Psiholog o masakru u Ribnikaru: "Nismo želeli da vidimo pretnje"

Najvažniju novinu među izmenama zakona predstavljala je mogućnost da se maloletnik mlađi od 14 godina, koji po Krivičnom zakonu Srbije nije odgovoran, za najteže učinjeno delo može neodređeno vreme zadržati u posebnom psihijatrijskom odeljenju za maloletnike ukoliko stručnjaci tako procene. Direktan povod za izmene bilo je masovno ubistvo u Osnovnoj školi “Vladislav Ribnikar“ koje je počinio 13-godišnji učenik te škole.

Psihologa prof. dr Dobrivoja Radovanovića javnost uglavnom percipira kao stručnjaka za oblast kriminala jer je duže od dve decenije bio direktor Instituta za kriminološka i sociološka istraživanja. Za sve to vreme, kao ni danas, nije se libio da zbog saznanja stečenih tokom istraživanja kojima se njegov institut bavio uđe u nimalo prijatne rasprave sa stručnjacima iz svoje, ali i drugih oblasti. Na prvo pitanje – kako smo došli u situaciju da za masovna ubistva koja su u Srbiji počinila deca i mlađi punoletnici, kakav je bio zločin u okolini Mladenovca, nemamo odgovarajuću zakonsku regulativu, prof. Radovanović navodi davnašnji primer s kojim se suočio:

“U vreme kada je bilo moderno ublažavanje kazni po nekom skandinavskom modelu širom Evrope, pa i kod nas, sve pod etiketom zaštite dečjih prava, održano je savetovanje na kojem se insistiralo na prihvatanju takvog modela. Savetovanje je vodilo dvoje klasičnih pravnika. Odlično su znali pravo i krivična dela, ali gotovo ništa o kriminalu, o tome zašto deca i ljudi postaju prestupnici. Na javnoj raspravi ih je tužiteljka, starija dama, pitala: ’Šta ću ja da radim kada dete od 14 ili 15 godina starosti zapali hotel i u njemu izgori 15 ili petoro ljudi? Šta da radim? Nikakvu sankciju nemam na raspolaganju?’ Niko se nijednom rečju nije osvrnuo na njeno pitanje. Prolazile su moderne skandinavske tendencije koje su nam se posle olupale o glavu.“

Sugerišete da ono što nas je zadesilo s proleća ove godine nije trebalo da nas zatekne?

“To je problem. Nismo pratili realna kretanja kriminala u svetu. Mi smo možda pratili kako pojedine nordijske zemlje ublažavaju sankcije, ali nismo pratili vodeće zemlje koje imaju problem s dečjim kriminalom, sa maloletničkim kriminalom, nismo pratili pojave koje su nam se postepeno približavale i na kraju došle kod nas.

Sada imamo veoma ozbiljan kriminal koji čine deca uzrasta do 14 godina, kao i od 14 do 16 godina. Čak su ublažene sankcije i za mlađe punoletnike. Pa sada tako težak zločin, masovno ubistvo počinjeno u okolini Mladenovca, ne može da se kazni sa više od 20 godina zatvora. Kazne za tu kategoriju mlađih punoletnika su potpuno ublažene.

Postoje veliki apsurdi. Recimo, u Valjevu imamo maloletnike osuđene na zatvorske kazne u trajanju do 10 godina za teške zločine. Tu su, između ostalog, i višestruka ubistva. Ali, oni su te zločine počinili kada su imali 16 ili 17 godina. Međutim, sudski proces je trajao do njegove 22. godine kada mu je kazna izrečena. On više nije maloletnik, ali se prema njemu i dalje primenjuju propisi iz maloletničkog prava koji su potpuno besmisleni za taj uzrast. Tako da ako on pokuša da pobegne iz zatvora, da preskače zid, stražar ne sme da koristi nikakvu silu ili oruđe prema njemu jer ne zna da li je osuđen kao maloletnik ili kao punoletan, pošto tamo ima i starijih od 25, čak i do 30 godina starosti. Trebalo bi stražar da mu traži ličnu kartu kako bi video starost i kako da postupi prema njemu. Puno je tako nebuloznih situacija.“

Kako je takav sistem uspeo da opstane?

