Vesti
05.07.2023. 02:10
Život
04.10.2023. 22:00
Đoko Kesić
SPC - Vasilije Krestić
Genocid nad Srbima u NDH: Polemika nikom od koristi
Već poodavno svaka polemika, u parlamentu, u TV emisijama i političkim sučeljavanjima u drugim medijima, je opasna i što je najgore – besmislena i opasna. U taj kontekst stavljamo i polemiku između Svetog arhijerejskog sinoda Srpske pravoslavne crkve i akademika Vasilija Krestića. I to o žrtvama genocida nad Srbima u NDH!?
Sve je počelo 2019. godine kada je poveća grupa srpskih intelektualaca, među njima dvadesetak članova SANU, potpisala Apel za odbranu žrtava genocida u NDH, u kojem je tražila od Sinoda da smeni vladiku pakračko-slavonskog Jovana Ćulibrka sa funkcije predsednika Upravnog odbora Muzeja žrtava genocida, koji je na tribini kluba “Privrednik“ u Zagrebu javno govorio o tome da postoji projekat uvećavanja broja žrtava u Jasenovcu.
Sinod SPC odgovorio je na ove zahteve 14. septembra ove godine, gde iznenađujuće “novim“ jezikom govori o potpisnicima Apela, a posebno o akademiku Vasiliju Krestiću. Na to je istoričar Krestić odgovorio teškim optužbama na adresu Sinoda. Gospodin Krestić podseća da se, sa grupom akademika, pre godinu i nešto sreo sa njegovom svetosti, patrijarhom SPC gospodinom Porfirijem.
Krestićevo pismo je, inače, objavljeno na portalu autograf.hr.
Cela priča ima opor ukus, svađamo se nad žrtvama genocida u Jasenovcu, pa oko čega se možemo složiti?
Sveti arhijerejski Sinod SPC 14. septembra 2023. godine izdaje saopštenje “povodom revizionističke kampanje o broju žrtava koncentracionog logora smrti Jasenovac“, podsećajući na medijsku kampanju koju je pokrenuo jedan sarajevski portal pod naslovom “Mit o 700.000 Srba ubijenih u Jasenovcu ruši upravo Srpska pravoslavna crkva“, a koju su “oberučke prihvatili glasila u Hrvatskoj, u tzv. Federaciji BiH i delom u Crnoj Gori, kao i nezaobilazna beogradska CNN affiliate grupa s trabantima…“
“Njihov trijumf je samoopsena, zbog toga SPC u potpunosti i bez ostatka, kao nenaučnu, protivnu istorijskoj istini, odbacuje izjavu koja je svojevremeno pokrenula danas aktuelnu medijsku kampanju, ali i sve druge slične izjave koje, ma od koga poticale, relativizuju genocid izvršen u NDH, istorijsku istinu da je nad srpskim pravoslavnim narodom u NDH, kao i nad našom braćom Jevrejima i Ciganima, počinjen genocid ne može poreći nikakva laž, ma ko je izgovorio, natežući se silogizmima i klevetajući sopstveni narod i njegove države Srbiju i Republiku Srpsku...
U ovom kontekstu se mora istaći da je Sveti Arhijerejski Sinod, čim je preosvećeni episkop pakračko-slavonski Jovan pre više godina izneo svoju privatnu opasku o broju jasenovačkih žrtava, Sveti Arhijerejski Sinod mu je zvanično oduzeo pravo da se u javnosti oglašava po tom pitanju, znajući unapred da će svi dežurni napadači na SPC i na srpski narod, kako oni iz tzv. regiona tako i oni iz same Srbije, izvršiti zamenu teza i usamljeno lično mišljenje prikazati kao stav same Crkve. Tako smo došli do paradoksalne situacije da oni klasični licemeri prividno osuđuju stav koji i sami dele – ili ga, štaviše, zastupaju u još radikalnijem obliku – i ’brane’ tradicionalni stav vrsnih predstavnika istorijske nauke, kod nas i u svetu.
Njima su se nehotice, nesmotreno i nerazborito, priključili pojedini ugledni srpski intelektualci i dali sebi pravo da drže moralističke lekcije i izriču presude patrijarhu srpskom, Sinodu i Saboru Srpske Pravoslavne crkve, sve u ime svetosavskog patriotizma, koji inače obično ne razumeju u crkveno-pravoslavnom, već u sekularno-političkom ključu.
Posebno je žalostan primer jednog uglednog i zaista zaslužnog akademika koji nije osetio potrebu da se javno osvrne na ponovljene izjave prethodnog predsednika SANU da su Kosovo i Metohija izgubljena stvar i da od njih treba dići ruke, ali se zato revnosno bavi temom broja jasenovačkih žrtava, što je u redu, ali uz insinuaciju da Srpska pravoslavna crkva institucionalno stoji iza inkrimisane izjave jednog od njenih episkopa, što nije u redu.
Ovde treba, poštenja radi, dodati da se pomenuti episkop svih ovih godina doslovno držao sinodske odluke, dok ne treba trošiti reči o ’poštenju’ sarajevskog portala koji je relativno davnu izjavu prikazao kao datu u naše dane. Naša Crkva je vekovna budna čuvarka autentičnog istorijskog narodnog pamćenja, osobito pak večnog spomena svetih mučenika i ispovednika i stradalnika ’za krst časni i slobodu zlatnu’. Uz to, ona je po pravdi i pravu i najveća žrtva svakog progona i pogroma. Zato je, smatramo, u najmanju ruku neumesno nju prozivati ili od nje tražiti da se pravda pred samopostavljenim cenzurama, tribunalima i inkvizicijama medijskim i inim. Otkako postoji, nije izdala sebe, nije izdala Hrista i njegovo Jevanđelje, a uvereni smo da neće ni ubuduće.
Stav je Svetog Arhijerejskog Sinoda da se utvrđivanjem istorijskih činjenica bavi istorijska nauka, zajedno sa drugim potrebnim naučnim disciplinama, a da sveštenici treba da se mole Gospodu za sve nevine žrtve, srpske i nesrpske, da se mole da se sistematsko višegodišnje masovno ubijanje nevinih ljudi, muškaraca, žena i dece više nikada i nigde ne ponovi, kao i da se neguje hrišćanska kultura sećanja. Sveti Arhijerejski Sinod skreće pažnju na to da je istorijski revizionizam, u našem slučaju višestruko umanjivanje broja ustaških žrtava, samo deo projektovanog sveobuhvatnog, globalnog procesa čiji kreatori revidiraju i nameravaju da unište sve vrednosti ljudske civilizacije – naciju, porodicu, veru u Boga, roditeljstvo, polove, pa tako i pojam o hrišćanskim svetim mučenicima…
Sveti arhijerejski Sinod podseća na jednostavnu konstataciju da onaj ko kontroliše sadašnjost kontroliše i prošlost, dok onaj ko kontroliše prošlost kontroliše i budućnost, te najodgovornijim činiocima postavlja pitanje: ko zaista u savremenoj Srbiji kontroliše sadašnjost?...
Sveti Arhijerejski Sinod ukazuje na to da se u istorijskom revizionizmu najbrže prepoznaju posledice nameravane opšte satanske travestije jer se broj žrtava višestruko umanjuje kako bi predstavnici ’vrlog novog sveta’ masovne ubice, vinovnike genocida, najpre abolirali, a potom im docrtali oreol heroja, da bi im naposletku zamenili mesta sa žrtvama. Tako u medijskim kampanjama poput ove aktuelne crno postaje belo, sa neverovatnom lakoćom dobro i zlo menjaju mesta, a laž se nameće kao ultimativna istina.
Stoga Sveti Sinod sa velikim žaljenjem ukazuje i na veoma tragičnu činjenicu da se pojedinci srpskog roda i, nadamo se, pravoslavne vere javno odriču svetih mučenika, poričući njihovo postojanje, život u vernosti Hristu Gospodu, zbog koga su oni i zadobili mučenički venac, a Crkva Hristova u srpskom narodu stekla nemerljivi moralni i duhovni kapital. Sveti Arhijerejski Sinod poziva sve i svakog na kolenopreklonu molitvu jasenovačkim svetim mučenicima, postradalim samo zato što su bili Srbi i pravoslavni hrišćani, a predvodnike suštinski bogohulnog revizionizma poziva na pokajanje i rađanje plodova pokajanja, javnim odricanjem od datih izjava.
U isto vreme, Sveti Arhijerejski Sinod podseća na činjenicu da logor smrti Jasenovac jeste bio najmasovnije gubilište, ali i da na teritoriji satelitske nacističke NDH gotovo da nije bilo grada ili sela u kojem nije bilo masovnih zločina nad pravoslavnim Srbima, u kojem nije počinjen magnum crimen, genocid nad srpskim narodom, kao i nad Jevrejima i Romima. Sveti Arhijerejski Sinod stoga ističe da je Jasenovac, sa tamošnjim manastirom Svetog Jovana Krstitelja, danas izuzetno svetilište u našoj Crkvi, mesto molitve, mesto na kome sveti mučenici jasenovački pozivaju, između ostalog, sve na pokajanje i na istinsko pomirenje dvaju hrišćanskih naroda, pravoslavnog srpskog i rimokatoličkog hrvatskog“, piše u saopštenju Sinod SPC.
Akademik Vasilije Krestić u svom polemičkom pismu, posle saopštenja Sinoda SPC, podseća na pomenuti razgovor s patrijarhom Porfirijem – pokazao je “da smo Njegova svetost i ja, u vezi s oba pitanja o kojima smo raspravljali, na sasvim suprotnim pozicijama“.
“Patrijarh nije bio spreman da smeni vladiku Jovana s položaja na koji ga je postavila Crkva u Muzeju žrtava genocida, koji u nekoliko poslednjih godina, od kada je Muzej pod kontrolom pakračkog vladike, uporno radi na smanjivanju broja srpskih žrtava u čitavoj NDH i u Jasenovcu. Posle toga usudio sam se da i o blagonaklonom patrijarhovom stavu prema vladiki Jovanu i o zalaganju Njegove svetosti da se molimo za duše srpskih ubica obavestim našu javnost. Time sam se zamerio Njegovoj svetosti, pa je on na sednici Sinoda održanoj 14. ovog meseca pokazao da je spremniji da oprosti zlodela ustaškim ubicama nego meni, koji sam se usudio da javno izrazim svoje neslaganje s njegovim stavovima, mišljenjima i preporukama...“
Vesti
05.08.2023. 00:00
Gradiće se dva memorijalna centra jasenovačkim žrtvama
Sinod SPC saopštio je da neće smeniti vladiku pakračkog Jovana sa položaja predsednika Upravnog odbora Muzeja žrtava genocida, ali je takođe ocenio da je njegova izjava o broju srpskih žrtava “potpuno netačna i krajnje štetna“.
“Sve koji su se s puno poštovanja i uvažavanja i pre nekoliko godina i u najnovije vreme obraćali Svetom arhijerejskom sinodu Srpske pravoslavne Crkve i Njegovoj svetosti molbom da zbog neprimerenih izjava o broju žrtava u počinjenom genocidu u NDH i Jasenovcu, kao i o kardinalu Alojziju Stepincu smeni pakračkog vladiku Jovana s položaja predsednika Upravnog odbora Muzeja žrtava genocida, Sinod je proglasio ’klasičnim licemerima’.
Kao jedan od tih ne običnih, nego ’klasičnih licemera’ koji ne samo kao pripadnik pravoslavne vere već i profesionalno kao istoričar dobro poznaje višeznačnu ulogu Srpske pravoslavne crkve tokom njene mnogovekovne prošlosti, želim da naglasim da veoma poštujem tu našu instituciju, a da njene predstavnike vrednujem po zaslugama“, piše akademik Krestić i nastavlja:
“Uvek sam želeo i danas želim da naša Crkva u svakom pogledu napreduje, da bude u svemu uzorna, da na najbolji način služi i Bogu i narodu. Zbog toga sam, kad primetim da u njoj nešto nije kako valja, spreman na to da u granicama svojih skromnih znanja, s najboljim namerama, ne želeći nikoga da uvredim i povredim, skrenem pažnju i javno se oglasim da kažem šta nije dobro, ko, kako i čime urušava njen ugled. Zbog takve moje osobine postao sam, po oceni Sinoda, ’žalostan primer’. Sinod je jednostavno, s pozicija koje ima, ne mnogo racionalno i objektivno, poveću grupu intelektualaca, iza kojih stoji masa vernika, koja mu se snishodljivo i s puno poštovanja obraćala, diskvalifikovao, i označio kao neznalice.
Sinod se svojim ponašanjem izolovao od vernika. Mišljenja vernika njega ne zanimaju. Od njih on traži da budu beslovesni poslušnici. Ignoriše njihove molbe. Na njih ne odgovara. Ne odaziva se čak ni na dopise Srpske akademije nauka i umetnosti koji se tiču problema falsifikovanja istorije. Takvim svojim stavom od naroda otuđeni Sinod stvorio je masu nezadovoljnika koju je nazvao ’klasičnim licemerima’.
Među tim intelektualcima, ’klasičnim licemerima’, ja sam, po oceni Sinoda, ’posebno žalostan primer’. Takav sam postao iz sledećeg razloga. Pre godinu dana imao sam čast da s nekoliko kolega budem primljen kod patrijarha. Tom prilikom bilo je reči o smeni vladike pakračkog s položaja predsednika Upravnog odbora Muzeja žrtava genocida i o patrijarhovom zalaganju za to da se mi, pravoslavni Srbi, molimo i za duše naših ubica – ustaša, pošto oni, po njegovom sudu, i nisu Hrvati jer su se svojim zločinima isključili iz hrvatskog nacionalnog korpusa.
Taj razgovor nije urodio nikakvim plodom, ali je pokazao da smo Njegova svetost i ja, u vezi s oba pitanja o kojima smo raspravljali, na sasvim suprotnim pozicijama. Patrijarh nije bio spreman da smeni vladiku Jovana s položaja na koji ga je postavila Crkva u Muzeju žrtava genocida, koji u nekoliko poslednjih godina, od kada je Muzej pod kontrolom pakračkog vladike, uporno radi na smanjivanju broja srpskih žrtava u čitavoj NDH i u Jasenovcu.
Posle toga usudio sam se da i o blagonaklonom patrijarhovom stavu prema vladiki Jovanu i o zalaganju Njegove svetosti da se molimo za duše srpskih ubica obavestim našu javnost. Time sam se zamerio Njegovoj svetosti, pa je on na sednici Sinoda održanoj 14. ovog meseca pokazao da je spremniji da oprosti zlodela ustaškim ubicama nego meni, koji sam se usudio da javno izrazim svoje neslaganje s njegovim stavovima, mišljenjima i preporukama… Sinod uopšte nije razmatrao izjavu vladike Jovana o Alojziju Stepincu i njegovo upozorenje Srbima da budu obazrivi prema kardinalu kada o njemu budu izricali sudove. Koliko je netačna i krajnje štetna izjava vladike Jovana o broju srpskih žrtava toliko je netačno i štetno i to upozorenje o Stepincu. Ono dokazuje da vladika Jovan i u tom slučaju radi ne samo protiv interesa srpskog naroda već i na štetu istorijskih istina“, piše između ostalog akademik Vasilije Krestić.
Nedeljnik “Ekspres“ vraća se ovoj polemici s namerom da razjasni – šta po mišljenju uvaženih srpskih istoričara valja činiti po pitanju jedinstva u slučaju jasenovačkih žrtava, kako doći do konačne istine o njihovom broju. Podsećamo da je Državna komisija Hrvatske 1946. godine saopštila da je broj žrtava u Jasenovcu iznosio od 600.000 do 700.000.
Sa sličnom brojkom u javnost je izašla i Savezna državna komisija kojom je rukovodio Edvard Kardelj. A Hitlerov general Edmund Glez fon Horstenau, nemački vojni izaslanik u NDH 1941–1944. u memoarima tvrdi da je u Jasenovcu ubijeno oko 750.000 Srba, Jevreja i Cigana. Kako su neki naši istoričari došli do brojke od 120.000 žrtava genocida nad Srbima u NDH?
Većina naših sagovornika je mišljenja da slični “nesporazumi“ ne rešavaju primarne zadatke i crkve i nacije te podsećaju da belodana isključivost obeju strana samo upućuje na nove polemike. Razgovarali smo sa našim poznatim istoričarima akademikom Ljubodragom Dimićem i profesorima Miletom Bjelajcem i Predragom Markovićem. Oni se slažu da je rad svih institucija u zemlji podložan odmerenim javnim kritikama, a nikako teškim rečima začinjenim bogohulnom krivnjom.
Naši sagovornici smatraju da bi se fokus nauke morao usmeriti ka konačnom utvrđenju broja žrtava, ne samo u Jasenovcu, nego u Drugom svetskom ratu i NDH posebno.
Istoričar Predrag Marković upozorava da se mora pažljivo baratati pojmom “da se SPC praktično odrekla vere“, kao što i Sinod mora obratiti pažnju kada se koristi rečnikom neprimerenim u komunikaciji sa drugačijim mišljenjima. Profesor Marković dodaje da je važno da se istraži broj žrtava u Jasenovcu, ali i da s velikom pažnjom treba istražiti popis Srba u Hrvatskoj 1948. godine, i da li je taj popis adekvatna mera stvarnosti.
Istoričar Mile Bjelajac kaže da je patrijarhov poziv na molitvu i za duše zločinaca poruka koja priliči hrišćanstvu, pa podseća da je patrijarh Pavle nešto slično učinio sa šiptarskim zločinima na KiM, kad je rekao “budimo ljudi“. Gospodin Bjelajac, uz “objašnjenja“ nekih svojih kolega da prihvataju samo žrtve koje su beležile ustaše, kaže – ja nijedan sličan dokument nisam video.
Sa njim se slaže i akademik Ljubodrag Dimić, koji ponavlja da ih ni on nikad nije video.
“Oni kažu da nije moglo biti više od 120.000 poimenice. Ali u taj broj nisu ušli oni koje su ustaše poterale iz sela i pobile ih na prvom potoku, oni nisu ušli u taj famozni broj. Drugo, smatram veoma važnim – ako gledamo demografski gubitak na prostorima bivše Jugoslavije, neki demografi procenjuju da je u Drugom svetskom ratu stradalo do dva miliona i 200.000, ne milion i 700.000. Prema tome, to je tema kojoj treba ozbiljno da se priđe. Imamo primer Jevreja, oni kažu da ih je stradalo šest miliona. Oni od te brojke ne odustaju, iako su popisali 2,2 ili 2,3 ili 2,7 miliona.
A mi nismo utvrdili konačnu brojku stradalih ni u bombardovanju 1999. godine. To je neoprostiv nemar, nedopustiv. To važi i za žrtve Drugog svetskog rata. Mi ne znamo koliko je stanovništva i živelo u Kraljevini Jugoslaviji. Imali smo dva popisa u Kraljevini Jugoslaviji 1921–1931. godine, onaj iz 1941. godine nije održan, počeo je rat. Koliko se godišnje rađalo, umiralo... Postoje procene koje su krajnje varljive, nesigurne koliko je tu stanovnika živelo. Postoje procene koliko su iz NDH proterali, koliko su likvidirali, koliko je preteklo, koliko se iselilo. Mi smo pre neku godinu saznali da je Stepinac, kada su njega i hrvatsko rukovodstvo pritegli Nemci da iseli Slovence iz okoline Maribora da bi se u Maribor i okolinu naselili Nemci, došao na ideju – pa onda vi iselite odavde Srbe pa naselite Slovence – a Srbe, ono, iseli, pobi, prekrsti...
Pazite, Hrvati sada spasavaju Stepinca. On je referisao, da li 1942. godine – 1943. godine, i u Vatikanu izneo stravične podatke. Mi smo te izveštaje našli u dokumentima Državne komisije. Hrvati sada kažu da to nije tačno, to je falsifikat. Hoću da vam kažem, sve je to za zaludne da iznose brojke i da tvrde jedno ili drugo. Mislim da je tu najbliži istini onaj koji kaže – daj, stani da podvučemo crtu. Mi smo to pokušali sa Hrvatima, to je papa shvatio, međutim, tu se stalo. Papa je to shvatio i on je to i želeo.“
Šta je konkretno papa Franja tražio?
“On je tražio da ta Međudržavna komisija radi, maltene da ne prestane sa radom, da saopštava rezultate itd. Omogućio je da se istražuje u Vatikanu. Ali uprkos svemu, moguće je temeljnim istraživanjem na duži rok doći do validnih podataka o broju žrtava genocida u NDH... Pazite, mi nismo popisali ljude koji su došli ovde iz kog su sela došli, ko im je bio komšija. Da li je komšija preživeo, nije preživeo... Šta je s njim? Gde je on, možda u nekom drugom selu ili je ostao u Hrvatskoj. Od tih priča, može da se negde sačuva da se traži. To zahteva ozbiljno istraživanje, treba neko da uloži da se krene u intervjuisanje, da se krene u upisivanje, da se pamte imena, prezimena. I to što je ostalo, plus dokumenti. I plus nešto što nikada nećemo rekonstruisati.
Neke kolege pominju popis iz 1948. godine i zaključili su kako u Hrvatskoj nije stradao enorman broj Srba u NDH. Zaboravljaju da su Srbi odmah s proleća shvatili šta je Pavelićeva namera pa su žene, deca i stariji pobegli u BiH i Srbiju, a odrasli muškarci u partizane i u manjem broju u četnike. Tu su bili ti kninski četnički odredi koji su spasavali egzistenciju tog naroda. Mnogo više Srba iz BiH, naročito iz Bosanske Krajine, ubijeno je u jasenovačkim logorima. Od Potkozarja do Kupresa, iz dolina Une i Sane, šire okoline Banjaluke, do Hercegovine...
Na popisu iz 1948. Srba u Hrvatskoj bilo je – da zaokružimo brojke – milion. A na popisu iz 1931. godine bilo ih je, na primer, 800.000. Znači, 200.000 je nestalo. Gde su? Gde su rođeni. To su bile porodice sa šest-sedam članova, mnogočlane porodice. Što je naučno legitimno. Mi istoričari koji smo se time bavili, nažalost, matematiku ne znamo. Ali, ako država želi da to istražimo do kraja, morali bismo da napravimo ozbiljne istraživačke timove – da uđu istoričari, da uđu demografi, treba da uđu geografi, lekari i još neki, i na kraju krajeva i psihijatri. Ovo je ludilo, ratno i poratno, i to prikrivanje istine, umivanje zločina, i to je deo mentalnog nacionalnog poremećaja“, zaključuje akademik Ljubodrag Dimić.
Život
15.06.2022. 14:27
"Jasenovac i Stepinac su hrvatska frustracija"
Komentari
