Marina za predsednika

Sada je sasvim jasno. Svi koji su se uhvatili u kolo sa SzS i njegovim bezsadržinskim idejama, na kraju su dobili baš šta i zaslužuju. Šatru, kao na seoskim svadbama, u kojoj može samo da se peva, pije i igra. Kolo. Srpsko. Dobili su papazjaniju, bez mesa, u kojoj je pobrkano i levo i desno, i gore i dole, građanstvo i nacionalizam, politika i gluma, bogatstvo i siromaštvo, i sada im preostaje da je pokusaju, koliko god bljutava bila.
Sveli su se na pleme, pokušali da raspravu o najvažnijim državnim pitanjima premeste iz Skupštine, pod šator, napravili od politike lakrdiju, izmislili nova lica kojih mogu samo da se stide, i sebe, u velikoj meri, eliminisali iz ozbiljnog političkog života.

I zato je propast mnogo šira od debakla Saveza sa Srbiju.
Ceo jedan deo društva platio je cenu učešća u nečemu što je bilo tek pomodarstvo, što svaki performans jeste. Prilika da svi oni koji žele da pokažu intelektualnu zrelost, pripadnost eliti, superiornost, dubinu duha, kupe kartu da bi, sasvim besmisleno, proveli minut, ćutke, preko puta Marine Abramović u njujorškoj "Momi". Što to ništa ne znači, još gore, što moraš ozbiljno da se napregneš da bi značenje pronašao, nema veze. Važna je scena, važno je ime i važno je da budeš tu.

Rezultat, odeš kući ubeđen da si prešao još jednu stepenicu u intelektualnom i duhovnom razvoju. Mrtav srećan. I tačno to se dogodilo i sa celim ovim istalambasanim performansom koji je trajao nekoliko meseci. Scena je Beograd, koji oduvek ima želju da bude "Moma", i da određuje pravac i sadržaj, ime je "opozicija", koja živi na davnom petooktobarskom mitu, a kada se svemu dodaju i one univerzalne vrednosti, kao poštapalice, poput medijskih i inih sloboda, šta drugo, pošten čovek, intelektualac, da uradi nego da potrči i kaže - evo i mene.

Još kada ga razni mufljuzi gasiraju preko Tvitera, društvene mreže koja u ukupnoj populaciji ima rič od dva odsto, i koja već godinama bukvalno ucenjuje opozicionu političku scenu, stavljajući svakoga nedovoljno radikalnog pod nalet gladnih frustriranih i virtuelnih krvnika, stvarno, šta drugo, nego da se prepustiš, i podržiš. Propast, uz dične intelektualce, podjednako dele i mediji, koji su, sve boreći se za slobodu, zaboravili svako pravilo profesije, svrstali se, prestali da prosto informišu i krenuli da čitaoce i gledaoce teraju da se i sami opredele. I nije to tek prosti odgovor na odavno svrstane tabloide. Tabloidi su se takvi, tabloidni, uvek svrstani, i rodili i niko ništa drugo od njih i ne očekuje.

Mnogo je gore od toga. Mediji koji se diče slobodarstvom, ispravnošću, profesijom, postali su bedni ispljuvak dela opozicije. Za nju, njene interese, rade isto što i tabloidi, i bez ikakvog pardona izmišljaju. Prihvatili su tabloidnu matricu, pa kada objave da je Svetozar Marović dobio srpsko državljanstvo, i to kroz pet minuta bude demantovano (nije ni tražio ni dobio), oni objave tekst: to što nije dobio državljanstvo, dokaz je da Srbija neće da ga izruči Crnoj Gori. Kakve to veze ima sa profesijom, i koliku štetu nanose onome za šta se, kobojagi, bore, uopšte ih ne zanima.

Kao komesari na zadatku spremni su da streljaju svakoga ko drugačije misli (Miru Karanović kada ode na "Pink"), i zasipaju javnost ne informacijama, nego pamfletima u kojima postoji samo jedna tema, ponovljena, da sve bude još žalosnije, na isti način - Aleksandar Vučić je zao i treba ga odstraniti. Dosadilo je to, sva ta energija uludo utrošena tek da bi neko mogao da vikne "Vučiću, pederu", i preselila se pod šator, što slobodarske medije nije sprečilo da napišu, na naslovnoj strani - Srbija se probudila. Gde, leba ti. U šatri?

U šatoru će, po svemu sudeći, i da ostane, a svi oni koji su do toga doveli praviće se, naravno, ludi i neće im padati na pamet da odgovore na prosto pitanje: kada ste tačno smislili da treba da ponovo postanemo plemensko društvo? I šta je sledeće? Sabor, svenarodni, pod šatorom? I biranje poglavice? Vrača? I šta ćete da radite kada na tom izboru, pijana i razularena masa izabere, opet ne vas, intelektualnu elitu, nego Palmu, za poglavicu, i Amfilohija, za žreca? Matija Bećković će tome svakako da se raduje, ali vi, ostali? Kako nameravate da se spasete od gomile koja će da se priseti da ste je nazivali glupom i krezubom?

I kada se, pod šatorom, a ne u Skupštini, čiji rad bojkotuju oni koju su u nju izabrani, barabar sa onima koji ni na izborima nisu bili, usvoji ne Tijanin zakon, nego onaj koji propisuje smrtnu kaznu, za svako dizanje bilo čega drugog u Srbiji osim šatora. I za svaki pokušaj da, umesto poglavice i žreca, imamo, poput normalnih naroda, predsednika i institucije.

Loš scenario, i hvala Bogu ne može da se desi, ali mnogi su ga i te kako zaslužili.

Svi oni koji su verovali Tviteru umesto sopstvenoj pameti, i koji su mislili da je performans - umetnost, i to politička. Svi koji su pristali da budu pleme. I svi koji, i ne znajući, veruju da bi Marina Abramović bila dobar predsednik.

Sedi žena, gleda te u oči, ali duboko, i ćuti.

Zar to nije idealno?