Gestapo i islednici Specijalne policije u okupiranom Beogradu (3. deo)

Žuća, nakon julske provale, nije bio samo konfident, već je postao i činovnik Antikomunističkog odseka u zvanju policijskog pisara tokom 1942. i 1943. godine. Naročito se istakao u borbi sa srednjoškolskim antifašističkim pokretom u Beogradu, denuncirao je hapsio i isleđivao pristalice NOP-a.

Ali, tokom 1943. godine Dušan Jovanović Žuća pokušao je ponovo da se poveže s komunističkim pokretom, kada im je dostavio više policijskih izveštaja o SKOJ-u. Ovim činom želeo je da skine sumnju sa sebe usmeravajući krivicu na druge činovnike u Specijalnoj policiji.

Gestapo i islednici Specijalne policije u okupiranom Beogradu

Komunistički ilegalci

Komunistički ilegalci

Vesti 20.02.2023. 18:05

Gestapo i islednici Specijalne policije u okupiranom Beogradu

U njegovom dosijeu sačuvan je zapisnik sa saslušanja od 12. juna 1943. godine, koji je sačinjen povodom navodnog nestanka službenog pištolja. Naime, on je prijavio da je 29. maja 1943. godine, dok je bio u toaletu, nestao njegov službeni pištolj koji je tom prilikom odložio na radijator.

Navodno, neposredno pre toga čuo je kako ga je neko nepoznatim glasom pozvao da dođe kod šefa odeljenja, što je on u žurbi i učinio. Ispostavilo se da je taj poziv bio lažan i da je njegov pištolj u međuvremenu nestao. On je izrazio sumnju na Aleksandra Pavlovića, službenika u odseku, kasnije uhapšenog od strane kriminalističke policije... Na pozadini zapisnika Dušana Jovanovića rukom je 28. septembra 1943. godine napisao agent Radan Grujičić da sugestija Božidara Bećarevića da se taj slučaj zavede kao krađa pištolja Dušana Jovanovića i da se stavi u dosije.

Žuća je, verovatno, s tim revolverom koji bi dao nekom od rukovodilaca komunističkog pokreta hteo da kupi ulaznicu za svoj povratak. Ali u Specijalnoj policiji 3. novembra dat je nalog da se zapisnik dostavi isledniku Jovanu Vitasu s nalogom "da se objasni nestanak pištolja“. Specijalna policija očigledno nije verovala u iskaz Dušana Jovanovića.

U Jovanovića počeli su da sumnjaju u Specijalnoj policiji i pre slučaja "krađa pištolja“, što je potvrđeno njegovim premeštajem u Predstojništvo gradske policije u Kragujevcu. O tome je Dušan Jovanović Žuća rekao: "Osećajući da mi u Kragujevcu nije mesto i da tamo ne mogu voditi borbu protiv komunista, ja sam molbom zatražio premeštaj u Beograd ili u komeserijat u Lapovu, nadajući se da ću na taj način moći mnogo češće biti u Beogradu...“

Gestapo i islednici Specijalne policije u okupiranom Beogradu (2. deo)

Talentovani drug Žuća

Talentovani drug Žuća

Vesti 02.03.2023. 17:00

Gestapo i islednici Specijalne policije u okupiranom Beogradu (2. deo)

Ubrzo je vraćen u Beograd, ali njegova aktivnost je ubrzo otkrivena. Kad je u hapšenju Vere Miletić, 5. oktobra 1943. godine uhapšen i visoki komunistički funkcioner Vasilije Buha, kod njega je nađen prepis policijskog izveštaja o SKOJ-u pisan rukom Dušana Jovanovića. Policija ga je uhapsila 7. oktobra 1943. godine, pod optužbom da je dao komunistima službeni akt Antikomunističkog odseka.

Sačuvana su dva zapisnika sa saslušanja Dušana Jovanovića Žuće, piše dr Ena S. Mirković. Jedan od 25, a drugi od 26. oktobra 1943. godine. U prvom zapisniku Dušan Jovanović negira da je bilo kakav materijal davao, a celokupni slučaj pravdao je isključivo željom da napravi zamku komunistima u kojoj bi uhapsio Slobodana Sedlara, Živku Milentijević, Slobodana Baneta Lukovića, negirajući da se ponovo povezao s komunistima. O materijalu koji je pronađen kod Vasilija Buhe demantovao je da je njegov:

