Život
29.07.2021. 17:05
Vesti
04.05.2023. 09:00
Đoko Kesić
Koliko (ne) znamo o Titu
Misterija - Broz
Ni 43 godine posle smrti "najvećeg sina naših naroda i narodnosti“, umesto da se objašnjavaju važni detalji iz njegovog života, sve više je zapanjujućih kontroverzi oko Josipa Broza
Za 43 godine od Titove smrti sve se promenilo. A tek biografija Josipa Broza iz tih godina. Posle veličanstvene i najveće državničke sahrane u drugoj polovini dvadesetog veka, sve je obrnuto naglavačke i gotovo svakodnevno zatrpavano novim misterijama.
Jedno od ključnih i, po mnogima još nerazrešenih pitanja, jeste – ko je uistinu bio Josip Broz? Pitanje svakako ne potpada među ona iz teorija zavere. Sasvim je izvesno da on nije rođen u zagorskom selu Kumrovec. Ovo pitanje, krišom, za njegovog života postavljali su lingvisti. Logika lingvističke nauke je nepogrešiva. Broz nije govorio zagorskim narečjem jer Zagorci govore čistom ekavicom. Broz je govorio nekakvih hrvatskim jezikom, ali iskrivljenim, rastočenim i van jezičke logike. Dakle, oni tvrde, Broz nije ni Hrvat.
Kumrovačka priča bila je sumnjiva i Titovom generalu Jovi Kapičiću, koji je svoju sumnju ispričao i potpisniku ovih redova.
"Bio sam neposredno posle rata ambasador u Beču. Došao sam jednom prilikom na konsultacije u Beograd, pa sam po povratku svratio kod Starog, na njegov poziv. Tom prilikom mi reče: ’Kapa, ajde kad se vraćaš u Beč, svrati u Kumrovec kod mojih. Daj im ovu kuvertu, to je novac, nek im se nađe. I pozdravi ih.’
Dođem u Kumrovec, u kuću Brozovih. Dočekuju me zbunjeni ljudi, kažem: ’Vaš Joška me je poslao, mnogo vas pozdravlja i šalje vam nešto novca.’ Pružam domaćinu kuvertu s novcem. Čovek zbunjen, ne pruža ruku da uzme pare, gleda me s vidljivom nelagodom i strahom, čini mi se. Meni neprijatno, oni nekako zatečeni. Nisu me ponudili da popijem ni kafu... Stavljam novac na sto, izvinjavam se jer ’žurim’ i sve se tako završi.“
Ove lingvističke sumnje potvrdili su nedavno objavljeni dokumenti američkih bezbednosnih agencija, koji upućuju na indicije da Jugoslaviju nije vodio junoša rođen u Kumrovcu 1892. godine, već njegov stariji polubrat. Brozova majka Marija Javeršek, koja je bila iz Podsreda, radila je u Beču kao služavka kod bogatog poljskog Jevrejina Samuela Majera, vlasnika fabrike medicinskih proteza. Njih dvoje imali su tajnu ljubavnu vezu, iz koje se 7. maja 1891. godine rodio sin Džošua (Franc) Ambroz Majer. Džošua je odrastao u Beču, školovao se u najboljim školama, završio je i muzičku školu kao odličan pijanista. Marija Javeršek se ubrzo vratila suprugu u Kumrovec, seoskom radniku Franji Brozu, a pravi Josip Broz rodio se 21. maja 1892. godine. Josip je bio dečak manjeg rasta i umerenih intelektualnih sposobnosti te je posle četvorogodišnje škole poslat u Sisak na učenje bravarskog zanata. Mobilisan je 1914. za austrijsku vojsku i iste godine je poginuo. Njegov identitet je preuzeo Džošua Ambroz Majer, kao školovani agent Kominterne, vrhunski Staljinov obaveštajac i likvidator.
