INTERVJU, ČEDOMIR ČUPIĆ: Korupcija je psihijatrijski problem u Srbiji

U Danskoj se korupcija ne smatra krivičnim delom već psihijatrijskim. Kad u Danskoj nekoga potkupljujete oni smatraju da niste normalni i smeste vas u psihijatrijsku kliniku

Biće zapamćen po višegodišnjoj hrabroj i istrajnoj javnoj borbi za poštovanje principa zakonitosti, pravednosti, moralnosti i odgovornosti koja je katkad delovala donkihotovski. Profesor Čedomir Čupić je postao poznat široj javnosti 2001. godine kao član, a kasnije i predsednik nacionalnog Saveta za borbu protiv korupcije. Osnivanjem Agencije za borbu protiv korupcije Republike Srbije 2009. godine bio je njen predsednik. Na Fakultetu političkih nauka predaje sociologiju, političku antropologiju i etiku u medijima, a takođe predaje i na Ekonomskom fakultetu u Beogradu i Fakultetu političkih nauka u Crnoj Gori. Posle diplomiranja radio je kao novinar u obrazovnom programu Radio Beograda, koji je napustio 1992. godine u znak solidarnosti s novinarima RTS-a koji su masovno dobili otkaze. Autor je knjiga "Politika i zlo", "Politika i poziv", "Sociologija", "Politička antropologija" i "Medijska etika i medijski linč".

Dugo vas nema u javnosti. Da li je to lična odluka, medijski bojkot ili više nemate šta da kažete, recimo, o borbi protiv korupcije, političkoj i novinarskoj etici...?

- Nažalost, nije moja odluka da se ne pojavljujem u medijima. Nisam se lično povukao, nego me ne pozivaju iako ima mnogo studenata koji su završili novinarstvo i kojima sam bio profesor. Evo, to sad javno govorim, nikada nikoga od njih nisam pozvao ni u onim trenucima kada sam imao vrlo teške napade na mene kao čoveka, kao profesionalca, kao porodičnog čoveka. A bilo je i nekoliko smrtnih pretnji, čak jedna "smrtna presuda". Izgleda da mediji više nisu zainteresovani za moja mišljenja, moje izjave i neka moja znanja o onome što bih mogao da kažem.

Vidite li to možda i kao krizu medija?

- Mislim da je profesija u krizi, bar kroz ono što pratim i što se sada objavljuje u velikom procentu se može reći da je stanje katastrofalno. Mediji su izgubili unutrašnju i profesionalnu samostalnost. Ja nikada nisam govorio da su mediji nezavisni jer ne može da bude nezavisan neko ko dobija određena finansijska sredstva, ali ima nešto što se zove sloboda da o svemu pišete, a druga stvar jeste da poštujete novinarske standarde. Visoki profesionalac je onaj koji je slobodan da obavesti o onome što je značajno za javnost, da ne guši javnu scenu nebitnim stvarima i u tome se novinar razlikuje od nekog drugog gra|anina. Uz visoke profesionalne standarde, od istine i tačnosti, pa nadalje.

Koliko je javnom izopštenju doprinelo vaše zalaganje, još iz vremena dok ste bili u Agenciji za borbu protiv korupcije, da se nekom vrstom šok-terapije i "prejakim" merama Srbija izleči od koruptivnog sistema?

- Uvek može racionalizacijama da se proglasi da je nešto prejako, da nije dobro ili da nije trenutak. To su sve izgovori. Jedno ozbiljno društvo mora da reaguje, u ovom slučaju oni koji vode društvo, a to su elite, političke elite, elite znanja, duhovne elite, ako vide da je društvo u velikoj opasnosti i da propada u svakom pogledu, pa evo i demografski propada, iseljavanjem... S druge strane, nestaje perspektiva koja se ispoljava kroz mlade ljude koji izbegavaju da se žene, jednostavno nemaju materijalnu osnovu da sutra osnuju porodicu i oživljavaju društvo novim ljudima. Svaki novi čovek koji se rodi je novi horizont, nova mogućnost.
Ja sam se razočarao u ono što se zvalo demokratski potencijal ili da kažem demokrate koje su se borile devedesetih godina u vreme vladavine Miloševića. Kad su došli na vlast video sam da to ipak nisu ti ljudi, da nisu ono za šta su se predstavljali, mnogi od njih su odmah videli priliku da reše svoj slučaj.

