SAČUVAJ ME BOŽE NJENE LJUBAVI

SAČUVAJ ME BOŽE NJENE LJUBAVI


 Ukoliko ste mislili da su žene diskriminisane i da feministkinje treba da se bore za rodnu ravnopravnost, grdno ste se prevarili. One su glavni krivci degradacije društva i ugroženosti muškaraca. Bar tako misle pristalice prvog muškog pokreta u Srbiji. Da li baš svaka borba, pa i ona ženska, treba da ima kontratežu?

On je bokser. Borac za zaštitu životne sredine. Diplomirani inženjer i profesor engleske književnosti. Razume se u kvantnu fiziku. Voli tetovaže i zalaže se za legalizaciju marihuane. Borac je za zaštitu životne sredine i feminista. On je drugi najmlađi premijer u istoriji Kanade.

Džastin Trudo je 2015. godine celokupnu predizbornu kampanju bazirao na svom bogatom radnom iskustvu i briljantnoj biografiji. Isticao je važnost reformi, promene sistema oporezivanja i strukture vlasti te izdvajanja za ekološke projekte. Popularnost, naročito među ženama, donelo mu je zalaganje za veće učešće žena u politici i vlasti. Na pitanje zašto uvek ističe da je feminista, odgovorio je: „Pa zato što je 21. vek”. Sve to upakovano u odličan marketing, uz dodatak nezanemarljive činjenice da je sin legendarnog kanadskog premijera Pjera Trudoa, donelo mu je ubedljivu i lagodnu većinu. Stručnjaci kažu da su žene prevagnule… Iako su dela iza obećanja u velikoj meri izostala, Trudo je kao premijer ipak napravio korak dalje i oformio ravnopravni sastav vlade – 15 ministara i 15 ministarki.

Istovremeno s fenomenom u Kanadi, u nekoj paralelnoj kontradiktornoj stvarnosti u svetu jačaju pokreti čiji je primarni cilj borba za prava muškaraca. Ugroženih muškaraca, kako oni to definišu. Maskulizam nije novina, a koreni mu sežu još iz sedamdesetih godina. Ipak, ideju o borbi za prava ugroženih muškaraca usavršio je „Men’s Rights Movement” (MRM) – Pokret za prava muškaraca, koji se fokusira na brojna socijalna pitanja, uključujući porodično pravo, roditeljstvo, reprodukciju, nasilje u porodici, ali i vladine službe (uključujući obrazovanje, obaveznu vojnu službu, mreže socijalne zaštite i zdravstvene politike) za koje zagovornici muških ljudskih prava kažu da diskriminišu muškarce.

Mene nema ko da žali

Tako je ovoga jula u Londonu održana četvrta i do sada najveća Internacionalna konferencija „on men’s issues”, na kojoj se okupilo više od dve stotine aktivista ovog pokreta iz Severne Amerike, Evrope, Australije i Azije, a u organizaciji Majka Bjukenona, osnivača antifeminističke britanske partije Pravda za muškarce i mladiće. Kada su ga upozorili na opasnost da će ispred konferencije protestvovati feministkinje, Bjukenon je „muški” odgovorio da će to biti loš marketing za njih jer će se otkriti koliko su one obuzete mržnjom.

Povučeni zapadnim trendom, i ovdašnji borci za prava muškaraca okrenuli su se borbi protiv feministkinja kao uvezenog „zla sa zapada”. Ako ste muškarac, živite u Srbiju, brinete se zbog emancipacije žena i plašite se da će vas iskoreniti feministički pokret, onda je za vas pravo mesto portal ultrahome.in.rs <http://ultrahome.in.rs/>, platforma prvog muškog pokreta u našoj zemlji. Na ovom sajtu postavljene su sledeće stranice: borba za muška prava, Jutjub plejlista „Glasa za muškarce”, rodna ravnopravnost, Fejsbuk grupa „Glas za muškarce”, starateljstvo po razvodu, nasilje u porodici i seksualno uznemiravanje, demografija i kritika radikalnog feminizma. Pored Mihaila Alića, autora velikog broja tekstova, kao saborci se navode psihoterapeut Zoran Milivojević, profesor Branislav Ristivojević, poznat po ekstremnim stavovima prema LGBT zajednici, Miša Đurković sa Instituta za evropske studije, verski analitičar Vladimir Dimitrijević i psihijatar Jovana Stojković.

