"Mira je kriva za propast"

Pojedinačne impresije o 5. oktobru 2000. godine, hapšenju bivšeg predsednika Srbije Slobodana Miloševića, te potonjem izručenju Tribunalu u Hagu, posle smene režima po pravilu je iznosila pobednička strana. Veličajući svoj učinak, omalovažavajući sve „neprihvatljivo na putu demokratizacije društva i države“.

Za Branislava Ivkovića, jednog od bližih saradnika srpskog predsednika, svojevremeno ministra i potpredsednika Socijalističke partije Srbije, mimo onoga što smo svi imali prilike da vidimo, pročitamo ili čujemo, jedna od upečatljivijih slika 5. oktobra bila je nešto drugačija:

„Sedeo sam tog dana u ministarstvu i radio. Zvonio mi je telefon, javim se, i Vlajko Stojiljković, sada pokojni ministar policije, odmah me pita: ’Bane, ti si bio ministar građevine?’ Odgovorim da jesam. ’Znaš li nekog od direktora firmi od Beograda do Čačka da nam pozajmi neke građevinske mašine?’ Rekoh: ’Vlajko, ja sam sada ministar nauke i tehnologije, nemam te kontakte, a pravo da ti kažem, shvatam kakvo je stanje kada ti mene danas pitaš da nam neko pozajmi mašine.’ Bilo je potpuno jasno šta se događa. Posle toga sam otišao kući i doživeo sve što su i drugi doživljavali kada Inkvizicija kreće da obavi svoj posao.“

Dve decenije posle izručenja Miloševića Tribunalu u Hagu i dalje nije sasvim jasno kako je i zbog čega počeo sunovrat, po svim parametrima, neprikosnovene Socijalističke partije Srbije?

„Veliko nezadovoljstvo bilo je u SPS-u zbog uticaja Jugoslovenske levice Mire Marković. I zbog kadrova koji su uglavnom prebegli iz SPS-a u JUL. To je krenulo ’96. godine, kada je SPS-u u Beogradu nametnuto da ide sa JUL-om na gradske izbore. Rezultat je bio katastrofalan. Narod to nije hteo. Nikada to nije prihvatio. Da smo odvojeno išli na izbore, imali bismo u zbiru znatno veći broj glasova.“

Kako je počelo?

„Kod mene je ’96. godine došla Gorica Gajević. Bio je prisutan Žarko Obradović. Rekla je: ’Bane, dolazim iz Karađorđeva, predsednik je naredio da se na izbore u Beogradu ide sa zajedničkom listom SPS-a i JUL-a. Odgovorio sam joj da je to nemoguće jer smo već objavili imena ljudi za gradske odbornike. Da li to znači da obrišem sa spiska neke od njih, da izazovem nezadovoljstvo njihovih porodica, prijatelja, njihovih opštinskih odbora..? ’Neće ljudi to prihvatiti. Da ste tri meseca ranije krenuli u akciju, nešto bismo i mogli da uradimo’.

Otišla je da telefonira iz susedne kancelarije. Pozvala je Miloševića i rekla: ’Predsedniče, Bane neće da sprovede vašu odluku.’ Tražio je da se čuje sa mnom. Razgovarao sam pred Goricom i Žarkom. ’Bane, ne mogu ja da idem u Evropu sa ratnicima. Ja u Evropu moram da idem sa umetnicima, inženjerima, stručnjacima, profesorima univerziteta...’ Odgovorio sam: ’Predsedniče, ja sam redovni profesor Građevinskog fakulteta u Beogradu.’ Ćutao je nekoliko sekundi: ’Naređujem ti da idemo sa zajedničkim kandidatom SPS-a i JUL-a.’“

Da li ste znali da Mira Marković ima toliku moć nad Miloševićem?

„Nismo želeli u to da verujemo. Živeli smo u nadi da je to neka strategija. SPS je u kadrovskom smislu bio najkvalitetnija partija koja je ikada postojala. U stranci je postojalo gusto kadrovsko rešeto kako bi se došlo do neke pozicije. JUL je, s druge strane, počeo da privlači ljude neostvarenih ambicija iz SPS-a. Masu članova JUL-a činili su bivši članovi SPS-a koji nisu ostvarili svoje ambicije. Otišli su tamo, Mirinim autoritetom i blizinom došli na rukovodeće pozicije. Kada se dogodio 5. oktobar, u glavi svakog od nas je bilo da je to rezultat JUL-a.“

Šta se u SPS-u događalo neposredno posle 5. oktobra?

