Vesti
18.09.2021. 11:17
U fokusu
28.09.2021. 14:15
Marko R. Petrović
Intervju
Bojan Klačar: Opozicija bi promene u boks-meču, a ne u šahu
"I to je u suštini srž problema o kome mi govorimo. Politički akteri u Srbiji ne razgovaraju između sebe, politički akteri u Srbiji ne veruju jedni drugima. Kada kažem ne veruju, mislim na jednu bazičnu, minimalnu dozu poverenja koja bi trebalo da postoji. A to ne postoji."
Još jedna runda međustranačkog dijaloga uz posredovanje evroparlamentaraca je završena. Konačni sporazum trebalo bi da bude postignut 3. oktobra. Ovog puta bez gostiju iz Evrope koji su svoju misiju završili pripremom radnog dokumenta koji bi trebalo da, uz još neke dopune, postane i konačna verzija sporazuma. Uprkos tome što je napravljen određeni pomak, deo opozicije kaže da to što je ponuđeno nije dovoljno. Isto tako, međutim, nisu baš striktni u vezi s tim da će, uprkos tome, da bojkotuju izbore. Objašnjavajući kako smo došli do te situacije, izvršni direktor CeSID-a Bojan Klačar za „Ekspres“ kaže – tako što opozicija koja je bojkotovala izbore ima veoma sužen manevarski prostor da bojkot i ponovi.
„Najveći izazov sa svim bojkotima na svetu, pa i u Srbiji, jeste taj da kada jednom nešto bojkotujete morate da budete spremni da to i ponovite. Opozicija ima vrlo mali manevarski prostor da taj bojkot ponovi. Moje mišljenje je da postoje velike šanse da se ne postigne sveobuhvatni kompromis na međustranačkom dijalogu, a da dobijemo izbore sa punom političkom konkurencijom i da to može da bude osnov na kome će deo opozicije pokušati da mobiliše svoje birače“, kaže Klačar u razgovoru za „Ekspres“.
Da li će time na neki način sami sebi skakati u usta jer će ispasti kao da izborni uslovi nisu ništa bolji nego što su bili ranije, ali će oni ipak učestvovati na izborima?
„Biće vrlo teško objasniti biračima zašto se izlazi na izbore, a jedan od preduslova za izlazak na izbore je bilo da dođe do krupnih promena u izbornim uslovima. Opozicija, bez obzira na to što će to biti teško, može uz određene napore da objasni biračima novonastalu situaciju tako što će reći da su pokušali sve, da su učestvovali u dijalogu verujući da će to uspeti i da tako pozovu birače da izađu na izbore uprkos lošim uslovima. Odnosno, da loši izborni uslovi budu na neki način taj mobilišući faktor za opozicione birače. I ne bi to bilo prvi put. Ako se vratimo na izbore ʼ90-ih godina, neke ključne izbore za opoziciju, 1996. godine ili 2000. godine, tu se nije krilo od građana da su izborni uslovi loši. Jedina velika razlika u odnosu na to vreme je u tome što je sada od bojkota na neki način napravljena neka vrsta svetinje ili svete reči, da je veliki procenat opozicionih birača na neki način razumeo bojkot kao crvenu liniju preko koje se neće ili ne sme preći.“
Vesti
06.09.2021. 13:10
Dačić: Ako se Vučić kandiduje imaće podršku SPS-a
I ’90-ih su bile ipak drugačije okolnosti, pa se baš ne mogu porediti sa današnjim. No, danas nekog napretka ipak ima, što se tiče samog dijaloga i ponuđenih nekih rešenja – tela koje bi nadziralo medije tokom kampanje, u kojem bi sedeli i predstavnici opozicije, proširenja Republičke izborne komisije predstavnicima opozicije...