Na stranici o „nasilju u porodici, zapravo nasilju nad porodicom i kritici novog Zakona o sprečavanju nasilja u porodici, a odskora i o seksualnom uznemiravanju”, među tekstovima se nalazi i saopštenje grupe „Glas za muškarce”. U njemu se navodi da cilj „nije relativizacija nasilja nad ženama, ni umanjivanje nesreće porodica žrtava, već skretanje pažnje na činjenicu da su žrtve nasilja u porodici i muškarci” i da je „sve poduprto najnovijim zvaničnim statistikama”. Kad ih uzmete selektivno. I tendenciozno.

– Muškarce nema ko da žali, nasilje nad njima je nebitno, iako globalno, a i u Srbiji, čine tri četvrtine žrtava nasilne smrti u nasilju u porodici. Muškarce ne zastupaju brojne NVO (teško da se nađe i par), društvo je naviklo da muškarci stradaju: oni su 81 odsto svih žrtava u ratovima u poslednjih 50 godina, 93 procenta svih žrtava na radu, tri četvrtine žrtava samoubistava, saobraćajnih nesreća i beskućništva. S druge strane, „16 dana aktivizma protiv nasilja nad ženama” je globalna kampanja koju obeležava 1.700 organizacija u 100 država sveta – navodi se u tekstu.
Kao što je „Ekspres” pisao u prethodnom broju, prema zvaničnim podacima, u proseku žene u Srbiju ubiju oko 18 muškaraca godišnje, pa je tako od januara 2010. do aprila 2015. ubijeno 98 muškaraca. Zvanična statistika za poslednje tri godine nije poznata, kao ni podaci o tome koliko je od te brojke ubijeno muškaraca nasilnika. Međutim, iako se o nasilju nad muškarcima manje govori, činjenica je da je statistika o ubijenim ženama znatno gora. Samo tokom 2017. usmrćeno je 29 žena i dvoje dece, dok je crni rekord premašen u ovoj godini, u kojoj je nastradala čak 31 žena. Kada se brojke iz Nemačke stave u kontekst stanovnika, a tamo ih ima 82 miliona, računica pokazuje da bi kod nas za „nezamisliv porast nasilja” trebalo da godišnje bude ubijeno 12 žena, a naša statistika je dva i po puta gora. Srpske vlasti uveravaju da je od uvođenja Zakona o sprečavanju porodičnog nasilja 2016. godine situacija nešto bolja, ali je statistika neumoljiva, a situacija alarmantna.

Osnivač Fejsbuk grupe „Glas za muškarce” Mihailo Alić objašnjava na koji su to način muškarci ugroženi i zašto se u njegovim tekstovima, između ostalog, kritikuje Autonomni ženski centar, kao i njihova akcija „Mogu da neću” protiv seksualnog uznemiravanja na fakultetima.

– Najviše napadamo AŽC jer oni vrše obuku centara za socijalni rad i pisali su Zakon o sprečavanju nasilja u porodici. Pazite, Zakon o sprečavanju, a od 27.000 prijava nasilja, u 2017. krivično je osuđeno samo 2.700 optužnica. Definicija nasilja u porodici je jako proširena pa je sada i kada neko kaže „lutko” postalo seksualno uznemiravanje. Nasilje nad ženama je preuveličano deset puta. Tako je i u ostalim zemljama. Žene ubijene u partnerskom nasilju i porodici, a reč je o prosečno 30 žena godišnje, čine samo jedan procenat svih nasilnih smrti u Srbiji, a o drugim žrtvama daleko manje čujemo i na sprečavanju tih smrti se ne radi. Da li ste čitali novinske izveštaje o ubijenim ženama? Pola su nevine žrtve, a polovina tih žena je svojim izborima i ponašanjem doprinela onome što se desilo, što naravno nije opravdanje za ubistvo. Ta druga polovina je htela da otme imovinu ili decu, obično oba. Među ženama, kao i muškarcima, ima i poštenih i nepoštenih – izjavio je Alić za „Ekspres” dodajući da su mnogi muškarci sistemski diskriminisani.

