Krvavi Vaskrs u Beogradu

U ovoj, ne baš vojno racionalnoj i sigurno neprecizno nužnoj operaciji učestvovali su pripadnici 15. vazduhoplovne armije SAD uz sadejstvo britanskih vazduhoplovnih snaga. U operaciji "Rat week" (Nedelja pacova) angloamerička avijacija izvela je 1973 borbena leta nad Srbijom i Crnom Gorom.

Izveštaji o stradanju civilnog stanovništva u Beogradu su kontroverzni. Zvaničnici FNRJ saopštili su da je u ta dva dana stradalo oko 800 žitelja grada te da je Nedićeva kvislinška vlada uvećala broj poginulih. Temeljnija istorijska istraživanja, poput onog iz 2020. godine koje je radila istoričarka Tijana Paunović ‒ “Žrtve angloameričkih bombardovanja Beograda 1944. godine“, iznose podatak da je na “Krvavi Vaskrs 1944. godine“ ubijen 1161 civil, a teško ranjeno 1468.

Savezničko bombardovanje Beograda nastavljeno je 18. maja, 6. juna, 3, 6, 8. i 18. septembra iste godine.

U savezničkim bombardovanjima učestvovala je i britanska avijacija. Češće nego Beograd, ali sa manjom razornom snagom, bombardovani su Niš i Podgorica. Bombardovani su ili mitraljirani Knin, Sarajevo, Banjaluka, Zemun, Novi Sad, Smederevo, Kruševac, Zrenjanin, Peć, Kragujevac, Priština, Slavonski Brod… Mostar je bio gotovo sravnjen sa zemljom, a Zagreb je bombardovan 12 puta. Gađan je i Maribor, pogođena je rimokatolička crkva, trajala je misa, poginulo je više stotina vernika.

“Bombardovanje Beograda odvijalo se u sklopu veće savezničke vazdušne operacije, deo šire kampanje i pripreme za iskrcavanje saveznika u Normandiju juna 1944. godine, za koje niko osim zapadnih saveznika nije znao“, govorio je za BBC istoričar Nebojša Đokić iz Srpskog naučnog centra.

Zato je, naglašava Đokić, trebalo “držati Nemce pod tenzijom“ i, da bi ih zavarali, “dejstvovalo se i ovde“.

Glavni ciljevi savezničkih bombardera bile su železničke komunikacije ‒ mostovi, pruge i ranžirne stanice. Beograd je bio posebno važan strateški cilj jer je jedina železnička ruta koja je povezivala Balkan sa ostatkom Evrope vodila preko glavnog grada Jugoslavije.

Srbija kupila DOKUMENT kojim je HITLER naredio napad na Jugoslaviju

27. mart 1941.

27. mart 1941.

Vesti 29.11.2023. 22:51

Srbija kupila DOKUMENT kojim je HITLER naredio napad na Jugoslaviju

Ranžirne stanice ‒ rasporedno mesto velikog broja teretnih kola, nalazile su se u Zemunu i u sklopu nekadašnje glavne beogradske železničke stanice u Savamali. Pored železničke infrastrukture i objekata, u Beogradu su kao važni vojni ciljevi gađani i aerodrom, fabrika aviona “Rogožarski“ u Ulici kneza Danila i “Ikarus“ u Zemunu. Na njih je palo oko 940 tona bombi.

Ranije je pomenuta i neracionalnost ovih ratnih akcija. Avijacija u Drugom svetskom ratu bila je dosta precizna. Ali, pogođene su Terazije, Krunska, Bajlonijeva pijaca, pivara “Vajfert“, fabrika štofova “Vlada Ilić“, fabrika “Vapa“ i drugi privredni objekti.

Drugog dana Vaskrsa, 17. aprila 1944. godine, bombe su pale na Centralni higijenski zavod, Bolnicu za zarazne bolesti, Dom slepih, Berzu rada, Ortopedski zavod, Državi dom za mušku decu, Državni dom za žensku decu, dva doma za decu srpskih izbeglica iz Hrvatske i BiH, Dečju bolnicu, Dečji dispanzer… Pogođen je i nemački koncentracioni logor na Sajmištu, gde je poginulo 60, a ranjeno oko 150 logoraša, uglavnom iz Srbije. Prilikom savezničkog bombardovanja, oštećene su i pojedine fabrike, železničke stanice na Topčideru i u Rakovici, pivara, brodogradilište i drugo.

