SDB Srbije: Srbi državni neprijatelji No1

Studentske demonstracije 1968. i MASPOK (Masovni pokret), iliti "Hrvatsko proljeće" početkom 1970. uneli su strah u vrhu Brozove SFRJ i gurnuli su zemlju u strogu i nepredvidivu diktaturu. O tome svedoči tajni i do sada neobjavljeni izveštaj Službe Državne bezbednosti SR Srbije, dostavljen kabinetu predsednika Srbije, u kojem je sačinjena bezbednosna analiza od 1968. do 10. januara 1972. godine, koji "Ekspres" ekskluzivno objavljuje. Posebno je zanimljivo da analitika SDB Srbije nedvojbeno procenjuje da je "srpski nacionalizam" ključni i najopasniji državni neprijatelj koji ugrožava stabilnost i opstanak Brozove SFRJ. U veoma obimnom materijalu (od preko 50 stranica) Republičkog sekretarijata unutrašnjih poslova SR Srbije, odnosno Analitike SDB Srbije, uz dosta konkretnih podataka, "veoma se reljefno ilustruje rad neprijatelja u toj Republici".

Izveštaj je pronašao istoričar Srđan Cvetković u Istorijskom arhivu. U uvodnim napomenama ukazuje se na to da "postojanje organizovanih neprijateljskih grupa, koje deluju već duže vreme, a čiji rad se, u osnovi, toleriše... upozorava "na sve elemente pokreta kakav se razvio u SR Hrvatskoj" (MASPOK), kao i na mnoge sličnosti rada državnih neprijatelja u Srbiji "sa metodima i radom neprijateljskih i kontrarevolucionarnih snaga u SR Hrvatskoj". Posebno se u izveštaju apostrofira "odlučan kurs ovih snaga u sprezi sa stranim obaveštajnim službama i emigrantskim snagama iz inostranstva, i rušenje našeg društveno-političkog sistema i preuzimanje vlasti".

Strane obaveštajne službe menjaju kurs, u izveštaju piše da je on, "od orijentacije da se vidi šta se događa u Jugoslaviji", prešao na višu fazu - „da se utiče na razvoj događaja u Jugoslaviji". Strani faktor je našao plodno tlo u "grupaškom delovanju i javnom istupanju - od propagande do zloupotreba javne reči"... "Stalno i sistematski se proturaju teze da će se u posttitovskom periodu Jugoslavija naći pred alternativom podele, odnosno opredeljenja ka Istoku ili Zapadu... Realno je ceniti da kontinuirana aktivnost raznoraznih neprijateljskih snaga danas ima svoje osnove i protagoniste pre svega u licima osuđivanim zbog neprijateljske delatnosti, u nosiocima opozicionih neprijateljskih stavova i ostalim grupacijama nezadovoljnika, koji svoje delovanje ispoljavaju u nizu ekstremnih slučajeva šovinizma i nacionalizma - istupanje na javnim tribinama i u listovima, u izdavačkoj delatnosti, u okviru stručnih kulturnih udruženja, u okviru delovanja crkve, posebno na univerzitetima (Beograd, Novi Sad, Priština)".

U izveštaju SDB Srbije navodi se da u Srbiji ima "oko 20.000 političkih osuđenika (u Beogradu oko 5.000), od kojih oko 1.500 bivših rukovodilaca kvislinškog upravnog i vojnog aparata, oko 500 agenata stranih obaveštajnih službi - otkrivenih i suđenih u posleratnim godinama, preko 2.000 lica suđenih zbog bekstva iz zemlje u vezi sa neprijateljskim delovanjem, oko 8.000 povratnika - političkih (i jedan broj ekonomskih) emigranata, od kojih je preko 70 odsto nastanjeno u Beogradu, među kojima ima i takvih koji su prošli kroz emigracione logore, bili u kontaktima sa stranim službama, boravili u inostranim vojnim legijama i sličnim formacijama".