Ali političke elite se menjaju.

- Da, ali ovde su preovladali obrasci sebičnosti određenih grupa koje su se dokopale vlasti preko političkog pluralizma, preko političkih partija i koje vlast ne shvataju kao pošast i mogućnost da organizuju jedno društvo, da nešto urade i valjano iskoriste svoju energiju, koju inače preko predizbornih kampanja i obećanja tako daju građanima. Nažalost, pokazalo se da su to samo kalkulanti koji kad se dokopaju vlasti prvo što treba da reše je lični slučaj, s logikom - sad ili nikad. Ja sam se razočarao u ono što se zvalo demokratski potencijal ili da kažem demokrate koje su se borile devedesetih godina u vreme vladavine Miloševića. Kad su došli na vlast video sam da to ipak nisu ti ljudi, da nisu ono za šta su se predstavljali, mnogi od njih su odmah videli priliku da reše svoj slučaj. Ustvari, više je to bila zavist prema onoj prethodnoj vlasti, pa zašto da i oni to ne koriste.

Pa dobro, i sami ste imali šansu s nekom vrstom vlasti ili moći.

- Ono što sam predlagao jesu modeli koji već postoje u svetu. Taj šok-terapijski model je model Hongkonga. On je 2002. godine bio zemlja koja je od 141 zemlje na svetu u kojoj se meri percepcija korupcije, bio na 139. mestu. Znači, među najkorumpiranijim. Oni su od 2002. godine formirali komisiju koja je sem preventivne i funkcije nadzora i kontrole imala i istražnu funkciju. Angažovali su 1.000 pravnika i organizovali obuku za istražitelje, u čemu su im pomogli britanski stručnjaci. Formirali su četiri istražna odeljenja, a jedno od tih odeljenja imalo je 200 ljudi koji su pratili rad onih 800. Znači, napravili su sistem u kojem niko iz samog istražnog dela ne može da uradi bilo šta što bi bilo protiv zakona i propisa. Oni su svaki slučaj temeljno obradili, pa kad bi imali tačne podatke onda su to davali policiji, a prethodno su mogli i da privedu kad bi imali dobre argumente. Niko nije imao imunitet, ni guverner ni zamenik guvernera ni poslanici ni ministri. Prvi čovek kojeg su pritvorili bio je zamenik guvernera koji je u jednom državnom poslu dobio 50 miliona dolara, što je prikrio. Za nekoliko dana sedam ministara je napustilo zemlju, a oko 30 poslanika je nestalo. Država se više nije bavila njima, samo im je oduzela imovinu i zbrinula porodice da ne postanu socijalni slučajevi.

PROČITAJTE JOŠ: 
INTERVJU, BOŽO PRELEVIĆ: Đinđić je ubijen jer se zamerio gazdama ljudi iz njegovog okruženja!

Koliko smo mi daleko od toga?

- Ne bismo bili zemlja u kojoj je korupcija postala način života da je urađena druga stvar na kojoj sam insistirao, a to je zakon o poreklu imovine. To je primarni zakon, preduslov i uslov za borbu protiv korupcije. Ko to ne prihvata faktički samo govori o korupciji, a ustvari mu na pamet ne pada da se sa tom korupcijom obračuna. Zakonom o poreklu imovine vi možete svakog momenta svakome da izmerite imovinu i svakog trenutka da je oduzmete. Kad sam predlagao taj zakon još u decembru 2001. godine, tada su u vladi bili moji prijatelji, poznanici, ljudi sa kojima sam devedesetih proveo mnogo vremena, zalagao se da se jedan režim, jedna vrteška vlasti smeni. Sećam se kad sam predložio zakon i kad sam izabran u taj prvi sastav Saveta za borbu protiv korupcije, u januaru je on došao zvanično na red na sastanku Vlade, jedan ministar mi je posle godinu dana rekao da sam ih "zabavio", da su šest sati o tome raspravljali i ta demokratska vlada je rekla "ne" zakonu.