Bombardovanje je vršeno sa bezbedne visine od 3000 do 5000 metara, takozvanim tepih bombama, odnosno ispuštanjem velike količine bombi na unapred određeni cilj.

U akcijama je korišćeno nekoliko stotina aviona “boing B-17“, poznatiji kao “leteća tvrđava“, i “liberator B-24“.

Vojni ciljevi u Beogradu su uglavnom bili neposredno okruženi stambenim zgradama zbog čega je stradalo mnogo civila.

“Problem je predstavljala sama tehnika koja je tada korišćena, a Amerikanci su smatrali da je bombardovanje precizno i uspešno ako 50 odsto bombi padne u krugu prečnika od 300 metara. Takav uslov je ispunjavala Železnička stanica, ali može da se desi da polovina bombi podbaci ili prebaci, a upravo te koje prebacuju padale su po stambenim zgradama gde je nastradao veliki broj civila“, objašnjavali su kasnije vojni analitičari.

Gađajući glavnu železničku stanicu u Beogradu, deo bombi je “prebacio“ i pogodio susedne zgrade. Pogođena je i Palata “Albanija“. Bomba velikog kalibra udarila je u zgradu bočno i pogodila sklonište u kojem se nalazio veći broj ljudi. Svi su poginuli, navodi Tijana Paunović. Jedna bomba pala je i na Bajlonijevu pijacu usmrtivši oko 200 ljudi.

Prema nemačkim izvorima prikazanim u brošuri iz 1975. godine, povodom izložbe “Bombardovanja Beograda u Drugom svetskom ratu“, broj stradalih Nemaca bio je 343, dok je poginulo i 96 italijanskih vojnika.

Poslednjih trideset godina pojavile su se razne teorije koje odstupaju od zvaničnih verzija događaja, navode istoričari.

Jedna od njih je da je Beograd planski bombardovan na praznik i da je na jednoj od bombi pisalo “srećan Uskrs“. Istina, BBC je na Uskrs 1944. objavio vest da su saveznici, na zahtev maršala Tita, bombardovali Beograd.

“Na to je smesta reagovao Bogoljub Jeftić, poslanik jugoslovenske vlade u Forin ofisu, i uručio demarš zbog direktnog stavljanja saveznika na jednu stranu u građanskom ratu“, izjavio je za “Novosti“ istoričar Momčilo Pavlović, nekadašnji direktor Instituta za savremenu istoriju. Vojni ataše britanske ambasade u Beogradu Nik Ilić rekao je za BBC na srpskom da je glavni oficir za vezu ispred partizana bio Vladimir Velebit, koji je govorio “koje lokacije u Beogradu treba gađati i tako oslabiti Nemce“.

On je rekao: “Tu i tu, ovde i ovde. Tu treba gađati bombama.“

Nemačka odbila pregovore o obeštećenju za Drugi svetski rat

Poljska se obratila UN

Poljska se obratila UN

Svet 03.01.2023. 22:49

Nemačka odbila pregovore o obeštećenju za Drugi svetski rat

Istoričari kažu da nema ništa u vojnim dokumentima, savezničkim i našim, koji potvrđuju da su saveznici namerno izveli akciju na Vaskrs, niti da je to urađeno po nalogu Josipa Broza. Istoričari, domaći i inostrani, kažu da nisu našli nijedan dokument koji bi potvrdio da su Broz i vrh NOP-a određivali ciljeve angloameričkih bombardera.

Koliko civila je stradalo u angloameričkom bombardovanju Srbije i Crne Gore? Istoričarka Tijana Paunović kaže da broj stradalih do danas nije precizno utvrđen. U Nišu, recimo, stradalo je više od hiljadu civila.