Tu je oko 10.000 lica, među kojima najveći broj bivših jataka raznih ilegalnih posleratnih neprijateljskih grupa i organizacija, četničkih, emigrantskih iz zapadanih zemalja, komandosa i slično, zatim preko 500 lica koja su otkrivena kao autori letaka i drugih neprijateljskih spisa, preko 1.200 neprijateljski opredeljenih pripadnika Mera, kao i oko 20.000 lica koja održavaju veze i podržavaju zapadnu ideologiju i politiku... "Tu su stalni napori pojedinih grupa da se akciono konsoliduju i formiraju na novim pozicijama političkog pokreta 'nova levica', opozicione koalicije Đilas (Milovan) i (Mihailo) Mihajlov ili širokog nacionalno-demokratskog pokreta..."

Ravnoteža MASPOK-u
Istoričar Srđan Cvetković iz Instituta za savremenu istoriju kaže da se iz ovog dokumenta jasno vidi Brozova politika koja traži protivtežu MASPOK-u, koja će biti obelodanjena rasturanjem tzv. liberala okupljenih oko Marka Nikezića, što je učinjeno tokom 1972. Zbog te "ravnoteže" posebno se potencira grupa "siminovaca", a posebno Borislav Mihajlović Mihiz, kaže Cvetković.

U Beogradu je uočena aktivnost na nacionalističko-šovinističkoj osnovi grupe oko Dobrice Ćosića, Mihajla Đurića, B. Mihajlovića Mihiza, Ž. Stojkovića, D. Medakovića i drugih (tzv. siminovaca iz Ulice Simine 9a), koja traje već duže vreme. Sastaju se svake subote, pomažu se. Svi su obezbedili zaposlenja u značajnijim kulturnim centrima Beograda, odakle uspešno deluju. Posmatrano kroz 1971. godinu, oni nisu propustili nijedan značajniji događaj a da mu se, na određen način, nisu suprotstavili - bilo preko Matice srpske, Srpske književne zadruge, "Ježa" i drugih institucija.
Analitičari SDB se upuštaju u lingvistički srpskohrvatski spor pa pišu: "Povodom diskusije oko ujednačavanja Pravopisa srpskohrvatskog jezika i drugih pitanja u vezi s tim, još početkom 1966. godine grupa je reagovala tako što je u svojoj sredini odlučila, na insistiranje Mihiza, da predloži Udruženju književnika Srbije prihvatanje 'hrvatske šovinističke teze' o podeli jezika, o čemu je Mihiz vodio razgovore sa prof. Ljudevitom Jonkeom u Zagrebu... Kada se marta 1967. pojavila Deklaracija o položaju i nazivu hrvatskog književnog jezika, B. Mihajlović Mihiz je bio jedan od neposrednih autora Predloga za razmišljanje i inicijator čitave nacionalističko-šovinističke aktivnosti u vezi s tim (na njegovu inicijativu, predlog su potpisala 42 književnika)".

S tim u vezi, Mihiz je putovao u Bosnu i Hercegovinu da proceni kakvo je reagovanje tamošnjih Srba. Kasnije, Mihiz je ocenio da se "srpska grupa" u ovoj akciji zaletela, i verujući da je sve gotovo, "rano povukla potez". Inače, u junskim demonstracijama 1968. godine, ova nacionalistička grupa razmatra situaciju i odlučuje da treba ići na fakultete, govoriti studentima i izraziti solidarnost, što je i realizovano. Pismo solidarnosti sa studentima (napisao Žika Stojković zajedno sa Živojinom Pavlovićem, a potpisalo 40 javnih i kulturnih radnika Beograda) pročitano je demonstrantima na Filozofskom fakultetu. Pod neposrednim pritiskom grupe, Udruženje književnika sazvalo je sastanak i izrazilo solidarnost sa studentskim pokretom.
SDB izveštava da su "siminovci" uticali na D. Ćosića, Desanku Maksimović, Miru Stupicu, glumca Ljubu Tadića i druge da idu na zborove studenata i da drže govore. Sa Mirom Trailović je dogovoreno da kolektiv „Ateljea 212" pruži javnu podršku demonstrantima, da se sastavi pismo solidarnosti, koje je nekoliko večeri pre početka svake predstave čitano publici. Sredinom 1968. grupa - Stojković, Vojislav Korać, Dejan Medaković i Vojislav Đurić - sastaje se u Mihizovom stanu i posebno raspravlja o „integracionim" snagama u Srbiji, složivši se da su jedino crkva i patrijarh faktori koji predstavljaju Srbe. Takođe je rečeno da je 1918. narušen identitet srpskog naroda, a da je u Jajcu 1943. završen atak na njegov integritet. Zatim da Srba ima najmanje 10 miliona, ali da je režim forsirao da polovina njih budu Crnogorci, Vojvođani, Hrvati. Zagovara se linija otpora, ali bez iluzija da crkva može biti radikalniji faktor.

