EVILENKO -GREŠKA PRIRODE: Slučaj serijskog ubice od kog je drhtao Sovjetski Savez

EVILENKO -GREŠKA PRIRODE: Slučaj serijskog ubice od kog je drhtao Sovjetski Savez


 Andrej Čikatilo, kasapin iz Rostova, svoje žrtve, mlade žene i decu, pronalazio je na železničkim ili autobuskim stanicama i namamljivao ih u šumu. Zatim bi ih vezao, kasapio do smrti i silovao. Neretko je i jeo njihove delove tela

Sovjetski Savez nema serijske ubice. Oni su proizvod dekadentnog i korumpiranog Zapada, glasila je komunistička mantra. A onda u godini raspada SSSR-a otkriveno je da u Rostovu već 12 godina živi i „radi” jedan od najmonstruoznijih serijskih ubica na svetu.

Kada je uhvaćen, Andrej Čikatilo priznao je ubistvo 53 osobe. Njegova najstarija žrtva imala je 45, a najmlađa sedam godina. U pitanju su bile žene, devojke, devojčice i dečaci. Prvo bi pokušao da ih siluje, a kad bi izostala erekcija, svetio bi im se kasapljenjem. Nekima je jeo genitalije, nekima sekao vrh jezika, a jedan od njegovih prepoznatljivih metoda bilo je isecanje kapaka i vađenje očnih jabučica nesrećnih žrtava verujući „da se u očima čuva lik ubice i kada osoba umre”.

Ovaj poremećeni um nije nastao slučajno. Andrej Čikatilo je rođen 1936. u malom zabačenom selu u Ukrajini. U to vreme Staljin je sproveo kolektivizaciju poljoprivrednih dobara, što je u ovom delu SSSR-a izazvalo masovnu glad. Andrejeva porodica živela je na samom rubu preživljavanja. Pričalo se i da je tokom Drugog svetskog rata njegov otac bio mobilisan i odsutan godinama. Za to vreme majku su mu silovali nacisti, a Andrej, koji je bio tek dečak i nije mogao da učini ništa, bio je primoran da gleda taj užas. Po očevom povratku iz rata, oba roditelja su mu postali alkoholičari. Jedinu utehu mali Čikatilo imao je u bratu Stefanu, dok se i to nije promenilo. Stefana su kidnapovale izgladnele komšije, ubile ga i pojele umesto obroka koji nisu mogle da plate. Tu traumu nosiće zauvek.

Nikada nije bio popularan među vršnjacima, koji su ga zbog neuhranjenosti često zadirkivali. Da nadoknadi nedostatak, Čikatilo je počeo strastveno da uči, postao je odličan đak i uskoro posvećeni član Komunističke partije. Sa samo 14 godina je postao urednik školskog časopisa, a sa 16 i predsednik učeničkog parlamenta. Inteligentan i vredan, bio je jedini dečak iz svog sela koji je diplomirao, a odlične ocene obezbedile su mu upis na prestižni Moskovski univerzitet. Pred sam upis dešava se još jedan stres za ovog momka – otkrivši da njegov otac ima krivični dosije, mladom Andreju odbijaju stipendiju. Tokom puberteta otkrio je da je impotentan, što će mu promeniti život. Tada postaje psihopata. Uz povučenost, seksualna frustracija učinila ga je još nesigurnijim i nervoznijim u prisustvu žena.

– Devojke su me ogovarale, svuda se šaputalo da sam impotentan. Bilo me je tako sramota. Probao sam da se obesim, majka i komšije su me spasle. Mislio sam da niko nikada neće želeti tako osramoćenog čoveka, i pobegao sam daleko od svoje otadžbine – rekao je Čikatilo objasnivši zašto se preselio u Rostov.

Tokom studija upoznaje Feodosiju, devojku koja se zaljubila u njega. Par se venčao. Pričalo se da su pribegli bapskim lekovima i nekoj vrsti primitivne veštačke oplodnje kako bi dobili decu. Kako god, par je uskoro blagoslovljen sinom i ćerkom. Andrej je spolja izgledao kao dobar otac, uljudan komšija i posvećeni komunista. Tada se zapošljava kao učitelj u jednoj školi. Međutim, bio je loš predavač i đaci su ga ismevali. Seksualno frustriran i nesiguran, Čikatilo je počeo da maltretira učenike, i devojčice i dečake. Kada je vest o tome stigla do direktora škole, umesto da ga prijavi, on ga je samo otpustio. Andreju nije trebalo mnogo pre nego što je pronašao drugi posao, takođe kao učitelj, samo u susednom gradu.

