TEMA EKSPRESA, ATENTAT NA ĐINĐIĆA: Ubistvena vrteška

TEMA EKSPRESA, ATENTAT NA ĐINĐIĆA: Ubistvena vrteška

Foto: Printskrin B92


Kako je Dragoljub Marković znao šta je trebalo da se desi 13. marta 2003. godine, odnosno kako je on imao informaciju da će doći di hapšenja pripadnika zemunskog klana. Zašto je pokojni Zoran Đinđić više verovao Zoranu Živkoviću da će kao savezni ministar policije pohapsiti „zemunce” nego republičkom MUP-u i SBPOK-u

– Nisam hteo da se mešam u te stvari. Ali volim ga, on je moj drug, samo je takav. Moram da mu kažem. Zoran je imao onu povređenu nogu koja ga je užasno iritirala i tih dana je bio jako nervozan, a vrlo je komplikovan kad je nervozan… Ja sam otišao kod njega 10. marta (ponedeljak, dva dana pre atentata na premijera Srbije) i rekao sam: „Zorane, nisi mi, bre, uopšte jasan. Čoveče, moraš da brineš. Evo, vidiš šta su meni uradili, vidiš kakav sam ja problem imao pa nisi mogao da mi pomogneš, a bio si premijer. Bio si premijer, a ja ugrožen građanin pa nisi mogao ništa. Što misliš da će tebi pomoći, kao, ti si premijer pa imaš sve to?! Pa, neće ti pomoći. Moraš da paziš, čoveče, ti imaš problem, ti znaš šta će se desiti u četvrtak, znaš na koji način će to funkcionisati… Ti znaš Živkovića, on jeste OK, ali on će imati ogroman posao koji će se tamo desiti… – izjavio je Dragoljub Marković, poznatiji kao prijatelj i kum pokojnog Zorana Đinđića, u emisiji „Ćirilica” autora novinara Milomira Marića još 2004. godine.
Marković je ovde prirodno izrazio sumnju, zabrinutost i strah za život svog prijatelja. To je sve potpuno normalno, ali đavo se obično krije u sitnicama. A sitnica koje upadaju u oči, doduše ne na prvi pogled, u ovoj izjavi ima nekoliko. Prvo, Marković odlazi kod Đinđića 10. marta, u ponedeljak. Đinđić je ubijen u sredu. Marković mu, prema sopstvenom svedočenju, kaže „ti znaš šta će se desiti u četvrtak”. Ova rečenica na kraju nema upitnik. Nije pravopisna greška. Zaista se radi o konstataciji. Đinđić je znao šta je trebalo da se desi u četvrtak. Tog dana je trebalo da budu uhapšeni Dušan Spasojević, Mile Luković Kum, Milorad Ulemek Legija i kompanija. U četvrtak, 13. marta, trebalo je da bude realizovana akcija hapšenja zemunskog klana. Pitanje je kako je to mogao da zna Dragoljub Marković? Na kojoj se to funkciji tačno nalazio Marković pa mu je ta informacija bila dostupna. Ne postavljajući pitanje namera Dragoljuba Markovića, nemamo razloga da mislimo da su one bile bez časti, bar po pitanju Zorana Đinđića i bar za sada, neverovatno je da privatno lice, pa makar ono bilo i blizak prijatelj premijera, ima takva saznanja. Tajnost je bila ključna za realizaciju ove akcije. Ako je Dragoljub Marković to znao, onda teško da je to bila neka naročita tajna.
Na drugom mestu Marković kaže Zoranu Đinđiću: „Znaš na koji način će to funkcionisati, ti znaš Živkovića (misli se na Zorana Živkovića, u to vreme saveznog ministra unutrašnjih poslova), on jeste OK, ali on će imati ogroman posao koji će se tamo desiti…” Iz te njegove izjave se vidi da je bio upoznat s detaljima planirane akcije i ulogom saveznog ministra policije u njoj. Znači, izvor Markovićevih saznanja nisu priče rekla-kazala i kuloarske glasine, već je on očigledno bio upoznat sa operativnim planom akcije hapšenja pripadnika zemunskog klana. Ovde se postavlja još jedno pitanje, a to je otkud Zoran Živković i savezna policija u akciji hapšenja ove najmoćnije kriminalne grupe u Srbiji? Treba napomenuti da je savezna policija imala jako malo pripadnika, tek par stotina, slabo naoružanih i uglavnom zaduženih za obezbeđenje diplomatskih predstavništava po Beogradu. Kakva je njihova uloga mogla biti u hapšenjuŠiptara, Kuma, Legije i ekipe? Može se pretpostaviti da Zoran Đinđić nije imao naročito poverenje u pripadnike MUP-a pa je za izvođenje ovog zadatka izabrao Zorana Živkovića i pripadnike savezne policije. Možda ih je bilo malo, možda nisu bili obučeni, ali im se izgleda moglo verovati. Za razliku od pripadnika srpske policije, kojima Đinđić očigledno nije mnogo verovao. Naročito nakon atentata kod hale „Limes”.

