BOG UDBE: Hapsili smo Srbe da bi im oteli žene i ćerke

BOG UDBE: Hapsili smo Srbe da bi im oteli žene i ćerke


Svaka priča o njemu ne može, a da ne počne genijalnom rečenicom njegovog biografa Milomira Marića: Ratko Dražević je neograničeno raspolagao tuđim životima, čašću i imetkom.”

Jer Dražević je bio mnogo toga, partizan, udbaš, državni švercer, obaveštajac, moćni filmski producent, najveći ljubavnik Titove epohe. Možda i jedan jedini koji je srušio mit o partizanskoj herojskoj i čestitoj borbi, ne štedeći ni sebe kad je Mariću svojevremeno priznao da neke naročite borbe on i njegovi drugovi sa Nemcima nisu ni vodili, da su ceo rat čekali kad će se pojaviti Rusi da oslobode zemlju, i da se borba uglavnom svodila na hvatanje i klanje četnika. Priznao je i komunistička masovna ubistva srpskih seljaka odmah posle oslobođenja, izvršena iz obesti i najnižih strasti.
“Sam ulazak u Kraljevo bio je jeziv, jer je tu 1941. godine 5.000-6.000 ljudi streljano. Sav grad je bio u crnim maramama. Te žene, majke, sestre nikad nisu ni skidale crninu, a sada su doznavale da su im u partizanima izginuli sinovi, muževi, braća. U toj zaglušujućoj kuknjavi silnog sveta u crnini, čak i oni kojima su najbliži preživeli i vratili se, nisu mogli da se raduju zbog ovih koji su bili ucveljeni, što je sve zajedno stvaralo stravičan prizor oslobođenja. Te gradove koje smo tobože mi oslobađali, u stvari su Nemci sami napuštali i izvlačili se, povlačeći se prema Bosni.
Ne bi se moglo reći da smo pravili neke spiskove, ali zatvarani su odmah oni što ih je neko prijavio, za koje se znalo da su sarađivali sa okupatorom ili sa četnicima, ali, nažalost, stradali su i oni koji su se držali potpuno po strani i nisu nam pomagali. Dovoljno je bilo da je neko od naših bacio oko na njihovu kuću, ženu ili kćerku.
Mi smo ih streljali u zimsko doba u podrumu Udbe u Kraljevu, nismo mogli nigde da ih vučemo, pa smo ih, jednog preko drugog, ređali u jednom skloništu, a ono hladnoća, ciča zima, tela im se smrznula. Kad smo napunili to sklonište, bacili smo bombe, da padnu drveni nosači i sve zatrpamo i zauvek predamo zaboravu. Dan-danas u toj kući živi nekih 500-600 ljudi, a niko i ne zna koliko je nevinih ljudi, iskrenih demokrata ugrađeno u njene temelje, samo što nisu bili po ukusu nas komunista.

Slovna greška dođe glave
Gledao sam kad su naši kuriri streljali senatora Božu Šarkovića, sreskog načelnika Nešića, predsednika opštine Savića. Desila se interesantna stvar. Predsednik suda Ćetković, Crnogorac, malo šarlatan, nije dobro pročitao ono što sam mu ja napisao, da osudi na smrt tog Božu Šarkovića, za koga smo imali dokaze da je veliki broj naših ilegalaca izdao Specijalnoj politici. Sedim tako u kancelariji, suđenje je počelo rano ujutru, dolazi kurir i kaže: “Evo ga Boža Šarković da uzme stvari!” Pitam: “Kakve stvari?” Pa, njegove, kaže, oslobodili su ga. Skočim i otrčim na kapiju zatvora. Brže-bolje ga ponovo vrate u ćeliju, zovem tog Ćetkovića i pitam da li je svestan šta je uradio, on kaže: “Samo ono što si ti napisao”. Kažem mu da pogleda malo bolje, a on će na to: “Uh, pogrešio sam, pročitao sam da ga treba pustiti umesto da ga treba streljati.
To je bilo jako teško vreme. Mi smo stalno u okrugu imali 2.000 četnika. I bilo je smešnih situacija. Svakodnevno smo telegramom izveštavali Krcuna koliko smo ih u toku dana ubili, ispadne da svakog dana pobijemo 30-40, a brojno stanje uvek isto.
Napravio sam tada jednu groznu stvar zbog sopstvene nemoći i u nekontrolisanom besu što pred prve izbore iz jednog sela nisam mogao da isteram četnike, jer celo ih je selo pomagalo. To je selo Gornja Atenica, blizu Čačka. Iz Beograda su došli Miloš Minić i Pera Stambolić da se dogovore sa mnom i Radovanom Grkovićem, koji je bio sekretar Okružnog komiteta. I ja njima kažem: “Slušajte, ja nemam mogućnosti da ih isteram, tu je četnička oaza i odatle vrše upade u druga sela. Jedino rešenje je da iselim celo selo, svih 300 kuća. Da ih iselim u Takovo.” Ostanu tu prazne kuće, a ono jesen, osušena slanina, pršut, meso. Uzmemo i likvidiramo dobar deo te slanine za ishranu vojske, ostalo zadržimo. I Radovan Grković mi predloži: “Hajde da pošaljemo nekog u Nemačku, da kupimo dobra kola. Za mast. Nemci su gladni!” Odredimo Sinišu Katanića i Džudžu Simovića, koji su bili u logoru Mauthauzen, znaju zemlju i jezik. Natovarimo u kamion masti i slanine i pošaljemo ih u Nemačku da nam kupe kola. Već posle deset dana pošalju oni nama nov “opel rekord”, a potom i jedan crveni “mercedes kabriolet”, sa dva kompresora.
Pozovu nas iz Beograda i pitaju: “Šta vam je, u zemlji glad, a vi se vozite takvim besnim kolima. Jeste li vi poludeli, vi ste politički radnici!” A Radovan Grković odgovara predsedniku srpske vlade Blagoju Neškoviću: “Ma, pusti, vidiš da nas narod žali što bismo po kiši pokisli ako bismo skinuli platneni krov.” Međutim, odmah smo morali da taj crveni „mercedes kabriolet” pošaljemo u Beograd.

