Da li Srbija može da bude mali poreski raj?

Za početak, potrebno je da ovaj dogovor grupe sedam najrazvijenijih zemalja prihvate i ostale države, a pre svega one koje već sada važe za poreske oaze/rajeve, jer im je porez na dobit već 15 odsto ili čak i niži (kod nekih čak i mnogo niži). Neke od njih su i članice Evropske unije, pre svega Holandija, Luksemburg i naravno Irska, koje su „prijateljskim“ poreskim stopama privukle međunarodne koncerne da tamo otvore svoja sedišta za Evropu.

Drugo, kada je reč o Srbiji, pitanje je koje bi to kompanije, recimo, ona privukla ukoliko bi još više snizila korporativni porez, koji sada već iznosi 15 odsto, i da li bi to uticalo na promenu politike koja trenutno strane investicije mami pre svega subvencijama koje investitori dobijaju po zaposlenom. Preduslov je, dakle, otvaranje radnih mesta, što utiče na smanjenje broja nezaposlenih. A velike kompanije koje se registruju u poreskim oazama u svojim sedištima imaju svega po nekoliko radnika, što svakako ne utiče na rešavanje problema nezaposlenosti, koji u Srbiji nije beznačajan.

Treće, poznato je da mesta sa vrlo niskom stopom poreza, ali i prilično labavom kontrolom poslovanja i tokova novca privlače kapital sumnjivog porekla. Sagovornici „Ekspresa“ ocenjuju da je tako nešto, bar za sada, malo verovatno, ali dodaju i da je pitanje šta bi se time dobilo jer, kako ocenjuju, Srbija već sada predstavlja raj za investitore, makar one inostrane.

Mask, Bezos, Blumberg i Soroš godinama nisu plaćali porez

Muke po Bajdena

Muke po Bajdena

Svet 09.06.2021. 09:08

Mask, Bezos, Blumberg i Soroš godinama nisu plaćali porez

"Strani investitori se u Srbiji već osećaju kao da su u raju, za razliku od domaćih. Država im plaća i zemljište i infrastrukturu, plaća doprinose, dobijaju subvencije po zaposlenom“, primećuje ekonomista Aleksandar Stevanović. Sa njime se slaže i konsultant za strana ulaganja Milan Kovačević: „Srbija je već na neki način poreski raj jer ima dosta podsticaja za strana ulaganja.“

Osim toga, kako kaže, problem nije ni oporezivanje dohodaka jer ono ide po stopi od 10 odsto, ukoliko su prihodi manji od šest miliona dinara godišnje. „To je vrlo privlačno“, kaže Kovačević. Problem, međutim, predstavljaju davanja za doprinose za socijalno i penziono osiguranje, koja iznose oko 60 odsto bruto zarade. Prava prepreka za strane investitore, međutim, prema njegovim rečima su opšti uslovi poslovanja koje karakterišu, kako kaže, pravna nesigurnost koja se, pored ostalog, ogleda i u nejednakom tretmanu poslovnih ugovora pred srpskim sudovima.

"Jednostavno, jedan sud će da presudi na jedan način, a drugi sud će u identičnoj situaciji da presudi na drugi način“, objašnjava sagovornik "Ekspresa“ i dodaje: "Drugo, mi imamo 1200 neporeskih davanja. Kada to objašnjavam potencijalnim investitorima, oni ne mogu da veruju. Nisu ta davanja toliko velika, ali ih je mnogo, što deluje vrlo odbojno.“ On kaže i da jedan od faktora koji ne deluje privlačno stranim investitorima jeste i to što, prema njegovom mišljenju, država prilično lako troši javni novac.

"Zašto, na primer, država organizuje lutriju novcem poreskih obveznika i kupuje stanove i automobile? Kada bi se to promenilo, možda bi se i stranci odlučivali više da registruju kompanije ovde“, kaže Kovačević. Do tada, ocenjuje, Srbija bi trebalo da se reklamira kao mesto koje je dobro za frilensere, koji bi odavde radili i poslovali preko interneta.

Aleksandar Stevanović ocenjuje da bi Srbija generalno mogla da postane poreska oaza, ali ističe da je pitanje kako bi se onda finansirale investicije koje sada imamo iz javnih finansija, kako bi se finansirao PIO fond i sve ostalo što ide iz budžeta. „Sada smo ušli u jedan infrastrukturni ciklus i ne vidim da će se on prekidati. A šta će da bude za pet ili 10 godina, videćemo“, kaže Stevanović.

On se slaže da je najbolji način za najzdravije napredovanje privrede uvođenje istog poreza za sve, te da su niski porezi najbolji za dugoročni razvoj privrede. „Sada je, međutim, u Srbiji u primeni drugi model, a to je subvencionisanje radnih mesta. To je, na neki način, i ono što građani žele. Nikad nisam video da je više od 10 do 15 odsto onih koji bi želeli sistem sa niskim porezima i minimalnim uplivom države. Nisam siguran da bi se to moglo dogoditi i koliko bi to ljudi razumeli“, kaže Stevanović za "Ekspres“.