foto: Printskrin B92

foto: Printskrin B92

Bil Montgomeri: Zoran Đinđić nije imao drugog izbora nego da deluje protiv Legije i zemunskog klana… nije mogao ništa da sakrije iako je verovatno to želeo

Pitanje poverenja je očigledno pitanje koje je dobrano mučilo Zorana Đinđića. U svojoj knjizi „Kada ovacije utihnu”, bivši američki ambasador u SRJ u tom periodu Vilijam – Bil Montgomeri dao je zanimljiv sud o periodu koji je prethodio Đinđićevom ubistvu, naročito se osvrćući na završetak akcije „Svedok”, odnosno na svedočenje Ljubiše Buhe Čumeta o svojim dojučerašnjim pajtašima iz zemunskog klana. Montgomeri kaže: „Rezulatat toga je bio detaljan iskaz u kojem je deo po deo opisan veliki broj otmica i ubistava, uključujući kada, gde, kako i ko ih je izveo. Iskaz je bio toliko detaljan i neosporiv da Zoran Đinđić nije imao drugog izbora nego da deluje protiv Legije i zemunskog klana. Čak i pre nego što se ovo dogodilo, problem organizovanog kriminala postao je visoki prioritet u okviru međunarodne zajednice, budući da je najmanje jedna strana vlada (ne američka) pomogla da se obezbedi letelica i zaštita za Čumeta u Slovačkoj, imala je uvid i u detalje iskaza. Đinđić zbog toga nije mogao ništa da sakrije iako je verovatno to želeo… Verovatno je samo četvoro ljudi znalo kakvi su odnosi Zorana Đinđića s Dušanom Spasojevićem i Legijom. Dvojica od te četvorice su mrtvi, Đinđić i Spasojević (značajna je slučajnost da je on jedan od samo dvojice ubijenih među hiljadama uhapšenih u akciji ‘Sablja’), treći je Legija, koji je u zatvoru zbog ubistva Đinđića. Poslednji je Čeda Jovanović. Čeda uporno izbegava da govori o detaljima ovog odnosa, verovatno što bi, šta god da kaže, pokvario ne samo Đinđićevu već i svoju reputaciju.” Ambasador Montgomeri je najmanje bio ambasador, više je bio politički faktor u unutrašnjim odnosima nego diplomata. Tako da se njegova saznanja o ovim događajima moraju apsolutno uvažiti kao relevantna, ali s obzirom na ulogu u pomenutim događajima i posledičnu zainteresovanost za iste, moraju se uzeti sa određenom rezervom. Ali iz njih se svakako može naslutiti određeno nepoverenje prema nekim ljudima iz okoline, kao i rezerva prema određenim bezbednosnim strukturama u MUP-u.
U nedelju je tačno 14 godina od ubistva Zorana Đinđića, 14 godina u kojima se Srbija vrti u začaranom krugu raznih teorija i teoretičara zavere. Ni danas, posle toliko vremena, nismo kao društvo odgovorili na pitanje šta je politička pozadina ubistva premijera? Nismo odgovorili na pitanje ko je naručio ili nahuškao na njegovo ubistvo? Nismo do kraja odgovorili na pitanje kako je ubijen Zoran Đinđić, ili da to preciziramo, nismo učinili neupitnom zvaničnu verziju ubistva. Dok na ova pitanja ne odgovorimo, vrtećemo se u začaranom istorijskom krugu, nesposobni da savladamo lekciju i kao loši đaci osuđeni da je možda ponovimo.