„Milan Milutinović je pokušao da održi u Sava centru sednicu koja je više delovala kao komemorativni skup nego kao operativno organizovanje za delovanje stranke u toj situaciji. Milutinović je intelektualac, vaspitan, ali autoritet mu ne doseže dalje od njega samog. Nije mogao da podigne atmosferu, da ulije neku nadu, usmeri aktivnosti... Došli su ljudi u velikom broju, ali nije bilo nikakve energije da se nešto učini. Ljudi su se povukli, na televizijske duele s predstavnicima nove vlasti tih dana je išla nas nekolicina.“

Milošević je već 6. oktobra najavio da se povlači iz političkog života. Ali, obećanje nije održao.

„Održao je govor na televiziji, najavio da se povlači. SPS se preselio u zgradu Jubmes banke, a onda je Milošević počeo lagano tamo da dolazi. Imao je na prvom spratu kancelariju. Nisam ga često viđao, možda dva, tri puta kod njega u kancelariji na sastancima. Vodio je računa o funkcionisanju SPS-a i imovini stranke. Bio je prisutan po dva ili tri sata dnevno.“

Krajem oktobra održana je prva sednica Glavnog odbora SPS-a posle izbornog poraza. Šta je bila osnovna tema?

„Sednici je lično predsedavao i vodio je Milošević. Došli su svi članovi Glavnog odbora, sala je bila dupke puna. Slobodan je govorio o tome kako bi trebalo da se dignemo, organizujemo, da ovo jeste poraz, ali da on može da bude dobar ako se naši redovi pročiste, jer su u međuvremenu neki istupili iz stranke. Rekao je da će ljudi koji su ostali biti homogeniji, da ovi koji su došli na vlast ne znaju ni šta je država, da se ponašaju bahato, kao nepromišljeni pobednici... I stvarno, to što je, recimo, Miroljub Labus radio, bio je zločin nad privredom. Mnogi od direktora koje su smenili kasnije su radnici fabrika molili da se vrate, ali oni to nisu hteli. Uglavnom je to bio govor da će narod ubrzo prepoznati ko je došao na vlast.“

Tražili ste i dobili reč za govornicom.

„Nezgodno mi je bilo što je govornica tačno ispred predsedavajućeg. Neprijatno sam se osećao što sam bio okrenut leđima Miloševiću. Ali, okrenuo sam se ka njemu i rekao: ’Gospodine predsedniče, u ovoj sali nema ko vas ne poštuje i ne ceni, ali smatram svojom obavezom da vam kažem ono što u ovoj sali misli svako. Moram vam reći istinu. Mi smo svi uvereni da se sve ovo događa jer smo ušli u koaliciju koja nam uopšte nije bila potrebna. Što smo dozvolili razvoj partije koja nam nije bila potrebna. Mi sa njima nismo trebali da idemo zajedno na izbore.’

Kada sam to izgovorio, nastao je gromoglasan aplauz, kao ranije kada Slobodan uđe u salu pa svi ustanu i minutima aplaudiraju. Prvi put mu je neko javno rekao ono što stvarno misli.

Za mnom su izlazili drugi i govorili isto. Svi su samo dodavali opise događaja iz mesta odakle su došli. Da su neki iz JUL-a bili kriminalci, a stavljeni su kao kandidati umesto našeg ozbiljnog, poštenog čoveka, da neće građani takve. Navodili su pojedinačne primere koji su samo potkrepili generalni stav. Miloševiću je bilo neprijatno. Slušao je, ali bez ikakvog komentara.“

Kako se završilo?

„Milošević je zaključio da je stranci potrebno pročišćenje, da je potrebno da pre kraja godine idemo na Kongres. Malo nas je tada imalo smelosti da putuje po Srbiji. Zna se kakvo je bilo raspoloženje, pre svega u medijima – svi smo predstavljani kao kriminalci, neznalice, lopovi... Išli smo Bata Živojinović, Žarko Obradović, ja... nas desetak. Ali, narod, ugroženi ljudi, već su počeli da se dižu jer se nova vlast ponašala sirovo i bahato. Em su uništavali privredu lošim kadrovima, em su bili osvetnički raspoloženi...