Šta se, zapravo, dogodilo i kako su najrazvijenije zemlje sveta došle do pomenutog dogovora? Za početak, složile su se da porez za kompanije iznosi najmanje 15 odsto i da se plaća tamo gde se ostvaruju prihodi. To bi praktično ukinulo poreske oaze i donelo silne milijarde u državne blagajne.

Ministri finansija grupe najrazvijenijih zemalja G7 hvale se da su na sastanku u Londonu postigli „dogovor veka“. To je čak i formalno skoro tačno. Jer, nedugo nakon Prvog svetskog rata je poslednji put postignut sporazum u Ligi naroda da kompanije plaćaju porez tamo gde im je fizičko sedište. To načelo su prihvatile praktično sve države i pretpostavka je svih sporazuma o međunarodnoj trgovini sve do današnjih dana.

I to iako je pre pojave digitalnih giganata poput „Amazona“, „Gugla“ ili „Epla“ bilo jasno da takvo načelo pruža beskonačan prostor za mahinacije. Jer čak i kod proizvodnih pogona gde bi trebalo da bude jasno gde je proizvod sišao s fabričke trake ima načina da se distribucija organizuje preko čitavog lanca firmi, teoretski sa sedištem u nekoj državi sa minimalnim porezom.

Ministri finansija zemalja G7 su se sad složili da to načelo „sedišta“ treba da bude zamenjeno načelom „prometa“. Jednostavno i veoma pravedno: koncerni će plaćati porez tamo gde ostvaruju prihod, bez obzira u kojem obliku.

To znači da će „Gugl“ i „Fejsbuk“ plaćati Nemačkoj porez na dobit kad u ovoj zemlji sakupljaju podatke i prodaju reklamu, ali će isto tako BMW plaćati porez u SAD za svaki prodati automobil u ovoj zemlji.

„U osnovi svega je na neki način pravednija raspodela prihoda tako da poreska davanja idu i zemlji gde kompanije zaista ostvaruju promet, a ne samo zemlji u kojoj se nalazi sedište firme“, objašnjava Milan Kovačević.

Pokretač svega su bile SAD, odnosno njen novi predsednik Džozef Bajden, koji je po dolasku na funkciju u manirima jednog od tvoraca američke nezavisnosti Bendžamina Frenklina nametnuo temu načina i visine stope oporezivanja kompanija.

Tada je imao u vidu činjenicu da mnoge velike kompanije koje faktički posluju i ostvaruju prihode u SAD dobit prebacuju na države tzv. poreskog raja jer su u tim državama formalno registrovane i nalaze im se sedišta.

Primera radi, podaci američkog Instituta za oporezivanje i ekonomsku politiku pokazuju da više od 50 velikih američkih kompanija, uključujući i „Najki“ i „Fedeks“, u 2020. godini u budžet nije uplatilo ni cent federalnih poreza, iako je ostvarilo na desetine milijardi dolara profita.

Prema pisanju britanskog „Gardijana“, irski ogranak kompanije „Majkrosoft“, koji ima samo jednog zaposlenog, prošle godine ostvario je 315 milijardi dolara profita, ali zbog činjenice da je registrovan na Bermudima nije platio nijedan dolar poreza.

Procene su da države godišnje izgube najmanje 240 milijardi dolara zbog korišćenja različitih povoljnosti proisteklih iz poreske konkurencije koja je decenijama na snazi.

Razlog zbog čega se kompanije osnivaju upravo u državama „poreskog raja“ odavno je već poznat, a tiče se ostvarivanja minimizacije poreskog opterećenja pri poslovanju i ostvarivanju prihoda.

Investitor će se, naime, rado pozicionirati u nekoj od država „poreskog raja“, u kojima ne postoji porez na dobit pravnih lica ili je poreska stopa na dobit mala, u odnosu na države poput SAD, Nemačke, Velike Britanije i drugih gde se poreske stope za oporezivanje dobiti kreću i do 40 odsto.

S obzirom na to da SAD, ali i druge države u kojima posluju internacionalne kompanije gube milijarde dolara, odnosno nisu u mogućnosti da naplate porez na dobit zbog postojanja „poreskih rajeva“, predsednik Bajden i ministar finansija SAD Dženet Jelen pokrenuli su inicijativu da se na globalnom nivou propiše jedinstvena minimalna poreska stopa za oporezivanje dobiti kompanija.

Očekuje se da glavna tema na samitu G20 u julu da bude prihvatanje dogovora koji je postignut na samitu G7, čime bi se otvorila vrata propisivanja poreske stope na svetskom nivou i mogućnosti oporezivanja dobiti kompanije u državi gde ostvaruje prihode.

To je, naravno, za sada samo ideja. A od ideje do realizacije ima još koraka. A na Srbiji je da proceni kako da se u celoj priči na kraju postavi.