SVE NEDOUMICE I PITANJA BEZ ODGOVORA

Izveštaj Koraćeve komisije

Nakon ubistva, odlukom Vlade Srbije osnovana je Državna komisija za ispitivanje sistema obezbeđenja premijera Zorana Đinđića. Na čelo ove komisije imenovan je Žarko Korać, i ona je 13. avgusta 2003. godine podnela svoj izveštaj, koji je tada proglašen državnom tajnom. U njemu su konstatovane brojne nepravilnosti i propusti.
Osnovno što izveštaj konstatuje jesu propusti oko video-nadzora i obezbeđenja same zgrade. U ponedeljak, 10. marta, Danilo Koprivica, rukovodilac obezbeđenja zgrade, nalaže uklanjanje opreme za nadzor iz kontrolne sobe. Ovo je učinjeno navrat-nanos, bez poštovanja minimalne zakonske procedure. Oprema je uklonjena dok su kamere ostale na mestima, ali nisu bile u funkciji iako je postojala ili je čak bila predviđena mogućnost njihovog povezivanja sa izmeštenim centrom za kontrolu na Institutu za bezbednost. Objašnjenje koje je dao rukovodilac obezbeđenja zgrade jeste da su nakon isključenja tehničke zaštite zgrade pojačane mere obezbeđenja unutar same zgrade da bi se kompenzovao nedostatak.
Drugo, izveštaj Koraćeve komisije je konstatovao da nije postojala nikakva procena bezbednosti premijera i da nije postojala koordinacija nadležnih službi, pre svega BIA i MUP, po pitanju obezbeđenja premijera. Posebna priča jeste rad službi bezbednosti, a najpre UBPOK i BIA, koji u svom radu nijednog momenta ne vide zemunski klan kao moguću pretnju po život premijera. Zemunski klan kao organizovana kriminalna grupa identifikovan je još u beloj knjizi 2001. godine. Komisija u svom nalazu zaključuje da teške kvalifikacije koje su upotrebljene vode do logične pretpostavke da je UBPOK trebalo posebnu pažnju da posveti ovoj grupi, pa čak i da formira specijalnu jedinicu koja bi se samo tim bavila, što se u praksi nije dogodilo. Koliko su SBPOK-u bili ozbiljni, govori i to što je čoveku koji je vodio istragu o otmicama „zemunaca” Miletu Novakoviću prvobitno ponuđeno mesto portparola ili osobe zadužene za saradnju s međunarodnim organizacijama. Takođe, u izjavi koju je dao Bora Banjac, koji dužnost šefa UBPOK-a preuzima 1. januara 2003. godine, stoji da nije naišao ni na jedan dokument o obradi zemunskog klana kao najopasnije kriminalne grupe. Mada je posle tvrdio da su oni sa „zemuncima” bili na ratnoj nozi od 2001. godine. Sve ovo je u intervjuu „Ekspresu” demantovao njegov prethodnik Knežević Radovan, koji je decidno rekao da je postojao dosije o zemunskom klanu koji je nastao još u vreme otmice Miroslava Miškovića. Nije odgovoreno na pitanje kako se i kada taj dokument izgubio.