„Što se tiče dokumenta i ovih 16 tačaka koje su dogovorene, to je negde na pola puta između onoga što je preferirala Vlada Republike Srbije i onoga što su zagovarali ljudi iz Evropskog parlamenta. Taj dokument nije uzeo u obzir puno elemenata od onoga na čemu je insistirala opozicija, zato što su između vladajuće stranke i opozicije zapravo postojale razlike na jednom suštinskom, konceptualnom nivou kako taj dokument treba da izgleda. Te razlike su zapravo bile produkt činjenice da je vladajuća stranka tražila rešenja u postojećem institucionalnom okviru, a da je opozicija insistirala na rešenjima koja taj institucionalni okvir na neki način derogiraju. Profesionalno govoreći, iz ugla nekoga ko posmatra izbore i iz ugla nekog ko se bavi izborima na profesionalni način, mislim da ad hok tela, na način na koji ih je tražila opozicija pa i na način kako su definisana u ovom sporazumu, zapravo nose sa sobom određenu dozu rizika kada je reč o njihovom funkcionisanju. Jednostavno, reč je o nekom telu koje bi za kratko vreme trebalo da uradi jedan veliki i važan posao bez resursa, sa ljudima koji možda neće biti dovoljno kompetentni da se time bave, bez institucionalnih kapaciteta, sa niskim međusobnim poverenjem itd. Uvek bi bolje rešenje bilo da one institucije koje imaju te resurse i koje su nadležne, taj posao na kraju i obavljaju. Potpuno razumem zašto je to bilo nemoguće.“
A kada je reč o Republičkoj izbornoj komisiji?
„Što se tiče Republičke izborne komisije, koja je drugi ustupak, takođe profesionalno govoreći, mi ulazimo u neku vrstu, da iskoristim taj termin, pravno-kreativnih rešenja, kako će se nešto što je vrlo jasna odredba Zakona o izboru narodnih poslanika promeniti na način da šest predstavnika opozicije uđe u stalni sastav Republičke izborne komisije. To bi bilo prvi put posle 2000. godine, da se u stalnom sastavu Republičke izborne komisije nalaze predstavnici onih grupa koje se ne nalaze u parlamentu. Politički govoreći, i jedno i drugo rešenje je kompromis, zato što ovo nije bio samo dijalog, nego i politički pregovori. Vlada je odlučila da izađe u susret nekim zahtevima, a jedan deo opozicije odlučio je da te zahteve i prihvati.“
Delu opozicije to nije dovoljno i nije prisustvovao drugom danu dijaloga. Zbog čega?
„Iz dva razloga. Prvi je zbog toga što taj deo opozicije ne veruje ničemu što pripada zoni delovanja nadležnih institucija, kada je reč o izborima.“
Vesti
15.09.2021. 10:32
Izbori u Srbiji 3. ili 17.aprila
Vesti
05.09.2021. 13:05
Vučić o izborima: Još nisam doneo odluku u vezi sa kandidaturom
Ne veruje sistemu?
„Ne veruje sistemu, ne veruje vladajućoj stranci, ne veruje institucijama. I to je u suštini srž problema o kome mi govorimo. Politički akteri u Srbiji ne razgovaraju između sebe, politički akteri u Srbiji ne veruju jedni drugima. Kada kažem ne veruju, mislim na jednu bazičnu, minimalnu dozu poverenja koja bi trebalo da postoji. A to ne postoji. Drugi razlog je što je strategija opozicije bila, to sam već rekao, da se zapravo ovi izbori posmatraju kao jedan apsolutni izuzetak od onoga što je bilo u prošlosti. Da ovi izbori uključe leks specijalis, zakon koji bi u izbore uveo potpuno nove institucije, sa potpuno novom strukturom, potpuno novim ljudima koji bi se time bavili, jer bi jedino na taj način opozicija, iz njihove vizure gledano, mogla da kontroliše izborni proces. Od početka je bilo jasno da to pripada zoni veoma krupnih političkih zahteva. Takođe, bilo je jasno da su male šanse da će takvim zahtevima da izađe u susret vladajuća stranka. I od početka je bilo jasno da takve zahteve ne mogu da zagovaraju ni ljudi iz Evropskog parlamenta jer je pozicija evroparlamentaraca zapravo bila da pomogne taj dijalog, da ga usmeri, a ne da nametne neka oktroisana rešenja. Oktroisana rešenja ne bi dovela ni do čega. Dakle, ako nema rešenja iza koga bi stale stranke, nijedno nametnuto rešenje ne bi bilo održivo.“
Zbog čega insistiraju na nečemu što ne mogu da dobiju, što je malo verovatno da će da dobiju i zbog čega ne prihvate neki vid kompromisa koji im se nudi?
