Živimo li predzombijevsko vreme?

Dogodilo se to skoro preko noći, počeli smo da živimo neke tuđe živote, razmišljamo tuđim lobanjama, drugim emocijama gledamo ljude oko sebe. Čak i svoje bližnje. Prave emocije su otišle u drugi plan, što bi moji gorštaci rekli -nečastivi je ušao u naše duše, ima li nam spasa? Drugim rečima postali smo žrtve globalizacije ravnodušnosti. Živimo svakodnevnu nirvanu, pod konstantnom hipnozom.

Da li to živimo predzombijevsko vreme?

Ima li leka tome? Ima, naravno, idite u apoteku, reći će vam koja tabletica neutrališe vaš problem. Ta hemija će rešiti vaš problem, svojim delovanjem pokazaće da vi nemate problem.

Ljudi koji su izučavali ravnodušnos, tu novu hibridnu bolest, tvrde "da se ona nije dogodila slučajno, da je apsolutno projektovana. Nju je definitivno proizveo korporativni kapitalizam, to je ideologija pobednika u hladnom ratu. Posle pada Berlinskog zida SAD i njeni bogati saveznici iz Zapadne Evrope prihvatili su strategiju čiji je jedini cilj novo kolonijalno porobljavanje i profit kao kruna svega", kaže za Ekspres politikolog Aleksandar Pavić.

Gospodin Pavić dodaje da je tada moćni svet prihvatio teoriju Frensisa Fukujame, izloženu u njegovoj knjizi "Kraj istorije i poslenji čovek" a koja direktno sugeriše da je ovaj svet doživeo savršenstvo, globalni kapitalizam svojom logikom rešio je sve ljudske dileme, važan je samo profit. Važno je imati na umu, kaže gospodin Pavić, da posle pada Berlinskog zida globalni korporativni kapitalizam nije imao ideološkog niti društvenog protivnika. Istočni blok, uz sve ozbiljne mane, negovao je socijalnu poltiku, porodične vrednosti i školski sistem kao stubove društva. Tad je sve palo, globalizam je imao otvorena vrata da ostvari sve svoje ciljeve.

Univerzitetski profesor dr Slobodan Reljić, kroz učenje Mišela Uelbeka podseća na starokinesku mudrost da je "i skromna sreća - sreća. Bolje je i koliba od slame u kojoj se od srca smeju, nego palata od mermera u kojoj svi plaču". U ostareloj Evropi nemaju strpljenja za takve mudrosti. U društvu u kojem su vrednosti veštačka trava, veštačko đubrivo, veštačke trepavice, veštačka oplodnja, a sad i veštačka inteligencija, ljudsko biće se samo veštački može činiti srećnim, govori profesor Reljić.

Gospodin Reljić citira primerene reči Mišela Uelbeka, najtiražnijeg pisca današnjice: "Evropski progres je toliko odlepio od svojih izvora da se starogrčko znanje da " ne zavisi od tebe hoćeš li biti bogat, ali zavisi od tebe hoćeš li biti srećan"(Epiktet) uzima kao obično bulažnjenje.

Kako je logika korporativnog liberalnog kapitalizma pobedila u svim sferama, od kulturološkog do ideološkog? Politikolog Aleksandar Pavić objašnjava da je posle pada Berlinskog zida više desetina miliona ljudi, koji su bili željni svega, a koji su živeli iza te „gvozdene zavese" , koji su tad otkrili, pošto su mnogi od njih gledali bar neki holivudski film, čitali zabranjenu literaturu, pa su sad hteli da i oni žive "kao sav normalan svet."

