Muke s pravosuđem u Srbiji: Skoro milion i po nerešenih predmeta

Snežana Bjelogrlić, predsednica Društva sudija Srbije, poslednjeg dana juna saopštila je da je među više od 1.498.000 nerešenih predmeta s kraja prošle godine i oko 138.000 starijih od tri godine. Značajan je i broj procesa koji su ušli u petu, sedmu ili desetu godinu nerešavanja.

Bjelogrlićeva je za "Politiku“ rekla da su prethodne godine naše sudije vreme rešavanja predmeta skratile sa 274 na 226 dana, ali i upozorila da će vrlo brzo sudstvo ostati bez najiskusnijih:

"Ovakvo stanje je posledica enormne inflacije ’90-ih kada je sudstvo napustilo oko 800 sudija, zatim okolnosti da od 2005. do 2009. nije bilo izbora sudija i naposletku neuspele reforme iz 2009. kada je iz sudstva eliminisano 837 sudija redovnih sudova, a u sistem umesto njih uvedeno oko 600 sudija za prekršaje i izabrano oko 300 sudija“.

Borba za pravosuđe

Ustavne promene

Ustavne promene

Vesti 15.01.2022. 14:10

Borba za pravosuđe

Žene u pravosuđu: Zakon u nežnim rukama

Srbija u svetskom vrhu

Srbija u svetskom vrhu

Srbija 06.09.2021. 07:05

Žene u pravosuđu: Zakon u nežnim rukama

Podaci koje je iznela donekle su nastavak prethodno iznete tvrdnje Jasmine Vasović, predsednice Vrhovnog kasacionog suda, da Srbija ima znatno manje sudija nego što je potrebno. Odlukom Visokog saveta sudstva određena su 3073 sudijska mesta, od čega je popunjeno 2720, dok je efektivno postupalo samo 2508 sudija! Kao važne probleme Vasovićeva je navela manjak sudskih pomoćnika i ogromnu disproporciju u prilivu novih predmeta, od kojih je najveći broj tužbi građana protiv banaka zbog naplate troškova obrade kredita:

"Prvi i Treći osnovni sud u Beogradu i Osnovni sud u Novom Sadu primili su, samo u prošloj godini, preko 200.000 ovakvih tužbi. Da bi rasteretio ove sudove, VKS je oko 90.000 predmeta delegirao drugim sudovima širom Srbije“.

Osim na nejednaku opterećenost sudova, ukazala je i na nelogičnost da su sudijama plate iste, bez obzira na opterećenost poslom i životne troškove koji se razlikuju od grada do grada.

Hod u mestu

"Nije problem u tome što sudije imaju nezamisliv priliv predmeta, već što ih jako sporo rešavaju“, tvrdi advokat Vladimir Marinkov:

"Recimo, u parničnom postupku u većini predmeta postoje tri ili četiri potpuno nepotrebna ročišta na kojima se ništa ne radi. Drugo, sudije su zaplašene da donesu odluku, da preseku kada imaju osnov za presudu, kada je sve potpuno jasno i očigledno. Plaše se da će im drugostepeni sud vratiti presudu pa onda izvode suvišne dokaze bez ikakve potrebe. Zato im se predmeti gomilaju i posle ne stižu da ih rade. Njima se gleda procenat potvrđenih presuda. To nije loš sistem, ali je problem što naši apelacioni sudovi i Vrhovni kasacioni sud imaju ponekad čudne ideje, pa sudije, kako im ne bi vraćali presude, izvode dokaze za koje znaju da su bespotrebni. Imaju ’prazan hod’ i predmeti traju po četiri, pet, šest, deset godina…“

Prema mišljenju stranih, ali i većeg broja ovdašnjih pravnih stručnjaka, broj od 500, pa i 800 predmeta po sudiji, ne smatra se „prevelikim opterećenjem za sudije osnovnih sudova“. Taj prosek u zemljama EU je oko 450. Marinkov kaže da je statistika nepouzdana:

„Kada se kaže da kod nas sudije imaju prosečno, recimo, 550 predmeta, to nije dramatična razlika u odnosu na EU. Ali, ima kod nas sudija koji u parničnom postupku duže po 700 ili 900 predmeta. Pogotovo u Beogradu. Ta statistika je pogodna za zamagljivanje realnih činjenica. U Beogradu postoje sudije koje duže po 900 i više predmeta, a negde u unutrašnjosti njegov kolega duži nekoliko. Kada se podaci uproseče, dolazi se do nečeg relativno prihvatljivog, a u realnosti, pogotovo u Beogradu, situacija je katastrofalna. Mi imamo i veći broj sudija po glavi stanovnika nego sudovi u Evropskoj uniji. Ali ih oni efikasnije rešavaju.“