Jer, nelogično je da bravar iz Zagorja, skromnih intelektualnih mogućnosti, bez ikakvog intelektualnog obrazovanja izraste u bonvivana bečkih manira, gerilskog komandanta, izuzetno visprenog državnika, vrhunskog šarmera i zavodnika, piše u obnarodovanim dokumentima CIA-e i FBI-ja. U jednom od dokumenata FBI-ja sa kojeg je skinuta tajnost, izvesni Marijan Džon Markul tvrdi da je tajnoviti Rus uzeo Brozov identitet 1937. godine, kad je pravi Tito nestao u Rusiji. Pomenuti Markul rođen je u Livnu, ali je emigrirao u SAD. Kad je posetio Jugoslaviju 1954. razgovarao je s Titom u dva navrata, kad mu se javila sumnja. Markul je tvrdio da je Josip Broz, kojeg je poznavao, bio visok oko 160 centimetara, dok je predsednik Jugoslavije bio desetak centimetara viši, pritom obrazovan, staložen i načitan.
Uz to se dodaje i krunski dokaz: Josip Broz je, učeći bravarski zanat, ostao bez srednjeg prsta na levoj ruci, a oštećen mu je domali prst. Predsednik umesto osam ima deset zdravih prstiju.
I u FBI-ju su se bavili lingvističkim istraživanjima. U dokumentu (b) (3)-P.L. 86-36 piše da, na osnovu istraživanja najeminentnijih lingvista, predsednik SFRJ Josip Broz Tito govori srpskohrvatskim jezikom, ali mu to nije maternji jezik. On govori stranim akcentom. On je bio Rus ili Poljak.
Život
06.08.2021. 13:45
Serijal: Sve Titove ljubavi (2. deo)
Život
13.08.2021. 08:00
Serijal: Sve Titove ljubavi (3. deo)
Publicista Milan Vidojević pak tvrdi da je Brozovim venama tekla habzburška krv, da je on vanbračni sin Franje Josifa i poljske grofice Marije Sobjeske. Kao dete je dat na usvajanje u jednu poljsko-jevrejsku porodicu…
Datum Titovog rođenja je takođe diskutabilan. On je rođen 7, 8, 12. ili 25. maja. Ovaj poslednji datum Tito je upisao u venčanom listu s Jovankom Broz 1952. godine i od tada je slavljen kao Dan mladosti.
Pod sumnjom je i datum smrti Josipa Broza Tita, što je ipak bliže teoriji zavere nego mogućoj istini. Postoji tvrdnja da je Savet za odbranu ustavnog poretka SFRJ 14. februara 1980. godine u najvećoj tajnosti razaraču "Split“ koji se nalazio u vodama Crnog mora uputio poruku "Josip Broz Tito je umro“, ali poruka je ubrzo povučena.
Ovu teoriju zavere opovrgao je prof. dr Petar Lolević, anesteziolog i hirurg, koji je 16 godina brinuo o Titovom zdravlju: "Vreme koje smo objavili iz Ljubljane, kao vreme Titove smrti, tačno je u sekundu. Tada je umro, sve ostalo su gluposti. Lično sam mu isključio aparate.“
U surovoj stvarnosti Josip Broz Tito još je živ. Najživlji je bio u Srbiji. I danas među Srbima živi mit kako se pod Brozom najlepše živelo, besplatno školovanje, udžbenici, besplatne studije. Svi smo, bez razlike na društveni status, išli na more, bili bezbedni čak kad bi u automobilu dremnuli pored auto-puta…
U suštini, za života, a tek posle 4. maja 1980. godine, sve oko Josipa Broza Tita pretvorilo se u kontroverzu. Između ostalog, stoji i nedoumica – kad je Josip Broz postao generalni sekretar KPJ? On je tvrdio, a o tome su svedočili njegovi najbliži saradnici, od Edvarda Kardelja do Aleksandra Rankovića, Josip Broz je postalo generalni sekretar 1937. godine.