"Naravno, to je bio podsticaj za korporacije da proizvode još više potrošačkih dobara, ali isto tako nestala je ta bipolarna protiv teža u Istočnom bloku. Šta god mi rekli za taj komunizam: totalitarizam i tako dalje, on je držao kapitalistički poredak na Zapadu u nekoj vrsti discipline. Morali su da se takmiče međusobno i to na globalnom nivou. I praktično sve je jasno, liberal kapitalistički model jedini je ispravan, tu više nema rasprava oko toga i sad je samo pitanje da svi u svetu postanu deo mehanizma, koji je doneo definiciju da više nema govora o tome da neki drugi sistem može da bude validan ili legitiman, osim ovoga pobedničkog, koji je pobedio komunizam. To je razoružalo mnoge ljude, ne samo sistemski i politički nego i mentalno, intelektualno. A naravno uz to su pale brane zakonske i svake druge u regulisanju korporacija u svim zapadnim državama."

Profesor Reljić se opet poziva na Ulebeka koji piše da je sve pomenuto dovelo do "Doba samoće i depresije". Potpuno je izvesno da je "veliki progres" - smrtan za čoveka...umiranje od tuge. Samoća je neizlečiva bolest. Sudbina progresivnih društava...Statistička agencija Eurostat će vam jasno pokazati da je 35 odsto domaćinstava u Francuskoj, 40 u Nemačkoj, 44 u Danskoj ili 51 u Švedskoj - jednočlano. Ali uzmete u obzir da su to zemlje sa milionskim zajednicama muslimana i drugih migranata, koji incidentno žive sami.

Džordž Monibo, Gardijanom kolumnista, govori o Dobu usamljenosti. Usamljenost se već među mladim ljudima pojavljuje kao epidemija.
"U Engleskoj se stanje oko 700 hiljada muškaraca i oko milion i sto hiljada žena starosti više od pedeset godina žive sami, što se procenjuje dramatičnim. Ebola verovatno nikad neće moći da se uporedi sa udarima samoće. Društvena izolovnost utiče na preranu smrt kao pušenje 15 cigareta dnevno. Istraživanja govore da je dvostruko opasnija od gojaznosti. Demencija, visok krvni pritisak, alkoholizam i nesreće - kao što su depresija, paranoja, anksioznost i samoubistva očigledno rastu kad se prekinu veze među ljudima". Čovek nije rođen da živi sam.

U razgovoru sa Aleksandrom Pavićem, prepričavam mu da sam dvadeset i pet minuta posmatrao majku starosti oko 40 i ćerku oko 10 godina. Sedeli su u gradskom prevozu, četovale su svako po svom telefonu, nisu za tih 25 minuta progovorili niti se pogledali. Pavić objašnjava da tehnologija i mediji otuđuju ljude jedne od drugih. Duhovno bogat čovek nikad sebi ne bi mogao da dozvoli da se otuđi od drugog čoveka, uključujući i ljude u svojoj porodici. Sve to je vrlo vezano. Ta tehnološka ekspanzija je naišla na pogodno tlo. Sve ovo su posledice globalizacije, to jest nesputanog kapitalizma koji više nema uzde niti ideološkog suparnika u ovom trenutku.

Zoran Milivojević, naš poznati psihijatar ovako vidi problematiko predzombijevskog vremena:

Globalizam

Globalizam odgovara samo svetskim ekonomskim elitama, koje upravljaju i političkim tokovima i ideološkim narativima. Cilj je stvaranje otuđenog pojedinca koji nema potporu u svojoj porodici i socijalnoj mreži, tako da je njime lako vladati. Ali stvar ide još dalje jer se intenzivno radi na spajanju čoveka i tehnologije kroz takozvani "transhumanizam". To je fantazija bogatih elita da će moći da dostignu besmrtnost tako što će svoju psihu "aploudovati" na "klaud" gde će nastaviti da žive i da se razvijaju. Fantazija se nastavlja kroz ideju da će veštačka inteligencija i roboti ne samo raditi sve što treba, nego će i upravljati ljudskim društvom. Dakle, to je nešto što nam već kuca na vrata.