“Nema ni više toliko klasičnih sitnih džeparoša kao ranije. Ima ih, ali je to sporadično. Danas su klinci postali žestoki nasilnici. Oni su i članovi navijačkih grupa, oni su u periodu adolescencije od 15 do 20 godina ne samo korisnici narkotika, već u 14 odsto i dileri droge. Zamislite to, srednjoškolci diluju drogu, prodaju je i unutar škola i van nje. U školama je odavno trebalo neprekidno imati prisutne policajce kako bi sprečili dilere sa strane da ulaze u dvorišta, ali i da spreče dilere u samoj školi. Doneli smo ranije odluku o policajcima, ali smo kao i često u drugim stvarima to devalvirali. Pa smo uveli da jedan policajac pokriva dve škole. On onda nije bio ni u jednoj, jer ne može da ide čas ovamo, čas onamo. Imamo istraživački podatak da je prisustvo policajca u školi jak preventivni faktor. Sada smo ih konačno uveli u sve škole.

S jedne strane smo imali rast maloletničkog prestupništva, sve veću težinu krivičnih dela obeleženih nasiljem i zloupotrebom raznih supstanci, a s druge – krivične sankcije koje su išle u suprotnom smeru. Sve više ublažavanja i sve više neprimenjivanja neposredno na klince koji su to uradili, nego na kolektiv i na neke grupe. Naravno, došlo je do takve diskrepancije da dete počini užasno težak zločin a da ne može da bude kažnjeno. I sada smo se zaglavili.“

Ko sve traži psihološku pomoć posle masakra u Srbiji

Profesor Milan Latas

Profesor Milan Latas

Zdravlje 07.05.2023. 18:10

Ko sve traži psihološku pomoć posle masakra u Srbiji

Kako Vama deluju predložene izmene u okviru Zakona o mentalnom zdravlju?

“Ne možete držati dete od 13 godina u duševnoj bolnici ako nije duševni bolesnik. To država ne sme da radi. Jednostavno ne sme. To je kršenje svih mogućih prava. I ljudskih i zakonskih prava.

Prvo mora da se dokaže mentalna bolest, što nije teško dokazati ako postoji. To može da se dokaže za nedelju dana. Takva bolest bi se kod deteta videla i tokom školovanja. Pa, ne može dete da bude psihijatrijski slučaj a da redovno pohađa nastavu. Dete može da bude psihopata, ali psihopatija nije duševna bolest. Psihopatija je češća, radi se o strukturi ličnosti, a veoma je česta za izvršenje zločina. Ali nije duševna bolest. Ne može se zbog toga dete držati u duševnoj bolnici i ne smeju se ljudi van struke mešati u tu oblast.“

Centralno pitanje je šta da radimo s decom koja su uzrasta do 14 godina i čine teška krivična dela? Nemoguće da prođu bez smislene kazne.

“Ne mogu da prođu bez ičega. Ali šta nam je činiti? Postoji teorija takozvanog etiketiranja koja kaže da ako postupaš s klincem koji čini bezazlene prekršaje tako da ga sve više sankcionišeš, ti ga u stvari guraš u kriminal i on postaje težak prestupnik. Prema toj teoriji, moramo biti veoma pažljivi u postupanju s decom koja počinju da se bave sitnim kriminalom. To znači da ne sme postojati odsustvo reakcije na njegovo prestupništvo, ali ne sme postojati ni drastično kažnjavanje u samom početku, nego intervencije stručnjaka i države da bi se sprečilo povratništvo. U suprotnom dolazimo u opasnost da počnemo žestoko da kažnjavamo bezazlena dela ili ona koja su prvi put učinjena.

Što se tiče situacije u koju smo zapali, mi nemamo rešenje ne samo za decu ispod 14 godina koja čine krivična dela, nemamo adekvatno rešenje ni za one koji su starosti do 16 godina, nego nemamo rešenja ni za mlađeg punoletnika jer ne možemo da im izreknemo žestoku kaznu iako je počinio masovno ubistvo.“

Kakva je praksa u drugim zemljama koja bi mogla da nam ponudi smernice?

“U svetu postoje četiri mogućnosti za rešavanje tog problema. Nijedno od njih nije, čini mi se, u opticaju u Srbiji. Prva mogućnost je da se spusti nivo krivične odgovornosti na 12 godina, što se obično i radi, ili čak na 10 godina kao što recimo rade Englezi. Ali, kod nas postoji žestoka tendencija protiv toga od strane pravnika, mada mislim da oni nisu dovoljno kompetentni. Stručnjaci drugih profila nemaju tako žestoko protivljenje. Naravno, to mora dobro da se iznijansira, da se definiše za koja krivična dela je to moguće, jer za neka to nije potrebno. O tome mogu da sude samo ljudi koji proučavaju kriminal. To mogu da budu i psiholozi, pravnici, pedagozi, sociolozi, ali moraju da budu u tom poslu. To što sam ja diplomirao psihologiju nije nikakav kvalifikativ da se bavim problemima kriminala jer reč o kriminalu nisam čuo za vreme studija.