Život
29.05.2022. 17:46
Zbog čega su u Hrvatskoj opet oživeli priču o susretu Tito–Stepinac
Međutim, srpski istoričar Slavenko Terzić dok je službovao sedam godina u Moskvi kao ambasador Srbije u arhivi Kominterne pronašao je dokument koji svedoči da je Broz postao generalni sekretar KPJ 1939. godine. U tom dokumentu piše da je tada prvi čovek Kominterne Georgi Dimitrov, predajući mu dokumenta o postavljenju na tu funkciju, poželeo Brozu mnogo uspeha na novoj funkciji i rekao mu "Mnogo mi pozdravite Krležu“!?
Ovaj podatak donekle razjašnjava taj specijalni položaj hrvatskog pisca Miroslava Krleže, koji je uživao kod Josipa Broza, za koga nema dokaza da je bio član komunističkog pokreta do kraja Drugog svetskog rata. Kad je početkom maja general Koča Popović došao u Krležin stan i pitao ga: "Šta sada, Fric (pogrdan nadimak Krležin)? On mu je navodno odgovorio ’Gospodine generale, meni ovo zaista nije trebalo’.“
Posebno je ostao nerazjašnjen odnos između Josipa Broza Tita i Staljinovog specijalnog agenta i likvidatora, mladobosanca Mustafe Golubića. Golubić još iz vremena kad su Broz i Kardelj pravili zavere u kružoku jugoslovenskog komunističkog ogranka nije skrivao antipatije prema Brozu. Za razliku od Broza, Mustafa Golubić je mogao da uđe kod Staljina kad hoće, da mu sugeriše kako su mu određeni kadrovi neverni… Već kao takav, bio je Brozu trn u oku.
Rasplet tih odnosa nastupio je na još nerazjašnjen način. Naime, u leto 1941. godine Brozu javljaju kako se na Zvezdari pojavio čovek koji se raspituje za ljude koji žive na adresi u njegovom komšiluku. Pošto su na toj adresi živeli komunisti u ilegali, Broz je naredio da "tog neznanca“ fotografišu. To su i učinili. Broz je pogledao fotografiju i rekao „Pa to je Mustafa, on je naš. Ne dirajte ga“.
Život
15.05.2022. 16:50
Transkripti razgovora Tito–Stepinac ili šminkanje zločinca
Život
22.05.2022. 08:10
Transkripti razgovora Tito–Stepinac 2. deo
Upućeniji tvrde da je Broz posumnjao da je Staljin poslao Golubića da ga likvidira, pa ga je svojim vezama potkazao Nemcima, kao opasnog komunistu. Nemci su uhapsili Mustafu Golubića, mučili ga neviđenim mukama. Isprebijali su mu sve koščice, ali on nije ništa priznao. Streljali su ga polumrtvog u Pionirskom parku u Beogradu.
Ostaje i kontroverza o Brozovom odnosu prema ustaškom pokretu, a posebno prema poglavniku Anti Paveliću. Ustaše i komunisti imali su istog neprijatelja – Kraljevinu Jugoslaviju. Da li je to bilo dovoljno da objasni mnoge do sada nerazjašnjene stvari?
Kad je bilo jasno da poglavnik i njegova vojska od oko 120.000 ustaša moraju napustiti Zagreb, bio je to 6. maj 1944. godine, partizanska vojska bila je zatvorila sve prolaze prema Austriji i Italiji. Pavelić je sa šest automobila prošao bez ispaljenog metka. Ustaše nisu, većina je završila na Kočevskom rogu.
Po nečijem naređenju Pavelićeva kolona je propuštena, mirno je prešla granicu sa Italijom. Kako?
Dvadesetak godina kasnije beogradska štampa ovo pitanje postavila je generalu Kosti Nađu, koji je bio komandant tog područja. Posle dugih okapanja, general Nađ je rekao da je on "poštovao sva naređenja svoje komande“!? Neki analitičari su smatrali da Branko Ćopić u svom ratnom romanu „Gluvi barut“ ubija svog junaka „Španca“, u kome su prepoznali baš Kostu Nađa. Ubila ga je puška iz mrklog mraka. Samo njega. Branko Ćopić nije negirao da je u „Špancu“ imao na umu generala Nađa.