Šta je, po vama, dublja pozadina?

- Mi danas imamo zakone koji jedan drugog suspenduju, između ostalog to je i poraz sudstva, mnogi su u sudstvo došli po ideološkoj osnovi, mnogi su zarobljenici tajnih službi zbog raznih situacija u koje su upadali. Mnogi su sada tu po nekoj partijskoj liniji, ali najstrašnije je to što imaju alibi da mogu o istoj stvari da donesu različite presude. To je sve moglo da se pročisti, ako je mogao Ataturk za tri meseca da reformiše jezik i da od 40 dijalekata koji su postojali u Turskoj napravi jedinstveni jezik, pa zamislite u jednoj zemlji koja je usred Evrope, sa toliko razvijenim obrazovnim institucijama, sve se to moglo odraditi.

Znači li to da nas Evropska unija neće pustiti ni blizu svog praga bez tih zakona?

- Bez tih zakona nigde nećemo moći. Sećam se da sam 2002. bio u nekoj emisiji sa tadašnjom ministarkom za rad i socijalna pitanja Gordanom Matković i tražio da se napravi socijalna karta svakog građanina, da se tačno zna koliko ko ima. Onda su mi rekli da to ne može, ja kažem imate policijske izvore, svi smo mi prijavljeni u policiji, imamo matični broj, u opštinama matične knjige, knjige umrlih, znači svaki građanin se može identifikovati. Sve se može uraditi za dva meseca. Nisu hteli da naprave, između ostalog, ni socijalne karte. Zašto je ona potrebna? Ovo su mala društva, nismo mi Rusija, Amerika, Francuska... mi smo mala država u kojoj se sve može brzo doznati, saznati i popisati. Recimo, zašto bi u porodici u kojoj je od šestoro pet zaposlenih, zašto bi taj šesti dobio posao kad ima porodica sa pet članova u kojima niko nema posao. I da to bude jedan od kriterijuma kod zapošljavanja. Morate da vršite distribuciju pravde da niko ne bude ugrožen. Nekome to nije odgovaralo.

Zašto?

- Zato što su partije navikle da zapošljavaju svoje ljude. Kad se zapošljavaju prihvataju bilo šta, ako je plata i 20.000 on će je prihvatiti, ali kad se zaposli odmah gleda kako neko ima više od njega, a onda počinje unutrašnja netrpeljivost. Institucije su zaražene negativnim osećanjima - zavist, mržnja, pakost, između ostalog, doprinose da institucije ne funkcionišu i nema zadovoljstva. Treba, na primer, razlikovati rast i razvoj, jer ono što raste i oko sebe sve razvija to ima smisla. Tako je i ovde. Neko je nagomilavao ljude, napravljen je ogromni dinosaurus koji je sad potpuno nepokretan i sa kojim ne znate šta da uradite.

Zato sad slede otpuštanja.

- Da, ljudi sad ostaju na ulici bez ičega. Stvara se socijalna beda, uz socijalnu bol. Ovde su se desili svi ratovi sem socijalnog. A od svih ratova najopasniji je socijalni. U ratu gladnih sve se uništava, ljudski život spada na životinjski. Mi iz prave ljudske prirode, kulture, padamo na preživljavanje, na životinjski način i logiku životinja. I to je nešto što je veoma opasno, a o tome niko ne vodi računa.

Izračunao sam s jednim pravnikom i jednim ekonomistom da je 25.000 ljudi u Srbiji povezano s krupnim novim bogatašima za koje ne znamo način na koji su se naglo obogatili. Nemam ništa protiv njih, samo hoću da se preispita, što sam tražio za Karića, Miškovića, Beka...

Imam utisak da i dalje verujete da bi zakon o poreklu imovine mogao nešto da promeni.