Simina ulica je u glavnom fokusu SDB Srbije jer u izveštaju posebno navode kako je na tom skupu rečeno i to "da srpski narod ne shvata da se nalazi pod okupacijom, te da putem ličnog delovanja, preko prijatelja - privatno i javno - treba na to ukazivati. Pruža se puna podrška akciji profesora u Leskovcu, kao i postupku penzionisanog generala R. Jovanovića Bradonje, ocenjujući njegov istup veoma značajnim. Raspravlja se i o shvatanjima političkog rukovodstva Srbije i Jugoslavije, pa se ono deli na konzervativce i liberalne snage, čiji im koncept odgovara.

Srđan Cvetković naglašava da kroz ceo tekst izveštaja SDB provejava "srpski nacionalizam" kao ključni faktor opasnosti, pa se težište pažnje fokusira na nacionaliste iz Matice srpske; Aktivnost nacionalista u okviru Matice srpske posebno je zapažena sredinom marta 1969. godine, uoči održavanja godišnje skupštine. Sastanku Matice prethodio je dogovor neformalne grupe u Mihizovom stanu, kome su, pored ostalih, prisustvovali Mladen Leskovac i Boško Petrović iz Novog Sada, Dobrica Ćosić i drugi. Tu je dogovoreno o stavovima sa kojima treba istupati na godišnjoj skupštini, sačinjen je spisak članova uprave Matice po kriterijumu „ko je dobar Srbin", kao i lično angažovanje za ostvarenje tih stavova.

Po zaključcima sa ovoga skupa, novi upravni odbor Matice trebalo je da bude faktor preko koga će se, nasuprot političkim forumima, organizovano dejstvovati i postati jedan od glavnih centara velikosrpske aktivnosti. Izraženo je i mišljenje da Matica u narednom periodu treba da deluje svugde gde žive Srbi - u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori - kako bi se sistematski i organizovano radilo na ostvarivanju srpskog kulturnog jedinstva, a i da se u Maticu - kada se neformalna grupa učvrsti - dovedu odgovarajući ljudi... Realizujući ove dogovore, na godišnjoj skupštini 31. marta 1969. za predsednika je izabran Dobrica Ćosić, a na ostala odgovorna mesta istomišljenici ekstremista. Objašnjavajući svoj ulazak u novu upravu Srpske književne zadruge, Mihiz je rekao kako su rešili da uzmu u svoje ruke ovaj kulturni centar pod parolom „Srbi, na okup" i da pokažu da baš ne može sve biti kako „oni" hoće.