– Svaki od njih koji je prošao kroz razvod smatra da je sistem nepravičan. I ja sam razveden. Pa nisam tek tako počeo da se bavim ovim temama. Nisam sa suprugom imao problem oko starateljstva. Da sam bio staratelj sinu, ne bih imao ni vremena ni potrebe da se ovim bavim. Nisu uskraćeni samo oni koji su oženjeni, biće proganjani i dečaci i mladići u školama i na fakultetima, kao i profesori. I dečaci u vrtiću su ugroženi jer će ih na kraju naterati da nose suknjice. Kod nas se dešava ono što se događa na zapadu. Ovde se potura zapadna literatura. Nemam ništa protiv neheteroseksualnih osoba, ali to nametanje homoseksualnosti u vrtićima i školama vodi samoubistvu nacije. To je depopulaciona politika – naveo je Alić.

On inače veruje i da neosnovane prijave za nasilje u porodici ugrožavaju brakove i vanbračne veze. I za takvu pojavu krivi feministkinje, koje su se, kako kaže u jednom od tekstova, „infiltrirale u UN i EU i preko Istambulske konvencije kontrolišu sve inficirane zemlje koje su je ratifikovale”.

– Pokretom za muška prava se bavim godinu i po dana. Stvari se polako zahuktavaju. Mora se osnovati nevladina organizacija i skupiti sredstva iz fondova jer se feminističke kampanje pojačavaju. Mi ne kritikujemo feministički pokret, on je u redu, ali su njihove delatnosti takve da moramo da se borimo. Društvo ide u opasnom smeru. Feministkinje rade stvari koje sukobljavaju polove, zbog kojih raste nerazumevanje. I mi moramo tome da se suprotstavimo. Na našem sajtu sve piše i objašnjeno je čega se mi bojimo. Seksizam je etiketa koju možete zalepiti svakom ko se bori protiv jednoumlja. Stvar je u tome da te grupe ne bi imale nikakav uticaj da nisu izvanredno finansirane sa zapada – navodi predvodnik muškog pokreta. Kako ističe, njegovu ideju trenutno podržava 3.120 pristalica, koliko prati njegovu Fejsbuk grupu. Inače, Alić piše i za „Srpski kulturni klub”, sajt „Vidovdan”, a za „Ekspres” navodi da je „naučnik, ali da se trenutno bavi samo Pokretom za muška prava”:

– Imam mnogo dostignuća, i nikada ništa ne pišem iz glave, već se sve zasniva na statističkim podacima. Tako, recimo, samo osam odsto očeva u Beogradu dobija samostalno starateljstvo nad decom po razvodu. Dosad nismo imali akcije, već samo informišemo javnost.

Imperija uzvraća udarac

Iz Autonomnog ženskog centra nisu želeli da komentarišu ovaj pokret. Na drugoj strani, profesorka Pravnog fakulteta i članica Upravnog odbora Instituta društvenih nauka Zorica Mršević ironično opisuje borbu za muška prava u Srbiji.

– Imperija uzvraća udarac! Odnosno ako su se žene organizovale, hajde da se i mi organizujemo pa da pokažemo šta je muška moć – objašnjava Mrševićeva poriv za osnivanjem srpskog muškog pokreta, dok sociološkinja Vesna Pešić smatra da je ovde reč o srpskom konzervativizmu i njegovoj odbrani.

– To je srpski konzervativizam. Miša Đurković se predstavlja kao predstavnik konzervativne ideologije. Kod svih konzervativaca ne priznaju se feminizam, ženska prava… Tako da to nisu nikakvi muški, već konzervativni pokreti, koji se pojavljuju pod različitim nazivima. To nije ništa novo. Oni postoje odranije, a sad su se možda uhvatili feminizma. Kao što znamo, u Srbiji ima mnogo konzervativizma. Kad je reč o nasilju, to je već nešto drugo. Neko ko zastupa nasilje nad muškarcima, ženama, to zakonom nije dozvoljeno. Tolike su zakone doneli da to zaista treba da bude kažnjivo. Postoje samo građanska prava, i muškaraca i žena. Određene grupe kao što su osobe sa invaliditetom ili neke posebne grupe imaju dodatna prava. Takođe, postoje i dodatna ženska prava zbog rađanja dece. Imaju i muškarci prava na određene beneficije, ali se one retko koriste u našoj tradicionalističkoj kulturi. Postoje i specifična prava koja karakteriše i samo žene. A muška prava ne postoje nikakva. Kod dodele dece postoje, ali su to roditeljska prava. Ali ja nisam do sada čula za pokrete za muška prava. Oni su ugroženi zato što su konzervativni i vole to da propagiraju – ocenjuje Pešićeva.

