Nasilje u porodici - Mračna strana praznovanja

Iz brojnih tekstova, priloga i razgovora sa stručnjacima za ove oblasti dosad je bilo nemoguće izvući jasan zaključak koji bi otkrio uspešnu formulu kako se svake godine za mnoge ne bi ponavljale iste nevolje i nedoumice. Što znači da ćemo i ubuduće svedočiti istom krugu pitanja i pokušajima odgovora na njih.

S druge strane, mnogo realnije nevolje s kojima se u vreme praznovanja, pogotovo kada se ono „oduži“ na desetak i više dana, suočava ne tako mali broj naših građana ne zaokupljaju nikakvu pažnju. U suštini, najveći broj nije ni svestan njihovog postojanja jer o tome prosto nisu obavešteni.

Sa knedlom u grlu i mukom u stomaku praznike u Srbiji dočekuju žrtve porodičnog nasilja, žene i deca po pravilu izloženi torturi takozvane glave kuće. To su dani kada se ne ide na posao i u školu, institucije su van redovne funkcije, dnevni i večernji izlasci maksimalno proređeni jer je većina društvenih okupljališta zatvorena, a ljudi okrenuti provođenju vremena sa ukućanima, rođacima i najbližim prijateljima. U porodicama koje se nazivaju disfunkcionalnim, u kojima je zajedničko provođenje vremena zapravo nametnuta nužda, situacija je sasvim drugačija. Višednevni praznični boravak pod istim krovom nasilnika i onih koji nasilje trpe, umesto proizvođenja blagosti i prilike da se stanje pomeri nabolje, uglavnom dodatno usložnjava problem.

Niti se on posebno analizira, niti se kao takvi evidentiraju incidenti koji su direktna posledica prinudnog deljenja prostora i vremena u nesređenim porodičnim okolnostima. Malo kasnije, kada mesec januar odmakne od prazničnog bleštavila u iščekivanju ostvarenja lepih želja i nadanja, na svetlost polako izlaze informacije koje mnogi ne žele da čuju. Jer, ruže ambijent koji bi trebalo da odiše mirom i spokojstvom.

Siledžije i ubice ne čitaju zakone

Vesna Stanojević

Vesna Stanojević

Vesti 28.05.2021. 13:55

Siledžije i ubice ne čitaju zakone

Pouke iz pandemije

Iskustva sa virusom besa zatočenim u kućnom okruženju nisu novijeg datuma, ali su se posledice njegovog pogubnog dejstva najbolje mogle uočiti u vreme pandemije virusa korona i veoma sužene mogućnosti izlaska van zatvorenog prostora.

Da će celodnevno obitavanje žrtava i nasilnika u istim prostorijama biti podjednako težak problem ne samo za njih, nego i za policiju, tužioce, sudije i advokate, u vanrednim okolnostima se pokazalo tačnim već u prva 24 sata postojanja „policijskog časa“.

Prema priči advokatice iz Beograda čije se ime nalazilo na spisku branilaca po službenoj dužnosti, koji se angažuju u situacijama kada prekršioci nemaju svog izabranog advokata ili novca da ga angažuju, samo u prvih dan i po ograničenog vremenskog kretanja ona i njene kolege imali su više od 400 poziva da na raspolaganje stave svoje usluge:

„Tako nešto smo mogli da pretpostavimo, ali ne u tolikom obimu. Nasilja je svakako bilo u najvećem broju, ali ne znamo pouzdano tačno koliko jer je bilo i drugih urgentnih poziva po različitim osnovama. Advokati koji su angažovani po službenoj dužnosti imaju svoje vajber grupe preko kojih komuniciraju. Na osnovu toga smo i došli do podatka da je samo tokom prve noći bilo 435 ili više poziva, ne sećam se tačno. Kako god, iznenađujuće mnogo. Naša interna prepiska po grupama ukazala je da se radilo uglavnom o nasilju u porodici. Ne mogu da kažem da su to zvanični podaci, ali iskustvo i informacije koje razmenjujemo ukazuju da je to približno tačan broj.“

 

Nakon nekoliko nedelja izolacije zabeležena je tri puta veća stopa porodičnog nasilja nego obično. Baveći se oblašću porodičnog nasilja i u redovnim okolnostima, sagovornica "Ekspresa" je na osnovu iskustva iz prakse saglasna sa stavom psihologa i sociologa da je nametnuto i nužno stanje idealna situacija za porast nasilja u porodici. To se u punoj meri odnosi i na vreme praznika kada ponovo „spoljni faktori“ imaju presudnu ulogu u svakodnevnom porodičnom funkcionisanju.