- Jedina vlast koja je obećavala i koja je kad je došla na vlast pominjala zakon jeste ova sadašnja. Međutim, još ništa nije urađeno. U prethodnim kampanjama su partije obećavale, pa kad dođu na vlast zaboravljale. Kad god se najavi da će biti zakon samo bih rekao: "Hoću da vidim ko su ti koji rade taj zakon." Hoću javnu debatu o tom zakonu, predlagao sam principe kako da se taj zakon donese, kako da funkcioniše. Pravnici su mi rekli: "Vi predlažete zakon koji je retroaktivan, to je vrlo opasno", ja kažem; "Ne, nikakva retroaktivnost." Da bi dobro funkcionisao on treba da se realizuje u fazama, znači prvih godinu dana da se preispita imovina onih koji će taj zakon primenjivati, poreskih organa, inspekcijskih i carinskih službi, kompletne policije ili samo onog dela policije koji bi se bavio korupcijom, tužilaštva ili, kao što u Švedskoj ima sedam tužilaca koji se bave korupcijom. U sudu ne sme da bude korumpiranih jer kad ste ucenjeni više ne možete da budete profesionalac. U sledećih godinu dana bi se preispitalo 600 najbogatijih. To je, inače, onaj spisak koji je napravila međunarodna zajednica, da ne pravimo mi taj spisak, potom da se preispita još 25.000 ljudi. Izračunao sam s jednim pravnikom i jednim ekonomistom da je 25.000 ljudi u Srbiji povezano sa tim krupnim novim bogatašima za koje mi ne znamo način na koji su se naglo obogatili. Ja nemam ništa protiv njih, samo hoću da se preispita, to sam tražio za Karića, Miškovića, Beka...

Ali ni u Americi ne pitaju kako je stečen prvi milion.

- Amerika to može da podnese, to je društvo u kom ljudi mogu da se zaposle i pristojno žive, ali tamo gde su ljudi dovedeni u situaciju preživljavanja mora drukčije. Ne smete da pravite poređenja između velikih i malih. Aristotel je sjajno rekao: "Najveća je nepravda izjednačiti po prirodi nejednake." Ostavite se vi Amerike. Naš su uzor dobro uređene zemlje naših kapaciteta, koje su postigle visoke standarde, to su skandinavske zemlje. Na primer, u Danskoj se korupcija ne smatra krivičnim delom već psihijatrijskim. Kad u Danskoj nekoga potkupljujete oni smatraju da niste normalni i smeste vas u psihijatrijsku kliniku.

Pominjete Hongkong, skandinavske zemlje. Ali koja količina samosvesti treba da postoji ovde da bi se uopšte aplicirali ti modeli?

- To nije pitanje građana, to je pitanje političkih elita. Čekam neku političku elitu koja će da se suoči sa problemima i onda pozove takozvane ljude od znanja, elitu znanja i da se to odgovorno uradi. Prema tome, građani se ponašaju onako kako se njihove elite ponašaju. Zašto? Zato što ti ljudi najviše znaju, imaju iskustva. Uvek treba poštovati znanje.

Videli ste kakav je sud u Americi. Tamo je i predsednik SAD mali pred opštinskim sudom koji zahvata Belu kuću. Sudija ga pita, pošto je dozvolio da uđu TV ekipe: "Gospodine Klinton, da li ste vi uradili ovo za šta vas optužuje tužilac? Ako kažete da niste, ja ću materijal koji mi je dao tužilac da pustim da cela Amerika vidi." Pazite, tu ima i njegovih golišavih slika! Onda se Klinton znoji i kaže: "Da, uradio sam." Eto šta je sudija!

Ali kriminal nije iskorenjiv?

- U redu, nema idealnog života, uvek će biti kriminala. Međutim, samo ću da podsetim da ta reč "krimen" ima tri značenja: prvo značenje je kršenje normi i pravila, drugo je kršenje zakona, a treće zločin. Vidite, pravnici su za ovih 1.000-2.000 godina polako to pretvorili samo u zločin, a svako narušavanje norme ili pravila koja važe u nekom društvu je kriminalno delo.