Društvo
01.06.2016. 09:41
PRVE DAME, JOVANKA BROZ: Lička partizanka koja je donela holivudski glamur u Jugoslaviju (FOTO)
Pa još dok je Pavelić u tzv. ilegali živeo u Buenos Ajresu, s malim obezbeđenjem i kretao se komotno, Broz je navodno preko Ivana Steve Krajačića organizovao agente Udbe da likvidiraju ili otmu Pavelića. Oni to nisu uradili, navodno, nisu mogli da ga nađu?! Umesto njih to je uradio oficir generala Draže Mihailovića, Blagoje Jovović, koji je živeo u Rozariju, uz pomoć samoorganizovanih srpskih patriota koji su tu živeli u izbeglištvu. Teško je ranio Antu Pavelića koji je od posledica tog atentata umro dve godine kasnije u Madridu.
Možda i najvažniji podatak o kontroverznom odnosu ustaša, NDH i partizana jeste da partizanske jedinice nisu ni pokušale da napadnu zloglasni ustaški logor u Jasenovcu, gde je ubijeno više stotina hiljada Srba, Roma i Jevreja. Tu su bila i tri dečja logora, jedinstvena u istoriji ratovanja ovoga sveta. Da bi kontroverza bila potpuna, Josip Broz Tito nikad nije posetio ovo stratište, a pored njega je prošao nebrojeno puta.
Ovoj kontroverzi dodajmo još jednu: Srbi Brozu za njegovog života nisu postavili pitanje – zašto?
Posebna je, i ne bez značaja, kontroverza o falsifikovanju istorije o slavnom vojevanju komunista i partizanske vojske, koju smo učili u školama od 1950. godine, pa skoro do juče. Tu istoriju su falsifikovali Brozovi istoričari, pisali su je po njegovom diktatu. U toj istoriji postojalo je samo on i nekolicina mrtvih heroja. On je bio genijalni komandant, nadmudrio je sve ratne protivnike, nemačke školovane oficire, temperamentne italijanske bojovnike, ustaške bojne, a tek četnike – najveće zločince.
Vladimir Velebit, jedan od najobrazovanijih članova Vrhovnog štaba NOV, posle će reći "Tito je, poput Staljina i Hitlera, bio ubeđen da je najveći vojskovođa na svetu!“
Prava istina, koju nismo nalazili u školskim udžbenicima bila je surovo drugačija, isplivala je kasnije u istoriografiji. Ta dokumenta govore da su generali Koča Popović, Pavle Jakšić i članovi Vrhovnog štaba muku mučili s Josipom Brozom, vrhovnim komandantom. Popović i Jakšić su se držali ratne doktrine, koja je bila u suštini gerilska, razumeli su da njihove jedinice moraju biti manjeg formata, mobilne, spremne na iznenadne udare i brzo povlačenje. Vrhovni komandant je insistirao na frontalnom sukobu, uprkos surovoj činjenici da je na Zlatiboru, posle nemačkog napada na Užičku republiku u zimu 1941. godine, stradalo mnogo boraca iz Radničkog bataljona, koji su prihvatili frontalni sukob s elitnim nemačkim jedinicama.
O ovim sukobima svedoči general Pavle Jakšić u svojim dvotomnim memoarima "Nad uspomenama“. Ovo štivo otkriva da se partizanski proboj na Sutjesci u leto 1943. godine nije dogodio po naredbi Vrhovnog komandanta i njegovog štaba, nego pukom samostalnom odlukom komandanta Prve proleterske divizije generala Koče Popovića. Naime, Broz je sazvao Vrhovni štab, gde je dogovoreno da se u proboj krene „prekosutra uveče“. Koča Popović je isto veče krenuo u proboj, krenuo je ne onim pravcem na kojem je Broz insistirao, nego onim gde su se nemačke oružane snage najmanje javljale ratnom paljbom. Za njim je krenuo i Pavle Jakšić sa svojom Banijskom divizijom, pa zatim i general Peko Dapčević, komandant Druge proleterske divizije.