"Angažovanje nacionalističke grupe kroz Srpsko filozofsko društvo dolazi naročito do izražaja krajem 1969. godine, povodom izricanja presude bivšem glavnom uredniku 'Književnih novina' Zoranu Gluščeviću, koga uzimaju u zaštitu odbacujući istovremeno ocene Gradskog komiteta SK. Mihiz i Stojković su napali književnike što ćute, političare i pravosudne organe za preduzete mere, zagovarajući istovremeno organizovani otpor", piše u izveštaju i dodaje se: "Srpsko filozofsko društvo organizovalo je sastanak sa temom 'Socijalizam i kultura' 26. 11. i 3. 12. 1969. godine na Filološkom fakultetu". Među ostalima zapaženi su i Sveta Lukić, B. Mihajlović Mihiz, Tanasije Mladenović, Momo Kapor, Miodrag Pavlović, Zoran Gavrilović, Stevan Raičković, Slobodan Selenić, Dobrica Ćosić, Brana Crnčević, Aleksandar Popović, Zaga Pešić-Golubović, Ljuba Tadić, Miladin Životić, Alija Hodžić, tadašnji urednik lista „Student", Neda Nikolić, Rodoljub - Bube Rakić i mnogi drugi. Na oba ova sastanka bilo je preko 30 diskutanata i oko 700 prisutnih.

Treba da se drže
Suprotstavljajući se preduzetim političkim merama protiv Mihiza i Stojkovića (u Matici srpskoj i „Prosveti") njihovi istomišljenici (Bećković, Medaković, Đurić, Mira Trailović i drugi) hrabrili su ih i uveravali da im se ništa ne može dogoditi, savetujući ih istovremeno da „treba da se drže". U širi otpor nekih intelektualnih sredina i pojedinaca protiv podizanja Njegoševog mauzoleja aktivno se uključila i ova nacionalistička grupa, a naročito Dejan Medaković. Odluci grupe o pripremanju tzv. bele knjige pod naslovom „O sumraku Lovćena", nedavno objavljena u beogradskom dvobroju, 27-28, časopisa „Umetnost", prethodilo je više neformalnih sastanaka i dogovora.

U prikupljanju priloga za ovu knjigu, „koja treba da posluži umesto srušene kapele", posebno je bio angažovan Živorad Stojković, koji je kao i Mihiz više puta isticao da će mauzolej u stvari biti „spomenik ustaši Ivanu Meštroviću".Isticanje parole „Crnogorci su Srbi", sredinom marta 1971. godine ekstremisti Mihiz, Bećković i Miodrag Bulatović su se dogovorili da na Kolarčevom narodnom univerzitetu organizuju književno veče na kome bi se pisci crnogorske nacionalnosti izjasnili - da su Srbi i Crnogorci jedna nacija. To je više puta potencirao i Đilas.

Aktivnost u okviru akcije oko izgradnje pruge Beograd-Bar nacionalisti (Bećković, Crnčević, D. Radović) su, pored novčanih i literarnih priloga, na svoj način uzeli učešća u „karavanu umetnika po Srbiji i Crnoj Gori". Likuju zbog velikog odziva za upis zajma napadajući Hrvate zbog apstinencije u zajmu. Mihiz nešto kasnije se konsultuje sa Branom Crnčevićem, Tasom Mladenovićem, Duškom Radovićem i drugima oko programa proslave oslobođenja Kruševca (tu je bilo nacionalističkih eskalacija) u okviru čega su organizovali razgovore na temu „Srpski pisac u sadašnjem vremenu", da bi time parirali oficijelnom programu proslave.

SDB upozorava na nacionalističko savezništvo sa Pravoslavnom crkvom. Realizujući dogovor nacionalističke grupe, Mihiz je krajem jula 1971. kontaktirao sa patrijarhom SPC Germanom, kome je u cilju spasavanja srpske nacije i afirmisanja srpstva u zemlji i inostranstvu izrazio želju srpskih pisaca da saradnju sa crkvom, predloživši turneju određenih književnika po svetu. Dobrica Ćosić je, u kontaktu sa predstavnicima manastira Hilandar, ponudio saradnju u smislu plasmana nekih izdanja Srpske književne zadruge, preko SPC, u zemlji i inostranstvu.