Vaspitanje

Ako dete stalno hvalite bez da je ono nečim to zaslužilo, ako je ono stalno u centru porodične dinamike, ako ono stalno dobija ljubav, bez da istu tu ljubav pokaže drugima, onda dobijate egocentrično stvorenje, to jest narcisoidnu osobu koja nije spremna da voli, a kojoj je normalno da drugi vole nju. To je ličnost koja se ne pita kako je drugima, Kada ta deca odrastu oni nastavljaju sa tim što su naučili u detinjstvu . Oni po pravilu imaju veoma visoko mišljenje o sebi, bez osnova. To je generacija koja ne želi da odraste jer odraslost vide kao prestanak zabave i početak dosadnog života. .. I tako dođemo do toga da jedna generacija nije zainteresovana da rađa iduću.

Muškarci i žene su neprijatelji

Malo je poznato da je porodica glavna meta aktuelnog radikalnog feminizma koji je kod nas delimično prihvaćen kao državna ideologija. Feministkinje smatraju da je porodica "bastion patrijahata" i da je zbog toga treba uništiti da bi nastao poredak "bolji i pravedniji." U skladu sa tim muškarci i žene su neprijatelji, žene treba da odbace "vlast" muškaraca u porodici. Sad jača pozicije žene, a s druge strane imamo dezorijentisanog muškarca koji je izgubio svoje samopoštovanje, degradiran je. Sa treće strane država vidi decu kao žrtvu svojih roditelja koji postaju sumnjiva lica, sklona svakojakim zlostavljanjima dece. To je onda scena na kojoj su konflikti svakodnevni, a u kojoj se zaboravlja na ljubav koja bi trebalo da bude osnova svega. Tamo gde je bila na početku ljubav, javlja se mržnja.

Mladi i nasilje

Porast nasilja među mladima ima korene u porodici u i školi. Propagira se način vaspitanja koje ga svodi na pružanje ljubavi, a zanemaruje se disciplinovanje. Roditelji nije autorit nego "prijatelj" svojoj deci. Rezultat je popustljiv način vaspitanja u kome su roditelji nemoćni da utiču na ponašanje svoje dece. Deca su nedovoljno socijalizovana, nisu dovoljno pripremljena za školu, niti su zainteresovana da u školi nešto nauče. S druge strane škola je takođe nemoćna jer ni ona nije autoritet, gubin svoju vaspitnu funkciju. Škola nema mogućnost da kazni problematičnog učenika, roditelji problematične dece ne sarađuju sa školom, nekritički brane svoju decu. U takvom ambijentu škola nije okvir u kojem se razvijaju prijateljski odnosi između učenika, gde se oni uče da nije važno ko je jači, već ko je u pravu. I onda dobijemo tu situaciju da postoje problemtični pojedinci, problematične grupe učenika kojima niko ništa ne može i koje nameću primitivan i nasilnan način komunikacije. To je društveni problem koji će se pokazati u punoj meri kada te generacije odrastu i postanu građani.

Zapad

Mi često kada kažemo svet, mislimo na zapad. Da, zapad je u procesu dekadencije jednog laganog pada i propadanja, ali kao na usporenom filmu nečega što će trajati još decenijama. Sve što smo govorili važi za ceo zapad. Nove sile nastaju u Aziji i videćemo da li oni imaju nešto bolje i humanije da ponude generacijama koje dolaze.

Pobuna

Novo doba globalizacije "zahteva" novog čoveka. Nameće nam se direktno ideja o pojedincu koji živi sam za sebe u globalnom društvu. Sve emocionalne veze koje postoje između pojedinca, prema roditeljima, vršnjacima, partneru, zemlji, kulturnom identitetu se smatraju prevaziđenima. Potreban je usamljeni pojedinac potrošač, koji je usmeren na zabavu i rad, koji se ne pita o mnogim stvarima, sa kojim je lako manipulisati. Ono što je ohrabrujuće jeste da te globalističke sile nailaze na sve veći otpor onih pojedinaca i grupa koji vide u kakvu nesreću to vodi. Uveren sam da misleći ljudi neće pristati na takav životni okvir koji čini da se ljudi u njemu osećaju loše i otuđeno.