Nasilje nad muškarcima Alić objašnjava obrnutom piramidom, gde je na samom vrhu institucionalno nasilje, zatim lažno prijavljivanje, otuđivanje dece, psihološko i emotivno, socijalno i ekonomsko i na kraju fizičko nasilje. Na sajtu je čitav jedan odeljak posvećen maskulizmu, gde se čak može naći i priručnik za progresivnog maskulistu. Za maskulizam se navodi da predstavlja zastupanje prava ili potreba muškaraca i dečaka, pridržavanje ili promociju mišljenja, vrednosti i stavova koji se smatraju tipičnim za muškarce i dečake, iz kojeg se rađa i aktivizam ili borba za njihova prava.

Postavlja se pitanje da li baš svaka borba mora imati i svoju kontratežu? Da li se aktivizam na suprotnom kraju spektra zasniva na činjenicama ili je njegova okosnica samo suprotstavljanje drugima? I konačno, jesu li muškarci zaista diskriminisani u društvu zbog svog roda ili je reč o marginalizaciji iz razloga rase, klase, seksualnosti ili siromaštva?

Zanimljivo je da Alić objašnjava kako su muškarci finansijski eksploatisani. Ističe se da su čak i u „retkim vezama gde žene zarađuju koliko i muškarci ženini rashodi uvek znatno veći nego muškarčevi (jer su je tako vaspitali i ubedili)” i da „njene najlonske čarape koštaju više, a traju 10 do 30 puta kraće nego muškarčeve, utrošak za kreme, kozmetiku i frizuru je bar deset puta veći, proporcionalno i na cipele i garderobu…”.

Ukratko – žene, skinite grilonke. Ostavite pomade i ne češljajte kosu kod frizera. Prekinite da razarate porodicu i udarate na demografiju. I prestanite da uštrojavate muškarce. Jer kako će oni kao „ugrožena vrsta” opstati?

Seksizam i mizoginija
Pravnica Mirjana Tejić podvlači za „Ekspres” da su tekstovi na sajtu ultrahome.in.rs <http://ultrahome.in.rs/> izrazito seksistički, mizogini i da propagiraju govor mržnje prema ženama, napadajući feminizam kao pokret. Kako ona ističe, sve tvrdnje se zasnivaju na neutemeljenim navodima, bez ikakvih dokazivih i statistički proverljivih činjenica. Tejićeva napominje da, pored navedenog sajta, postoje i mnogi drugi sajtovi sa istim ili sličnim sadržajem.

– Izdvojila bih još dva primera. Prvi je sajt „Pravoslavni roditelj – pravoslavni porodični portal” i jedan od njihovih tekstova „Džender ideologija ponovo lovi srpsku decu” (još jednom o Zakonu o rodnoj ravnopravnosti), gde se navodi tekst Slobodana Antonića i kritikuje rodno neutralno vaspitanje dece, ali na maliciozan način, ne u pravom smislu rušenja stereotipnih uloga dečaka i devojčica koje tokom najranijeg obrazovanja uče da prihvate patrijarhalne rodne obrasce ponašanja. Drugi primer je zajednička akcija ženskog pokreta povodom pojave Fejsbuk grupe „Inicijativa za legalizaciju nasilja u porodici”. Po saznanju za ovu grupu 2013. godine, a dok sam radila u Prištini u Misiji OEBS-a na Kosovu kao nacionalna savetnica za pitanja zajednica, kontaktirala sam odmah telefonom sa Odeljenjem javnog tužilaštva za visokotehnološki kriminal i nakon toga obavestila koleginice feministkinje iz Beograda da im se obrate i preduzmu neku akciju. To je i učinjeno. Mreža „Žene protiv nasilja” su se angažovale, pojavile u „Beogradskoj hronici” te poslale zvanični dopis pomenutom odeljenju i dale izjave, čime je pokrenut krivični postupak ovim povodom. Osnivači grupe su procesuirani, grupa ugašena, a imam saznanja da je i samo Odeljenje za visokotehnološki kriminal u više navrata bilo zasuto krivičnim prijavama, te je došlo do gašenja nekih sličnih mizoginih sajtova i Fejsbuk profila – navodi Tejićeva.