Zato moraju da postoje rešenja interdisciplinarnog karaktera, rešenja koja bar eksperimentalno mogu da se prihvate u nekim slučajevima. Ali, spuštanje starosne granice odgovornosti će teško da ide pošto postoji veliki broj krivičara koji su protiv toga, a oni nemaju običaj da se obaziru na mišljenje struke.“

Pomenutih 10 godina starosti je drakonski primer o kojem je teško i pomišljati.

“O nivou ispod 12 godina starosti ne bi smelo da se razmišlja, ali se može napraviti sistem sankcija i za decu tog uzrasta. To ne mora da bude sistem zatvaranja, ali mora da bude sistem obavezne terapije sa stručnjacima.“

Čak i prinudnog karaktera?

“Mora da bude prisilnog karaktera, obavezujuće na bilo koji način. Da li stručnjaci mogu da urade nešto? Mogu. Ali moraju da znaju problem. Mi za sada radimo uglavnom kliničku terapiju od koje nema mnogo vajde jer ta deca nisu klinički slučajevi. Oni su slučajevi dece koja ne poštuju društvene norme zbog toga što nije ni običaj kod dece u pubertetu da mnogo poštuju društvene norme. To poštovanje se utemeljuje tek negde od 20. godine.“

To je drugi pravac rešavanja problema?

“Taj pravac je socijalne prirode. Van krivične odgovornosti, ali postoje obavezni socijalni propisi da se dete podvrgne ponašanju koje stručnjaci propišu. Mi imamo rešenje koje je namenjeno potpuno drugoj svrsi, ali se može promeniti. Imamo rešenje za decu ranijeg uzrasta koja vrše sitnije prestupe upućivanjem u vaspitnu ustanovu. Zašto ne bismo te sankcije proširili na decu uzrasta od 12 godina pa naviše? Zašto ne bismo potpuno promenili sistem rada u tim ustanovama, napravili tretman za decu koja u ranom uzrastu počine teži oblik kriminala? Koja nisu počinila najteži zločin, ali su na putu da to učine. Mi bismo u toj ustanovi mogli imati i svu decu sa ranom psihopatijom. Jer, kada se ona dijagnostikuje kod deteta u ranom uzrastu, samo je pitanje vremena kada će to dete zaglaviti u težak oblik kriminala, u težak zločin.“

Šta je sa uzrokom sve težih oblika kriminala u sve ranijem uzrastu?

“Moramo da shvatimo da se faktori kriminala deteta menjaju i da nisu više isti kao u vreme kada smo podizali industrijska naselja. Moramo da shvatimo da porodica gubi snagu, da se uticaj pomera na druge strane. Moramo da shvatimo da škola ne može da bude važan faktor kao što je ranije bila. Moramo da shvatimo da su vršnjačke grupe te koje sada odlučuju da li će dete koje je normalnog ponašanja i razvoja preći u kriminal. One u velikoj meri utiču na formiranje, na oblikovanje dece u tom uzrastu od 12. do 20. godine. Vršnjačke grupe ne utiču samo pripadnošću, već i svojim sankcijama. Kod njih postoje ’propisi’ šta i kako mora da se uradi, a kazne su veoma žestoke. Od batinanja do podsmeha, omalovažavanja i ignorisanja. Užasno je teško odbacivanje od vršnjačke grupe, a one su najsnažniji faktor svakog oblika kriminala. Kada se taj uticaj udruži sa psihopatskom strukturom deteta koje pokazuje agresivnost, kojem je vrednosni sistem potpuno izokrenut, onda je krivično delo gotova stvar, samo je pitanje dana kada će ga počiniti. Mi imamo klince koji su nasilni na stotine načina i samo je pitanje kada će eksplodirati.“

U kojoj meri pomenuti narkotici utiču na sve veće ispoljavanje agresije?