Od važnih dokumenata koji su ispratili ova stradanja srpskog naroda, izdvajamo tekst Stanislava Krakova, glavnog urednika “Novog vremena“:

Najveći međunarodni skandal

“Više od dve nedelje je prošlo od, za zdravi razum nepojmljivog, ali ipak za to ništa manje užasnog zločina izvršenog nad Beogradom i njegovim stanovnicima. U istoriji današnjega rata dani 16. i 17. april 1944. godine ostaće kao najveći međunarodni skandal. Ali i kao najveća suvišna i nikom potrebna žrtva naša.

Iz jadnoga i iskrvavljenoga Beograda digli su se glasovi koji su zvali u pomoć, koji su zvonili na uzbunu i koji su optuživali. Kad bih imao priliku da govorim sa Njegovim Visočanstvom Kraljem, ja bih mu rekao da se leševi već danima nose kamarama u nepregledne zajedničke grobnice iz Beograda, koji je sav u razvalinama i pustoši, iz prestonice Njegovog pradede, dede, oca Njegova.

...Mi smo čuli engleske zvanične i nezvanične izveštaje kako su u Beogradu tučeni samo vojni objekti. Izgleda da je to i engleski premijer tvrdio.

To je bezočna laž.

Mi ne znamo šta su angloamerički avijatičari nameravali da tuku, ali isuviše dobro znamo šta su pogodili. Priredili su masovni pokolj beogradskog stanovništva i najbezobzirnije razaranje ovog našeg grada.

...Jadno izgleda danas nesrećni Beograd. Ne samo čitave ulice u kojima nema ni vojnog ni privrednog ni saobraćajnog objekta, već čitavi blokovi ulica sa zemljom su sravnjeni. Na stotine se broje porodice koje su do poslednjeg člana uništene. Bio sam dva dana posle bombardovanja na groblju. Iako su članovi ekipa dobrovoljnih grobara već dva dana neprekidno pokopavali žrtve, na ulazu u groblje stajala je strašna povorka od 450 mrtvačkih kovčega. To su bili oni znani, oni koji su imali porodice da se za njihovu sahranu pobrinu. Po kapelama stajali su leševi žena, ljudi i dece, iskidani, unakaženi, naslagani do u visini čoveka. To su bile neznane žrtve oko kojih su lutali svi oni kojima su bombe takozvanih saveznika ono što im je najmilije bilo uništili i oteli. Majke su tražile decu, žene muževe, deca roditelje.

…Najstrašnije je što je ogroman broj naše dece pobijen. Ima ih oko hiljadu među poginulima. Od Vitlejemskog pokolja Irodovog nije tako masovno ubijanje dece izvršeno u toku dva dana kako su avijatičari Njegovog britanskog veličanstva i gospodina Ruzvelta izvršili nad srpskom decom na njihov Uskrs.

Video sam jednu ženu raščupane kose i pomućenog pogleda kako ide ulicom, dok se svet sa užasom uklanja od nje. Ona jednako širi ruke i viče: ’Miko, sine, gde si, majka ti je ručak spremila.’

Angloameričke bombe su joj ubile muža i dvoje dece, a ona u svojoj duševnoj poremećenosti traži samo svog raznetog prvenca. I to nije jedna jedina poludela majka koja danas luta Beogradom…

Ni jedan narod u Evropi, ma sa koje strane zaraćenih sila se nalazio, ne strada na ovaj način kao mi. Nigde toliko suprotne propagande ne istrebljuju u uzajamnoj borbi jedan narod i ni jedna prestonica nije na ovako neobjašnjiv i nerazuman način svirepo tučena. Jer postoji fakt da je na Beograd sejana smrt bespoštedno, od kvarta do kvarta, od ulice do ulice svuda po celoj varoši….“

TUŽNO SEĆANJE... Narodna biblioteka Srbije gorela je tri dana

Da se ne zaboravi

Da se ne zaboravi

Scena 06.04.2024. 07:05

TUŽNO SEĆANJE... Narodna biblioteka Srbije gorela je tri dana

Vladimir Dimitrijević, Srbin iz Beograda, zaljubljenik u fudbal, kasnije vlasnik ugledne izdavačke kuće “Laš dom“ u Lozani, zabeležio je bombardovanje Beograda na Vaskrs 1944. godine. On je tim povodom objavio priču “Moja prva utakmica“.

