlašćeno lice MUP-a Kragujevac! To je za mene dokaz kao kuća da su državni organi umešani u zataškavanje. Oni su tokom predistražnog procesa sklonili biološki dokaz kako se ne bi pristupilo uporednoj DNK analizi jer se zapečaćeni kalupi daju roditeljima u ruke. Pokušavala sam na patologiji da uzmem kalupe svog deteta kako bih uradila DNK analizu, ali su me izbacili. Ni danas mi kalupi nisu vraćeni jer u njima ne bi bio materijal koji odgovara meni.
Zanimljiv je i slučaj jedne majke koja je dobila kompletnu dokumentaciju iako su joj u Inspektoratu za zdravlje 2003. godine rekli da je dokumentacija nestala tokom bombardovanja i poplava.
– To govori u prilog tome da su istrage 2002. i 2003. zataškavane, kada su veštački dogurali do zastarelosti slučajeva starijih od pet godina. Odnosili su dokumentaciju i onima koji nikada nisu podneli krivične prijave zato što znaju koja su deca oteta. Nakon višegodišnje istrage mislim da sam konačno na tragu da pronađem čoveka za koga smatram da je moj brat, ali o tome ne mogu da govorim u javnosti sve dok ne budem mogla da dođem do njegovog DNK nalaza. Dok sam živa i dok me ima, tražiću svoje dete i svog brata – gotovo se zaklinje Milanka.
Sudeći po pričama mnogih roditelja, obrazac je identičan: novorođenče navodno umre u porodilištu, a roditelj ne dobije ni telo ni obdukcioni nalaz. Takođe, dokumentacija iz nadležnih službi ukazivala je na prazna mesta u protokolima, greške u godinama zavođenja, neslaganja u telesnim merama novorođenčadi, a nedostajala je i tajna medicinska dokumentacija.

Najveći problem je u tužilaštvu, koje nikada nije izdalo nalog da se uradi DNK analiza, a bilo je bar dvadeset zahteva roditelja za ekshumaciju beba. Imamo podatke da se u selima Badince i Melenci nalaze kuće u kojima navodne biološke majke primaju ukradenu decu, znamo na kojem graničnom prelazu izlaze deca, imena lekara i matičara, tvrdi Čičarević

Umesto istine – šipak
Međutim, čak ni petnaest godina od kada su roditelji širom Srbije prvi put izašli u javnost s tvrdnjama da su im deca ukradena iz porodilišta, država nema zakonsko rešenje tog problema. Prošlo je čak tri godine od kada je Srbija, po presudi Evropskog suda za ljudska prava iz 2013, trebalo da odgovori šta se desilo sa sinom Zorice Jovanović, koji je trideset godina pre toga pod nerazjašnjenim okolnostima proglašen mrtvim u porodilištu. Rok države da utvrdi proceduru za pokretanje istrage o sudbini još stotinu beba za koje se sumnja da su nestale u srpskim porodilištima bio je 9. septembar 2014. Zbog neispunjenja te obaveze, Savet Evrope prošlog meseca opomenuo je Srbiju da hitno usvoji zakon o nestalim bebama, čime bi se omogućilo i izvršenje presude u slučaju Zorice Jovanović, dok prema proceni Udruženja roditelja nestalih beba u Srbiji danas 10.000 roditelja traži svoju nestalu decu.
Umesto utvrđivanja istine o ovim slučajevima, država je 2005. osnovala skupštinski anketni odbor, koji je dao svoj predlog mera. Te predloge državni organi nikada nisu sproveli, a izostalo je i formiranje specijalne grupe pri MUP-u koja je trebalo da ispita sve slučajeve pojedinačno. Zatim je, 2010, formirana radna grupa za donošenje zakona o nestalim bebama, koja takođe nije promenila zakonsku regulativu u ovoj oblasti. Vlada je najzad, u oktobru prošle godine, usvojila Nacrt zakona o nestalim bebama (zakonom o nestalim bebama predviđeno je da svaka porodica za koju sud utvrdi da je izgubila bebu u porodilištu od 1970. bude obeštećena iznosom do 10.000 evra, dok će postupci za utvrđivanje istine o sudbini beba biće hitni, a istražne radnje vodiće specijalno obučeni policijski službenici), ali je on ove godine povučen iz skupštinske procedure zbog formiranja nove vlade.
Kažu, uskoro će biti usvojen…
Međutim, problem je što ovaj predlog zakona podrazumeva samo vođenje vanparničnog postupka i novčanu odštetu! Imajući tu činjenicu u vidu, možemo izvući samo dva logična zaključka: ili država nema dovoljno para, interesa i želje da do kraja ispita gde su, zaboga, nestale tolike bebe iz porodilišta ili se istraga ne pokreće jer postoji jasna namera državnog aparata da zataška lanac trgovine decom. I jedno i drugo je poražavajuće.
Čak su mediji svojevremeno pisali o tome da je SFRJ sedamdesetih godina bila pravi Eldorado za usvajanje, da bi se potom prešlo na otimanje beba iz bolnica. Tada su roditelji koji sumnjaju da su ima deca oteta u porodilištima tvrdili da su njihova deca završila u Švedskoj, Danskoj, Norveškoj, Francuskoj, Americi…
Nasuprot sumornim prognozama koje proizilaze iz analize predloga zakona, Ministarstvo pravde vedrije gleda na kompletnu situaciju ističući da će Vlada Srbije uskoro usvojiti zakon o nestalim bebama.
– Radna grupa koju su činili predstavnici Ministarstava pravde, MUP-a i Ministarstva zdravlja, predstavnici tužilaštva, Vrhovnog kasacionog suda, Državnog pravobranilaštva, kao i predstavnici grupa roditelja dece za koju postoji sumnja da su nestala u porodilištima u Srbiji, izradila je nacrt zakona o nestalim bebama. Vlada je taj nacrt zakona usvojila i prosledila Skupštini na usvajanje, ali je zbog formiranja nove vlade taj zakonski predlog povučen iz skupštinske procedure, što je uobičajeni postupak nakon formiranja nove vlade. Verujemo da će nova vlada uskoro usvojiti taj nacrt zakona i proslediti ga poslanicima na usvajanje, što bi predstavljalo i izvršenje obaveze Srbije iz presude Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Jovanović protiv Srbije. Potrebno je imati u vidu da je Savet Evrope dao pozitivnu ocenu na nacrt zakona, da je većina preporuka Saveta Evrope usvojena i da je nacrt usklađen s tim preporukama. Nastavićemo, kao i do sada, da u svom domenu činimo sve kako bi roditelji koji sumnjaju da su im deca nestala iz porodilišta došli do istine – navodi se u odgovoru.

