Vesti
27.10.2023. 09:55
Vesti
11.12.2023. 14:05
Marko R. Petrović
“Eurasia group“
Strahinja Matejić: "U odnosima sa SAD treba se vrednosno opredeliti"
“Eurasia group“, čije je sedište u Njujorku, vodeća je svetska firma u u oblasti geopolitičkog savetovanja. Reči njihovih eksperata pažljivo se slušaju, analize se pomno prate.
I upravo zbog toga “Ekspres“ je odlučio da za sagovornika uzme Strahinju Matejića koji radi u kabinetu Iana Bremera, predsednika i osnivača “Eurasia group“. S obzirom na to da je kosovsko pitanje ono koje u kontinuitetu već decenijama okupira srpsku političku scenu, razgovor i počinjemo onim što je na ovom polju najsvežije, a to je zahtev Evropskog saveta da se u Poglavlje 35 pregovora o pristupanju Srbije Evropskoj uniji unese i Sporazum o normalizaciji odnosa Kosova i Srbije i Aneks o njegovoj primeni. To ažuriranje Poglavlja 35 nije ništa novo jer je i napravljeno tako da može da se ažurira. Reakcije Beograda nisu sjajne kad je o tome reč. A pitanje za gospodina Matejića je da li će Evropa zaista to da uradi i kakvi će biti efekti?
“Mislim da je na kraju, a bez želje da izbegnem pitanje, manje bitno da li će pravno-formalno ući u formulaciju u Poglavlje 35, kako si rekao. To je jedna fusnota poglavlja, sui generis poglavlje, kao što je mnogo sui generis situacija u Srbiji, Beogradu, Prištini i na Balkanu... Cinik bi možda rekao da se Evropska unija opekla prihvatanjem, pogotovu 2009. i 2013. godine novih članica, a moguće i 2004. godine, u onom big bumu Evropske unije i NATO, a ovim pokušava da tako nešto u budućnosti spreči. Ali, kažem da je manje bitno da li je to pravno formalno u tom poglavlju. Jer, nije da smo mi kao Norveška, pa da je u ostalih 34 poglavlja sve štiklirano i da mi sada samo čekamo svršen čin...“, kaže Strahinja Matejić, pomoćnik direktora “Eurasia group“ za “Ekspres“.
Ima još tu da se radi.
“Upravo to. A do tad, u makrokontekstu Evropska unija će pokušati da se reformiše i sa postojećim članicama, a kamoli ako bi primala još nekoga.“
Unija to pokušava već neko vreme, ali malo to sporo ide.
“Jeste. E sada da odvedemo to na još jedan makronivo, a bez previše teoretisanja. Kada se stvaraju institucije, institucije reaguju na vreme koje je bilo pre. Na primer, 1945. godine Ujedinjene nacije se stvaraju, Savet bezbednosti se stvara, pet stalnih članica...“
A to je bila reakcija na Drugi svetski rat koji se dogodio i kako bi se sprečilo da se tako nešto ponovi.
“Znači reaktivne su. Ali, onog trenutka kada te institucije dobiju svoje konture, one postaju, kako ih mi zovemo stiki (sticky), odnosno lepljive. Dakle, one žele da sebe odbrane od bilo kakve buduće reforme, braneći samo zato što su napravljene u određenom vremenu u tim konturama. Drugim rečima, ako pitate Ameriku, već 1949. godine, šta mislite o Sovjetskom Savezu u Savetu bezbednosti, poludeli bi. Na isti način bi i Sovjeti reagovali za Francusku, Ujedinjeno Kraljevstvo i SAD. Ali, i do dan-danas, zašto ne primamo Nemačku i Japan u Savet bezbednosti? Pa zato što su bili nacisti i zato što su od 1941. do 1945. godine radili ono što su radili. Kakve to ima veze sa 2023. godinom, kada imaju kvalitetniju demokratiju, konkretno Nemačka, nego SAD.“
Ali ovde su zauzete pozicije i...