“I tu smo u ’zaostatku’. Primera radi, ne može se na slučaj predoziranja devojke iz Aranđelovca reagovati tako što će biti angažovano 20 psihologa koji će obilaziti škole i držati predavanja o štetnosti narkotika. U svetu je ustanovljeno da takozvana edukacija o drogama ne daje nikakve rezultate. Ama nikakvog uticaja nema! U svetu se razvija model učenja veština, životnih veština. Dete moraš da naučiš kako da se bori i kako da izađe iz problematične grupe. Svi ti načini su dobro prostudirani i provereni, to nije nečije mišljenje, već je potvrđeno u praksi. Stručnjaci su kreirali postupke kako da se dete koje pripada negativnoj kriminalnoj grupi izvuče iz nje i premesti u socijalno poželjnu grupu. Jer, dete mora da ima nekakvu grupu, ne može da bude usamljeno u ranom periodu, pošto je onda odbačeno, a to je još gore.

Centralni problem je sprečiti uticaj loših vršnjačkih grupa. Čak i da ne može dete to samo da učini, to moraju onda da učine institucije. I to je pokazalo velikog uspeha. To je socijalni način rešavanja problema, kada socijalne službe odmah reaguju čim uoče problematično ponašanje deteta. To podrazumeva potpuno promenjen sistem socijalne zaštite. To od naših centara za socijalni rad gde se ubijaju radeći na rešavanju pitanja sirotinje, ne može da se očekuje.“

Vanredna inspekcija Klinike za psihijatriju

Zbog primedbi roditelja

Zbog primedbi roditelja

Vesti 22.05.2023. 17:35

Vanredna inspekcija Klinike za psihijatriju

Da se vratimo na pređašnje – zašto odbacujete mogućnost rešavanja problema kroz izmene Zakona o mentalnom zdravlju?

“Ne odbacujem, jer je u svetu treći način rešavanja problema upravo u okviru mentalnog zdravlja. Ali je nedopustivo da psihopatiju proglasimo duševnom bolešću. Takva mogućnost ne postoji nigde u svetu. Mi na fakultetu imamo smer koji se bavi poremećajima ponašanja. To nisu samo najteži zločini, nije samo narkomanija, već i bežanje iz škole, napuštanje škole, bežanje od kuće... Jer, kada neko pobegne od kuće sa 13 godina neminovno će ga uhvatiti neka vršnjačka grupa i napraviti strašan problem.

Sada je jasno da mi u okviru mentalnog zdravlja moramo da napravimo posebne ustanove za decu sa težim poremećajima ponašanja. A takvi oblici ponašanja sigurno pripadaju psihopatiji. Ona je sklop pet utvrđenih osobina, a imamo urađena i istraživanja pubertetske psihopatije. E, onda mogu da stupe na scenu psiholozi i sociolozi koji rešavaju problem te dece.

Da navedem i četvrti način rešavanja problema koji postoji u Americi i nigde više. To je da se u slučaju deteta koje je počinilo najteži zločin odstupi od pravnih normi i tretmanski se ’vraća u sistem kriminala’ kao da je krivično odgovoran. To je izuzetak u pojedinim slučajevima što krivični zakon Amerike dozvoljava. Dakle, iako je maloletnik, on se po određenom članu zakona tretira kao krivično odgovoran, što podrazumeva sve sankcije kao da je punoletan. To je izuzetak koji Amerikanci sebi mogu da dozvole.“

Koje je prihvatljivo rešenje za zločin iz “Ribnikara“?

“Sva rešenja mogu da se kreiraju ovako ili onako. Mi smo zemlja koja ne zavisi mnogo od logičkih nedoumica i možemo da izmislimo svašta. Ali, nikako ne bismo smeli da dopustimo da donesemo propis koji će da važi unazad. Ono što mislim da može, jeste da se nađe socijalno rešenje, a ne da se napravi mentalna ustanova i da se dete gurne u nju, ili da se primeni američki model, jer je i to rešavanje problema unazad. Jedino što nije unazad jeste da se dečak prebaci na teren socijalnog rada, da bude podvrgnut novim rešenjima. Ne znam kako drugačije. Nekada čovek prosto nije pametan šta bi u takvim slučajevima radio.