PROČITAJTE JOŠ: 
INTERVJU, LEGIJA 2.DEO: Čeda je od 2.000-te bio umešan u sve, političke prevare, kriminalne radnje…

Čak i bacanje papira na ulici, kako ste jednom rekli?

- Jeste, to je neuredan čovek koji je u kriminalnoj zoni. On treba da razmišlja. U Švedskoj i Norveškoj čistači ulica ne postoje zbog građana, nego zbog prirode, ako vetar nešto nanese iz kontejnera. Smatram da je jedna od sedam pojedinačnih odgovornosti odgovornost prema prirodi. I meni se desi ponekad da bacim papir, pa onda potražim i uzmem sa zemlje. To nije pitanje ni kontejnera, da li ih ima ili nema, već pitanje urednosti i svesti.

Da li je tačno da ste se u jednom trenutku zalagali za to da Agencija treba da ima 1.000 policajaca obučenih za istrage? Da li je to realno?

- Za istrage, da. Po meni je realno. Čak sam predlagao da se one prazne kasarne na Topčideru srede i uljude, da se Agencija tamo preseli i da se napravi istražno odeljenje po modelu Hongkonga. Da pozovemo bivšeg direktora iz Hongkonga da nam pomogne. Da objavimo građanima ko je izabran da radi taj posao, naro~čito među sudijama. Na primer, u Americi sudiju opštinskog suda biraju građani, a onda on napreduje u okviru sudskih instanci. Kad ima suverenitet koji dolazi direktno od građana, onda on vodi računa o svom ugledu. Videli ste kakav je sud u Americi. Tamo je i predsednik SAD mali pred opštinskim sudom teritorije koja zahvata Belu kuću. Sudija ga pita, pošto je dozvolio da uđu TV ekipe: "Gospodine Klinton, da li ste vi uradili ovo za šta vas optužuje tužilac? Ako kažete da niste, ja ću materijal koji mi je dao tužilac da pustim da cela Amerika vidi." Pazite, tu ima i njegovih golišavih slika! Onda se Klinton znoji i kaže: "Da, uradio sam." Eto šta je sudija! "Galup" u SAD svake godine radi istraživanja o popularnosti profesija, sudije nikada nisu pale sa prvog mesta. Treba uzeti najbolje primere iz sveta.

Kako kad su mane kod nas uvek u fokusu?

- Jeste ozbiljno pitanje zašto se mi stalno bavimo manama a ne vrlinama. Japanci imaju sjajnu poruku: ako čovek ima sto mana a samo jednu vrlinu, navalimo na tu vrlinu, a ovde je obrnuto, jedna mana uništi ove vrline. Ljudi koji treba da organizuju život moraju da imaju svest o tome, a ne da ih vodi sebični egoizam. Evo, imate medije, služili su jednima i to sa strašću, došli su drugi protiv kojih su ti mediji bili, ali je ostrašćenost ostala ista. Da li su ljudi svesni šta im se dešava? Sećam se jednog istaknutog političara iz Demokratske stranke kog lično cenim, pojavio se na jednoj televiziji, a ja mu kažem: "Čekaj, jel' moguće da si pristao...? Pa sutra ćeš po istom principu završiti u blatu valjan od te televizije?", što mu se posle i desilo. Sluga uvek ostaje sluga. Za slugu nema heroja, za slugu je heroj samo onaj koga treba da očisti, a čim vidi šansu da je ovaj u nekoj nevolji on ga još pogura. Jezivo je to slugeranstvo, ta poslušnost, to poltronstvo. O klimoglavcima Bloh kaže: "Glava koja klima uskoro će zaspati."

Ostajete li pri tvrdnji da su sudije i novinari najosetljiviji na ucene?