“E, na isti način jedna Mađarska, koja namerno retardira proces donošenja određenih odluka, kojoj je OK da žrtvuje određeni novac koji bi došao iz Brisela zarad geopolitičkih ili simbolično političkih odnosno, politikantskih čak momenata u svojoj državi, stopira određene procese. Neko drugi se počeše po glavi i kaže – pa čekaj, zašto da to radimo tako. U tom kontekstu ja potpuno razumem poziciju zvaničnog Beograda da će oni da guraju i da pokušaju da to zaustave. Ali, čak i da se nađe u Poglavlju 35, to fundamentalno ne menja put Srbije koji je i te kako trnovit, i te kako neizvestan u tom procesu.“
I koji u svakom slučaju zavisi od odnosa Beograda i Prištine?
“Apsolutno, apsolutno.“
Ovo je, dakle, reakcija na nešto što je bilo ranije, a posledice će da oseti Srbija?
“Tako je. To se najbolje vidi u, recimo, ratnim stanjima, ne samo balkanskim, nego svetskim, kada mirovni planovi ’skližnjavaju’. Eto, recimo, Izrael i Palestina. U poslednjih 70 godina, ako pitate Arape, verovatno su imali neke predloge koji su bili bolji. Eto, Ehuda Barak im je u Kemp Dejvidu, pred Klintonom, dao 98,5 odsto stvari koje su tražili. Daleko su od toga 2023. godine. Na sličan način može kao pesak kroz ruke da procuri i druga‚ ‛povoljnija’ situacija u kojoj je bila ili Srbija ili Priština, odnosno prištinske vlasti, zašto da ne. Pred Banjsku se taj zamajac menjao. Sada je malo vraćeno na onaj očekivani ton Zapada, koji je kritičniji prema Beogradu. Ali, do tada se situacija pomalo menjala.“
Ipak, deluje da Zapad nije toliko kritičan kao što je bio nekada.
“Tako je. Ali, pre svega, ne zato što mi nešto radimo preterano dobro, a kamoli Priština. Ovo sve pričam iz ugla ne srpskih vlasti, nego je to globalna interpretacija. Dakle, Priština nije konstruktivan igrač i to Amerika nije propustila da kaže, kao ni Evropska unija, mada manje. Zašto uopšte manje pričamo o ovom regionu? Zato što imamo Rusiju i Ukrajinu, zato što, naravno, imamo Izrael i Palestinu sada...“
Pali smo u drugi plan.
“Peti, sedmi plan. Ako smo ikada i bili u prvom planu, a nismo. Nama se bave, bez ikakvog cinizma i uz dužno poštovanje njihovih sjajnih diplomatskih karijera, osrednje, do više osrednje birokrate i diplomatski tehničari u Stejt departmentu. Dakle, zamenik državnog sekretara je 50. ili 30. čovek po horizontalnoj u šemi.“
Treba li zbog toga da se radujemo ili da se brinemo?
“Zavisi šta mi imamo da ponudimo. Ukoliko vlasti, ako pričamo iz ugla Beograda, imaju konkretan predlog na talonu, za koji smatraju da će biti prihvaćen, onda treba da se postaraju da o nama u Americi brine peti čovek, a ne 55. Transakcionih odnosa u SAD je uvek bilo. Pogotovu je Tramp ogolio tokom svog mandata 2017 ‒ 2021. godine tu transakcionu politiku. Ali, ona dolazi i sa dozom nepredvidivosti. A sa druge strane, ako to ne želimo, ako želimo da letimo ispod radara, mislim da je sasvim u redu da iskoristimo manjak uperenih reflektora na Balkan, da pospremimo nešto drugo. Da konstruktivnije priđemo nekim stvarima u državi ili u regionu, da bismo onda mogli da istupimo i da kažemo – ok, ljudi, evo šta imamo.“
Da zauzmemo neke bolje pozicije za budućnost.