„Zato što su bojkotom podignuta očekivanja kod biračkog tela opozicije. Posle bojkota, kao najradikalnijeg političkog rešenja koje može da se pronađe uoči nekih izbora, ne može da se izlazi sa zahtevima koji su blagi ili koji su minimalni, koji idu ka nekom bazičnom kompromisu. Dakle, posle bojkota mora da se nastavi komunikacija koja uključuje radikalna rešenja jer ih birači očekuju. Birači opozicije su ’naviknuti’ da je to nešto što može da bude jedini izlaz iz ove situacije. Drugi razlog je verovatno taktičke prirode. A to je – idemo sa krupnim zahtevima da bismo možda dobili nešto što je sredina i nešto što možda ne bismo dobili da smo išli sa ʼmekšimʼ zahtevima u te pregovore. Treći razlog bio bi u tome što opozicija veruje da je jedini način da se određene stvari promene, da se izađe izvan okvira institucija. Opozicija je i tu u nekim oblastima delimično u pravu jer neki problemi očigledno kroz rad postojećih institucija ne mogu da se reše. Neki od zahteva opozicije, dakle ne govorim o rešenjima koja nudi opozicija, već o ʼdijagnoziʼ koju je postavila opozicija, jesu bili na mestu. Možda su rešenja bila suviše radikalna da se ta vrsta problema prevaziđe.“
Vesti
11.07.2021. 00:56
Evroparlamentarci u Srbiji: Češanje tuđom rukom
Vesti
16.06.2021. 14:11
“Ova vlast neće priznati Kosovo ni pre ni posle izbora"
Da li je prethodni bojkot bio preuranjen, da li su požurili sa njim, jer ako ga sad isključuju kao opciju izgleda kao da se vraćaju korak unazad. Kako će na to da gledaju oni „hard kor“ opozicioni birači?
„Opozicija je procenila, čini mi se sada možda ne i do kraja ispravno, da će bojkot 2020. godine da nanese toliko snažan udarac vladajućoj stranci da 2022. godine procesi neće moći da funkcionišu na identičan način. Meni se čini da je bojkot samo delimično uspeo u onom delu da je iz međunarodne zajednice i to prevashodno iz Brisela izvršen određeni pritisak na vladajuću stranku da se otvori proces dijaloga i da se proba doći do boljih rešenja. U tom delu bojkot je delimično uspeo jer je alarmiran deo domaće i međunarodne javnosti oko određenih problema koji postoje. Ono u čemu se meni čini da opozicija nije uspela jeste da osnaži samu sebe, da danas bude jača nego u proleće 2020. godine. Jača infrastrukturno, jača strateški i jača na nivou rejtinga. I poslednja stvar, o čemu, čini mi se, tada opozicija nije dovoljno razmišljala jeste šta su joj drugi ili treći korak. Prvi korak bio je odmeren, odnosio se na bojkot, ali se previdelo šta raditi u drugom ili trećem koraku, kada na dnevni red dođu neki novi izbori. Ako se jednom bojkotuje, onda se mora biti spreman da se taj bojkot i ponovi.“
A da li time što sada odbijaju ponuđeni kompromis daju zapravo municiju vladajućoj stranci da kaže – evo sada neće ni kompromis koji im se nudi?
„Odbijanjem ovog kompromisa opozicija delimično ugrožava svoju poziciju u delu međunarodne zajednice, ako govorimo o evroparlamentarcima. Dakle, posebno govorimo o strankama koje su izašle iz dijaloga, jer većina stranaka nije izašla iz dijaloga. Možda neće prihvatili kompromis na kraju, ali nisu izašli iz dijaloga. To može na određen način uticati na tu vrstu kredibiliteta. Jednim delom će to i biti municija za vladajuću stranku, ali ne verujem da će to vladajuća stranka obilato koristiti. Ali ono što možda može da bude najveći izazov iz ovog procesa za opozicione stranke jeste – kako objasniti biračima izlazak na izbore, ako ste učestvovali u dijalogu i niste se izborili za svoj interes. Očekivanja birača su na relativno visokom nivou. Podignuta su ne krivicom birača, nego ʼkrivicomʼ opozicije koja je očekivala radikalna rešenja. Čak i kada su bili protesti očekivala se smena predsednika Aleksandra Vučića. Kada je bio bojkot očekivalo se da će da bude niska izlaznost, da će vladajuća stranka biti pritisnuta bojkotom itd. Ništa se od toga nije desilo i sada će biti vrlo teško kako da iz jedne apatije koja postoji među opozicionim biračima vi iskomunicirate sa njima neophodnost izlaska na sledeće izbore pod uslovima koji su nepromenjeni. Kada kažem nepromenjeni, ne mislim faktički, jer će oni sporazumom biti promenjeni. Ali to birači opozicije nisu očekivali. Birači nisu očekivali kompromis, birači su očekivali ono što ste im kao opozicija najavljivali. A to su nova i radikalna i drugačija rešenja u odnosu na ono što smo imali do sada.“
Zapravo, opozicija je imala pogrešnu procenu o tome šta treba da traži i šta može da uradi?