Istoričar Srđan Cvetković podseća na filozofiju Brozove politike, javnog i tajnog rada. "Broz je posle studentskih demonstracija 1968. rekao: 'Studenti su u pravu', da bi posle sve lidere protesta procesuirao. Sa MASPOK-om je druga priča: Većinu njihovih zahteva legalizovao je u Ustavu SFRJ 1974. godine."

SDB navodi da "od najavljenih ustavnih promena do sada ekstremni nacionalisti su stalno u ofanzivi - kako u pogledu održavanja neformalnih sastanaka u stanovima pojedinaca, tako i po konkretnim akcijama, kroz koje su izražavali neslaganje sa kursom jugoslovenskog partijskog i državnog rukovodstva. Pri tome cene da su „Hrvati vinovnici teškog stanja u zemlji" (Stojković, Mihajlov i Vojislav Đurić sa Dejanom Medakovićem angažovali su se oko prikupljanja podataka o položaju Srba u Hrvatskoj). S tim u vezi, uspostavili su kontakt sa Kulturno-prosvetnim društvom „Prosvjeta" u Zagrebu, uputivši i pismo u „znak podrške"...

Za parolu „bratstvo i jedinstvo naroda" rečeno je da je „to običan staljinistički blef, plasiran od političara, zbog čega su Srbi zaboravili svoju istoriju i dozvolili izjednačavanje ustaštva sa četništvom, a u zemlji dozvolili rad dve partije - komunističke i ustaškog pokreta". Pored toga, Dejan Medaković je putovao u Zagreb, gde je kontaktirao sa dr Ivekovićem, dok je širi skup (Dobrica Ćosić, Brana Crnčević, Mihiz, Matija Bećković, Dragoslav Mihajlović i drugi) prisustvovao skupštini pododbora SKD „Prosvjeta" zakazanog u Zadru, a zbog otpora vlasti održanog u selu Grčki Islam, kod Benkovca.

Suprotstavljajući se ustavnim amandmanima, ekstremni nacionalista dr Mihajlo Đurić, u okviru diskusije na Pravnom fakultetu, pročitao je pismo sastavljeno u dogovoru sa istomišljenicima iz grupe, u kome se negira prikladnost i sadržina nacrta amandmana, zalažući se za njihovo odbacivanje, jer je to „politika svršenog čina", a ne zahtev i potreba srpskog naroda. Ne priznaje sadašnje granice Srbije, jer izvan uže teritorije Republike živi 40 odsto Srba, potencira „neravnopravnost" Srba u Hrvatskoj... Izražavajući svoj bes povodom Titove zdravice u Zagrebu, Živorad Stojković je u prisustvu Dejana Medakovića izjavio da „ima osećanje da bi mogao da bude Gavrilo Princip".

Matija Bećković, postavljajući pitanje šta danas znači biti u opoziciji (protivnik samoupravljanja, socijalizma uopšte ili protivnik nekoga ko je na vlasti tri decenije), uzimajući primer De Gola, koji je zbog desetogodišnjeg neprekidnog vladanja bio omrznut - izjavljuje da je opozicionarstvo kod nas možda baš u tridesetogodišnjem predsednikovanju jednog čoveka, direktna aluzija na druga Tita.

Rušenje na Lovćenu
Služba beleži da su "dr Medaković, M. Đurić, M. Bećković i drugi zaključili 11. 9. 1971. u Stojkovićevom stanu da „početak zločina, koji sada dostiže sve veću kulminaciju, traje od početnih dana revolucije, a danas se zločin na nacionalnom pitanju sve više razgara u životnoj praksi". Zaključak ovog skupa je obaveza Stojkovića, Lazara Trifunovića, Dejana Medakovića i Voje Đurića da knjiga „O Lovćenu" bude politički i sadržajno pripremljena sa dosta dokumentacije, kako bi se izdala neposredno pred rušenje kapele na Lovćenu.