“Počeo sam da igram protiv volje svojih roditelja. Moja porodica, patrijarhalna i relativno dobrostojeća, cenila je samo umešnost u poslu pa je sport svrstavan među ’umetničke’ razonode. Nisam bio ni sin iz otmene porodice kome bi priličilo da se bavi nobl sportovima kao što su jahanje ili mačevanje. Strast prema fudbalu obuzela me je i pored roditeljskih saveta. A moja će se prva utakmica pretvoriti u pravi užas.

Čitava moja familija se za Uskrs te 1944. okupila u našoj kući u Beogradu. Bio je tu i jedan moj brat od tetke. Bio je to fudbaler koji je obećavao i kome je njegov otac, inače šef jugoslovenske policije, dozvoljavao da se bavi fudbalom, budući da je obrazovanje stekao u Engleskoj, najverovatnije u Skotland jardu, a u Engleskoj se već na fudbal gledalo kao nešto prihvatljivo. Mogao si biti lord pa igrati fudbal.

Imao sam devet godina. I dok su odrasli, na terasi, nastavili sa ručkom, moj brat i ja smo otišli na livadu pored kuće da odigramo utakmicu. Ja sam branio, čineći svakakve parade i vratolomije, na koje me je inspirisao moj tadašnji idol Lovrić... Moj brat me je hrabrio ’E, vala, ovo ni Lovra ne bi zaustavio!’.

Iznenada, dopire neka buka, a radio javlja kako armada savezničkih letećih tvrđava nadleće Beograd. A mi, stanemo da se veselimo: to su sigurno Englezi koji idu da bombarduju naftne bušotine u blizini Ploeštija, u Rumuniji! Nebo poče da svetluca, i stvarno su to Englezi koji sad izbacuju varke, velike roletne srebrnog papira kako bi prevarili protivvazdušnu odbranu. Sve je u srebru, neverovatno lepo. Kličemo od radosti jer su to saveznici.

A onda su počele da padaju bombe. Na pravoslavni Uskrs 1944, saveznici su nas – na nagovor komunista, to se sada zna – zasuli bombama. A mi, mi u to nismo mogli da poverujemo. Naši roditelji su nam dovikivali da se negde sklonimo, a mi smo samo bezglavo trčali.

To je jedna od prvih utakmica koje sam igrao. Zapamtio sam je kao nešto što ne može biti stvarno. Na sam dan Uskrsa, Srbiju koja krvari, koja je saveznica, oni bombarduju, suludo razarajući naš Beograd. I danas mi je pred očima grad koji gori. Uveče, iz svih njegovih krajeva pristizala je masa naroda tražeći utočište na periferiji u kojoj smo mi živeli.“

“Sajmište“ koncentracioni nacistički logor, nažalost, nije bio jedini nacistički logor koji je bombardovala angloamerička avijacija. Na to podseća “Glasnik srpskog istorijsko-kulturnog društva Njegoš“, iz SAD Sveska dvanaesta – decembar 1963. godine. Ovo glasilo podseća na Osnabričku tragediju, koncentracioni logor u Nemačkoj (Vestfalija), gde je u zarobljeništvu boravilo oko pet hiljada oficira i vojnika Jugoslovenke kraljevske vojske.

O tome piše Vukosav M. Kljajić: “Bilo je to 6. decembra 1944. godine. Smrkavalo se i negde u blizini logora je otkucavalo sedam sati. Još nekoliko iznurenih oficira bili su pred barakama i pretresali svakodnevna pitanja: glad, deca, otadžbina. Odjednom je odjeknula sirena i nemački stražari sa policijskim psima su za nekoliko minuta očistili staze i niko od oficira nije se mogao videti van baraka, jer poslednja opomena je bila pucanje sa stražarske kule.