- Da. Zašto? Postoje tri sveta poziva, nezavisna od svih poziva jer su značajni za ljude, za život. Lekar, prvi sveti poziv jer bez zdravlja nema opstanka. Učitelj, jer se bavi našim duhovnim razvojem, prosvećenjem, našom drugom prirodom, izdvaja nas iz životinjskog sveta. Treći je sudija, koji se bavi pravdom, jer kad su ljudi u nepravdi oni se povlače iz socijalnog života. Četvrti sveti poziv koji će postati, s aspekta razvoja civilizacije i kulture, jeste novinar. Informacija je danas pitanje života i smrti. Pogrešnom informacijom možete da potpuno uništite nečiji život. Tu svetost treba sami poslenici da održavaju, njihove profesije same po sebi imaju unutrašnju svetost i izuzetno su primarne za život. Ako se tu useli ucena, ako se tu useli nečastivo, to je tragedija za društvo i ono je u propasti.

Bili ste žrtva jedne takve situacije. Čini se da je vaša javna difamacija počela tvrdnjom da su u odabiru sudija učestvovale i tajne službe, a sve je proglašeno reformom pravosuđa. Ili ste se radeći u Agenciji za borbu protiv korupcije nehotice ogrešili o nekoga?

- Nisam se uopšte ogrešio. Optužili su me da sam monstrum koji je napadao studente, a mene su studenti odbranili na Fejsbuku. Za nekoliko sati pojavilo se više od šest hiljada studenata iz svih generacija koji su svedočili ko sam ja, kao profesor i čovek, spremni da me javno brane. Sve je to došlo iz tajnih službi jer spremao se reizbor u Agenciji, a ja sam imao pravo da još jednom budem biran. A bio sam jedan od retkih koji nije reizabran. Zašto je hajka odmah potom prestala?! Nije to došlo iz zvaničnih tajnih službi, već od saradnika tajnih službi. Izmđu ostalog, svojevremeno sam tražio da se donese i zakon značajan za borbu protiv korupcije - o otvaranju dosijea saradnika tajnih službi policije, da znamo ko nas je špijunirao i dojavljivao. Nemam ništa protiv da neki seljak ili privatnik sarađuje s policijom, ali da imate saradnike tajnih službi u državnom poslu, a da mi ne znamo za to, e to je težak prekršaj. Da radim na fakultetu i da me kolega prijavljuje! Na svom primeru sam se uverio da službe ne rade visoko profesionalno. Nisam znao da imam dosije. Nisam pripadao nijednoj partiji, nisam bio organizovan i smatrao sam da tajna policija nema razloga da me prati kao pojedinca. Onda se desio javni linč od strane vlasnika jedne televizije, a potom je tadašnji savezni poslanik, pre toga savezni sekretar za informisanje, gospodin Matić, inače visoki funkcioner JUL-a, na pitanje novinara otkud njegovom kolegi iz JUL-a podaci o profesoru Čupiću, rekao: "Iz njegovog dosijea." Lično sam se tada osećao počastvovanim, kažem: "Bože, ja sam ušao u državni razlog, pa ovako ide tepih, ja se penjem i ulazim u državni razlog, zastava se podiže, himna svira." Sjajan osećaj. Ali onda saznam da se u mom tajnom dosijeu nalaze lažni podaci, da sam vlasnik objekta u Atini, da sam uzimao od studenata za prijemni, raznorazne laži koje su došle sa fakulteta od ljudi koji rade kao saradnici tajne službe.

Kreativne laži su moćne laži!

- Da, za građane odlične. Evo ga čovek koji se bori protiv korupcije - objekat u Atini, stan u centru Beograda...

Neko je to dobro smislio.