Nedugo potom, devetogodišnja Lena Zakatnova je nestala. Kasnije će se ispostaviti da ju je namamio u kuću koju je tajno kupio. Pokušao je da je siluje, ali pošto nije imao erekciju, zadavio ju je i izbo nožem i tek onda osetio seksualno uzbuđenje. Potom je telo bacio u reku. Policija je nekoliko dana posle nestanka pronašla njeno masakrirano telo u reci. Kako nije imao dosije, u Andreja niko nije sumnjao. Za zločin je osuđena nevina osoba, koja je kasnije pogubljena. Godine 1981. Andrej je napustio posao učitelja i zaposlio se kao dobavljač. To zanimanje mu je omogućilo da intenzivno putuje širom Sovjetskog Saveza i dalo mu savršen alibi za ubistva. Tako je počela njegova vladavina terora. Čikatilo je svoje žrtve, mlade žene i decu, pronalazio na železničkim ili autobuskim stanicama i namamljivao u šumu. Na telima žrtava je uvek ostavljao prepoznatljive tragove, i skoro sve bi kastrirao. Prozvali su ga „ubica iz šume” jer su sve žrtve pronađene u lokalnim šumama. U narednih 12 godina, koliko je trajao njegov ubilački lov, policija je ispitala preko pola miliona ljudi, često koristeći i surove metode mučenja, ali nije otkrila ništa.
Tek su 1983. godine sovjetske vlasti shvatile da imaju posla sa serijskim ubicom. Iz Moskve je tada poslat specijalni policijski tim u Rostov da vodi istragu. U septembru 1984. jedan saobraćajac je primetio sredovečnog čoveka kako pokušava da započne razgovor s mladićem na autobuskoj stanici. Policajac je nastavio nadzor neznanca nedeljama pre nego što mu je prišao. Uhvaćen je dok je pokušao da namami mladu ženu sa autobuske stanice u Rostovu. Prilikom pretresa u njegovoj torbi su pronađeni nož, kanap, vazelin i peškir. Andrej Čikatilo je konačno uhapšen. Međutim, pušten je zbog neadekvatnih rezultata analize krvi. Naime, Andrejeva krvna grupa A nije odgovarala AB grupi sperme pronađene u telu žrtve. Naučnici tada još nisu znali da u retkim slučajevima krvna grupa osobe može da se razlikuje od krvne grupe njegove sperme, i Andrej je pušten na slobodu. Iako pod jakim pritiskom javnosti, policajci nisu nikako mogli da uđu u trag surovom ubici.

Tek 1990, šest godina nakon prvog hapšenja, kada je nađeno telo poslednje žrtve, policija je analizirala imena onih koji su u to vreme legitimisani u blizini mesta ubistva. Čikatilovo ime se učinilo poznatim nekolicini policajaca i otkriveno je da je on već hapšen zbog sumnje da je misteriozni serijski ubica. Kada je konačno pritvoren, Andrej je s ponosom objasnio nadležnima kako je pronalazio i ubijao svoje žrtve. Takođe ih je i odveo do ostataka nekoliko tela koje policija nije uspela da otkrije. Ubio je 53 osobe u periodu od 12 godina. „Kasapin iz Rostova”, kako su ga mediji prozvali, pred sud je izašao u aprilu 1992. Prethodno je morao da bude stavljen u gvozdeni kavez kako bi nadležni sprečili gnevnu masu da ga rastrgne. Međutim, psihopati to nije smetalo. Kažu da je ponekad na suđenju pevao.
Nakon šest meseci suđenja, Andrej Čikatilo je proglašen razumnim i krivim za sva ubistva. Egzekucija je izvršena, ironično, na Dan zaljubljenih, 14. februara 1994. godine, u podrumu zatvora. Zatvorski čuvar ispalio mu je hitac u potiljak.

Pred pogubljenje je rekao: „Znam da moram da budem uništen. Ja sam greška prirode.”

O njegovom životu su snimljena dva igrana filma – „Građanin X” i „Evilenko”.

 

Gledao kako mu siluju majku

 

Kada je Sovjetski Savez ušao u Drugi svetski rat, Andrejev otac pridružio se Crvenoj armiji. On će kasnije biti i zarobljen nakon ranjavanja u borbi. Između 1941. i 1944. godine, mali Čikatilo je bio svedok nekih “užasa” nacističke okupacije Ukrajine, kako je sam opisivao bombardovanje, požare i pucnjave iz kojih bi se on i njegova majka krili u podrumima i jarcima.  Jednom prilikom, Čikatilo i njegova majka bili su prisiljeni čak da gledaju svoju vlastitu kuću kako gori. Dok mu je otac bio u ratu, Andrej je bio primoran da deli krevet sa svojom majkom. Godine 1943. Čikatilova majka je rodila bebu, Tatjanu. Pošto im je otac bio na ratištu, znalo se da to nije dete njihovog oca. Kako su mnoge ukrajinske žene silovale nemački vojnici u ratu, osnovano se sumnjalo da je Andrejeva majka zatrdudnela sa nemačkim vojnikom. Po svemu sudeću, maleni Andrej je pristustvovao je silovanju majke.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte Vaš komentar