Mi smo tražili leks specijalis, poseban zakon koji će prvo dobro definisati istragu u tom zakonu sa širim ovlašćenjima, kao i da postoji nezavisno telo koje će kasnije kontrolisati primenu zakona. U ovom slučaju, mi to nemamo. Taj nacrt je samo mehanizam, ali ne postoji kontrolno telo, kaže Mirjana Novokmet

Kamo istraga?
S druge strane, diplomirani pravnik Danilo Ćurčić smatra da predloženi zakon nije dobar jer ne odgovara smernicama koje je u presudi Zorica Jovanović protiv Srbije dao Evropski sud.
– Prvo, vanparnični postupak u kojem bi trebalo da se utvrđuju okolnosti svakog pojedinačnog slučaja nije adekvatan postupak za ovakvu vrstu istrage. U njemu se ni na koji način ne može saznati istina jer vanparnični sud ne može da vodi istragu, saslušava svedoke koji su se možda pokajali pa odlučili da progovore o okolnostima koje su dovele do nestanka dece ili da sprovodi druge istražne radnje koje su neophodne da bi se saznala istina. Drugo, Evropski sud je naložio Srbiji da uspostavi mehanizam za utvrđivanje okolnosti nestanka dece u svakom pojedinačnom slučaju, pri čemu bi nadzor nad radom tog mehanizma trebalo da sprovodi nezavisno telo sa odgovarajućim ovlašćenjima. Imajući u vidu da ne postoji mogućnost nadzora nad radom sudova, zaključak je da bi ovaj mehanizam morao biti takav da kontrolu njegovog rada može vršiti ombudsman ili neko drugo nezavisno državno telo – tvrdi Ćurčić i dodaje da je najbolje rešenje predlog zakona koji je na molbu roditelja izradila profesorka prava Vesna Rakić-Vodinelić.
Predstavnici grupa roditelja dece za koju se sumnja da su nestala iz porodilišta u Srbiji nezadovoljni su predloženim zakonom jer, kako kažu, on neće dovesti roditelje do istine o nestaloj deci. Mirjana Novokmet iz Beogradske grupe roditelja ističe da je njihovo prisustvo na sastancima radne grupe u Ministarstvu pravde bilo samo pokriće pred Savetom Evrope da je zakon rađen u saradnji s roditeljima, a da pritom nijedan njihov predlog nije usvojen.
– Mi smo tražili leks specijalis, poseban zakon koji će prvo dobro definisati istragu u tom zakonu sa širim ovlašćenjima, kao i da postoji nezavisno telo koje će kasnije kontrolisati primenu zakona. U ovom slučaju, mi to nemamo. Taj nacrt je samo mehanizam, ali ne postoji kontrolno telo. Neophodno je dati prioritet istrazi pronalaženja i utvrđivanja činjenica o tome šta se dogodilo s našom decom. Ne možete vi u jedan nacrt staviti odredbu koja propisuje obeštećenje u slučaju da ne mogu da se utvrde činjenice o tome šta se dogodilo s vašim detetom. Onda će država pod to podvesti 99 odsto roditelja. Takođe, ne postoji mogućnost da usvojena deca podnose tužbe kako bi i ona došla do svog biološkog porekla. Mi smo se već obratili komitetu ministara kao Beogradska grupa, i obratićemo se ponovo. Sigurno je da ćemo radikalnije krenuti u bunt – kaže Novokmetova.
Vladimir Čičarević iz Udruženja roditelja nestalih beba Srbije smatra da predloženi zakon uopšte nije potreban jer se svodi uglavnom na obeštećenje.