Bomba za prevaru
Negde tada, u jednom selu u Trnavskom srezu nisam nikako mogao da ubijem ili uhvatim nijednog četnika, a znao sam da ih ima, pa sam predložio da opkolimo jednu kuću za koju pouzdano znam da je četnička-jatačka, dan uoči izbora, i bacimo bombu, tobože kao da smo u njoj našli četnike. S tim su se složili Stambolić, Minić i Grković. Uveče odaberem najpoverljivije kurire, oni opkole tu kuću i u toku noći bace bombu. Bogami, tu je poginulo sedmoro potpuno nedužnih ukućana. Kad je Grković čuo šta se desilo, uplašilo se i počeo da mi objašnjava kako se nismo tako dogovorili, već da to učinim samo ako zateknem u toj kući četnike. Srećom, tu je bio Miloš Minić, koji mu je pripretio: “Radovane, ako treba da se odgovara, onda ćemo svi zajedno jer smo svi zajedno doneli takvu odluku!”
Pljunula me nasred Terazija
U onim suludim vremenima kad smo bezrazložno napravili pravi pokolj već poraženih četnika u Srbiji i kad smo na licu mesta ubijali sve sveže obrijane, kad sam u Čačku pored Morave, za primer i bez mnogo provere, streljao najmanje 150 ljudi, kad smo se trudili da budemo daleko odaniji revoluciji od Hrvata, koji su mudro, i u nacionalnom interesu, čitave ustaške i domobranske jedinice sa postojećim komandnim kadrom, preko noći presvlačili u partizansku vojsku…
Dakle, tada se u Čačku pojavila sićušna gimnazijalka iz Banata, za koju će se naknadno utvrditi da je došla da nam se osveti, jer su joj naši ubili nekog bliskog u porodici. Iznajmila je skromnu sobu, uspostavila veze sa četnicima i počela da stvara ilegalne omladinske grupe u gradu, koje su odmetnicima u šumi i po zemunicama dostavljale hranu i medicinski materijal. Konačno su je udbovci uhapsili, ali i pored primene najsurovijih metoda, nisu ništa mogli da izvuku od nje, ni njene veze, ni mrežu četničke organizacije. To me je zainteresovalo i da bih video to čudo krenuo sam da je lično saslušavam. Prišao sam joj ljudski, pa je među nama postepeno uspostavljena prisna atmosfera. Hteo sam zaista da je pustim i otvoreno sam joj govorio: “Nemoj uludo da stradaš, vaša borba je propala i obećavam ti da ću te spasiti!” Onako pubertetski bila se zaljubila u mene i čak je naivno pomislila da se o njoj brinem više nego rutinski i profesionalno. Međutim, nikoga nije pristala da oda i morali smo je poslati tri godine na robiju…
Šetao sam Terazijama i video da mi u susret ide prekrasna lepotica, smeškajući se i gledajući me pravo u oči. Mislio sam da je neka starleta, željna filmske afirmacije, sve dok mi nije prišla na korak-dva i pljunula me u lice, procedivši kroz zube: “Svinjo!”.
Afera sa ženom Titovog šefa kabineta
I u najvećoj posleratnoj dvorskoj ljubavnoj aferi odigrao sam više nego skromnu ulogu. Naime, Udba je za Titovog šefa kabineta, generala Ljubodraga Đurića udala perspektivnu aktivistkinju i nezasitu radodajku Milku Petrović, koja je povrh svega bila nesrećno zaljubljena u tada glavnog srpskog švalera Peru Stambolića. Da bi mu napakostila, rešila je da spava sa svim članovima njegovog Centralnog komiteta Srbije. Naravno, general Đurić s tim nije bio upoznat iako je vrlo brzo primetio da mu se žena čudno ponaša. Kad je počeo da je gnjavi kod kuće, posle dva sata prepirke otvoreno mu je rekla: “Treba da znaš da me je najmanje pedeset od onih što smo ih sreli na prijemu – jebalo!” Na to je on izvadio pištolj, stavio joj ga pod grlo, a ona mu je po sećanju sastavila provizorni spisak od 54 imena. Izbila je velika afera pošto je general Đurić uhapšen kad je sa govornice Šestog kongresa optužio Stambolića da mu je oteo ženu… Posle izvesnog vremena sreo sam slučajno Milku u onom istom Tašmajdanskom parku u kome sam je jedanput ranije pričvrljio uz jedno drvo. Zahvalio sam joj se što me je izostavila sa tog famoznog spiska, na šta se ona razbesnela: “Loše si me jebao, pa sam na tebe bila zaboravila. Ali, iz ovih stopa idem Krcunu da te prijavim.”