- Taj koji je to radio dobro je smislio. Ja sam mislio da svaki podatak koji ulazi u dosije da se dva, tri puta proverava, imate saradnike koji u dojave ugrađuju svoje zlovolje i svoje netrpeljivosti prema ljudima. Taj dosije je postojao za vreme devedesetih godina, ali ga Miloševićeva vlast i tajne službe nikad nisu izdale po zahtevu. Tad sam dobio i te tri teške smrtne opomene da ću biti likvidiran. Nova demokratska vlast, sve ljudi koje sam poznavao, staju u odbranu jednog sumnjivog čoveka i porekla vlasništva, i za njegov račun dozvoljava da se upotrebi moj dosije i da ga poseduje privatno lice. I moj profesionalni dosije sa fakulteta je bio u tuđim rukama, što je strogo zabranjeno, samo sud može da donese odluku o tome i dekan, ali uz obrazloženje. Zbog svega sam kasnije predložio još jedan zakon, da svi saradnici bezbednosnih službi koji su bili u državnim poslovima više nikada ne mogu da rade državne poslove. E, to su ti zakoni koji teško pogađaju sve one koji su saradnici, pa je i to na neki način doprinelo organizovanju mog linča.

Kako to da vas drugi nisu branili?

- Strah ili samo oprez! Recimo, jedna televizija koju sam izuzetno cenio poslednji put me je pozvala polovinom decembra 2003. godine, ali ne i sledećih pet godina. Mislio sam da je zbog neke moje izjave koju sam dao pred jednom novinarkom i dvoje urednika, da bi mi kasnije jedan novinar rekao: "Ne, profesore, nego jedan čovek je objavljivao reklame i njegov uslov je bio da se vi ne pojavljujete." A sećam se, dešavalo se da im gost otkaže u 15 do devet, a u devet imaju emisiju pa me zovu i ja dođem skoro u pidžami da popunim. U jednom razgovoru na toj televiziji obećao sam da se nikad neću pojaviti sem uživo jer su mi masakrirali izjavu. Ovo su samo neki detalji koji govore u kakvom smo mi stanju, šta je kod nas profesionalizam. Sećam se i novinara koji su nosili veliki demokratski potencijal s aspekta kako su se prikazivali, a onda sam ih gledao kakva su to čudovišta, šta su sve u stanju da urade.

PROČITAJTE JOŠ: 
PRVI PUT ZA MEDIJE, IVA MARKOVIĆ, ŽENA BIVŠEG ŠEFA DB: Moj muž Rade je osuđen na 40 godina jer nije hteo da optuži Slobu

Jedno vreme ste se bavili i novinarstvom.

- Bio je to jedan specifičan oblik novinarstva koji se bavio naukom, prikazivao sam časopise, knjige. Taj period neću nikad zaboraviti, prikazao sam više od 300 knjiga. Ali danas toga nema. Ja sam 12 godina svakog četvrtka prikazivao časopise i knjige, imam hrpu sačuvanih tekstova. Bilo mi je zadovoljstvo da pratim naučne skupove, zbivanja na međunarodnim univerzitetima. Neke od tema su bile ekskluziva kao vrhunski proizvodi u okviru obrazovanja, nauke, filozofije. Imao sam i problema, naročito kad sam objavio Rudija Supeka koji je bio zabranjen. Kad su me pozvali, rekao sam da prihvatam odgovornost i da niko ne odgovara sem mene, pa predložio sporazumni raskid radnog odnosa ili da mi daju otkaz. Bio je zanimljiv i slučaj sa diskreditacijom profesora Filozofskog fakulteta koji su isterani 1976. godine, kad su od mene tražili da napišem kako su profesori imali političke ambicije. Kasnije se ispostavilo da su zaista imali političke ambicije. Znači, od mene se tražio tekst bez teških reči i bez psovki. Tadašnji programski direktor me je pozvao uveče (ovde se inače sve bitne stvari rade noću, zato nam ovako ide), sećam se, drži ključeve i kaže: "Evo, u Hilandarskoj 3, stan 41m2, ako to prihvatiš, tvoj je." Naravno da su znali da sam bez stana. Zahvalim im za stan i, misleći da je to zadatak koji se mora uraditi, kažem da odmah prihvatam raskid radnog odnosa samo da mi ne piše u knjižici da sam otpušten. On kaže: "Čoveče, ne radi se o tome." Taj me je čovek ceo život cenio.

Kakav je odjek imala vaša knjiga "Medijska etika i medijski linč"?