7 komentara

Dodajte Vaš komentar
  1. 1
    Mihailo Alić

    Kako je moja izjava uzeta preko telefona, i vodjena pitanjima autorke, u njoj je izostalo pominjanje najveće diskriminacije muškaraca, a to je diskriminacija očeva po razvodu (koji u bar 2 / 3 slučajeva iniciraju žene jer znaju da će dobiti i decu, imovinu, i alimentaciju). Podatak iz najnovije publikacije Republičkog zavoda za statistiku (broj 170, od 29.6.18) “Zaključeni i razvedeni brakovi, 2017”, na stranici 9 vidimo da u Beogradu, a približno i u Novom Sadu, manje od 10 posto očeva dobija samostalno starateljstvo po razvodu. Očevi dobijaju starateljstvo samo ako ga se majke odreknu, a i tada to može biti privremeno, jer se majke mogu predomisliti, ili im se situacija promeni (izađu iz bolnice, zatvora, vrate se u mesto prebivališta, ili im propadne novi brak zbog koga su napustile decu). To nas utvrđuje u uverenju da se CSR ne vode objektivnom procenom podobnosti roditelja, niti najboljim interesom deteta, već starateljstvo svojim mišljenjem automatski uvek daju majci. Sudovi u parničnim predmetima dodeljivanja starateljstva se ne bave utvrđivanjem činjenica, sem kada se radi o određivanju alimentacije, već samo prepisuju mišljenje CSR ili veštaka koje naivni očevi plaćaju, no u oba slučaja ishod je isti. Razlog zašto su CSR pristrasni može da leži u činjenici da su većina zaposlenih psihologa, socijalnih radnika i sudija žene, da se vode rodnim stereotipom da su majke potrebniji i podobniji roditelji, a i zato što im treninge i seminare već decenijama drže feminističke NVO poput Autonomnog ženskog centra (AŽC). Kako na drugi način, sem feminističkim uticajem, objasniti da u 21. veku u velikim gradovima, gde zaposleni roditelji u braku dele obaveze oko podizanja dece, CSR ne mogu da nađu podobne i zainteresovane očeve da im povere starateljstvo, čak i dece u starijim razredima osnovne škole?

  2. 2
    Mirjana Tejic

    Gospodine Aliću, ponovo se igrate statistikom na maliciozan način. Recitre mi, koliko tih očeva, koji su “diskriminisani”, plaća alimentaciju? Koliko je žena moralo putem suda tražiti naplatu iste? Zašto godinama postoji predlog da se osnuje Alimentacioni fond koji bi razvedenim majkama, iz budžeta države isplaćivao alimentaciju, kad to “diskriminisani očevi” ne urade? Koliko je tih diskriminisanih očeva, zbog neplaćanja alimentacije, osuđeno i radije otišlo da “odleži” zatvorsku kaznu, nego da je plate? Koliko tih “diskrimini9sanih očeva” namerno umanjuje vrednost svoje imovine i/ili primanja, kako bi alimentacija bila što manja (pod izgovorom da neće da izdržavaju bivše žene, ne vbodeći pritom račina da su te pare namenjene zajedničkoj deci)? Imate li ove statističke podatke, koji inače, mnogo govore? Statistika je zaista super nauka. Kako su mene (na)učili, dajtre mi tezu, i ja ću je brojevima dokazati. Vi to upravo radite. Mogla bih se i ja igrati statistikom, ali ja, kao naučnica, to ne činim, dok vi Vaša uverenja potkrepljujute statističkim podacima, pritom ne uzimajući u obzir sve potrebne varijable, i to krajnje maliciozno. Proćitajte neke od publikacija poput “Rodnog barometra” i sličnih, pa pogledajte kako se na pravi način, činjenično, tvrdnje dokazuju brojkama. Sedačan pozdrav, i nadam se odgovoru na gore postavljena pitanja.

    • 3
      Mihailo Alić

      Mrs. Tejić, prvo vi nama dugujete objašnjenje, pa tek potom zaslužujete odgovor. Vaše etiketiranje iz gornjeg članka (“da su tekstovi na sajtu ultrahome.in.rs izrazito seksistički, mizogini i da propagiraju govor mržnje prema ženama”) niste, niti možete, obrazložiti nijednim primerom. Pozivam vas da to sada učinite.