Kongres je bio dobra ideja, a postignut je dogovor da se na njemu pojavi više kandidata za predsednika SPS-a. Kandidovan je Milošević, pa Milutin Mrkonjić, ja... Niko nije kočio ništa. Ubrzo se iskristalisalo da najviše kandidatura imamo Slobodan i ja. Nekako su otpali Ivica Dačić, Mrkonjić, Žarko Obradović. Tada su već Vučelić i Lilić otišli iz stranke.

Moj stav je bio da je mnogo važno da SPS u tom trenutku pokaže dozu demokratizacije. Bio sam svestan činjenice da ću izgubiti, ali da to jednostavno bude demokratski. Oko 2200–2300 delegata bilo je planirano za Kongres.“

I nije bilo prvi put da se planirano i dogovoreno izmetne u svoju suprotnost?

„Uoči Kongresa zakazana je sednica Glavnog odbora na kojoj je trebalo da se verifikuje lista kandidata za rukovodstvo stranke. Sednica je bila zakazana za popodne, a mene su zvali da dođem dva sata ranije kod predsednika Miloševića. Ušao sam kod njega u kancelariju. Bile su dve kožne fotelje. Jedna malo dalje, druga kod radnog stola. Sedeo je za radnim stolom, ustao kada sam ušao i pozdravio se sa mnom. ’Sedi, Bane.’ Seo sam u fotelju, on je seo na naslon druge fotelje, radni sto je bio iza njega. Mislim da je ta dominantna pozicija učinila da ja kapituliram, ali nema veze...

’Bane, ja razumem težnju da se SPS demokratizuje, da je to demokratska partija u kojoj se za predsednika kandiduje više ljudi, mislim da je to dobra ideja.’

Kažem: ’Drago mi je predsedniče, znam kakav će biti rezultat, ali želim da to pokažemo. Ipak sam profesor univerziteta, važno je da to nije neki kandidat reda radi, a mi znamo kakav će biti rezultat. Izlazimo jači iz toga.’

Kaže: ’Znam, Bane, to je sve dobro, ali ja nisam očekivao da će moji drugovi da idu protiv mene.’

Pitam: ’Kako to mislite da idem protiv vas?’

’Pa naravno da ideš. Ti kad prihvataš kandidaturu, ti ideš protiv mene.’

Pitao sam: ’Da li imamo tu problem, predsedniče?’

’Imamo.’

’U redu je, ne moram da budem kandidat.’

’Znači, odustaješ?’

’Ako vi to želite, odustajem.’

’Ja to želim!’“

Kako ste opravdali svoju, rekoste, kapitulaciju?

„Sišli smo zajedno u salu. Uroš Šuvaković je pročitao šta je sve evidentirano i dodao: ’U međuvremenu je Bane Ivković odustao od kandidature.’ Ja se s mesta javim za reč i kažem da hoću, zbog onih koji su me podržali, da objasnim da sam se s predsednikom Miloševićem obostrano dogovorio da odustanem od kandidature. U sali tajac. Verifikovana je lista na kojoj je samo Milošević kandidat za predsednika.

Kada sam se uveče vraćao kući, 200 ljudi me je čekalo na ulici. Bili su besni na mene zbog toga što sam uradio. Objasnio sam im, pa smo se dogovorili da, kada se uobičajeno na Kongresu bude pitalo da li ima neko u sali nešto da kaže, da se neko javi i kaže kako bi i ja trebalo budem kandidat.

Kongres je vodio Šuvaković. Kada se usvajao dnevni red i krenula najava za kandidate za predsednika, petoro, šestoro se javilo za reč. Ali, Šuvaković ih ’nije video’. Onda su ti ljudi sišli niz stepenice uzvikujući ’imam pravo na reč, hoću da diskutujem’. Ali im Uroš to nije dozvolio. Kada su došli do same bine, blokiralo ih obezbeđenje. I na tome je ostalo.

Kongres je prošao loše. Iako je Uroš brojao glasove, mislim da je od 2150 do 2200 ljudi tek oko 1400 glasalo za Miloševića. Ozbiljno manje nego što je ikada bilo. Na Izvršnom odboru je rezultat bio očekivan.“

S kim je u tom periodu Milošević bio najbliži, na koga se oslanjao?

