Život
20.12.2019. 14:34
Marko R. Petrović
VERUJTE OČIMA I PLUĆIMA: Koliko je zaista zagađen vazduh u Srbiji?
Kada govorimo o zagađenju vazduha, da li više verujete zvaničnim i podacima sa raznih sajtova ili sopstvenim očima i plućima? Kako god da jeste, činjenica je da je vazduh u Srbiji prilično zagađen. To pokazuje i godišnji izveštaj o stanju kvaliteta vazduha Agencije za zaštitu životne sredine, koji ukazuju da je u većini gradova 2018. godine vazduh bio u III kategoriji, odnosno prekomerno zagađen.
Isti ti podaci pokazuju da je takvo stanje manje-više redovno u prethodnih desetak godina. Da je tako, za "Ekspres" potvrđuju i stručnjaci koji se godinama bave pitanjem zaštite kvaliteta vazduha.
I svi oni ukazuju da nema mesta panici, ali da svakako nešto treba uraditi pre nego što se stvari još više pogoršaju. Jer već sada, prema podacima Svetske zdravstvene organizacije, u Srbiji godišnje umre skoro 6.000 osoba od posledica zagađenja vazduha.
Građane, međutim, mnogo više uznemiruju podaci koji su im svakodnevno dostupni preko sajtova kao što je "AirVisual", a koji gradove u Srbiji ponekad po zagađenosti svrstavaju u isti rang sa gradovima kao što su Mumbaj, Peking, Lahor...
Stručnjaci u Srbiji, međutim, upozoravaju da ti podaci ne moraju da budu baš potpuno precizni, odnosno da ne moraju da oslikavaju pravo stanje stvari. Jer u različitim gradovima postoje različiti vidovi zagađenja. U Beogradu su, na primer, najveći problem suspendovane čestice, ali ako neki grad nema monitor kojim može da meri njihovu koncentraciju, ispašće da je vazduh kvalitetan iako to možda uopšte nije tako.
Povezane vesti - PETI STEPEN ZAGAĐENJA: Visoka zagađenost u Beogradu, Novom Sadu, Užicu
"Prvo, vrednosti koncentracija polutanata u gradovima kao što su Peking, Mumbaj i mnogi drugi su generalno značajno veće nego u Beogradu. Iako svi oni mogu biti u crvenom, nisu ni sve zakonske granice iste, pa se tako crveno područje ne nalazi kod svih zemalja na istom mestu. Još važnije, postoji i razlika koliko je ko iznad dozvoljene granice, odnosno koliko je ko duboko u crvenom, kao i koliko često i dugo ostaje u tom području. Epizode povećanog zagađenja u Beogradu svakako postoje, ali nisu pravilo", objašnjava za "Ekspres" dr Viktor Pocajt sa Katedre za inženjerstvo zaštite životne sredine Tehnološko-metalurškog fakulteta u Beogradu.
To nas onda dovodi i do pitanja ko su najveći zagađivači vazduha u Srbiji i šta se to promenilo u poslednjih 10 ili 20 godina da srpski gradovi pronalaze mesto na listama najzagađenijih naseljenih mesta u svetu.
Prvo, najveći emiteri, tzv. PM čestica, koje su i najopasnije jer prodiru u pluća, pre svega su individualna ložišta, kao i toplane snage manje od 50 megavata. Oni su izvor za 57 odsto PM10 čestica i čak 75 odsto PM2,5 čestica. PM čestice su, inače, smesa dima, čađi i kiseline, uz teške metale poput olova, kadmijuma, nikla i arsena. Njihovim udisanjem može da dođe do oboljenja pluća, ali i do srčanih i moždanih udara. Što su sitnije, to dublje prodiru i teže posledice izazivaju.
Drugo, isti izvori proizvode i 95 odsto benzo(a)pirena, aromatičnog ugljovodonika koji je izrazito mutagen i kancerogen. Uzgred, ovaj ugljovodnik nastaje pri svakom sagorevanju organskih materija, pa i pri pušenju cigareta, ali i pri spaljivanju đubreta na njivama, nalazi se u izduvnim gasovima automobilskih motora (posebno kod dizelaša)...
Koliko god to čudno zvučalo, ali svi se slažu da industrija u Srbiji ne spada u top zagađivače vazduha, što zbog relativno dobrog poštovanja propisa o zaštiti vazduha u ovom segmentu, koji su na nivou evropskih, što zbog i dalje relativno slabo razvijene industrije.
Srbija, međutim, sada plaća danak i građevinskom bumu iz 90-ih godina prošlog veka kada su nastala neka od najvećih divljih naselja, poput, na primer Kaluđerice. Kuće građene u tom periodu dominantno se greju na ugalj, ili druga fosilna goriva, što doprinosi povećanju zagađenja tokom grejne sezone. Te kuće su istovremeno i energetski neefikasne, pa zimi prosto isijavaju toplotu, a to dodatno utiče na povećanje zagađenja.
Godine neulaganja u sektor elektroprivrede doprinele su tome da i EPS, preko svojih termoelektrana koje koriste ugalj, i dalje bude pojedinačno najveći zagađivač vazduha, iako je u međuvremenu uloženo dosta novca u sisteme za prečišćavanje. U Valjevu i Smederevu, koji su često šampioni zagađenja, gradske toplane i dalje koriste mazut!