– Taj zakon ne služi ničemu jer nema istragu i krivičnu odgovornost. To što piše da postoji posebna jedinica policije koja će se baviti istragom ne znači ništa. Nikome ne treba novac. Uostalom, obeštećenje do 10.000 evra koje zakon propisuje je igra reči. Roditelji će dobiti onoliko koliko odluči država, ali je bitnije što im se tu zatvaraju vrata za pokretanje istog postupka. Takođe, 10.000 evra nije zamena za ukradeno dete, već samo za nepostupanje, zato što država nije obezbedila dovoljno podataka da se otkrije sudbina tog deteta. To je bukvalno prepisano iz presude Zorice Jovanović. Ne postoji zvaničan stav države da su se deca uopšte krala, čak nemamo ni pravilnik o postupanju s preminulim bebama, kao ni pravilnik o postupanju sa obdukcijama. To znači da svako može da prosledi dete kako hoće i da ne odgovara – kaže Čičarević za „Ekspres”.
On tvrdi da država ima sve mehanizme da pokrene istrage, ali da unutar sistema postoje pojedinci kojima to ne ide u prilog.
– Najveći problem je u tužilaštvu, koje nikada nije izdalo nalog da se uradi DNK analiza. Imao sam bar dvadeset slučajeva gde je tražena ekshumacija beba i DNK analiza s roditeljima, ali tužilaštvo to nije želelo da učini. Imamo podatke da se u selima Badince i Melenci nalaze kuće u kojima navodne biološke majke primaju ukradenu decu, znamo na kojem graničnom prelazu izlaze deca, imena i prezimena lekara i matičara… Dakle, problem nije samo u zakonu već pre svega u tome što institucije odbijaju da rade svoj posao. Previše novca i ljudi je umešano pa bi se narušio kredibilitet pojedinih ministarstava, zaključuje Čičarević.

POLICIJA NEMA KOMENTAR

Ministar unutrašnjih poslova Nebojša Stefanović najavio je u junu ove godine pokretanje vladine mešovite komisije koja bi trebalo da ispita postupanje državnih organa u rasvetljavanju slučajeva nestale dece u Srbiji. Tokom jula, Stefanović je dva puta uputio zahtev nadležnim ministarstvima i tužilaštvu da se izjasne i predlože predstavnike za komisiju. Na pitanje redakcije „Ekspres” dokle se stiglo s formiranjem vladine komisije, iz MUP-a nije stigao odgovor.
Odgovore do zaključenja ovog broja nismo dobili ni iz tužilaštva.
Na inicijativu Udruženja za istinu i pravdu o nestalim bebama, predviđeno je da u rad komisije budu uključeni i roditelji kao partneri u istragama.
– Na sastanku s direktorom policije utvrdili smo da je pravno moguće sprovoditi nezavisne istrage po Zakonu o organizaciji i nadležnosti državnih organa o suzbijanju organizovanog kriminala. Ali niko nije želeo da prikupi dokaze da je u pitanju organizovani kriminal. Najveći problem da zaživi komisija pravi tužilaštvo, jer su pojedini tužioci umešani u otmicu dece i zataškavanje – tvrdi za „Ekspres” Radiša Pavlović, predsednik Udruženja za istinu i pravdu o nestalim bebama, i dodaje da bi Ministarstvo pravde trebalo da podrži inicijativu MUP-a za formiranje komisije, a ne da „gura bespotrebni zakon”.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte Vaš komentar