Fatalna Tereza i još fatalnija Olivera Vučo
Teško je reći šta je mene, seljače iz Raške, uvelo u visoko društvo, verovatno to što sam imao dobru praksu, zbog koje sam posle oslobođenja i partijski kažnjavan, sa obrazloženjem da sam, zajedno sa ostalim udbovcima, tucao žene, koje zbog nečiste ideološke prošlosti nisu imale pravo glasa sa prvim izborima. Praktično sve u životu sam od žena naučio i one su me nepogrešivo kroz život vodile. Bio sam oženjen, imao sam dugotrajne i postojane veze sa velikim brojem žena, ali u penziju sam otišao kao momak. Moja žena je završila dva fakulteta, romansku i germansku grupu, bila je jedna jako ozbiljna i pametna žena, ali od žena kakve mene nisu privlačile…
To je bilo tako sve dok nisam rešio da se oženim Titovom snajom. Ona se bila taman četvrti put razvela, zvala se Tereza Kulundžić iz Subotice. Tito je bio isterao Žarka iz kuće kad sam je ja udao za njega. Žarko se bio zaljubio do ušiju, ludovao je za njom, bila je zaista lepa. Pre toga Žarko je bio oženjen nekom Ruskinjom Tamarom, to je bilo 1948. godine, u vreme Informbiroa… Žarko je jurio za Terezom, a ja sam je gurao da se uda za njega, jer nisam više mogao sa njom jer sam bio rešio da sačuvam brak… Svašta su oni probali da bi Žarka odvojili od Tereze. Uhapse ih…
Jednog dana su me pozvali Ranković i Ćeća Stefanović: „Slušaj, šta da radimo oko ove Tereze?” Ja se kao čudim, ne znam koja je to Tereza, a oni prete: „Nemoj da se praviš lud, mi sve znamo, snimili smo sve tvoje razgovore s njom. Ona nam je rekla da će na sve da pristane samo ako joj ti tako kažeš!”
Tereza se ranije udavala za druge i razudavala, ja sam joj plaćao sobu dve godine samo da bih bio sa njom, pa je opet udam za nekog drugog. Dešavalo se da budemo zajedno, pa se rastavimo, sve dok čvrsto nisam odlučio da se njom oženim kad je iz Beča otišla u London. Molio sam Krcuna Penezića da on saopšti mojoj ženi, jer ja nisam imao srca: da ne mogu više da živim bez Tereze. Krcun nije hteo ni da čuje.
Otišao sam u London da se nađem sa Terezom. Odselio sam se iz kuće, bilo mi je teško što sam sve to uradio, ali je moja žena još više patila. Išao je Aca Obradović da je teši.
Jedno veče sedeo sam sa Batom Konjevićem u Klubu književnika, tada nisam poznavao Oliveru Vučo, a Olivera mene nije baš ni volela jer je mislila da sam je onemogućavao da igra na filmu, gurajući na njenu štetu Bebu Lončar. Tu mi sedimo, a ona dođe kod nas i napadne me da sam baraba, ovo i ono… Ostali smo zajedno do tri sata ujutro. I počnem ja da petljam sa Oliverom, a Tereza treba da za mesec dana dođe iz Londona. Kad se vratila, pokušavao sam da je nekako izbegnem, da je ne vidim. U međuvremenu došao je Vuk Vučo iz vojske i Olivera mu je rekla za mene… Tereza se izbezumljena vratila u Beč i tamo se odmah udala za nekog Austrijanca s kojim je otišla da živi u Afriku, dok sam ja ostao sa Oliverom.

Pročitajte još:

3 komentara

Dodajte Vaš komentar

+ Ostavite komentar