“Upravo tako. Jer neminovno će se kao u nekoj predstavi taj reflektor vratiti na nas, hteli mi to ili ne. A bolje je onda da budemo pripremljeni. Čini mi se da smo u poslednjih 100 godina bili užasno reaktivni. Pogotovo smo bili katastrofalno reaktivni u periodu 1986 ‒ 1991. godina kada je ceo bitan svet, onaj koji mari trenutno, govorio jedno, a mi smo govorili drugo. I te godine su ključne.“
Ono od čega ljudi uvek strahuju, a pokrenulo se to pitanje posle Banjske, jeste mogućnost novih sukoba. Da li tu opasnost treba isključiti.
“Ne treba je isključiti. Ali, ne treba je tretirati kao takozvani base case, odnosno ono što se generalno u geopolitičkom biznisu zove osnovni slučaj. Dakle, to je slučaj kome pripisujete minimum 55 – 60 odsto šanse da će da se desi, a onda, primera radi, imate drugi sa 30, i treći, najmanje realan sa ostalih 10 posto šanse. Dakle, činjenica da je porasla šansa za sukob na Balkanu ne znači da je on postao i osnovni slučaj. Na isti način možemo pričati o nečem mnogo katastrofalnijem za Srbiju i za ceo svet, a to je nuklearni rat. Dakle, od početka sukoba u Ukrajini, nivo šanse za nuklearni rat se neupitno podigao. Ako je bio, recimo 0,1 ili jedan odsto, a sad je tri ili pet odsto, ekstremno se povećao... Ali, i dalje nije osnovni slučaj.“
Zahvaljujući Rusiji.
“Rusiji i Sjedinjenim Američkim Državama, apsolutno. Ako se povećao sa 0,1, hipotetički na tri odsto, što je možda i najveći procenat u poslednjih 20 godina, to je ekstremno zabrinjavajuće, ali je i dalje tri odsto. Ali, ako bismo brinuli o tih tri odsto, a ne o 97 odsto, promaći će nam ovih 97 odsto. Na isti način je i na Balkanu. Ne želim da pridodajem određenu cifru, ali sigurno nije base case, tj. osnovni slučaj.“
Ali ga ne treba isključiti?
“Ne treba ga isključiti. Ali, sigurno je da izlazi iz dve standardne devijacije mogućih ishoda na Balkanu. Opet, to ne znači da određeni geopolitički akteri, pre svega Rusija i Turska, ne bi trljali ruke da se tako nešto desi.“
Jesu li oni jedini koji bi trljali ruke?
“Ne mogu da se usudim da kažem da bi sada... Evropska unija ne bi sigurno trljala ruke, nego bi se hvatala za glavu.“
Možda neki pojedinci iz Evropske unije bi?
“E, pa sad, to se ne bih usudio da kažem... Ali, svakako, EU kao entitet koji teži regulativi, koji teži predviđanju, uspostavljanju zakona, sigurno da ne. Da li bi spoljnopolitički savetnici određenih država ili čak šefovi vlada ili država, moguće. Ali, opet sumnjam, jer koliko god da je neko ‛realpolitičan’ i da to anticipira i da to faktoriše u svoje odlučivanje, da imate front na 200, 500, 700 kilometara od sebe, a Evropa je tolicka, a već imaju jedan, ne verujem da je to u nečijem interesu. A što se SAD tiče, ne zato što sam nekakav apologeta anglosaksonaca, za njih je ovo već svršena priča. Dakle, otvaranjem konflikta to bi za njih bilo jedno otvaranje najgore Pandorine kutije balkanskih ratova 90-ih godina koji, iako su bili na jednoj strani, shvataju pogotovo sada posle 30 godina, iako to niko neće reći u zvaničnim komentarima kao ni u medijima, da su određene greške napravljene.“
Kao što sada Evropa želi da se obezbedi pri daljem proširenju zbog grešaka koje su načinjene...