Život
04.08.2022. 14:26
Tito, mit o neumrlom vođi
Za njima su krenule i druge jedinice zajedno s Vrhovnim štabom. Dok su napredovali prema Foči, pričao mi je to general Peko Dapčević, "Marko (Aleksandar Ranković) je išao od komandanta do komandanta i govorio, ajde da štitimo Koču, eno Stari jaše na konju, ceo dan nije progovorio ni reč, strah me je streljaće Koču’. Kad smo došli u Foču, iscrpljeni, pali smo u san, a sutradan na sednici Vrhovnog štaba Tito nije ni rečju pomenuo Kočin postupak“.
General Pavle Jakšić u pomenutim memoarima piše kako su pogrešne vojne odluke vrhovnog komandanta na Neretvi skupo plaćene, nije poštovao viđenje većine komandanata da treba odmah učiniti proboj preko mosta na Neretvi, bez ideje da se most sruši pa da se pokušamo provući bočnim i teško prohodnim planinskim pravcem.
"Posebna je priča o ranjenicima. Vrhovni komandant je zastupao stav da moramo da štitimo ranjenike, što je za svaku pohvalu, piše general Jakšić. Međutim, Koča Popović i ja zastupali smo stav da je za partizansku gerilsku borbu pogubno vući nekoliko hiljada ranjenika, koji nam ograničavaju manevarski prostor. Podsećali smo Tita da smo imali slučaj s ranjenicima i izbeglicama iz Like i Banije, koji su bili stigli u Bosansku krajinu. Oni su se vratili nazad, napravili su nekoliko partizanskih bolnica i većina ranjenih drugova je spaseno. On ni da čuje.
Sve se završilo na Sutjesci tako da smo morali ostaviti oko četiri hiljade ranjenika koje su Nemci, posle našeg proboja, likvidirali, a naš proboj s ranjenicima možda bi i prošao, ali uz neviđene žrtve.“
Sve pomenuto nismo čitali u istorijskim udžbenicima niti u našoj istoriografiji dok je Broz bio živ.
Istorija odnosa Tita i Srbije zapravo je ljubavna! Ljubav do večnosti. Čudesna priča, jedino to trpi slepa ljubav, zato je i neobjašnjivo da su Srbi i danas, u mnogim glavama vezani ljubavnim stradanjima. Malo koji vladalac je učinio toliko zla jednom narodu, kao što je Tito učinio Srbima. On se držao logike Kominterne (Komunističke internacionale), koja je usvojila doktrinu da su slobodarski i svojeglavi Srbi najveća opasnost za svetsku komunističku revoluciju na ovim prostorima. Zbog toga je Broz, još tokom rata, u svim delovima nekadašnje Kraljevine Jugoslavije osnovao centralne komitete KPJ – od ustaške Hrvatske, preko Slovenije, do Crne Gore i Makedonije, a samo je u Srbiji komunistički pokret imao krovnu organizaciju Pokrajinski komitet KPJ. Uprkos činjenici da su u partizanskim jedinicama više od 70 procenata 1944. godine bili Srbi.
Netom po oslobođenju, Tito odlučuje da se Kosovu daje poludržavni status autonomna pokrajina, uprkos istorijskoj činjenici da Kosovo, čak ni u plemenskim zajednicama, ni u tragovima nije imalo nekakav status državnosti.
Tu paprenu čorbu mi danas kusamo!
CEO TEKST PROČITAJTE U ŠTAMPANOM IZDANJU NEDELJNIKA "EKSPRES" KOJI JE NA KIOSCIMA OD PETKA 5. MAJA
Komentari
