Verovanja i običaji

Danas je Sveta Ksenija, koja privlači ljubav, sreću i uspeh

Jedna je od najpoštovanijih ruskih svetiteljki. Njene mošti i grob nalaze se u Petrogradu, u maloj kapeli na Smolenskom groblju.

Praznik posvećen Svetoj Kseniji Petrogradskoj proslavlja se 6. februara.

Osim ruskog naroda, nju slave i poštuju pravoslavni vernici i u drugim zemljama, a mole joj se za uspeh na poslu, za mir i zdravlje u domu, za zaštitu porodice, sreću u ljubavi.

Blažena Ksenija je rođena između 1719. i 1730. godine i svoj spasonosni podvig nosila je u Petrogradu (sadašnji Sankt-Peterburg). Ksenijin muž, Andrej Fjodorovič Petrov, bio je pojac dvorskog hora. Ništa nije poznato o detinjstvu i mladosti Blažene Ksenije, a narodno sećanje je sačuvalo samo to što je vezano za sam početak njenog jurodivog podviga – iznenadna smrt muža koji je umro bez hrišćanskog pokajanja.

Potresena tim strašnim događajem, dvadesetšestogodišnja udovica je odlučila da otpočne najteži hrišćanski podvig – da se pravi bezumna, kako bi, prinevši ono najdragocenije u čoveku – razum, umolila Stvoritelja za pomilovanje iznenadno preminulog supruga, piše na sajtu Srpske pravoslavne crkve.

Kada je na dan pogreba svog muža Ksenija obukla njegovu odeću i tako odevena krenula u pogrebnu povorku, rodbina i njeni prijatelji su pomislili da joj je smrt Andreja Fjodoroviča pomračila razum. Svi su se bili veoma sažalili na nju, a Ksenija ih je, kao ona koja je izgubila razum, tešila govoreći: “Andrej Fjodorovič nije umro, već se ovaplotio u mene, Kseniju, koja je davno umrla“. Tako je započelo njeno lutanje ulicama Petrograda.

Kuću, koju je nasledila nakon smrti muža, odlučila je da pokloni Paraskevi Antonovoj, koja je iznajmljivala kod nje sobicu, sav svoj imetak da razdeli sirotinji, a novac da odnese u crkvu za pokoj duše “sluškinje Božije Ksenije“.

Doznavši za takvu njenu odluku, rođaci njenog muža zamolili su upravu da ne dozvoli Kseniji da u bezumlju razdeli svu svoju imovinu. Međutim, nakon odgovarajućeg ispitivanja donet je zaključak da je ona potpuno zdrava i da ima pravo da raspolaže svojom imovinom kako sama želi.

Nakon toga, Blažena Ksenija je razdelila sve što je imala i izašla samo u jednom muževljevom odelu na ulicu, uputivši se u podvižničko stranstvovanje. Izložena svakojakim optužbama i podsmesima, po čitave dane – zimi i leti, po žezi i mrazu, lutala je Petrogradom.

To vreme vezano je za početak gradnje nove kamene crkve na Smolenskom groblju, a Ksenija je odlučila da tajno pomaže graditeljima. Noćima, bez obzira na vremenske prilike, podizala je ciglu i slagala je na skelu. Radnici bi se izjutra veoma čudili onome što se dešavalo. Najzad su odlučili da saznaju ko je taj nevidljivi pomoćnik, i došavši na gradilište tokom noći, ustanovili su da je to čitavom Petrogradu dobro poznata “bezumna“ Ksenija.

Kao dugogodišnja poznanica, došla je kod Paraskeve Antonove, kojoj je bila poklonila svoju kuću, i rekla joj: “Eto, ti tu sediš i ušivaš čarape, a ne znaš da ti je Bog sina poslao! Idi što pre na Smolensko groblje“. Iako silno zbunjena tom besmislicom, Paraskeva je ipak poslušala Blaženu i otišla. Na groblju je videla gomilu sveta, a kada je malo bliže prišla, saznala je i to da je neki kočijaš oborio trudnu ženu. Tu pak, na zemlji žena je rodila dečaka i ispustila dušu. Svi su se pitali ko je ona i ima li rodbine, ali nisu uspeli da saznaju. Videvši u tom događaju Božiju promisao, Paraskeva je dečaka uzela k sebi, usvojila ga i odnegovala.

Malo po malo, najosetljiviji hrišćani su počeli da primećuju da Ksenija nije samo glupa prosjakinja, već da nosi u sebi nešto posebno. Milostinju koju su joj davali, ona nije uzimala od svakoga, već samo od dobrih i srdačnih ljudi. Uvek uzimajući samo kopejku, ona je odmah davala siromasima sličnim njoj.

Ubrzo je okruženje počelao da obraća pažnju na to, da se u njenim rečima i delima često krije duboki smisao. Primećivali su da, ako je Ksenija od nekog nešto tražila, to beše znak da mu pomaže i spasava ga od nevolje i bede koja će ga zadesiti, i obratno, ako je nekome nešto davala, toga je u skorije vreme očekivala velika radost.

Ugledavši je, majke sa decom žurile su joj u susret da ih blagoslovi ili samo da pomiluje dete po glavi, uverene, da će ga samo jedan dodir Blažene odmah isceliti.

Blažena Ksenija je živela skoro četrdeset i pet godina u jurodivom podvigu, pa se može zaključiti da je predala svoju dušu Gospodu početkom devetnaestog veka.

U junu 1988. godine na Pomesnom Saboru Ruske Pravoslavne Crkve, blažena Ksenija Petrogradska je kanonizovana.