U isto vreme, na poziv „Prosvjete", profesor Pavle Ivić iz Novog Sada boravio je u nekim mestima Dalmacije, gde je držao predavanja o trenutnom položaju srpskog jezika na tom području. Vojislav Borković iz Zadra, na primer, tražio je od Ivića da se u "Politici" objavi tekst u kome bi bili formulisani stavovi dve i više katedri za jezik, kao i najpozitivnijih srpskih eksperata. Nakon pisma koje je dobio od Borkovića, Ivić je napisao i poslao "Politici" poznato pismo, koje je objavljeno 1971. Potpisnike je obezbedio na taj način što je išao od jednog do drugog i tražio da potpišu pismo.
Ivić je zatim istakao da je nedavno boravio u Hrvatskoj kod "Prosvjete" i došao do zaključka o „vrlo ozbiljnoj ugroženosti Srba u Hrvatskoj". Nameravao je da, pored tog pisma, objavi još dva članka uperena protiv Bakarićevog stava o položaju srpskog jezika. Tih dana je u kancelariji IlijeVujića, direktora „Naučnog dela", vođen razgovor između Medakovića, dr Stanka Koraća iz Zagreba i još nekih lica - o zbivanjima u našoj zemlji. Korać je rekao da Srbi u Hrvatskoj treba da se bore protiv Hrvata, „jer drugog izlaza nema". Zatim, da je nedavno imao sastanak sa Dobricom Ćosićem, koji mu je, navodno, obećao podršku. A da je podršku navodno već dobio i od nekih profesora Filozofskog fakulteta, koje je posetio.
Nakon izbora Dejana Medakovića za dekana Filozofskog fakulteta u Beogradu, među nacionalistima i opozicionarima ispoljavano je zadovoljstvo i uverenje da je to uspeh u osvajanju pozicija na Beogradskom univerzitetu. O ulozi tog fakulteta Medaković je rekao da mora postati bastion znanja, slobode, „kula svetilja srpskog naroda".

U vreme priprema za održavanje Kongresa kulturne akcije, grupa ekstremnih intelektualaca pokrenula je akciju sa ciljem da minira ovu manifestaciju (inicijatori su: Ljuba Tadić, Miladin Životić, Sveta Stojanović, Nebojša Popov, Sveta Lukić, Simon Simonović i drugi).
Nastojanja nacionalista da prošire svoj uticaj, izbor D. Medakovića za dekana Filozofskog fakulteta, dodeljivanje Oktobarske nagrade Matiji Bećkoviću, ranija nagrada Borislavu Pekiću, ispoljila su se i u povezivanju sa svim ostalim opozicionim snagama i punktovima. Ovde je u pitanju međusobna podrška pojedinih poznatih nacionalista, potpisnika Predloga za razmišljanje, onih koji su ostali kompaktni i oformili se kao stalna grupa, prisutna u svakoj šovinističkoj akciji.

Između ostalog, pokušavaju da osvoje i neke poznate javne tribine, zalažući se za izbor Zorana Gluščevića za upravnika Kolarčevog univerziteta, izražavajući podršku književniku Dušanu Radoviću, te plasiranju slikara Miće Popovića i dr. Delovanje preko Srpske književne zadruge naročito je značajno u pogledu nastojanja za širenje uticaja, a i prikupljanjem materijalnih i finansijskih sredstava za ostale svoje akcije.
Pod uticajem Dobrice Ćosića organizovano je uključivanje u rad SICZ pojedinih direktora većih preduzeća, što, pored ostalog, treba da posluži i za učvršćivanje finansijske pozicije Zadruge. Tako je, na primer, poznato učešće u radu poslednje skupštine Zadruge direktora Železare u Smederevu - Čeperkovića, i direktora „Jugoeksporta" R. Kušića, i drugih. Osim toga, aktivisti SKZ uporno nastoje da se probiju i afirmišu u unutrašnjosti (Mihiz u Zaječaru i Boru itd.).