Na pitanje o primerima koji se ne odnose na ranije evidentirane slučajeve nasilja u porodici, gde kao potencijalni problem u zajednicama mogu da se pojave „tihi alkoholičari“ ili narkomanski zavisnici koji su mimo volje prinuđeni da provode najveći deo vremena u krugu porodice, nema odgovor: "To nisam u stanju ni da zamislim!"

Prihvatljivo i tolerantno funkcionisanje žrtava i nasilnika u tako ekstremnim okolnostima je gotovo nezamislivo.

Strah i nepoverenje u institucije najčešći razlog žena da ne prijave nasilje

Istraživanje

Istraživanje

Vesti 16.03.2023. 17:50

Strah i nepoverenje u institucije najčešći razlog žena da ne prijave nasilje

Statistike pojedinih evropskih i azijskih zemalja uverljivo svedoče o tome da nasilje i agresivnost među ukućanima kulminiraju kada su prinuđeni da zajedno borave pod istim krovom.

„Nisu nam potrebne statistike iz inostranstva“, izjavila je za naš list Vesna Stanojević, koordinatorka Sigurne kuće. „To se kod nas dešava uvek u vreme nakon praznika. Odavno se suočavamo sa situacijama da se posle praznika, ili zajednički provedenih godišnjih odmora kada su partneri upućeniji jedni na druge, pojačava agresija kod onih parova koji neuspešno funkcionišu. Nama su u tim periodima sigurne kuće punije. I ne samo sigurne kuće, nego i broj žena koje nam se javljaju, traže pomoć, pitaju za savet, podršku… To je odavno već viđeno, tako da ništa novo ne može da nas zadesi ili iznenadi. Pojedini stručnjaci strahuju da se u takvim okolnostima problemi umnožavaju, drugi se nadaju da su takve situacije idealna mogućnost da se ljudi ponovo zbliže. Ali, sve su to samo pretpostavke.“

Uskraćene za pomoć

Realnost i iskustva, međutim, ne pružaju mogućnost optimističkih očekivanja. Opstanak u nefunkcionalnim porodicama, dodatno otežan prinudom zajedničkog dnevnog života, uslovljava veoma komplikovanu situaciju. Bračne zajednice koje ni ranije nisu bile funkcionalne uglavnom su opstajale na taj način što jedan od partnera ode iz kuće, pa onda drugi dođe. Ukratko, izbegavali su se koliko god je to bilo izvodljivo. Takvih brakova je, kaže Vesna Stanojević, veoma puno: „Takvi supružnici su u uslovima praznika ili godišnjih odmora upućeni na boravak u znatno suženom životnom prostoru jer nemaju svi velike kuće i dvorišta. Ljudi jednostavno žive u malim stanovima."

"Dete koje prisustvuje nasilju u porodici i samo je žrtva"

Ombudsman traži

Ombudsman traži

Vesti 15.03.2023. 18:05

"Dete koje prisustvuje nasilju u porodici i samo je žrtva"

Na ovu temu ranije je govorila i Branislava Pavlović, klinički psiholog i psihoterapeut:

„Disfunkcionalni brakovi u kojima ima alkoholizma i nasilja sigurno će se pogoršati u uslovima ograničenog kretanja i upućenosti na zajednički boravak u istom prostoru. Može da se desi da i oni brakovi koji su opstajali na principu distance takođe počnu da proizvode konflikte. Drugi problem je što su ljudi mnogo napetiji, a to može da se odrazi i na burne reakcije. Stres, koji je nesumnjivo prisutan u ovakvim situacijama, uvek pogoršava međusobni odnos.“

 

Mada statistika, ma koliko pedantno bila vođena, ne pokazuje značajan porast slučajeva porodičnog nasilja, stvarnost je drugačija i lako objašnjiva. Naime, u vreme praznika i boravka u zajedničkom prostoru partneri ređe napuštaju stanove nego što je to uobičajeno u redovnim okolnostima. Zbog toga je žrtvama nasilja praktično onemogućeno da pozovu pomoć ili se obrate savetodavnim ustanovama. Naravno, u doba praznovanja uskraćene su pomoći i dolaska koje bi mogle da im pruže grupe za podršku ili socijalne ustanove.   