DJINDIC4Kosovski zaokret

Đinđić je od druge polovine 2002. godine zajedno s Nebojšom Čovićem i uz saradnju pokojnog Dobrice Ćosića počeo da radi na rešenju kosovskog problema. Bio je rešen da svojim pragmatičnim pristupom okonča agoniju i uspešno reši najteži zadatak iz istorije. Njegov koncept je bio po mnogo čemu revolucionaran, ali nadasve hrabar. U dva dokumenta Đinđić je skicirao njegove osnove.
„Očigledno je da je čekanje najlošija opcija. Ako se tokom nekoliko godina i poboljša stanje na KiM, to će biti uzeto kao dokaz da institucije nezavisne države KiM funkcionišu. Ako ostane isto, to će voditi daljem iseljavanju Srba. U oba slučaja, šanse za nezavisnu državu na celoj teritoriji rastu. Vreme radi protiv naših interesa na KiM. Zbog toga Srbija treba da krene u odlučnu inicijativu”, napisao je premijer Đinđić i dodao da osnovu te inicijative treba da čini zahtev da se već u sadašnjoj fazi jasno definišu prava i interesi Srbije na KiM, kao i mehanizmi zaštite prava srpske zajednice na KiM.
Đinđić je bio svestan opasnosti, zato je u daljem tekstu napisao: „Ova odlučna inicijativa najpre će zbuniti i naljutiti međunarodnu zajednicu, ali će je naterati na konzistentniju politiku prema Srbiji i KiM. Prvi korak u ovoj taktici jeste nametanje teme. Nezavisna država KiM najlakše će nastati u mraku i tišini. Čim se upali svetlo i čim počne otvorena rasprava, naše šanse rastu. Prvi konkretan zahtev na kojem treba da insistiramo jeste vraćanje vojske i policije, što je predviđeno Rezolucijom 1244. Treba da zahtevamo tačan datum povratka. Malo je verovatno da će ovaj zahtev biti sproveden, ali insistiranjem na njemu stvaramo prostor za druge zahteve… Sledeći logičan zahtev jeste revizija ili bar korekcija ustavnog okvira. Mi tražimo konstitutivnost srpske zajednice u poretku KiM. Ta konstitutivnost će se ogledati u nekoj vrsti federalizovanja KiM, priznavanjem srpskog entiteta kao političkog činioca koji ima svoje institucije preko kojih ostvaruje svoje interese. Po toj koncepciji, politički sistem KiM bi se zasnivao na saradnji albanskog i srpskog entiteta, pri čemu bi svaki entitet svoje interese ostvarivao preko svojih institucija, međusobno kompatibilnih. Zajednički interesi bili bi ostvarivani preko zajedničkih organa, slično Federaciji BiH. U novi koncept treba uneti pravo Srbije na regularne odnose sa srpskim entitetom, kao i efikasne sisteme zaštite kulturnih i verskih spomenika. Takvo, federalizovano KiM, Srbija bi prihvatila u nekoj vrsti asimetrične veze (više od pokrajine, manje od republike).”
S ove vremenske distance, jasno se vidi koliko je Đinđićev koncept bio ispred svog vremena i koliko je detaljno i tačno pokušao da predvidi budući razvoj događaja.
„Verovatno je da će pre svega Albanci, a potom i veći delovi međunarodne zajednice biti protiv predložene koncepcije. U tom slučaju, Srbija treba da traži internacionalizaciju problema. Ako KiM ide u pravcu nezavisnosti i ako mi to ne možemo da sprečimo, treba da tražimo:
a) teritorijalnu podelu
b) efikasnije međunarodne garancije za Srbe koji ostaju u albanskom delu
c) posebni status verskih objekata.”
Zaključio je da je „poslednji trenutak da pokrenemo odlučnu akciju. Glavni razlog jeste to što kao vlast moramo konačno da definišemo državne interese i prava na KiM. Postoje i drugi razlozi. Okončani su pregovori o zajednici Srbije i Crne Gore. Sledi nam rad na Ustavu Srbije, u kojem se mora znati šta je suverenitet Srbije.”
Zoran Đinđić je s reči veoma brzo prešao na dela. Početkom 2003. godine, od komandanta južnog krila NATO Gregorija Džonsona je tražio da se u skladu s Rezolucijom 1244 omogući povratak 1.000 pripadnika srpske vojske i policije na KiM. U Beograd 6. februara dolazi Havijer Solana, visoki predstavnik EU za spoljnu politiku. Pokušava da prolongira konačno rešenje kosovskog pitanja kroz formulu „standardi pre statusa”. Đinđić traži da pregovori počnu u junu. Dogovora nema. On 7. februara upućuje pismo svim članicama Saveta bezbednosti UN i kaže da je „poslednji trenutak i da treba krenuti u traženje zdravog kompromisa za Kosovo”. Zatim 2. marta piše američkom i ruskom predsedniku sa zahtevom i molbom da nađu kompromisno rešenje. Učinio je to iako je imao jasnu poruku iz Stejt departmenta koja je govorila da se ovo pitanje ne pokreće pre predsedničkih izbora u SAD.