Još jedno. Svakako da postoji neka odgovornost porodice za ono što je dečak učinio. Ne znam zašto taj slučaj nije analiziran tako da se vidi šta je bio pravi razlog da se dete odluči na taj čin? Ne treba meni analiza toga kako je on bezdušno izvršio masovno ubistvo. Već zašto je došao do toga da donese takvu odluku. To nije bila trenutna odluka, imao je plan kako će to da izvrši. Tu je ključni problem. I u njemu će se videti da li otac ili majka imaju neku ulogu. Ako imaju, snose odgovornost.“

U ovakvoj situaciji brojnima bode oči činjenica da se teška krivična dela svrstavaju u okvir mentalnih poremećaja, a da se istovremeno dela koja su potvrđena kao posledica mentalne bolesti, mislim na pedofile i silovatelje, i dalje kažnjavaju kao počinioci krivičnih dela.

“A oni su mnogo veći mentalni bolesnici. Pa mi sada upadamo u apsurdnu situaciju upravo zato što ovaj slučaj dečaka masovnog ubice guramo u pravcu psihijatrije, u pravcu mentalne bolesti, samo zato što ne znamo šta ćemo. I napravićemo takve nonsense da ćemo, recimo, čoveka koji siluje dete od pet godina možda opet tretirati kao da nije duševni bolesnik. Ako idemo u pravcu takvog rešavanja ovih problema, napravićemo velike brljotine, pa ćemo i neke oblike kriminala proglasiti mentalnim problemima.“

Opet o istom – kako je moguće da pedofile i silovatelje i dalje uglavnom tretiramo kao normalne osobe koje su počinile krivično delo?

“Opet se tu ’migoljimo’. U većem delu sveta oni se kažnjavaju strašno. Negde ih izoluju potpuno. Pa i doživotnim zatvorom. Kod pedofila i silovatelja taj bolesni nagon ne može da prestane. Ne rešava taj problem hemijska kastracija, ne postoje lekovi, nikakve terapije. To je zabluda koja dugo traje, da s njima treba postupati kao sa osobama koje nisu krive nego su ’privremeno bolesne’. Stvar je komplikovana. Da li kažnjavaš čoveka ili delo koje je uradio, njegovu težinu i srazmerno tome mu izričeš sankciju. Ili zaboravljaš delo pa procenjuješ njegovu ličnost. To su dve orijentacije. Jedna se zove represivna, druga je nazovimoderna orijentacija. Ta moderna vodi ka resocijalizaciji, što podrazumeva da se ti ljudi tokom boravka u zatvoru mogu ’popraviti’. Ma, mogu u... Bio sam strašno prokazan u vreme kada je bilo nedopustivo tvrditi da resocijalizacije nema. Nema! Oni u zatvoru mogu da promene svoju ličnost samo nagore, ne nabolje.“

Zašto je u zakonu to neprepoznatljivo?

“Bio sam neko vreme u žestokom sukobu sa stručnjacima oko teme silovanja i pedofilije. Zamislite zakon prema kojem se muškarac koji siluje ženu kazni sa godinu dana zatvora, što je minimalna kazna! A sudovi su najčešće izricali kazne oko minimuma. U tom sistemu kažnjavanja ne postoji duševna bol žrtve, nego ako žena nije fizički povređena kazna je godinu dana. To što je žena pretrpela užasan psihički bol zakon ne zanima. I ne priznaje silovanje ako žena nije pružala otpor tokom celog čina silovanja! A kako će da pruži otpor ako joj silovatelj drži sve vreme nož pod grlom? Drugo, ako žena tokom silovanja bude toliko fizički povređena da umre, šta je bila minimalna kazna? Dve godine zatvora! To je značilo da je život žene zakon procenio na godinu dana zatvora. Izmenjeno je to u međuvremenu, ali nismo napravili velike razlike. Pogotovo ne sa duševnim bolom žene kao veoma važnim elementom kažnjavanja silovatelja.“

Da li je bilo primera stručnjaka koji su posvetili karijere pokušajima da izleče pedofile i silovatelje, shvativši da je to bilo protraćeno vreme?

“Puno primera znam, pogotovo među onima koji su se zalagali za relativno niske kazne silovateljima i pedofilima. Kasnije su to shvatili. I to tek kada osnov za podizanje kazni nisu bila sama silovanja, već ubistva koja su silovatelji činili. Silovatelji i pedofili ne mogu da se izleče, ne može ni hemijskim putem da se učini bilo šta, što su utvrdili i medicinski stručnjaci. To su ljudi koji se moraju izolovati. Žao mi je što se po tom pitanju ne slažem s principom svoje nauke, ali to je tako. Nažalost, ne može čovek da se bori sa kvazistručnjacima koji tvrde da je realnost drugačija.“