DRAŽA JE MRZEO NEMCE KAO I JA

DRAŽA JE MRZEO NEMCE KAO I JA


Krcun je odlučio da „Politika” objavi feljton u 42 nastavka o hvatanju generala Draže Mihailovića bez konsultacija s državnim vrhom, jer mu je smetala Brozova politika, koja je izjednačavala ustaške i četničke zločine. Javno je rekao da Draža nije bio kvisling i pred zapanjenim sagovornicima je uzviknuo: „Draža je mrzeo Nemce kao i ja! Mi smo ga gonili i ubili zato što je bio vođa kontrarevolucije”

Tito je preko Vojne obaveštajne službe pratio Krcunovu borbu za srpske interese i kada je pod kraj 1963. krenuo na Brione, rekao je Rankoviću da pozove Krcuna i da dođu kod njega. U pripitom stanju Krcun je iskoristio priliku da ukaže Titu na njegov nekorektan odnos prema Srbima poslednjih godina – piše Krcunov biograf Venceslav Glišić. Podsetio je Tita da su ga Srbi prihvatili 1941. na slobodnoj teritoriji za svog vođu, čuvali ga, među njima i on sam. Pitao ga je kako su mu to sumnjivi svi srpski komandanti. Tito se na ove reči naljutio, prekinuo je razgovor i hteo da se udalji, a Krcun mu je dobacio: „Jedino ne znam kad će doći red na nas dvojicu?”, misleći na Rankovića i sebe.
Brionski razgovor između Broza i Krcuna pod kraj 1963. bio je poslednji njihov susret. Broz je najverovatnije već tada presudio Krcunu. Da li je tu odluku velikog vođe odmah prepoznao i Krcun? Isuviše dobro su se poznavali, a Krcunu inteligencije i instinkta za ugroženost i preživljavanje nikad nije nedostajalo. Svemogući Krcun je od lovca preko noći postao lovina. I pre nego je postao predsednik Vlade Srbije, shvatio je da je njegova politička pozicija poljuljana, da je pod prismotrom – na merama. Veruje se da je baš zbog toga i mnogo čega drugog, ali i često potenciranog stava da je zvanična politika tako zlonamerno izjednačila ustaške i četničke zločine, nepredvidivi Krcun na tu temu povukao svoje nove linije, koje su apsolutno zbunile i „oznarvirale” ove sa Briona.

Pre brionskih razgovora pod kraj 1963, na kojima je i Brozu i Krcunu bilo jasno da ih može „pomiriti” samo nečiji grob, Slobodan Penezić je zadivljujuće precizno izveo operaciju hapšenja generala Dragoljuba – Draže Mihailovića. Operacija je u apsolutnoj tajnosti počela sredinom januara 1946. i okončana je 12. marta iste godine. U predlošku ovog segmenta Krcunove biografije, Venceslav Glišić beleži:
„Jedan od veoma teških zadataka koje je rešavala Ozna posle oslobođenja bio je otkrivanje i uništavanje odmetničkih četničkih grupa koje su po zabitima Srbije ubijali odbornike nove vlasti i ostale aktiviste koji su sa njima sarađivali. Svakako najznačajniji uspeh Ozne pod Krcunovim rukovodstvom postignut je u uništavanju ovih grupa. Najpre su na prevaru dovukli u Beograd valjevske četnike i Nikolu Kalabića, komandanta Gorske garde Draže Mihailovića, da im pomogne da dođu do Draže, garantujući da će im poštedeti život. Oko mesec dana krajem 1945. i početkom 1946. Ranković i Krcun su vodili razgovore sa njim. Kako mi je Ranković ispričao, pojeli su sa njim jedno tri ručka dok ga nisu ubedili da izda Dražu. Ta akcija hvatanja Draže trajala je oko dva meseca, od početka januara do 12. marta 1946… Morali su ići tri puta da bi se stupilo u vezu sa Dražom. Krcun je odabrao 12 svojih najbližih saradnika, sa njima i sa Kalabićem išao je u višegradski kraj od Dobruna prema Priboju kako bi se uverio kako će se ponašati Kalabić… Tek treći put odabrana grupa rukovodilaca Ozne, prerušena u četnike, uspela je uz Kalabićevu pomoć da se sretne sa Dražom u selu Poljice, u kući Mila Kneževića, i ubedi ga da s njima krene u Srbiju. U dogovorenom trenutku pobili su četnike, Dražine pratioce, a njega doveli u Beograd.