„Opozicija je možda razmišljala suviše kratkoročno, a ne o drugom i trećem koraku. Opozicija sve vreme, i to se ne odnosi sada na bojkot, to se odnosi na čitav period od 2016. godine, ima jednu strateški, po meni, pogrešnu odluku, a to je dolazak do političkih promena u boks-meču, a ne u šahu. Očekivanja opozicije su pad vlasti na jednim izborima, iznenada, a ne strateška borba gde bi se do političkih promena došlo kroz niz manjih koraka. Opozicija očekuje, i tako je komunicirala ka biračima, da jedni izbori rešavaju sve. I nije pravila strategiju kako iz više izbora, iz više ʼudaracaʼ, iz više koraka doći do političkih promena. To može da se radi putem lokalnih izbora, putem beogradskih izbora sledeće godine, to može da se radi kroz osnaživanje sopstvene infrastrukture...“
Takvo je iskustvo i iz ’90-ih godina, od lokalnih izbora 1996. godine, pa do 2000.
„Neka pogledaju iskustva i danas vladajuće stranke. Dakle, vladajuća stranka, bez obzira što ona formalno tada još nije postojala, dakle ljudi koji su činili njenu okosnicu su kao Srpska radikalna stranka izgubili niz izbora sa vrlo ozbiljnim rezultatima koje su pravili, da bi izborili političke promene tek 2012. godine. Tek posle devet godina, od 2003. godine, i posle krupnih promena koje su morali da urade unutar sebe, došli su u priliku da zauzmu vlast. Opozicija sve vreme razmišlja o jednom ’udarcu’ ili o jednom koraku. A ovde je zapravo reč o više koraka, više ’udaraca’, više manjih pobeda, da bi se došlo do političkih promena.“
Nestrpljivi su?
„Da, nestrpljivi su. I pod broj dva, često menjaju aranžmane u svojim izbornim strategijama. Ako se vratimo nazad, možda smo zaboravili, ali nije to bilo davno, pre sedam godina, ključna stranka ili ključne stranke bile su Demokratska stranka i tada se zvala Nova demokratska stranka Borisa Tadića. Dakle, tada je građanima nuđen taj koncept. A 2016. godine imali smo koncept nekoliko stranaka, gde je ’Dosta je bilo’ trebalo da bude neka nova stranka koja će da povuče promene. Od svega toga se odustalo 2017. godine, nemanjem jednog predsedničkog kandidata i izbacivanjem Saše Jankovića i Vuka Jeremića kao kandidata. Onda se i od tog aranžmana odustalo da bi se 2018. godine Saša Janković povukao iz aranžmana sa Demokratskom strankom kako bi napravio politički aranžman sa Vukom Jeremićem i Draganom Đilasom koji je propao posle beogradskih izbora. Bojkot je ponuđen 2020. godine, a Savez za Srbiju, najavljivan kao spasonosno rešenje, samoinicijativno je urušen u leto 2020. godine. Šta hoću da kažem? Vrlo je teško sa toliko različitih aranžmana od izbora do izbora da steknete onu kritičnu masu, artikulisanu podršku koja bi vam dala vetar u leđa.“
Malo je konfuzno ponašanje unutar same opozicije.