„Ne računajući Miru, najbliži je bio sa Šuvakovićem, sa rediteljem Ljubišom Ristićem, on im nije izlazio iz kuće, iz SPS-a sa Radošem Smiljkovićem i njegovim sinom Srđanom koji je bio u JUL-u... I Nikola Šainović je bio u tom krugu, Gorica Gajević mu je bila odana 100 odsto. Takođe i sa Slobodanom Unkovićem dok se nije desilo da Marko Milošević sleti u Peking s bolesnim detetom, a ovaj nije došao na aerodrom da ga sačeka i pomogne mu. Tada je presekao s njim. Naravno Mrkonjić, s kojim je u vreme bombardovanja provodio dan i noć. I Živorad Igić mu je bio slepo odan.“

Na šta je ličio vaš međusobni odnos pošto se niste slagali u svemu?

„Imali smo odlične razgovore, pametne, dobronamerne, informativne, bio je veoma informisan, imao rutinu, iskustvo. Uveren sam da me je on dobrim delom i sačuvao od Mire, ako to tako mogu da definišem.

Apsolutno je bio socijalista, na granici komunizma, imao je ideologiju, bio je veoma dobronameran prema državnoj organizaciji kada su u pitanju socijalno ugrožena lica, zdravstvena sigurnost, prosveta... Imao je tu socijalnu ideologiju. Čak nije hteo da napusti koncept društvene svojine. Ubijao sam se da mu objasnim da to nije dobro za razvoj države, da imovina mora da bude ili državna ili privatna. Pet puta smo oko toga razgovarali, da ga ubedim da to moramo zakonom da regulišemo, da ukinemo društvenu svojinu koja je i svačija i ničija. Jedva je na kraju to prihvatio. Imao je veliku socijalnu dimenziju. Stvarno se uvek zanimao za status studenata, učenika...“

Sve vreme dok ste se bavili unutarstranačkom politikom tema hapšenja Miloševića bila je prisutna. Kada ste shvatili da to postaje realnost?

„Latentno je postojala priča o njegovom hapšenju, ali je Kongres malo ojačao poziciju stranke. Pogotovo pod onakvim udarom da smo svi kriminalci, neznalice, da smo upropastili državu... Mi smo na izborima uspeli da ’izvučemo’ 37 poslanika u parlamentu. Radili smo žestoko. Zaboravilo se sve. Nekako smo se snažili tim brojem od 37 odbornika. Kada sa više od 100 padnete na 37, to jeste pad, ali nije nula, nije pet ili osam. To je bio ozbiljan rezultat... Postojala je u to doba i neka borba za budućnost društvenog uređenja zemlje, a posebno su nas motivisali oni koji su došli na vlast. Prema njihovoj karijeri, znanju i potencijalu, na prste jedne ruke mogao sam da navedem one koje sam cenio među njima u DOS-u. Najviše sam poštovao Đinđića, mi smo drugari odranije, bili smo ozbiljno dobri prijatelji.

Nije tada bila toliko intenzivna priča o Miloševićevom hapšenju, ali je rezultat na izborima, koji je iznenadio i uplašio DOS, u suštini inicirao početak priče o hapšenju. Milošević jeste rekao nekoliko puta ’Oni će mene da hapse, oni će mene u Hag’. To sam lično čuo na sastancima da kaže. Ali nije bilo te priče među nama u Izvršnom odboru, možda jeste među njegovim najbližim prijateljima. Priča o hapšenju je u stvari krenula uoči formiranja novog skupštinskog saziva, u januaru 2001. godine.“

Bavili ste se dokazivanjem „nepodobnosti“ nove vlasti ne uviđajući šta se realno dešava?

„U Skupštini smo odlično radili. Svaki materijal koji je trebalo da analiziramo u SPS-u je pripremala ekipa najkvalitetnijih ljudi iz svih oblasti. Cela poslanička grupa bila je na sastancima sa stručnjacima i uništavali smo poslanike DOS-a u Skupštini. Za njih smo postali veoma opasni.

U petak je počela skupštinska rasprava. Bilo je oko dva sata po podne, 30. mart. Bio sam šef poslaničke grupe. Pozvali su me da se hitno popnem na četvrti sprat: ’Bane, popni se gore, zove te šef.’ Popeo sam se i pozvao ga fiksnim telefonom. ’Bane, da znaš, ispred moje vile sa donje strane je parkirano sedam džipova. To mogu da razumem, ali su parkirana i dva saniteta. Nešto spremaju. Mislim da bi trebalo da se pokupiš sa narodom i dođeš ovde.’ Odgovorio sam kratko ’Ok, predsedniče.’ Otišao sam prvo do Vojislava Šešelja jer su na istom spratu bili i radikali. ’Izvukao’ sam Šešelja napolje, mislim da su bili i Vučić i Toma, i kažem im šta se događa. Šešelj mi odgovori: ’Idi ti, Bane, tamo, mi ćemo ostati ovde, ali ćemo im j… majku.’