Upitan da li je uvođenje medijacije s ciljem poboljšanja efikasnosti sudstva dalo željene rezultate, Marinkov je izričit:

"Nikakve rezultate. Za sve godine u advokaturi, od ne znam koliko hiljada predmeta, samo dva sam rešio u medijaciji. I to je jedan bio porodični spor. Medijacija u praksi nije prihvaćena, sam pristup je kod nas pogrešan. Sudija tek na ročištu predlaže medijaciju, ali se stranke u toj fazi teško odlučuju za nju jer su u jako lošim odnosima, podnete su tužbe, odgovori na tužbe… Medijacija mora da se ponudi pre nego što se podnese tužba.“

Baveći se u najvećoj meri radnim sporovima, bivši advokat Nenad Petrović navodi predmet koji je izlišno dugo trajao:

"Pre desetak godina je velika grupa zaposlenih u ’Politici’ otišla u penziju, ali im je ’Politika’ ostala dužna novac iz radnog odnosa. Bilo ih je više od stotinu, pa smo sastavili tužbe ne za svakog pojedinačno, već po deset ili petnaest u jednoj, ukupno desetak tužbi. Sve je bilo potpuno čisto, ali su morala da se organizuju ročišta, da se svi saslušaju kao stranke, da se izvode drugi dokazi… Kada je sudija doneo presudu, ’Politika’ je izjavila žalbu pa je predmet otišao na drugostepeni sud gde je žalba stajala duplo duže nego što je trajao prvostepeni postupak. Na kraju, kada je žalba odbijena i potvrđena prvostepena presuda, morali smo da pišemo predlog za izvršenje kako bismo naplatili novac. Ukratko, od kada smo pisali tužbe pa do dana kada je izvršni postupak okončan i kada su pare naplaćene prošle su skoro tri godine.“

Retko se koji slučaj, kaže Petrović, završi za manje od dve godine, osim ako se do presude dođe na osnovu priznanja ili na osnovu izostanka tužene strane s ročišta, a da ne ospori tužbeni zahtev. Ali, takvi slučajevi su veoma retki. Preopterećenost sudova je tek delimično objašnjenje jer je, navodi, sijaset razloga zbog kojih se to događa:

"Ponekad sudija počne da vodi postupak pa ga napusti, ili ode u penziju, na drugu funkciju, ili dođe do preraspodele u sudu pa dodele predmet drugom sudiji, ili se traži izuzeće sudije pa predsednik suda to dozvoli i dodeli predmet drugom sudiji, a kad predmet dođe kod njega sve mora ispočetka“.

Jednih više, drugih manje

Razumevanje za svoje kolege, njihove probleme i manjkavosti u organizaciji iskazala je Dragana Boljević, počasna predsednica Društva sudija Srbije. U nedavnom nastupu na televiziji Boljevićeva je navela da bi „zaista neko mogao da zaključi da imamo veoma veliki broj sudija, mislim 38 na 100.000 stanovnika, što je mnogo više nego u EU gde je 21 sudija na isti broj stanovnika“. Kaže da to „deluje monstruozno više“, ali i da objašnjenje postoji:

"Veliki broj sudija nije samo kod nas jer u Evropi postoje dva bloka zemalja. Jedan sa znatno manjim brojem sudija na 100.000 stanovnika, drugi sa mnogo većim. Recimo, među njima je Hrvatska u kojoj je taj broj 43, Slovenija, Crna Gora sa 50.“

Boljevićeva objašnjava da brojnost sudija ne utiče na dužinu trajanja procesa, već da to zavisi od broja predmeta:

"Statistika pokazuje da mi imamo veoma veliki priliv predmeta na 100 stanovnika. Na 100 mi imamo četiri građanska predmeta. Samo tri države u Evropi od 47 imaju veći priliv. Stanje je takvo i u upravnim predmetima, imamo mnogo veći priliv nego države u Evropi, a nešto veoma neobično se dešava u ’krivici’ jer imamo 27 takvih predmeta na 100 stanovnika. U Evropi je to 1,6. Ne mogu da objasnim zašto je tako.“

 

Jedan od gorućih problema je, slažu se pravnici, nedostatak sudskog osoblja. Umesto da sudije opslužuju pomoćnici i pripravnici, u ovdašnjoj praksi se događa da nekoliko sudija „deli“ jednog pomoćnika, čak i zapisničara, pa su često prinuđeni da sami pišu presude „što pokazuje kakvu efikasnost možemo da imamo“.