„Često menjanje strategija, konfuzne poruke ka biračima i utisak koji se odaje da se vrlo često bave sami sobom. Birači su u suštini vrlo sebični. Ne mislim u negativnom smislu, već kao konstataciju. A to je da oni očekuju da se političari bave njima. Kada je o opoziciji reč, utisak je da su zapravo teme kojima se bave zanimljive samo za jedan uži krug ljudi ili samo za članstvo opozicionih stranaka. A birači žele da vide sebe, da vide svoje probleme. Žele da vide da su ti političari jedni od njih. Opozicija vrlo često u prvi plan ističe sopstvene dileme, nesporazume, liderske sujete, liderske probleme itd. A birači to ne očekuju.“
A zbog čega je vlast pristala na neki vid kompromisa, kada je reč o dijalogu?
„Zbog toga što je to njihova politička korist koja je prevashodno vezana za reputaciju koju stranka ima i koju može da ima. Zato što su u nekoliko poslednjih godina, ali da kažem intenzivno u poslednje dve godine, došle ozbiljne kritike od strane različitih manje ili više uticajnih institucija na račun stanja demokratije i izbora u Srbiji. Tu prevashodno mislim na ono što piše u izveštaju Evropske komisije ili što piše u ODIHR izveštajima. Dakle, nije interes vlasti da u vrlo važnim međunarodnim izveštajima dobija negativne ili loše ocene po pitanju izbornih uslova i oni su imali veoma jasan motiv da te uslove poprave. Da stanu iza određenog dokumenta i da dobiju izbore sa punom političkom kompeticijom. Tako da je ključni motiv za njih zapravo politički interes da se određeni problem sa kojim se suočavaju reši. Oni su u tome, za sada, tek delimično uspeli. Za čitav proces važna je i primena usvojenih rešenja. Finalnu ocenu međustranačkog dijaloga, ko je profitirao, a ko nije, možda ćemo moći da damo onog momenta kada vidimo kako će se ponašati one stranke koje su ostale u dijalogu. Iz dijaloga su četiri stranke izašle, mi još ne znamo kakav će biti finalni stav onih stranaka koje su odbile dokument, ali su i dalje ostale u ovom dijalogu.“
Šta može da bude posledica ukoliko i te ostale stranke odbiju dokument?
„Biće dve posledice. Prva posledica je da je to u suštini jedna loša poruka koja se šalje javnosti, poruka da se i dalje nastavlja sa polarizacijom političkih elita koja je izražena. Dakle, to je loša poruka, i dalje ćemo kao društvo biti u vrlo turbulentnom političkom periodu. I druga, to će vrlo verovatno značiti izbore sa poprilično velikom tenzijom, sa velikom nervozom i vrlo verovatno izbore u kojima će morati da se prati svaki korak koji će raditi vlast ili opozicija. To će biti posledice, i to nisu male posledice. Dakle, to zapravo znači da mi kao društvo, da političke elite, da budem precizniji, nisu u stanju da se dogovore između sebe da naprave uređeni okvir koji bi bio prihvatljiv da izbori proteknu u relativno normalnoj i demokratskoj atmosferi. I to je loša poruka. U praktičnom pogledu, odbijanje dokumenta može značiti scenario, za razliku od 2020. godine, da većina stranaka koja je tada bojkotovala izbore izađe na izbore sledeće godine. I u suštini to je dobra vest, čak i ako ne bude bio potpisan nikakav sporazum.“
Kažete da ad hok rešenja nisu uvek najbolje rešenje, ali zar ne bi bilo u interesu opozicije makar da probaju da učestvuju u tim at hok telima. Pa da kažu – u redu, probali smo, imali smo nekakvu kontrolu, nešto smo uspeli da uradimo. A ne da učestvuju na izborima, ali bez mogućnosti da dodatno nešto rade u sistemu kontrole...
„Tako je. Ali će ta tema zapravo i da pokaže da opozicija nije jedinstvena. Dakle, deo opozicije, izvesno je, neće učestvovati u tim telima, ali jedan deo opozicije, već smo videli najavu Borisa Tadića, najavio je učešće u tim telima. Tako da ćemo u tim telima definitivno imati opozicione predstavnike i dobićemo priliku da saberemo šta je na kraju bolji put. Mi vrlo često, zapravo, i u javnom životu govorimo o opoziciji kao o jednom entitetu, a zapravo jedan vrlo važan problem sa tom opozicijom jeste u tome što tu vrlo često postoje toliko velike razlike da treba govoriti o nekoliko opozicija pre nego o jednoj.“
Komentari