Smestili su ga u zgradu Ozne, na trećem spratu, u Ulici kneginje Ljubice, nedaleko od zatvora Glavnjača. Neprestano su ga čuvala dva oficira, jedan ispred vrata, a drugi sa Dražom u ćeliji, kako ovaj ne bi izvršio samoubistvo. Jednom se dogodilo da je oficir u sobi posle napornog dana na terenu zaspao, i kad je došlo vreme da ga smene sa dužnosti, Draža ga je probudio kako ne bi bio kažnjen zbog toga. Ni govora nema o nekakvim maltretiranjima Draže od strane Krcuna, o čemu u svom romanu „Noć đenerala” piše Vuk Drašković. Naprotiv, sve je činjeno da se Draža što bolje oporavi kako bi mogao da izađe pred sud. Krcun je izvršio zadatak hvatanja i čuvanja Draže, a najmanje je on uticao na odluku Vojnog suda o njegovom streljanju. Od hvatanja Draže počela je da kruži legenda o Krcunu kao sposobnom obaveštajcu” (Revolucionari” Venceslav Glišić).
Razgovarajući na istu temu sa Aleksandrom Rankovićem, Venceslav Glišić beleži: „Ja sam došao na ideju o igri sa Dražom, a Krcun je bio izvođač akcije hvatanja Draže. Kad smo razbili četnike Predraga Rakovića oko Čačka, zaplenili smo njihovu radio-stanicu preko koje smo uspostavili vezu sa Dražom. Ta veza je trajala sve dok Draža nije izgubio radio-stanicu. Kad smo se dokopali Nikole Kalabića, došao sam na ideju da ga upotrebimo… Mi smo mogli Dražu da likvidiramo, ali zbog Zapada hteli smo ga živog, da mu javno sudimo… Kalabiću sam obećao život ako Dražu uhvatimo… Kalabić je ispunio obećanje i ja sam održao reč. Promenili smo mu identitet i uputili ga da živi u za njega nepoznatu sredinu u Vojvodini, gde su se naseljavali kolonisti. Međutim, on je nastavio da pije i bahato se i dalje ponašao, o čemu su me izveštavali. Prvi put sam ga zaštitio, ali kad su mi javili drugi put da može da provali tajnu, digao sam ruke od njega i Svetislav Stefanović Ćeća naredio je da se likvidira”.
Šesnaest godina kasnije, Slobodan Penezić Krcun, nekad uzoran Brozov vojnik, narodni heroj sa činom general-pukovnika, shvata da je bio u pogrešnoj istorijsko-emotivnoj vezi, da se revolucija presvukla u gladne čeljusti dolče vite i pohlepe, shvatio je da u čoporu pobednika nema mesta za idealiste. Nema mesta ni za srpske funkcionere koji su tražili da Srbija bude srazmerno ravnopravna u ekonomskom i političkom tretmanu Brozovog prestonog trona. Zbog toga je ostao dosledan svojoj prirodi.
Trećeg jula 1962. dnevni list “Politika” najavio je dugačak feljton o vojnom i političkom slomu Ravnogorskog pokreta i hapšenju generala Mihailovića. „Objašnjenje” je bilo sročeno da se mladim generacijama pomogne u sticanju znanja o „teškoj revolucionarnoj borbi naših naroda”. Mnogi su odmah primetili da ta borba nije nazvana oslobodilačka.

Sasvim je sigurno da je ovu odluku doneo sam Krcun, bez konsultacija sa partijskim i državnim vrhom. U pismu supruzi Zini (koje pisano 17. avgusta), koja je tada boravila u Dubrovniku, Krcun, između ostalog, piše: „Ja sam inače dobro. Danas se malo sekiram, jer se ovim drugovima na Brionima ne sviđa natpis o Draži. Šta da radim? Narodu se sviđa. ‘Politikin’ tiraž je porastao na 130.000 primeraka i nema je nigde. Bolje bi bilo da nisam ni razgovarao s Beogradom.”

Drugi deo priče o Slobodanu Peneziću Krcunu možete pročitati u najnovijem broju Ekspresa koji će se od petka 14. decembra naći u prodaji na kisocima

DOSIJE OCA SRPSKE UDBE, PRVI DEO

 

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar