SREĆO MOJA, PREĐI NA DRUGOGA: Šta je to što Srbe čini nesrećnim?

Izreka koju su naši stari umeli često da ponavljaju kaže - Budi skroman i bićeš srećan. Da li je skromnost u Srba nestala ili je u pitanju drugačije shvatanje pojmova sreće i zadovoljstva, tek Srbija se u ovogodišnjem izveštaju o sreći koji svake godine radi Mreža Ujedinjenih nacija za rešenja održivog razvoja, našla na 70. mestu, odnosno negde u zlatnoj sredini.

Bolje su, međutim, rangirani Slovenija i Kosovo, dok su se iza Srbije našle Hrvatska, Crna Gora i Bosna i Hercegovina.
Ruku na srce, to je bolje nego što je bilo prethodnih godina. Može da raduje i to što je napredak konstantan, osim što je prethodne godine zabeležen pad od pet mesta (sa 73. u 2017. na 78. u 2018. godini). Značajno je ipak to da je pre samo šest godina Srbija u „Izveštaju o sreći u svetu", kako se naziva ovaj dokument (World Happiness Report), bila na 105. mestu, od 156 država obuhvaćenih istraživanjem.

Jedno drugo istraživanje, koje je takođe pre šest godina radio Institut "Eart" američkog Univerziteta Kolumbija, među 156 zemalja Srbija bila na 149. mestu po ukupnom doživljaju trenutne sreće, i ujedno je bila najtužnija evropska zemlja.

U oba istraživanja korišćeni su manje-više slični kriterijumi. Pokazatelji na osnovu kojih su sreću država merili u Ujedinjenim nacijama su bruto domaći proizvod, društvena podrška, očekivano trajanje života u zdravlju, društvene slobode, velikodušnost i odsustvo korupcije.

Američki istraživači uzeli su za parametre spoljne i unutrašnje kriterijume. U prve spadaju: dohodak, posao, briga koju pokazuje zajednica i vlast prema građanima, sistem vrednosti i religija.

U lične spadaju: duševno i fizičko zdravlje, porodica kao podrška, obrazovanje (više obrazovanje podrazumeva najčešće i bolji standard), pol i godište.

Pročitajte još: Živimo li u predzombijevsko vreme?

Ono što je, međutim, za oba istraživanja zajedničko, jeste da su među najsrećnijim zemljama bile skandinavske države. Tako je, na primer, Finska već drugu godinu zaredom na čelu liste UN liste najsrećnijih zemalja.

U prvih pet najsrećnijih, pored Finaca, ušli su i Danci, Norvežani, Islanđani, kao i Holanđani.

Ovakva istraživanja, naravno, uvek pogoduju onima koji zastupaju mišljenje kako „nama Srbima nikad ništa ne valja", kako je „kod drugih uvek sve bolje", a vole da finiširaju ocenom kako su „Srbi rođeni luzeri".

Stručnjaci, sociolozi, odbacuju ovakvu vrstu generalizacije, kao što su skeptični i prema pomenutim istraživanjima, koja često predstavljaju samo zabavu za medije i lake letnje teme.
"To spada u kompleks pitanja koji je vezan za teoriju o tome da narodi imaju karakter i da su ovakvi ili onakvi, večiti nezadovoljnici ili srećni kao Južnoamerikanci iako žive u jadu i bedi. Te Balkanci su takvi, Srbi onakvi, Crnogorci su lenji... Ta vrsta uopštavanja nije dovoljno naučno zasnovana i teško se može braniti. Toj vrsti karakterizacije naroda slična su i ta pitanja o osećanju sreće ili stalnog zadovoljstva ili nezadovoljstva. To je jedan od onih fenomena koji je teško vezati za društvene grupe", kaže za "Ekspres" sociolog Srećko Mihajlović.

Pitanje sreće, nesreće, zadovoljstva i nezadovoljstva je, primećuje on, individualna stvar koju pojedinac doživljava na specifičan način, "zavisno od pripadnosti određenim društvenim slojevima, mesta u društvenoj hijerarhiji i procene o budućnosti i svoje i svoje dece".

Kada se, kako kaže Mihajlović, tako izuzetno složeno pitanje redukuje na pitanje osećanja sreće i nesreće, onda dođemo do nečega što nije dovoljno naučno verifikovano, nije „udenuto u određene teorijske koncepte".

"To je atrakcija za medije, bez obzira na to što ta istraživanja sprovode veoma ozbiljne institucije koje u traganju za nekim zajedničkim imeniteljem naroda, nacija, država ulaze i u takva pojednostavljenja kao što je ovo o kojem je reč", kaže sagovornik "Ekspresa".

A da je pitanje sreće i zadovoljstva individualno i da često nema veze sa rezultatima istraživanja pokazuje upravo slučaj Finske, jer građani ove nordijske zemlje nisu pokazali visok nivo saglasnosti sa ocenom po kojoj su oni najsrećniji.

O tome je za BBC govorio i Majk Viking, direktor Instituta "Happiness Research", navodeći kako su „Finci, ali i ostali nordijski narodi po prirodi introvertni, teško pokazuju emocije, kako lepe, tako i one tužne".

"Po tim odlikama, oni su sušta suprotnost, recimo, Latinoamerikancima, koji imaju burnije reakcije", kaže Viking.
Profesor Univerziteta Britanske Kolumbije Džon Halivel i kourednik Svetskog izveštaja o sreći, objašnjava da u ovom istraživanju nije reč samo o emociji sreće, već se ova analiza više odnosi na zadovoljstvo usled kvalitetnog života i uređenog sistema.

"Bruto domaći dohodak po glavi stanovnika doprinosi kvalitetu života i produžava životni vek. Ali produžavaju ga i saznanje da brinete o nekome, da znate da ima ko da vam pomogne, i slobodu da donosite odluke. Dakle, ovde je reč o poverenju i velikodušnosti, a Finska se visoko rangira po ovim kriterijumima", kaže Halivel.

Zaista, Finska jeste karakteristična po oštroj klimi i nedostatku sunca, ali je zato, recimo, u svetskom vrhu po kvalitetu obrazovanja. Učenici imaju besplatne obroke, udžbenike, socijalno i zdravstveno osiguranje. Plaćena su im i kampovanja, izleti i pozorišta.

Nemaju testove i domaće zadatke do 16. godine. Tek tada polažu i prvi standardizovani test. Po znanju su među najboljima u svetu.

Čitavo društvo podređeno je potrebama ljudi, od škola i univerziteta, besplatnog zdravstva do transporta. I sve, očigledno, funkcioniše vrlo dobro.

Građanima su dostupne sve službe i usluge, koje su prilagođene njihovim obavezama. Za decu čiji roditelji rade obezbeđeni su dnevni boravci, gradovi su puni parkova i brda za skijanje i sankanje, pa deca zaista mogu da uživaju.

"Nordijske zemlje drže vođstvo, jer rade na tome. Ljudi u tim zemljama veruju u svoje vlade i njihov sistem socijalne zaštite je, za razliku od drugih delova sveta, izuzetno jak", objasnio je svojevremeno ovaj fenomen Džefri Saks, direktor Mreže Ujedinjenih nacija za održivi razvoj.

NAJSREĆNIJI NAJNESREĆNIJI

Finska Južni Sudan
Danska Centralnoafrička Republika
Norveška Avganistan
Island Tanzanija
Holandija Ruanda
*World Happiness Report 2019.

I zaista, ako pogledamo te parametre i uporedimo stanje u Srbiji i Finskoj, neće nam biti teško da zaključimo kako građani ove severnoevropske države imaju više razloga da budu srećni.

Procenjuje se da će njihov BDP po glavi stanovnika u 2019. godini da bude oko 42.900 dolara. U Srbiji je 2018. BDP "per capita" dostigao svoj maksimum u poslednjih 25 godina od 6.880,50 dolara, što je ipak mnogo bolje od onih tragičnih 3.150,46 dolara iz rekordno negativne 1999. godine. Tragično jeste što je i 20 godina kasnije proizvod po glavi stanovnika i dalje veoma nizak.

Očekivano trajanje života u zdravlju kod Finaca iznosi 71 godinu, dok je u Srbiji skoro četiri godine kraći.
Prednost je kod Finaca ogromna i kada poredimo vrednosti indeksa percepcije korupcije, koji svake godine donosi organizacija "Transparensi internešenel". U prošloj godini Finska je imala indeks 85/100 i delila je prva tri mesta sa Švedskom i Švajcarskom, kao državama sa najnižim nivoom korupcije.

Srbija se i u ovoj kategoriji našla pri donjoj polovini lestvice, na 87. mestu, od 180 država, sa indeksom 39/100 u društvu sa Kinom, Mongolijom, Tajlandom, Makedonijom, Albanijom...

Školski sistemi Srbije i Finske nisu za poređenje. Kod nas deca su već od prvog razreda preopterećena gradivom i domaćim zadacima, ishrana nije besplatna, a pravo na besplatne udžbenike imaju samo određene kategorije učenika.
Škole su često pretrpane, pa nemaju mogućnost da u produženi boravak prime svu decu. A to onda tera roditelje da se snalaze kako znaju i umeju - bilo da plaćaju privatni boravak ili da izlaze ranije s posla, bilo da angažuju plaćene dadilje ako ne funkcioniše baka servis.

Ekskurzije i izleti su posebna priča jer, u slučajevima kada iz njih ne stoji škola, najčešće služe samo da bi se profesori, nezadovoljni svojim platama, ugradili za dnevnicu koja ide i do 700 dinara po detetu.

Nije ništa bolja situacija ni u obdaništima gde su liste čekanja tolike da bi se moglo napuniti tri puta više vrtića nego što ih ima. A ona deca koju roditelji ipak uspeju da upišu u državni vrtić, često su u grupama u kojima ih je ponekad i do 40.

Moglo bi se tako ređati unedogled, što bi onda moglo da pruži argument onima koji misle kako je Srbima uvek bolje nešto tuđe.

Srećko Mihajlović, međutim, ipak uzvraća da ne vidi kakve veze ima BDP po glavi stanovnika sa osećajem sreće ili pak sa indeksom percepcije korupcije.

"Pojedinac živi izvan tih kategorija kojima se takva vrsta sintetičkih pokazatelja služi. To je nešto što je izvan svakodnevnog vidokruga prosečnog čoveka bilo da je on Finac ili Srbin. Čujte, da neko može da bude srećan zbog BDP-a?! Može da bude zadovoljan visinom svoje plate, pogotovo ako je nezarađena. Ali da bude zadovoljan nacionalnim dohotkom i tako nekim opštim kategorijama, to su iluzije i atrakcija za letnju žegu", izričit je Mihajlović.

Pa ipak, ima istine u tome da nekad više volimo da bacimo pogled u komšijsko dvorište nego da vidimo šta je u našoj avliji. Da li i to može da utiče na "nezadovoljstvo"?

"To je činjenica, ali koja je zasnovana na nekoj potrebi da se zameriš drugima, da bi odredio svoje mesto na nekoj skali u hijerarhiji. Kad čovek posmatra samog sebe, ne može da kaže da je ovako ili onako. Tek u poređenju sa drugima može da vidi da li je ispod, iznad ili na istom nivou sa nekim drugim, da li mu je plata velika ili mala...", kaže Mihajlović.

Potreba sa tom vrstom poređenja prisutna je, kako kaže, kod svih naroda. Upozorava da nije dobra ta vrsta uopštavanja kada se iz toga izvuče karakteristika jednog naroda, pa se kaže kako su Srbi takvi da uvek vide višak sreće kod komšije, da je ta trava tamo zelenija ili pak obratno žele da komšiji crkne krava.

"To nije dobro i ta vrsta uopštavanja nije upotrebljiva u nauci. Ali za svakodnevicu, medije i kafanske razgovore to je zgodna odokativna ocena", kaže Mihajlović.

Posebno mesto moglo bi se posvetiti i fenomenu obeležavanja poraza (Kosovo, "Oluja"...), što kod mnogih stvara sliku o gubitničkom narodu, i Srbima koji su rođeni luzeri.

Mihajlović tu priču već prebacuje na polje politike koje nema veze ni sa osećanjima sreće i zadovoljstva. To je, kako kaže, sastavni deo ideologije vladajućih grupa ljudi ili onih koji nastoje da to budu, jer „u prošlosti traže ono što ne možemo da imamo danas, a pogotovo ne možemo da imamo sutra".

"Mi se odnosimo prema tom porazu, ili šta je već bilo na Kosovu, kao prema nečemu što se maže na hleb. I to je ono što hoće da nas ubedi svaka vladajuća elita, da se to može namazati na hleb i da će nas to zasititi. Onog trenutka kad poverujemo da se to maže na hleb, dobijamo devedesete godine, ratove, više od 100.000 mrtvih na prostoru bivše Jugoslavije... Jer je prošlost oživljena, uveli smo je u sadašnjost i pokušavamo da je ugradimo u budućnost. To je suludi pokušaj koji se opet ne može pripisati pojedincu. Ali, bogami, mogu se identifikovati pripadnici političke i intelektualne elite koji su „vrlo zaslužni" za taj koncept oživljavanja prošlosti na jedna veoma pogrešan i poguban način", kaže Mihajlović.

On dodaje i kako Srbiju to vraćanje i oživljavanje prošlosti previše košta - u životima, u odsustvu dobrog života, u tome što masovno beže ljudi iz zemlje...

"Mi 30 godina posle tih devedesetih ne možemo da savladamo posledice iz prvih 10 godina od tih 30 godina. Pitanje je da li je Srbija dostigla onaj nivo razvoja i standarda koji je bio uoči devedesetih ili još pokušavamo da ga dosegnemo", dodaje naš sagovornik.

Ima, nažalost, onih koji su spremni da kupe tu priču iz prošlosti, naročito ako se o njoj udara na sva zvona - kroz sistem obrazovanja, štampu, televiziju...

"Ako je to deo svakodnevice, onda počinjete da verujete da je tako kao što se priča", kaže Mihajlović.

Ništa bolje ne bi bilo, smatra on, ni ako bi se u prvi plan gurali svetli primeri iz prošlosti jer, kako kaže, "ta vrsta vađevine, bilo u porazima bilo u pobedama, ne koristi ničemu".

"U se i u svoje kljuse i iz ovog trenutaka i ovog mesta da vidimo koliko možemo da doskočimo i gde ćemo doskočiti. Prošlost ostavimo istoričarima. Ali mi živimo na prostoru gde je to nemoguća misija, jer se u svakom trenutku nađe neko ko će da oživi prošlost i da vraća neke dugove ili da zadužuje nove kredite. To nas vodi iz sukoba u sukob", uveren je Mihajlović.

Takav stav onda, primećuje, neminovno utiče i na traganje za dobrim političkim opcijama, za dobrim rešenjima i putevima u budućnost. Radimo, zapravo, sami protiv sebe.

"Ali to je već uobičajeno kod nas. U ovoj političkoj situaciji gde imamo stvarni ili izmišljeni sukob između SNS i opozicije, može se slobodno tvrditi da ne može niko da uradi više protiv SNS-a od njega samog i obratno. Niko ne može više da učini protiv opozicije koliko ona može sama protiv sebe", zaključuje Mihajlović.