“... Na isti način ovi to neće sada da otpakuju. To je jedna rana koja i dalje drenira i gnoji, ali nekako je zašivena. A sada da je otvaraju i da ponovo operišu, to ne žele da rade.“
Bar ne na način kao pre 20 i nešto godina.
“Ne, to svakako. I opet pogotovo u kontekstu kada je Amerika u Ujedinjenim nacijama, uz ‛supersvetske sile’, Mikroneziju, Palaiu i ostale glasala za podršku Izraelu. Tako da, ne da su sami, nego su apsolutno izolovani. Ta administracija, pričam i o republikancima, i o demokratama, ta elita izolovana je i od javnog mnjenja. Ljudi stariji od 55 godina obično su na strani Izraela, između 35 i 55 je negde 60:40, za Izrael, mada jako fluidno, ali kada pogledate ispod 35, tu je javno mnjenje 75:25 u korist Palestine. Bajdenova administracija na 11 meseci pre izbora ima problem sa ekonomijom, iako administracija radi odlične stvari i inflacija je na najnižem nivou, i dalje ima problema u percepciji građana. Imaju Izrael i Palestinu, imaju Rusiju sa kojom pojma nemaju šta će rade, i sada da im se otvara neki Balkan... Oni nemaju objektivno jasnu politiku za subsaharsku Afriku koja će biti najmnogoljudnija teritorija za pet godina ili 15, a kamoli za jedan Balkan koji ima 20 miliona stanovnika i evropsko je siroče.“
Da li im je možda zato zgodno da to “evropsko siroče“ probaju da reše u ovih nekoliko meseci pre izbora? I kako to može da utiče na nas?
“Svakako. To mogu da probaju i to će sigurno da probaju. Na isti način kao kada je predsednik Tramp to želeo.“
Govorite o Vašingtonskom sporazumu.
“Tako je. Na isti način na koji je rešio Izrael i Palestinu njegov zet. Možda je taj manjak pripremljenosti, manjak dobrih savetnika, manjak eksperata i čak manjak involviranosti, u smislu hajde da vidimo od pre tri hiljada godina šta se dešavalo u najstarijem sukobu na planeti, nego je rekao onako više kao biznismen – ok, da li ova filijala radi ili ne radi, da li otpuštamo direktora? Pristupio je tome preduzetnički, što obično donosi loše stvari u politici, jer politika i biznis nisu isto. Ali, ovde je donelo jedan pozitivan rezultat. Na isti način, Vašington će pokušati da pozatvara i druge geopolitičke projekte širom sveta, ne bi li dobili poene kod kuće.“
Pa ipak, ko god da pobedi na izborima, suština američke politike ostaje. Oni imaju svoje ciljeve od kojih ne odustaju. Samo je pitanje načina na koji će da ih ostvare.
“Slažem se. I ja bih čak rekao da se američka spoljna politika nije fundamentalno promenila od Monroove doktrine, odnosno poslednjih 140 godina. U tom kontekstu svakako. Ali, u smislu konsekventnosti za države, da svaka država, osim možda Japana, Indije, manje brine da li je Tramp ili Bajden, jer će svakako dobro sarađivati, svaka druga država i Kina i Rusija i Evropska unija, pa tako i Srbija, i Kolumbija i Brazil ’navijaju’ za jednog ili drugog. Trampa je manje bilo briga za određene diplomatske crvene linije, za određene note, za određen način ponašanja, saopštavanja svojim kolegama, čak svojim najbližim saveznicima šta se dešava.“
Vesti
05.12.2023. 13:33
Obaveze iz Briselskog i Ohridskog sporazuma uvrstiće se i u evropske procese
Njemu je Tviter bi korisniji nego bilo šta drugo.