Delovanje obaveštajnih službi zapadnih zemalja, a pre svega američka, preko svojih obaveštajnih centara u inostranstvu i mnogih predstavnika i veza u zemlji, pored drugih - prikupljaju i podatke o pojavama koje imaju nacionalšovinistički karakter, sadržinu međurepubličkih sukoba i sve do kadrovske politike u sistemu tzv. nacionalne zastupljenosti, u posebnom su fokusu izveštaja. Praksa strane agenture je:
o Stalni kontakti postoje sa organizacijama i pojedincima iz studentskih i drugih pokreta "nove levice" u raznim zapadnoevropskim zemljama. Za te kontakte se koriste i razni naučni skupovi.
oVeći broj lica koja predstavljaju inicijatore i nosioce opozicione političke aktivnosti održavaju stalne ili povremene veze sa stranim naučnim i drugim institucijama (posebno u SAD, a zatim u SSSR-u). Takođe su zapažene i veze pojedinaca sa osobljem većeg broj ambasada.
o Strane službe i ekstremna politička emigracija ispoljile su veliko interesovanje za zbivanja na Beogradskom univerzitetu u vreme demonstracija i stalno posle toga; da se interesuju za nosioce ekstremne delatnosti.
o Korčulanska filozofska škola je takođe znatno uticala, posebno na formiranje ideologije pokreta. Karakter i sadržina ovih skupova pokazuje i neke oblike delovanja, koji se ne mogu zanemariti u procenjivanju aktivnosti ekstremne grupacije sa Univerziteta.

Matija Bećković: Ko je na Srbe nasrtao, nije pogrešio

"Ekspres" poseduje izveštaj SDB Srbije o neprijateljskom delovanju između 1968. i 1972.
Vas ima na svakom koraku?
- Pa da nisu pazili, ne bi propali.
Da li ste znali da ste pod prismotrom?
- Znao sam, kako da ne. Kad sam došao u Beograd iz Crne Gore, stižu te poternice, pa onda redom. A onda kad god im je bilo zgodno da prave neki spisak, onda sam ja bio obavezan. Nisu ništa rizikovali.
SDB Srbije izveštava da je srpski nacionalizam najopasniji za opstanak SFRJ?
- Pa da.
O čemu se radi?
- Pa to je zvanična politika. Ko je god tako na Srbe nasrtao, nije pogrešio. A nijedan Srbin, opet, nije bio u pravu 50 godina bilo sa kim da je diskutovao. A onda su oni morali da budu konkretni. Onda su znali, kad mene stave na te spiskove, da se ja neću žaliti. Sećam se, izašle su jednom neke uspomene Draže Markovića, pa ima tamo registar imena. Kod Mihiza je bila ta knjiga. Ja kažem: Daj vidi, molim te, koga tu najviše spominje. Ja sam tu bio na vrhu lestvice. A ja ga nisam nikad video niti sa njim razgovarao. A ako spomene ove druge, onda ga u 'Maderi' pitaju: Što diraš ovoga, što si dirao Dobricu, što si dirao Mihiza, što diraš Antonija? A za mene ga niko ne pita. Tako da on može uvek da bude konkretan i da vodi kobajagi neku borbu, a u stvari je to sve jedna dogovorena formula.
Tragično je da srpska politička elita nije tada prepoznala kuda ide Srbija, a Vi ste to jasno govorili?
- Ti si to nešto našao, ali to nije sve, nego samo deo. Ništa nije otvoreno, niti je o tome progovoreno. Recimo, kad je bio taj Predlog za razmišljanje, oni su na nas ovde navalili, mada je sa nama bilo samo Udruženje književnika i niko više. U Hrvatskoj je bila deklaracija koju su potpisale sve institucije i svi, počev od Krleže. Ali oni su mislili, kako sam ja razumeo, da ako oni nas ovde pobiju, da će Hrvati takođe da im se revanširaju. A onda je Bakarić rekao: To nema veze jedno s drugim. Nisu pristali na taj paritet. A ovi su mislili, ako nas 45 eliminišu, to nije ništa za srpsku kulturu, ali da ovi u Hrvatskoj sve to pomlate... Ali Hrvati nisu nasedali.