Za Momu Ilića, novinarskog doajena kada je pravosuđe u pitanju, broj od milion i po nerešenih predmeta nije iznenađujući. „Ranije ih je bilo i više“, kaže, navodeći da je puno razloga za postojeće stanje:

"Prvi je neuređeno sudstvo. Najveći broj predmeta imaju beogradski sudovi koji su prosto zatrpani. I da ima deset puta više sudija, ne bi uspeli da ih reše. Drugo su zakoni koji omogućavaju da se suđenja odlažu unedogled, mimo svakog razumnog roka, kako se to kaže. Koliko je samo Srbija pred sudom u Strazburu obavezana da plati odštete što suđenja nisu završena! A među njima je i Ustavni sud koji je poslednja domaća instanca, a ne rešava mnoge predmete. Tamo se zaustavljaju kako ne bi država išla pred sud u Strazburu… Zatim te česte promene u pravosuđu. Kada je napravljena nova mreža sudova, što se pokazalo kao ogroman promašaj, sve je počelo ispočetka. Nagomilalo se toliko problema, a u suštini nismo napravili ni procesne zakone ni organizaciju sudstva koji bi bili efikasni.“

 

Boljevićeva kaže da ne postoji jedna čudotvorna mera kojom bi se problemi rešili te da je velika nevolja što od oko 3.080 projektovanih sudija efektivno radi njih 2.500. Saglasna je sa ocenom da nedostaje veliki broj sudskog osoblja:

"U sudskom sistemu se sav kadar određuje prema broju sudija. Ali se to ne poštuje. Trebalo bi da na jednog sudiju postoji jedan pomoćnik ili pripravnik, s tim da ih ne bude više od dve trećine u odnosu na broj sudija. Mi smo od 2013. imali problem s pripravnicima, a od njih se kasnije regrutuju sudije. U jednom trenutku smo od 2013. zaposlili samo 100 pripravnika, a trebalo je da ih bude 1000. Tako smo praktično sekli granu na kojoj sedimo.“

Ocenjuje da se postojećom praksom pravi negativna selekcija jer u pravosuđu zapravo nema pripravnika, već volontera, ljudi koji rade besplatno:

"Oni praktično finansiraju sistem jer ih dolazak na posao i boravak u sudu košta. Pripravnika u pravosuđu nema, ima samo volontera i to nedovoljan broj. Zato najbolji kadar nalazi plaćena mesta i odlazi. To mora vrlo brzo da se promeni. Kada kažem pripravnici mislim na pravnike, na visokoobrazovan kadar. To je sada konačno prepoznato i doneta je prva Strategija ljudskih resursa u pravosuđu, koja je dala lep pregled šta se zaista dešava.“

 Sila iznad svega

 Počasna predsednica Društva sudije Srbije navodi da su preduzeti konkretni koraci u rešavanju pojedinih problema:

"Doneta je odluka da se raspiše konkurs za 130 pripravnika, mada bi trebalo da ih bude više, zatim su pripremljene izmene Zakona o parničnom postupku koje bi trebalo da reše neravnomernu opterećenost sudova i sudija, radi se na izmenama Zakona o sudijama, o uređenju sudova i Visokom savetu sudstva… I to su sve sistemski zakoni koji će, nadamo se, pravosuđe učiniti efikasnijim i poželjnijim za mlade pravnike.“

 

Advokat Slaven Bilčar se tokom karijere bavio i krivičnim i privrednim predmetima, poslednjih nekoliko godina intenzivno i slučajevima kredita u švajcarskim francima, zbog čega je ogroman broj građana ostao bez imovine. Kaže da prvi predmeti datiraju još iz 2008. godine, da ih je danas "koliko hoćeš“. Ostavljajući sa strane organizacione elemente, na pitanje koji predmeti najduže traju i zbog čega, Bilčar odgovara da je suštinski problem ukorenjen u nečem sasvim drugom:

"Najduže traju oni u kojima ti je protivnik najveća sila, država, javna preduzeća. Država jednostavno ne da pare, sudije rade po nalogu, menjaju stavove, apelacija, vrhovni, osnovni… Vrti se ukrug. Anomalija je toliko da bismo mesecima mogli da pričamo.“

Kao najbolji primer neefikasnosti sudova, što nema nikakve dodirne tačke sa organizacijom rada, Ilić navodi krivične postupke:

"Svi veći postupci dođu do Apelacionog ili Vrhovnog suda pa se vrate na početak i sve kreće iznova. Za to dobar deo odgovornosti pada i na dušu advokature. Oni koriste svaku procesnu zakonsku mogućnost da odlože suđenje kada to odgovara njihovim klijentima. Kod nas, zapravo, nema odgovornosti za nepoštovanje suda. U normalnim zemljama advokate kaznama opelješe za takvo ponašanje.

Uz to, još nije napravljeno dobro tužilaštvo, nije zaokružen način na koji se vodi istraga. Ništa nije dovršeno, sve je i dalje u pokušajima, bez jasnog sistema. Sa svih strana, iz raznih država i njihovih pravosuđa uzeli smo ponešto i na kraju dobili hibrid koji je neefikasan".