“Upravo tako. I nije brinuo na koji način se rukuje, nije čak ni znao da li je najviši politički organ u Italiji, recimo, predsednik ili premijer. Pa kada se u roku dva sata video sa oba, nije mu baš bilo jasno ko je bos, i sa kim on razgovara. Ali, dao sam primer Bajdena čije je povlačenje iz Avganistana bilo katastrofalno, bedno, užasno, neplanirano, ali makar, možda će se ljudi nasmejati da je to mala stvar, ali za saveznike nije mala stvar, da im je javio pet dana ranije. I odmah je, šest sati nakon povlačenja, sazvao sastanak sa liderima i Five eyes (SAD, Australija, Kanada, Novi Zeland i Velika Britanija) i Evropske unije itd, i rekao – ljudi, hajde da razmenimo obaveštajne informacije, šta se dešava, evo da vam javimo šta planiramo itd. Ta razmena se nije dešavala kod Trampa, čak ni sa saveznicima, a kamoli sa neprijateljima. To je ta promena koju možemo videti. Sva je pozicija da je Srbija, rekao bih, blago bliža navijanju za Tramp 2 administraciju u odnosu na Bajden 2.“
Kao što je bilo i prošli put.
“Pa, da. Ali, ne bih rekao da smo tada pred izbore aktivno podržavali Trampa. Više nam se posrećilo. To je opet bilo reaktivno, a ne planski. Biće izbori u Americi izuzetno napeti. Ko god pobedio, 48 odsto države, odnosno oni koji izgube, smatraće izbore nevažećim, nelegitimnim, biće ozlojeđeni, biće protesta...“
Može li da se ponovi upad na Kapitol?
“Upad na Kapital kao simboličan čin ne. Ali, da će biti i te kako bezbednosnih neprilika, biće ih. Na Kapitol su upali desničari. Ali, levičari su ‛uzeli’ tri grada, Sijetl, u saveznoj državi Vašington, u državi Oregon imali su pokušaje proletarijata. U glavnom gradu Vašingtonu broj policajaca smanjen je za nekoliko hiljada, pa je u bezbednosno dosta goroj situaciju u poslednjih tri do pet godina. Polarizacija društva u Americi će se nastaviti.“
Koliko je to važno za Srbiju? Koliko je važno ili pametno se opredeliti ili mudro ćutati i gledati ko će da pobedi, da ne napraviš sebi neki problem ako se opredeliš za nekog ko će da izgubi?
“Osim ako nisi spreman na taj kockarski pristup ili ti je država toliko određena poput, recimo, Republike Albanije. Albanija ima vrhunske odnose sa Bajdenom i Bajdenovom administracijom, i demokratama, logično još iz 90-ih godina, i igrom slučaja, odnosno dobrom spoljnom politikom Albanije oni su imali sedište u Savetu bezbednosti, što se završava 31. decembra. Čak su predsedavali Savetom bezbednosti tokom Generalne skupštine Ujedinjenih nacija u septembru. Vrhunski rezultat za relativno malu i geopolitički relativno nebitnu zemlju na svetskom nivou. Na sličan način Kina sa novim otopljavanjem odnosa posle Azijsko-pacifičkog saveta u San Francisku ima sjane odnose sa Bajdenovom administracijom. Sjajne u odnosu na to kakve je imala pre šest meseci i kakve može da ima u prvih šest meseci Trampove politike koji će, ako bude došao, imati i te kako žustriju, otvoreno neprijateljsku politiku prema Kini. Da se vratim na naš slučaj. Može se igrati na to ukoliko si relativno siguran da ćeš dobiti. A ako ne, ne bih rekao da treba mudro ćutati, nego se možda aktivirati na dugoročnijem nivou. Možemo da budemo vrednosno opredeljeni. To znači i podršku i organizovanje dijaspore ili Srbo-Amerikanaca koji će birati svoje kongresmene, svoje policajce... U Americi se sve bira – i šerif i sudija... Za sve se glasa. Zašto nemati sudiju, zašto nemati kongresmena, od Njujorka do Los Anđelesa i od Minesote do Teksasa koji će moći da utiče na donošenje odluka odozdo. A ne da smo nas dvojica dobri prijatelji kao predsednici, četiri godine fenomenalnog odnosa, ali promeni se predsednik i... Ne sliva se nadole.“
Čija bi to bila misija, da se na taj način grade odnosi dve države? Da li je to zadatak države? Da li je to na Amerikancima srpskog porekla?