Drugi izveštaj o ubistvu premijera

„Ekspres” je došao u posed jednog izveštaja koji nosi naziv „Sudsko-medicinska i sudsko-balistička ekspertiza KI. br.02/03″. Izveštaj je navodno sačinjen po nalogu tadašnjeg predsednika Borisa Tadića, a zadatak je dobila komisija koju su činili i neki eksperti prethodno angažovani u sličnim komisijama, formiranim na zahtev državnog vrha. Izveštaj je zaveden kao državna tajna, a njegovo postojanje potvrdio nam je i jedan od ljudi uključenih u proces njegovog nastajanja.
Ovaj izveštaj je osporio nekoliko ključnih tačaka na kojima se temelji zvanični izveštaj koji su sačinili veštaci Milan Kunjadić i Dušan Dunjić. Prvo, osporio je zvaničan nalaz povreda nastalih kod premijera Zorana Đinđića u smislu da se u zvaničnoj verziji smatra da su povrede unutar tela nastale zato što se metak rikošetirao i raspao. Drugi izveštaj ovu tvrdnju u potpunosti osporava, navodeći kao argumentaciju da nije bilo moguće da metak tog kalibra pri toj brzini rikošetira o rebro i da se zatim raspadne. Drugo, osporena je i tvrdnja o položaju premijera prilikom smrtnog ranjavanja. Zvanična verzija je tvrdila da se on nakon pogotka zarotirao i pao licem ka vratima ulaza broj 5, u zgradu Vlade Srbije. Drugi izveštaj osporava ovu tvrdnju, iznoseći argumentaciju da je rana bila takva da je pokojni premijer samo klonuo i pao, i da je bio apsolutno nesposoban da napravi bilo kakav pokret, a kamoli da se rotira oko svoje ose, uz sve to još povređen. Tragovi krvi nađeni na licu mesta u potpunosti korespondiraju s nalazom veštaka koji su sačinili drugi izveštaj, što je samim tim otvorilo ozbiljnu mogućnost da je na premijera Đinđića, pored Gepratove, pucano i iz nekog drugog pravca, i što se sa sigurnošću može utvrditi jedino rekonstrukcijom, koja nikada nije urađena. Drugo, iz izveštaja ove komisije vidi se da su i nemački veštaci iz Instituta u Vizbadenu insistirali na tome da se obavi rekonstrukcija da bi se do kraja rasvetlilo ubistvo. Takođe, postojanje oštećenja stepeništa u hodniku zgrade koje je locirano u levom uglu ukazuje na to da je metak koji je pogodio Zorana Đinđića došao sa strane suprotne od Gepratove ulice.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte Vaš komentar