Istovremeno, postavlja se pitanje šta se to toliko promenilo ako već i zvanični podaci pokazuju da je vazduh već godinama prilično zagađen, pa da javnost ponekada čak i panično reaguje? Odgovor je relativno jednostavan. Pre svega, počela je da se menja svest građana u pogledu zagađivanja. Te promene su, međutim, još uvek nedovoljne, jer mnogi primećuju samo "one druge" koji zagađuju, ali ne obraćaju pažnju kada i sami tome doprinose.
Drugo, građanima su postali dostupniji podaci o merenjima, jer, kako za "Ekspres" kaže Filip Radović, direktor Agencije za zaštitu životne sredine, razlika u odnosu na vreme od pre pet ili deset godina je u tome da je danas monitoring zagađenja vazduha gotovo 75 odsto veći nego tada.
"Građani su danas edukovaniji. Nekada bismo samo rekli „ala ima smoga". Danas oni mogu da čuju za PM čestice, pa da na internetu provere o čemu je reč, vide da su one veoma opasne i to ih onda zabrinjava", kaže Radović.
Kada je reč o zagađivačima, i Radović ističe da dosta tog otpada na saobraćaj, što je umnogome posledica želje bogate Evrope da se reši automobila koji previše zagađuju.
"Država kod nas istovremeno vodi takvu politiku da je omogućen njihov uvoz, a oni su građanima pristupačniji nego novi automobili ",kaže Radović.
Godišnje se u Srbiju uveze oko 100.000 polovnih automobila, uglavnom dizelaša. A prema istraživanju koje je početkom godine uradio Saobraćajni fakultet u Beogradu, prosečna starost vozila u Srbiji je 17 godina, sa tendencijom rasta.
Profesor Pocajt ističe i da je problem emisije, odnosno koncentracije zagađenja veoma kompleksan te da zavisi od tipologije izvora, ali i od meteoroloških uslova i niza lokalnih faktora.
"Dakle, situacija u Ulici despota Stefana može da bude potpuno različita od one na Rospi ćupriji, iako su one relativno blizu. Da bi se problem uopšte sagledao, potrebno je imati znatno više i češćih merenja i neuporedivo gušću mrežu za merenje zagađenja nego što je sada imamo. Ovako, mi raspolažemo samo veoma približnim i u prosečenim vrednostima, pa ne možemo sa sigurnošću znati ni koji su najveći izvori zagađenja (reći "saobraćaj" je isuviše široko), a time ni preduzeti optimalan set mera za redukciju aerozagađenja, čak i kada bi se to postavilo među prioritete, što sada, čini se, nije slučaj. Stoga bi poboljšanje merne mreže trebalo da bude nulti korak, pre bilo čega drugog", kaže dr Pocajt.
Dodaje i da, prema njegovom mišljenju, nema mesta panici pošto zagađenje u Srbiji „realno nije na alarmantnom nivou, kao na primer u mnogim azijskim gradovima".
"Sa druge strane, svakako bi trebalo početi da se što pre ozbiljno i sistematski radi na ovom problemu, da bismo na srednji i duži rok smanjili nivo zagađenja u gradovima i čitavoj zemlji. Treba napomenuti i da je Evropska unija veoma sklona da finansijski podržava ovakve programe, naravno ukoliko su dobro osmišljeni, kao što je podržala rekonstrukciju elektrostatskih prečistača u TE "Nikola Tesla", najvećem pojedinačnom proizvođaču struje, ali i zagađivaču vazduha u Srbiji", kaže dr Pocajt.
Još jedna stvar koja se u međuvremenu promenila jesu standardi kada je reč o zagađenju.
Profesor dr Dejan Radić, koji na Katedri za procesnu tehniku Mašinskog fakulteta u Beogradu predaje, pored ostalog i zaštitu vazduha, navodi da su merenja postojala i pre 20 godina, ali su zakonski propisi postajali sve stroži.
"Industrija se tome prilagođava, kao i saobraćaj, ali ne možete vi jednu termoelektranu da ugasite ili da promenite preko noći. To su veliki sistemi. Sve bi to moglo da se dešava brže, ali mnogo toga zavisi od finansija", kaže dr Radić.
On dodaje da je srpski zakon prilično usaglašen sa evropskim propisima, te da se sredstva ulažu, a da inspekcije rade svoj posao.
"Merenja se rade redovno na svim emiterima, ali ne možete vi zatvoriti, recimo, jednu rafineriju ili petrohemiju, ili termoelektranu preko noći. Sve to ide nekim svojim tokom, koliko ima finansija", kaže dr Radić.
Povezane vesti - Prosečan Evropljanin izgubi dve godine života zbog zagađenja vazduha
On negira da je situacija gora nego što je bila pre 20 godina i dodaje da bi situacija bila mnogo gora nego što je sada kada bi industrija radila punim kapacitetom.
"Uostalom, celokupna industrija ima obavezu povremenog merenja, dva puta godišnje, ili ugradnje kontinualnih merača aerozagađenja. Pod kontrolom su nadležnih institucija i o tome se vodi računa. Ali ne možete uvek da ispratite svako dešavanje. Drugo, niko nema evidenciju koliko ima tih individualnih ložišta. Niko ne može da kontroliše svaki stambeni objekat. Ne mogu, doduše, da kažem da su oni najviše krivi za povećanje zagađenja zimi, jer to su ipak mala postrojenja koja mogu da se pojave kao problem na lokalnom nivou", kaže dr Radić.
Više pročitajte u štampanom izdanju Ekspresa...
Komentari