Posledice mučnih okolnosti „praznične izolacije“ ne trpe samo žene izložene pretnjama i nasilju, već i deca kojoj škole predstavljaju svojevrsno sigurno mesto na kojem su pošteđena kućnih čarki starijih ili neposrednog maltretiranja. Deca koja odrastaju u nestabilnim porodicama u takvim okolnostima nemaju gde da se sklone i, bez mogućnosti da im se pomogne u najkraćem roku, izložena su potencijalnom maltretiranju. Od psihičkog, preko fizičkog, do seksualnog zlostavljanja. S razlogom se može pretpostaviti da, kao što ni njihove majke u domaćinstvu u kojem se nalaze pod nadzorom zlostavljača nisu u prilici da zatraže urgentnu pomoć, to neće biti u stanju ni najmlađi. A onda su prepušteni dobroj volji komšija koji mogu da čuju njihove vapaje. Ali, na koje često ne reaguju.

"Za pojedinu decu bi to moglo da znači da im je život u opasnosti“, uverava Rajner Retinger, direktor Nemačkih dečjih udruženja. "Mali prostor gde ne možeš da se skloniš podstiče konflikte i povećava agresivnost.“

Koga zanima zakon

Na godišnjem nivou u Srbiji se evidentira više hiljada slučajeva porodičnog nasilja. Protekle godine ubijeno je 28 žena.

"U ovoj oblasti ne mogu da postoje nikakvi standardi, ali postoje brojevi koji su se već godinama ustalili. Iz godine u godinu se ponavljaju, da li je 26 ili 29, ili je 31. ubijena žena… Brojevi su jednostavno takvi i to je zabrinjavajuće. Za mene je zabrinjavajuće i jedna ubijena žena u porodičnom nasilju. Među njima je veliki broj majki, a ubice su uglavnom partneri. Sve su to zasebne priče, pojedinačno užasne svaka za sebe… Mi kao društvo o tome samo pričamo. Svake godine praktično ponavljamo iste podatke, upozoravamo. Svake godine iznosimo informacije, ali šta time dobijamo? Ništa. Svi se zgranemo, obratimo žrtvama da je neophodno da prijave nasilje, a onda nasilnik dođe kući i usmrti ženu. Onda se u novinama naširoko piše šta je on bio, ali ništa od tih pisanja nemaju ni ubijena žena, ni njena deca, ni majka. Ništa nije urađeno kada je to bilo neophodno učiniti. To često ostaje mrvo slovo na papiru, a pritom svi vodimo neke evidencije“, kaže Stanojevićeva.

 

Govoreći ranije za "Ekspres" o izmenama zakona koji bi trebalo da dovedu do smanjenja broja slučajeva porodičnog nasilja, koordinatorka Sigurne kuće nije bila preveliki optimista:

"Mislim da je to nešto potpuno drugačije. Kada pričam o nasilju nad ženama, govorim pre svega o ljudima koji su nasilju skloni, a za koje zakon jednostavno ne postoji. Niti njih to interesuje. Oni su rešili da nešto loše urade, da nekoga povrede, ubiju, da se nekome osvete. Oni ne čitaju zakone, čitaju ih sasvim drugi ljudi koji se pridržavaju pravila i odredbi. Zato i imamo ubistva. Onaj na kojeg se zakon direktno odnosi ima ’svoju priču’ i zakon ga u njegovom naumu ne dotiče. Zakone je neophodno imati, oni moraju da se primenjuju, ali nisam uverena da su sami po sebi rešenje. Pre će se nešto učiniti edukacijom, pre će se tako nešto postići jer nemamo kontinuirane zaštitne mere da probleme drugačije sagledamo. To se kod nas ne radi.“