"Ma šta se desilo ja jesam i ostajem protiv komunizma, naročito komunističke prakse u našoj zemlji i u svakoj mogućnosti boriću se protiv njih, a budem li ocenjen i osuđen ovom prilikom kao komunista, lično se mogu osećati jedino kao žrtva komunističkih mahinacija i intriga i nečasnog načina njihove borbe... Materijal koji mi je pokazan i koji je ukraden iz kartoteke odseka nije pisan mojom rukom, niti sam ja ikakvu stvar komunistima na usmen ili pismen način pružio. Ne poričem da je rukopis sličan izvesnim mojim elaboratima o SKOJ, koje sam u svoje vreme dao šefu odseka, ali moj nije, niti mi je šta o tome poznato.“

Ipak, pod velikom torturom kojoj je bio izložen, Dušan Jovanović je već narednog dana promenio svoj iskaz u policiji, priznavši da je ponovo imao kontakte s komunistima, do kojih je došlo preko Živke Milentijević, koja je bila poznanica njegove majke i često dolazila kod njih kući. Ona je bila prijateljica sa Dušanom Sedlarom, bratom poznatog predratnog komuniste Slobodana Sedlara. Međutim, Sedlar nije imao poverenja u Žuću pa nije ni došao na dva ugovorena sastanka.

Saznajte koje su sve zgrade u Beogradu nekada bile Gestapo zatvori (VIDEO)

Kojekude sa Marom

Kojekude sa Marom

Život 31.10.2021. 20:40

Saznajte koje su sve zgrade u Beogradu nekada bile Gestapo zatvori (VIDEO)

Krajem marta 1943. godine Dušan Jovanović se ponovo približio Slobodanu Banetu Lukoviću, koji je kao i on bio član Srednjoškolskog sektora SKOJ-a. Slobodana Lukovića pratila je Specijalna policija i dva puta je hapšen pod sumnjom da sarađuje s komunistima, ali je puštan na slobodu jer nije pronađeno dovoljno dokaza protiv njega.

Iako je Dušan Jovanović Žuća pomalo naivno pokušao da se pravda u svom saslušanju, jasno je da je njemu bilo poznato opredeljenje Slobodana Lukovića. Preko njega se, priča Žuća, povezao s "još jednim drugom“ kojeg je ranije viđao u društvu Slobodana Sedlara, a čije ime ne navodi na saslušanju, a verovatno se radi o Vasiliju Buhi. Sa njim sam imao dva-tri sastanka na ulici, koji nisu bili zakazani, već se taj komunista sretao s njim po svom nahođenju jer je znao da tada završava rad u kancelariji.

"Na prvom sastanku odnosno viđenju, u razgovoru koji je poveo nevezano, on je izrazio svoje čuđenje i nerazumevanje da se kod mene desio tako nagao obrt, te sam od ranijeg pripadnika SKOJ najednom postao policijski organ i to upravo angažovan u borbi protiv onih čiji sam do juče pristalica bio. Naročito mi je napomenuo da se situacija razvija u svetu nesumnjivo na štetu Nemačke, te da treba da razmislimo o sudbini, kako svojoj, tako i svoje porodice...

Tada je prešao na drugu temu razgovora, raspitujući se kakav je moj posao u odseku, da li sam direktno angažovan u istragama, te se naročito raspitivao o tome šta je Miša Trajković učinio u pogledu otkrivanja Janka Lisjaka i drugih, o čemu sam video da je dosta obavešten... Odgovorio sam mu da Trajković nije sam bio toliko verziran u pojedine odnose lica koja su pohapšena, nego da je to učinio zahvaljujući svojim vezama po čistoj tehničkoj liniji, te da ni sam nije bio svestan onoga što je dao. Na rastanku on mi je napomenuo da razmislim o svemu dobro, naročito o svom ličnom položaju, a da će on umeti da razume i oceni moj stav.“

Bilo je jasno da ga je tom prilikom Buha vrbovao za saradnju sa komunistima, na koju je Dušan Jovanović pristao, vođen prevashodno ličnim interesima, iako se navodno pravdao da je to radio iz želje da uhapsi Sedlara. Jovanović je nastavio da se viđa s Buhom i počeo da mu dostavlja materijale iz Specijalne policije.

Istina, Jovanović ne pominje ime Vasilija Buhe, ali navodi da je to neko od značajnijih partijskih funkcionera. Nigde u njegovim svedočenjima se ne pominje čak ni lažno ime Nikola Jovanović Braca, pod kojim je Buha bio poznat policiji, iz čega se može zaključiti da on zaista nije znao njegov identitet.

Poslednji živi narodni heroj: "Šta bih Titu zamerio..."

Intervju

Intervju

Život 09.07.2022. 08:27

Poslednji živi narodni heroj: "Šta bih Titu zamerio..."

