Pozadina fronta

Pozadina je trulež, jad, raspadanje i strah.

Strah koji ispravlja moždane vijuge, koji ulazi u svaki deo tela, koji vodi u poniženje i zbog kojeg ljudi urade mnoge stvari koje ne bi morali, zbog kojih se kasnije čitavog života kaju.

Bežeći od truleži pozadine, bežao sam prema prvim vatrenim linijama.

Tamo gde te nauče da prezireš smrt.

Opet je počeo jedan rat (3. deo)

Kolumna

Kolumna

Scena 24.03.2022. 23:35

Opet je počeo jedan rat (3. deo)

Gde svaki borac zna mudrost koju su stari Grci znali: dok si živ, smrti nema, kad smrt dođe – tebe nema.

Istinsko plemstvo rađa se samo onda kad naučiš da prezireš smrt.

Strah od kojeg pozadina bazdi uvlači mi se ovih dana u nozdrve dok lutam po beogradskim preostalim bircuzima gde svako sa svakim priča i gde svak priča o čemu god hoće.

Ovoga puta rat je od nas dovoljno daleko.

Da li?

Koliko je to dovoljno daleko.

U Americi su basnoslovno skočile vrednosti napuštenih vojnih skloništa koja se adaptiraju u stanove.

Profesor dr N. N., poznat stručnjak u svojoj struci, jedan od najboljih, kupio je imanje u blizini sela Guče. Pazite, ne u selu. U blizini sela.

Pobogu, brate, zašto?

Ispoveda mi se pred zoru.

Da odvede familiju na to imanje kad Hrvati počnu da raketiraju Beograd.

Zašto bi im inače rakete dometa četiristo kilometara.

Za vreme onog rata bio je u Bratislavi.

Ali ne dovoljno daleko.

Strah je poneo sa sobom.

Gledao sam po Crnoj Gori prdopoljine koje po četrdeset godina nisu orane razorane i zasađene krtolom.

Opet strah. Strah da neće se imati dovoljno hrane.

Nema bednijeg osećanja ljudske duše od straha niti veće pobede čovekove od pobede nad strahom.

Na šestom spratu solitera na Grbavici u Srpskom Sarajevu bez lifta, struje, vode, četiri godine je provela porodica mojih prijatelja. Soliter je bio na prvoj liniji. U prizemlju u stanu bubnjara "Bijelog dugmeta“ Điđija Jankelića bio je teški mitraljez "Broving“, na sedmom spratu položaj. Probijene rupe na zidu i tu raspoređeni borci.

Na tom spratu na jednim vratima je pisalo Đuro Đukić, na drugim Meho Mehonjić, na trećim POLOŽAJ.

Kod mojih prijatelja Zoke i Ljilje dolazio sam da se odmorim i ispavam. Da se ismijem.

Oni su prevladali strah. I nigde se bolje nisam osećao.

A u haustoru solitera jedan iz Vrlike, to vam je u Kninskoj krajini, otvorio kafanu u kojoj sam po čitave dane sedio.

Terasu ogradio džakovima s peskom.

"Đe si, brate, našao ovde da otvoriš kafanu?“, pitao sam ga.

"Kako đe? Nema finansijske. Čitavog života držim kafane i stalno strah od finansijske. Ovde, brate, nema STRAHA.“