“Oba. Paralelno. Da bi ta ulica proradila u oba smera, neophodno je to strateško pozicioniranje. Dakle, Amerikanac srpskog porekla koji je rođen tamo, a kamoli šesta generacija koja je već transkribovala prezime, jeste Amerikanac zbog američkog modela. On veruje u kapitalizam u NATO, u liberalne američke vrednosti. A ukoliko u Srbiji vidi, što se dalo videti poslednjih ako ne 100, ono sigurno 80 godina, ozbiljne zamajce nalevo i nadesno, dobru saradnju na mahove, ne vrednosnu saradnju, onda ni on nije preterano inspirisan. Opet kažem, to nije odlika sadašnje vlasti, ni one bivše, ni poslednjih 20 godina. Zapravo, doživela je vrhunac neuspeha 90-ih godina. Ta dvosmerna ulica mora da se prokrvi.“
To je proces koji traje.
“Upravo to. To je proces koji traje i tu morate biti strpljivi. Razumem nekog ko nije ’u temi’ svakodnevno. Pa kaže – au, čoveče, pa radim ovo tri meseca ili šest meseci ili četiri godine. Pa gde su nam rezultati, pa gde je otpriznavanje Kosova? To se neće desiti. To se radi na 20, 30, 50 godina.“
I poenta je da se, i ako ovde dođe do promene vlasti, sa time nastavi, a ne da neko sad izmišlja nešto novo.
“Apsolutno. I isto tako da se ne pljuje na prethodnu vlast u Americi. Suština vlasti u demokratskim režimima je da je promenljiva. I to je bitan faktor u celoj ovoj jednačini, pogotovo u Srbiji. Moramo da shvatimo da će se to slivati na sve one birokrate, na sve one donosioce odluka koji će ostajati u tim kancelarijama i nakon što njihov nominalni predsednik ode, jer će služiti jednako i onom sledećem. Dosta se diplomata povuklo nakon što je Tramp stupio na dužnost. Ali, daleko od toga da je spoljnopolitički aparat Amerike ili bezbednosni aparat stao.
Obrazovni sistem, ulaganje desetina miliona dolara u saradnju naših obrazovnih institucija sa američkim univerzitetima, gde će se edukovati. Dovođenje američkih studenata u Srbiju, na Balkan. Odlazak u muzeje. Od Muzeja stradanja i genocida, da bi razumeli kontekst, do Muzeja Nikole Tesle, uloge Mihajla Pupina... Da ne nabrajam sada zaslužne Srbo-Amerikance, ali da se igra na tu kartu apsolutno. A to su sve taktički momenti. Da čak i država Srbija sutra odluči ‒ evo 100 miliona dolara daje da se na Harvardu osnuje srpski centar koji će se zvati Nikola Tesla, možemo na Harvardu da nađemo i nekog profesora srpskog porekla pa da ga po njemu nazovemo, to je taktički momenat. Neka je i 100 milijardi, nije pitanje novca, nego je pitanje vrednosnog opredeljenja. Ali, sa druge strane, da Srbija kaže – Amerika je naš partner, da napravi taj zaokret... Ja ne kažem da je to jednostavno ili da je to geopolitički bez posledica, ali trenutno naš razgovor će se završiti samo na taktičkom, eventualno strateškom planu. A ne na onom vrednosnom.“
Ali, ovde ljudi dosta gledaju i na unutrašnje političke posledice opredeljivanja.
“Da. Apsolutno. I ja to potpuno razumem.“
Vesti
18.11.2023. 17:10
Još jedno opipavanje pulsa
Komentari