    • 4
      Mihailo Alić

      Jednostavnom Gugl pretragom našli smo članak u “Politici”, koji kaže da je u 2016. godini 1600 muškaraca i žena osuđeno zbog neplaćanja alimentacije (http://www.politika.rs/sr/clanak/359501/Zbog-neplacanje-alimentacije-prosle-godine-1-600-osudenih). O broju porodica majki sa maloletnom decom možete saznati iz dokumenta http://pod2.stat.gov.rs/ObjavljenePublikacije/G2014/pdf/G20146008.pdf, gde na strani 16, iz gornjeg grafikona možete utvrditi da takvih porodica ima oko 125.000, pa toliko i obveznika alimentacije, ako ne i više, jer neki plaćaju i po punoletstvu dece. Iz ove dve cifre evidentno je da samo 1 u 100 očeva biva osudjen za neplaćanje alimentacije, a sve i da ih je pet puta više od broja osudjenih, to je i dalje tek 5 posto od ukupnog broja diskriminisanih očeva. Ne tvrdim da su svih 150.000 razvedenih očeva diskriminisani po razvodu, neki su i srećno razvedeni, i nisu ni želeli da imaju starateljstvo nad decom, ali takvih je trećina, dok ostalih 100.000 suprotno svojoj volji vidjaju svoju decu manje nego što bi mogli i želeli, a bar polovini od njih (50.000) majke otežavaju ili u potpunosti onemogućavaju vidjanje dece čak i uz plaćanje obavezne alimentacije. Kako je trećina razvoda tzv. konfliktnih, cifra od 50.000 je približno tačna za ovu najugroženiju grupu, pa i u njoj preko 90% očeva plaća alimentaciju.

  3. 5
    Klara Kis

    Zene ce dobiti decu, to da. Alimentaciju vec mnogo teze a za imovinu mora da se salite! Pa nije ovo Amerika!

  4. 6
    Mihailo Alić

    Mrs. Tejić, jednostavnom Gugl pretragom našli smo članak u “Politici”, koji kaže da je u 2016. godini 1600 muškaraca i žena osuđeno zbog neplaćanja alimentacije (http://www.politika.rs/sr/clanak/359501/Zbog-neplacanje-alimentacije-prosle-godine-1-600-osudenih). O broju porodica majki sa maloletnom decom možete saznati iz dokumenta http://pod2.stat.gov.rs/ObjavljenePublikacije/G2014/pdf/G20146008.pdf, gde na strani 16, iz gornjeg grafikona možete utvrditi da takvih porodica ima oko 125.000, pa toliko i obveznika alimentacije, ako ne i više, jer neki plaćaju i po punoletstvu dece. Iz ove dve cifre evidentno je da samo 1 u 100 očeva biva osudjen za neplaćanje alimentacije, a sve i da ih je pet puta više od broja osudjenih, to je i dalje tek 5 posto od ukupnog broja diskriminisanih očeva. Ne tvrdim da su svih 150.000 razvedenih očeva diskriminisani po razvodu, neki su i srećno razvedeni, i nisu ni želeli da imaju starateljstvo nad decom, ali takvih je trećina, dok ostalih 100.000 suprotno svojoj volji vidjaju svoju decu manje nego što bi mogli i želeli, a bar polovini od njih (50.000) majke otežavaju ili u potpunosti onemogućavaju vidjanje dece čak i uz plaćanje obavezne alimentacije. Kako je trećina razvoda tzv. konfliktnih, cifra od 50.000 je približno tačna za ovu najugroženiju grupu, pa i u njoj preko 90% očeva plaća alimentaciju.

  5. 7
    Ana

    Svuda u svetu ovakve nazovi “grupe” bi bile ismejane i žestoko sankcionisane, ali na brdovitom Balkanu prepunom apsurda, gde je žena odvajkada predmet lečenja muških frustracija i otirača za njegov ego, ništa drugo i ne može da se očekuje! Hvala Bogu pa sam okružena normalnim, samosvesnim, karakternim i uspešnim muškarcima bez kompleksa, koji su (nadam se) i u većini, pa će ovakve i slične pojave ostati na smetlištu istorije ili kao statistička greška.

+ Ostavite komentar