Iz daleka se čulo krkljanje aviona, koji su nosili sa sobom smrt. Što su se više približavali, zvuk se sve više pojačavao. Umesto pozdrava sa ratišta braći po oružju, spuštali su teške bombe na naše katakombe; gde su robovali pet hiljada nezaštićenih srpskih oficira i vojnika. Rovova nije bilo i glavna zaštitna sredstva bila su – dupla bodljikava žica i katranom premazani krovovi baraka, koji su bili prekriveni stotinama zapaljivih bombi. Skoro sve drvene barake su nestale. Za nekoliko trenutaka, na zgarištima su se videli ugljenisani truplovi srpskih oficira i vojnika, koji su mirno ležali…

Pod pritiskom vazduha posle eksplozije teške bombe, krov jedanaeste barake je bio mrtvački plašt desetine nezaštićenih zarobljenika, koji su pretvoreni u bezličnu masu, prah i pepeo. Vapaji su bili strašni i u poslednjim trzajima života, nizale su se samrtne reči: ’Majko, sine, o Bože zašto ovako…?’

U dvorištu je bilo kao na bojištu. Unakaženi leševi su bili jedni pored drugih, a jeka ranjenika i vapaji za pomoć su bili užasavajući.

Zgrada Pozorišne grupe ’Rodna gruda’ u kojoj smo se duševno prehranjivali i kulturno uzdizali, pretvorena je u mrtvačnicu poginule naše braće. Zatim su došle u kola upregnute nemačke konjske zaprege i odvezle večnoj kući našu zauvek izgubljenu braću.

Umesto uplakanih majki, supruga, sestara sa sitnom nezbrinutom dečicom, gledali smo suznih očiju kroz bodljikavu žicu kako se unakaženi leševi naše braće sapatnika približavaju grobu, a škripa nepodmazanih konjskih kola se sve više gubila dok je i nestala.

Tako je poslednji udar neprijateljskog budaka pre devetnaest godina, daleko od Otadžbine, pokrio u jednom grobu 116 oficira i tri vojnika, koji padoše kao žrtve engleskih bombi. Tako su saveznički avioni ’postigli cilj’ i vratili se neoštećeni u bazu…

Spisak izginulih oficira i vojnika bio je istaknut na ’tabli prispelih paketa’. Iako zub vremena tupi moje pamćenje, još uvek su mi u svežoj uspomeni mučenici: sudski potpukovnik Duca Popović, potpukovnik Petar Stanišić, kapetan Paun Paunović, kapetan Blažo Vukotić, poručnik Filip Marsenić i učitelj Dasa i njegova gromoglasna harmonika, koja je godinama razbijala tugu nesrećnog roblja u Osnabriku. Potpukovnik Stanišić je često svraćao kod mene. Često je ponavljao: ’Zemljače, imam jedinca sina doktora medicine na Berzi rada u Beogradu i kada bi ga još jednom video, ne bih žalio umreti.’

Kapetanu Blažu Vukotiću bomba je odnela obe noge i kada su mu pritrčali sapatnici u pomoć, glasno je uzviknuo: ’Zaboravite mene! Ostavite me, jer je moj kraj tu, spasavajte one koji imaju trup i noge!’ Naš logorski sveštenik, protojerej Milan Jovanović, često je kasnije u svojim toplim propovedima isticao kao primer herojske smrti Blaža Vukotića… Mladenovac je dao Miša, a okolina Čačka, za mene neznanog junaka, koga je detonacija bombe bacila više od sto metara preko duple bodljikave žice.

Posle bombardovanja mnogi zarobljenici u Osnabriku su umrli što od gladi što od bolesti. Veliko srpsko groblje u Osnabriku samuje. Pokojnicima nema ko da zapali sveću.

U logoru u Osnabriku, među zarobljenicima, bilo je toliko znamenitih oficira, istinskih heroja. Među njima je bio major avijacije Jugoslovenske kraljevske vojske Božidar Otašević. On se na beogradskom nebu svojim borbenim avionom šestog aprila 1941. godine suprotstavio moćnoj Hitlerovoj avijaciji. On je preživeo Osnabrik, nudili su mu posle zaposlenje u avijaciji: Nije hteo, jer oficir samo jednom daje zakletvu.“