Ko to tamo snima

Nikola je uvek govorio kako njegova žena ima oči i na leđima. Kada se spremao na „službeni put“ sa 15 godina mlađom saradnicom, nije mislio kako supervid njegove Marije može da dobaci par stotina kilometara. I bio je u pravu.

Ali ono što ženine oči nisu mogle same, uspele su da vide pomoću kamera MUP-a Srbije postavljenih na graničnim prelazima. A te kamere u realnom vremenu prikazuju stanje na granici. Da stvar bude još „zabavnija“, njima je moguće pristupiti preko interneta.

A te kamere su zabeležile i datum i vreme i mesto na kojem su njen muž Nikola i njegova saradnica obavljali nimalo poslovnu komunikaciju dok su u automobilu čekali da pređu u Mađarsku. I bez obzira na to što tehnički kapaciteti kamera nisu bili odgovarajući za primenu softvera za obradu biometrijskih podataka, Marijin „softver za prepoznavanje lica“ bio je više nego dovoljan da se Nikola po povratku kući nađe u nevolji.

Kamere su u našim životima poodavno prisutne. I dalje, međutim, ova oblast nije u potpunosti zakonski pokrivena. Primera radi, pitanje video nadzora u stambenim zgradama ne uređuje nijedan zakon. Ni sam Zakon o zaštiti podataka o ličnosti, kao matični, krovni zakon u ovoj oblasti, ni jednom jedinom odredbom ne uređuje obradu ličnih podataka građana putem video nadzora uopšte, pa ni video nadzora u stambenim zgradama.

Policijske kamere delom su pokrivene Zakonom o policiji i Zakonom o evidenciji i obradi podataka u oblasti unutrašnjih poslova. I one se mogu koristiti za nadzor javnih površina u svrhu kontrole i pojačane bezbednosti, kontrolu saobraćaja, kontrolu javnog reda i mira...

Poslednjih dana po Beogradu maltene skoro sve veće ulice, ali i one manje dobijaju nove kamere. Stubovi sa po dve, tri, četiri kamere niču gotovo na svakom ćošku. Iako bismo po njihovom pozicioniranju mogli da zaključimo kako će njihova osnovna namena biti kontrola saobraćaja, ni na kamerama, ni na stubovima ne postoji naznaka ko je za postavljanje tih kamera i upravljanje njima zadužen. A po zakonu to bi trebalo da bude obavezno. Baš kao što bi, ako su to kamere Ministarstva unutrašnjih poslova, na sajtu MUP-a trebalo da bude obaveštenje o tome gde se njihove kamere sve nalaze.

Povezane vesti - Koje zemlje širom sveta koriste kamere za prepoznavanje lica?

Ono što, međutim, zakonom nije regulisano je upotreba softvera za obradu biometrijskih podataka, odnosno, laički rečeno, softvera za prepoznavanje ličnosti.

A upravo je to smer kojim MUP Srbije želi da ide u narednom periodu, nabavkom kamera i odgovarajućih softvera koji će moći da automatski prepozna i izdvoji, u vidu fotografije i kratkog video-zapisa, lik svakog ko njima bude snimljen.

Zakonski osnov

Na problem u ovoj oblasti upozorava i poverenik za zaštitu podataka o ličnosti i informacija od javnog značaja Milan Marinović.

„Mi imamo zakonski osnov za video-nadzor. Policija već sprovodi ovaj nadzor i tu nema ničega spornog. Problem je kod sistema prepoznavanja lica i obrade biometrijskih podataka. Postojeći zakoni nisu definisali ovu oblast. Suštinski, ovaj sistem nadzora ne bi smeo da se primenjuje pre donošenja zakona koji će regulisati tu oblasti“, navodi Marinović za „Ekspres“.

Sreća je u tome što MUP trenutno nema ni tehničke mogućnosti da koristi ovaj softver jer kamere kojima raspolaže, pored ostalog, nemaju ni dovoljno visoku rezoluciju da bi snimak načinjen njima mogao da bude obrađen odgovarajućim softverom.

To je utvrdio i sam poverenik kada je maja prošle godine kontrolisao primenu sistema video nadzora kojim raspolaže MUP Srbije.

Situacija bi se, međutim, mogla promeniti ukoliko se realizuju planovi i o nabavci više hiljada modernijih kamera čiji će zapisi moći da se provuku i kroz softver za obradu biometrijskih podataka. A sve to deo je strategije o stvaranju pametnih gradova, po ugledu na, recimo, London, koji bi bili pokriveni kamerama.

Umesto hiljadu kamera, što je broj koji je najčešće mogao da se čuje od zvaničnika, Beograd bi, na primer, bio pokriven sa 8.100 kamera. Uz 2.500 kamera koje bi bile postavljene na javnim mestima, policija bi raspolagala sa još 3.500 pokretnih kamera, 1.500 kamera koje bi bile zakačene za uniforme policijskih službenika i još 600 koje bi se nalazile na policijskim automobilima.

MUP jeste, prema Marinovićevim rečima, u okviru jednog svog objekta već postavio sistem koji može da prepoznaje lica, kao vid eksperimenta, ali, kako kaže, to se još nigde drugde ne koristi.

„Čini mi se da zvanično još nisu ni nabavili odgovarajući softver, ali opredeljenje jeste da se ide na projekat pametnih gradova“, kaže Marinović.

Podatke o samoj nabavci, ali i o tome koliko kamera MUP trenutno koristi, nažalost od Ministarstva nismo dobili, ni posle više od dve nedelje.

Marinović ne isključuje mogućnost ni da je na neki način povučena ručna u vezi sa celim projektom. Slične ideje nailaze, naime, na protivljenja i u pojedinim zemljama Evropske unije (Nemačka), gde su odustali od postavljanja sličnog sistema.

Moguće je sa druge strane da to ima veze i sa onim što je potpisano u Vašingtonu početkom septembra, kada se, pored ostalog, Beograd obavezao da će da „zabrani upotrebu 5G opreme koju isporučuju nepouzdani dobavljači u svojim komunikacionim mrežama“, odnosno da će tamo gde je takva oprema već prisutna blagovremeno da je ukloni.

Povezane vesti - Kamere rekonstruisale zločin

I mada se nigde ne spominje da je u pitanju oprema iz Kine, više je nego jasno da se ova odredba odnosi upravo na kinesku tehnologiju koja bi, što opet zvanično nije rečeno, trebalo da „opameti srpske gradove“.

U celoj priči bitne su dve stvari: da li su ljudi zarad veće bezbednosti spremni da se odreknu dela privatnosti, ali i kako sprečiti moguće zloupotrebe. Uz to, kritičari projekta pametnih gradova kao vrlo snažan kontraargument koriste upravo London. Jer iako je glavni grad Velike Britanije već decenijama pokriven sistemom video nadzora, to nije sprečilo teroriste da jula 2005. godine za nekoliko minuta aktiviraju četiri bombe (tri u metrou i jednu u autobusu), ubiju 56 ljudi i rane više od 700 osoba.

„Zloupotrebe bi se sprečile tako što bi se tačno znalo ko je i kada pristupio određenom podatku. U pitanju bi bio veoma uzak krug ljudi koji bi imao pristup tim informacijama. A ako bi došlo do curenja u javnost, što je danas često slučaj, tačno bi moglo da se utvrdi ko je za to odgovoran“, kaže za „Ekspres“ poverenik za zaštitu podataka o ličnosti.

Više pročitajte u štampanom izdanju Ekspresa. . .