Kraj (neo)liberalizma

U društvu, dijalektika i evolucija čine svoje, a metafizika, sholastika, idealizam i nihilizam su više primereni filozofiji čiji je opseg mnogo širi nego sociološki. Kako je Fukujama uspeo da spoji Frojda, Hegela, Ničea i sebe, možda ni sam ne zna: pogotovo Frojda jer kakve veze ima psihoanaliza (posebno Frojdovo smešno tumačenje snova jer ne sanjamo samo ono što želimo, nego, uglavnom, ono što ne želimo) sa liberalizmom? Nema nikakve, ali samo on vidi da ima kako bi napisao odu liberalizmu.

Uostalom, sociologija je nastala iz filozofije, kao zasebna nauka, u 19. veku, a ocem nove nauke smatra se Ogist Kont, predstavnik pozitivizma, i to učenje se ne oslanja na metafiziku.

To politikolog Fukujama svakako zna pa ipak liberalnu demokratiju, kao ideologiju, označava kao kraj istorije društva. Liberalizam je, po njemu, postavio temelje jednog savršenog društva i njegovih univerzalnih vrednosti. Savršenstvo ne postoji osim ako nešto nije božansko – pa ni savršeno društvo: tako nešto je utopija, čak deluzija, kao psihički poremećaj, jer vidite ono čega u stvarnosti nema.

Naravno da je demokratsko društvo pravednije od autokratskog i totalitarnog, ali nije savršeno i niko ozbiljan ne govori o savršenom društvu osim pobornika komunizma, nacizma, fašizma i Fukujame. Njegova studija „Kraj istorije i poslednji čovek“ objavljena je 1992. kada je tranzicija nedemokratskih režima u demokratske već počela raspadom komunizma. Dvadeset godina kasnije, Fukujama objavljuje knjigu "Identitet – zahtev za dostojanstvom i politika resantimana“. O kakvom političkom identitetu, dostojanstvu i osveti govori Fukujama 20 godina kasnije, koji je 20 godina ranije pokušao da zaustavi istoriju, temporalno i strukturalno, proglasivši liberalizam za najbolju moguću ideologiju? Zašto to ne bi bila socijaldemokratska ideja koja ima skoro sve što i liberalizam, ali ideološki humanije i normalnije – pre svega ekonomski jer nije tako surova? Baš zato što se zalaže za socijalnu pravdu i, kao takva, ne uklapa se u ekonomsku hegemonističku agendu „vesternizacije sveta“.

Naime, neoliberalizam je moderno ropstvo za državekoje iz diktature prelaze u demokratiju. U vreme tranzicije, devedesetih godina prošlog veka, SAD, kao jedinog hegemona, nije ni zanimala demokratija i otvoreno društvo, o kome je govorio Poper, u postkomunističkim državama, nego njihovo porobljavanje pod prozirnim intimnim velom matrijarhata, gde se naziru zanosne obline transvestita (da li ova metafora politički korektno i rodno sen-
zitivno zvuči kada je osetljiv jezik u pitanju ili seksistički, ne znam), globalizacije i multikulturalnosti. Tačno je da je većina zemalja u tranziciji krenula putem nacionalizma i da takav politički identitet ubija svako dostojanstvo, pa i demokratsko, jer tu nema građanima koji misli, nego mase što sledi svoje nacionalističke vođe koje suštinske promene sistema ne interesuju, već lični interes – dalje, njima je fatalna privlačnost vlasti i moći kompenzacija za posrnuli libido, baš kao i vođama neoliberalne epohe koju Frojd, na sreću, nije tumačio jer je nije sanjao. Zemlje u tranziciji nisu ni htele demokratiju, nego moć, teritoriju i diktaturu baš kao i arhitekte neoliberalizma.

Tamo gde nema građanina nema ni demokratije, a u Hakslijevom „divnom novom svetu“ nemate građane nego podanike tehnološki razvijenog i bogatog društva: dakle, kao da je pisao o neoliberalnom postindustrijskom digitalnom i nedemokratskom društvu u kome nema dostojanstva, ali ima poniženja. Nema ni ljudskih prava – osim ako pod ljudskim pravima neoliberali zam, pored prava seksualnih manjina i radikalnih feministkinja, ne podrazumeva neoko lonijalizam, dužničko ropstvo, siromaštvo i političku torturu.

Nema ni demokratskih institu cija, ni socijalne pravde, ali ima novog komunizma.Takvo društvo sa novim vrednostima, koje su negacija svih vrednosti, i ta nova nor malnost, koja je negacija svake normalnosti jer veliča nasilje, prostotu, ogoljenu prizemnu vulgarnost i ekstremni matrijarhat, uništilo je samo sebe. Fukujama govori o dostojan stvu koje je neoliberalizam uki nuo promocijom bezdušnosti, pukog materijalizma, gluposti i poniženja u novim medijima (društvenim mrežama). Neoliberalizam je ukinuo i ljudskost: emocije i duhovnost jer se posredstvom novih medi ja promoviše mejnstrim epohe kroz prepoznatljiv narativ radikalnog feminizma (dominacija žena, degradiranje muškaraca kao nasilnika i psihopata po difoltu, rodna ravnopravnost, dominacija LGBT-a...) i life co aching psihologija (koncept ljubavi prema sebi, ejdžizam i odsustvo empatije).

Ljudskost neoliberalima služi za podsmeh baš kao što Fukujama tvrdi da Putin služi za podsmeh, a dementni Baj den valjda za divljenje – kao simbol dekadencije epohe bez ljudskosti. Ali to je, po suludoj agendi gospodara sveta, demo kratija u čistom obliku, njena emanacija i zato svako ko kritikuje neoliberalizam je izdajnik, strani plaćenik i neprijatelj demokratije. Tito je za političke neisto mišljenike imao Goli otok, Staljin Gulag, a Amerikanci bi mogli da razmisle o ponovnom "puštanju u pogon“ Alkatraza. Što se Engleza, Francuza, Nemaca ili Italijana tiče, ako nemaju drugo rešenje, tu je Bakingemska palata, Bundesrat, Luvr, Sikstinska kapela... Baš "fensi“ pa bi LGBTIQ i jakemžene, gotovo izvesno, bile odumševljenje za ovakvu vrstu „sigurnih kuca“.

Fukujami je 20 godina posle za odlaganje kraja istorije (neoliberalizma) kriva tranzicija, Rusija i Kina jer su nedemokratske države bez obzira na činjenicu što su i zapadne neoliberalne takođe nedemokratske – samo što su Rusija i Kina takve na stari dobri maskulistički način bez gejfemi budalaština gde se ne zna pollidera neoliberalnog vrlog novog sveta: primer feminiziranog ekskancelara Austrije S. Kurca, dok se Orbanu, npr., bar može odrediti (pol). Na sreću, neoliberalizam ima kraj, ali istorija „kao registar gluposti i zločina čovečanstva“ nema.

I na kraju ovo jeste resantiman nečeg većeg od politike, koji je neoliberalizam zaslužio, a osveta nije ni ruska ni kine ska, nego božja.