Jovanović svoju odbranu temelji kako je ovim načinom hteo da uhapsi pomenute visoke partijske funkcionere, ali je u velikoj meri u svojim iskazima protivrečan. To dokazuje podatak da je 17. novembra 1943. godine bio upućen u Pritvoreničko odeljenje opšte bolnice na lečenje s naznakom "da mu se ukaže hitno potrebna lekarska pomoć, a zatim po ozdravljenju da se stražarno sprovede natrag ovom odeljenju radi dalje istrage“. U koliko lošem fizičkom stanju je morao biti, govori podatak da nije bilo moguće da Gestapo nastavi njegovo ispitivanje kad je to bilo traženo.

Nakon ispitivanja i isleđivanja prebačen je 17. aprila 1944. godine u logor na Banjici, gde je prema sačuvanim svedočenjima savremenika dočekan s prezirom i odbacivanjem. Tako se našao u poziciji da mu niko nije verovao, ni komunisti koji su ga smatrali izdajnikom zbog saradnje s Specijalnom policijom, ni agenti Specijalne policije koje je prevario i počeo ponovo da sarađuje s komunistima. Svi su ga se odrekli. Postao je otpadnik.

Bivši partijski saborci odbijali su da pričaju s njim. Svetomir Stojanović se priseća:

"Skupili smo se u uglu sobe i doneli odluku da izdajnika Žuću bojkotujemo. Kome god da se Žuća obratio u sobi svaki ga je pljunuo okrenuvši glavu i ne diskutujući s njim ništa. Mene je lično Dušan Jovanović poznavao na slobodi kao skojevskog radnika, a ja sam znao da je on u rukovodstvu SKOJ-a Beograda, prišao je i meni da me pita kakav je to stav prema njemu, na šta sam mu ja rekao da presliša svoju savest, svoje izdajstvo i pogleda žrtve koje se njegovim zaslugama nalaze u ovoj sobi očekujući da budu streljane. Okrenuo sam se od njega i on je svoja dva kofera prepuna raznim stvarima i sa punim cigaretama u džepovima, stavio nasred sobe, seo na jedan kofer i u onoj psihičkoj razdraženosti počeo da viče da će nam svima ’majku komunističku’ da će on nama opet suditi, da su njemu obećali da će on ići na rad u Nemačku, da je ovde samo privremeno i da ćemo ga mi dobro još zapamtiti.“

Na dan streljanja 27. aprila 1944. godine u Marinkovoj bari, zajedno s Jankom Jankovićem i Cvetkom Crnjakom (poznatim komunističkim ilegalcem), Dušan Jovanović Žuća bio je bojkotovan i u trenutku smrti.

U dosijeu sačuvanom u Istorijskom arhivu Beograda piše: "Janko (Janković) je polazeći ka izlazu rekao Crnjaku da njih dvoje zajedno vežu, da želi da budu zajedno streljani, a da neće dozvoliti da sa njima bude vezan i Žuća. Žuća je napustio sobu s obadva kofera u rukama. Da li je stvarno živeo u iluziji da ne ide na streljanje ili iz poslednje pakosti izdajstva nije hteo da stvari ostavi drugovima u sobi, iako je tradicija sobe osuđenika na smrt bila da neprijatelju ne ostavljaju ništa, već da samo u gaćicama i košulji izlaze na streljanje kako su i vezivani.“

Streljanje Janka Jankovića, Cvetka Crnjaka i Dušana Jovanovića Žuće, prvo koje je izvršeno u Marinkovoj bari, bilo je osmišljeno kao strašna opomena svima koji sarađuju s komunistima. Streljanju je prisustvovala većina agenata Specijalne policije, Božidar Bećarević i Svetozar Vujković (komandant logora Banjica), visoki činovnici Uprave grada Beograda, kao i oficir za vezu s Gestapoom. Sergej Golubjev, islednik u Specijalnoj policiji, posle rata je zapisao: "...Osuđeni su bili bosi, u gaćama i košulji. Vujković je pročitao dugačku presudu. Posle je vod srpske straže bio spreman na komandu. U tom momentu Crnjak je digao uvis pesnicu, pribrano i glasno viknuo: ’Živela Komunistička partija!’, Dušan Jovanović Žuća uzviknuo je: ’Živeo Dimitrije Ljotić!’ Janko Jovanović se obratio ostaloj dvojici rečima: ’Nikad nisam bio komunista’ i pokazujući na njih dvojicu dopunio: ’Sve su mi ovi mangupi krivi’... Ova tragedija koja je imala veliki odjek u gradu je završena, a ja sam morao da podnesem usmeni izveštaj Bećareviću, koji navodno iz sentimentalnih razloga nije hteo da prisustvuje samom streljanju.“

(Kraj)