Sišao sam i okupio sve poslanike. Sišli su i svi radikali. Prva šansa koja je bila da uzmem reč kao šef poslaničke grupe po poslovniku, javim se, izađem za govornicu i prenesem u Skupštini šta mi je Milošević rekao. Pozovem svoje poslanike da krenemo prema vili ’Mir’, da ovo što se događa nema veze sa zakonom i da napuštamo Skupštinu. Dok smo pokupili kapute i izašli, već je skoro 300 ljudi bilo pred Skupštinom. Popeo sam se na žardinijeru i ponovio im šta sam već rekao.“

Kako je izgledao, ako se tako može zvati, pokušaj spasavanja Miloševića?

„Ispred ulaza iz Konavljanske ulice stvarno smo videli crne džipove i dva saniteta. Došli smo do kapije i stali ispred. Počeo je narod da se okuplja. Do nekih osam uveče bilo je sigurno više od 10.000 ljudi. Sve je bilo puno, čitava šuma i ulice okolo. Nisam ulazio unutra. Napolju su već bile TV kamere, sigurno bar 15, i svima je bilo jasno da kada su oni tu, ne može ništa da se događa tajno i nasilno.

Onda me je Slobodan zvao na mobilni i rekao da uđem u vilu. Kada smo se videli, rekao je da bi trebalo da pronađemo predsednika Vojislava Koštunicu. Dao mi je vozača, sa mnom je krenula i Slavica Đukić Dejanović koja je bila unutra, pa smo se u ’fići’ uputili pravo u Braće Jugovića kod Koštunice.

Zvonimo na interfon, javlja se Zorica, predstavim se i kažem da moram da se vidim s Koštunicom. Kaže mi: ’Bane, on nije kod kuće, upravo mi se javio da je stigao iz Pariza. Idite kod njega pravo u Palatu Federacije’. Produžimo, dođemo tamo, Slavica i ja uđemo, vozač Minja ostane napolju. Odveli su nas pravo kod Koštunice. Dočekao nas je s čuvenom Ljiljom Nedeljković, lepo se svi pozdravimo, izljubio je i Slavicu i mene...

Koštunica je zaista bio zabrinut! Seli smo nas četvoro, ispričali smo mu kakvo je stanje, da je oko vile 15.000 ljudi, da su vojnici odbili naređenje svog oficira da napuste oklopno vozilo i izađu iz dvorišta vile, kapetan koji ih je vodio je otišao, oni su ostali, 16 vojnika. Jedan BOV je bio kod Konavljanske, drugi gore prema Užičkoj. Rekao sam da ne znam koliko tačno, ali da je unutra sigurno između 25 do 35 naoružanih ljudi, neki možda i nekontrolisani, poginuli bi za Miloševića, da je situacija veoma napeta...

Posle toga je Koštunica telefonom razgovarao sa generalom Pavkovićem. Dugo je razgovarao. Ali, kako sam kasnije shvatio, tada je već postojao dogovor mimo znanja Koštunice. Ukratko, Koštunica je rekao: ’Možete da pozdravite Slobodana. Ja neću nikada dati saglasnost da građanin Srbije bude izručen bilo kojem međunarodnom sudu. Ako treba da mu se sudi, neka mu se sudi u Srbiji za dela koja je počinio u Srbiji. I recite mu da sa te strane bude miran. Od mene niko neće dobiti saglasnost za izručenje.’“

Znamo kako je ta priča okončana. Koja završna slika Vam se urezala nakon burnih događaja i dugogodišnje saradnje sa Miloševićem?

„Iz večeri kada je odlučio da se preda i ode u Centralni zatvor. Nas nekoliko je bilo prisutno. Slobodan i Mira su sedeli u foteljama jedno uz drugo, naspram nas, pojedini su stajali okolo. I u svem tom metežu i haosu koji se okolo dešavao... Mira je držala ruku na naslonu fotelje. Slobodan je svoju šaku stavio preko njene i rekao: ’Maco, ne brini se, sve će biti u redu, sve će se ovo dobro završiti’.

Tada sam postao svestan koliko on nju voli, koliko je uvek bio fasciniran njom. A ona je, pored Slobodana, najveći krivac za sve. To je bilo u glavi svakog od nas. Ali, Slobodan je prosto bio u podaničkom odnosu kada je Mira u pitanju.”