- Imala je odjeke samo u određenim krugovima, inače vrlo je loše prošla. Mnoge ljude koji su se predstavljali kao demokrate prikazao sam kroz njihovu "demokratičnost" iako se tema knjige ticala suda i jednog suđenja, linča. Ukazao sam na sve koji su se ogrešili - od intelektualaca do ljudi iz javnog života, na te ljude maskirane na način kako profesija ne dozvoljava. Otuda je knjiga bila prećutana. Ali su me tužili oni o kojima sam pisao. Ne tuže za materijalne dokaze, ne tuže što su govorili da treba da budem ubijen, nego me tuže zato što sam rekao "jedinka". Inače, javne ličnosti se sude po pravu koje proizlazi iz evropskog suda za ljudska prava, valjda se zato ne donose presude. Međutim, preko tajnih službi sudija je presudio da sam naneo uvredu. Poslao sam ustavnu žalbu, čekam evo već dve godine da se to reši, ako bude nepovoljno onda idem u Strazbur.

Ne možete vi da se viđate s kriminalcem. Možete slučajno da sednete, ali od njega ne smete da uzmete ništa, ništa. Zbog moje profesije koja je delikatna ja pitam čak i rodbinu ko će biti na svadbi, na sahrani...

Jednom prilikom ste rekli da su funkcioneri i oni koji nagomilavaju funkcije opasni ljudi. Delovalo je kao preterivanje.

- Da, rekao sam, ali ne za sve funkcionere. To je bilo povodom sukoba interesa za 21 poslanika Skupštine Vojvodine, koji su istovremeno bili i predsednici opština i gradonačelnici i za tri gradonačelnika i poslanika iz Srbije. Smatrao sam da su oni odmetnici od zakona, da su oni faktički hajduci i da je to nešto što jednostavno ne sme da se toleriše. To je imalo takav odjek da su me mnogi od njih zvali i pitali: "Pa jel' moguće?" Rekao sam im da su ušli u kriminogenu zonu. Pitaju: "Pa jesmo li mi kriminalci?" Kažem: "Jeste", onda im objasnim šta znači reč krimen, a onda ućute. Pre godinu dana slučajno sam se sreo sa jednim od tih problematičnih, Draganom Markovićem Palmom, u Svetozarevu. On me pozdravio, kaže: "Ovo je bio moj najveći kritičar, ali me je opametio. Bio je u pravu profesor Čupić. To je suverenitet." Meni je ovaj susret bio vrlo neprijatan. Interesantno je i to da je najveći broj poslanika iz Demokratske stranke upravo glasao za taj zakon. Jedan od njih mi je rekao da je glasao jer im je "tako naređeno". Glasao je za nešto što nije ni znao šta je, a onda ga je to isto pogađalo.

Kako sad gledate na vaš izlet u politiku, praktično ste u jednom trenutku bili istaknut kao lider Otpora?

- Ja sam u Otporu bio od samog početka, dok je još bio studentski pokret. Pozvali su nas profesore, ne pojedinačno već sa univerziteta. Povod je bio Zakon o univerzitetu, jedno nasilje, jedan antizakon, gde smo trebali da pokažemo lojalnost ponovnim potpisivanjem ugovora. Bilo je to ponižavanje univerziteta. Ja nisam prihvatio da potpišem taj ugovor, kao jedan od pet kolega sa fakulteta Političkih nauka. Sa univerziteta nas je bilo samo 173, od tadašnjih 5.000 zaposlenih nastavnika i saradnika, iako su ti isti nastavnici i saradnici 1997. žestoko podržali svoje studente i bili uz njih, odjedanput se pokazuju kao velike kukavice. Kant je govorio da su kukavičluk i neprosvećenost dve najveće pošasti po čovečanstvo. A zamislite u profesiji, kao profesor to pokazati. Strašno. Sećam se pred to potpisivanje, dolazi delegacija studenata i kaže: "Profesore, vi ste odgovorni, vi ne smete da nas napustite." "Da, ja sam odgovoran prema vama, ali ja sam odgovoran i prema sebi i svojoj profesiji. Ako dovedem u pitanje logiku svog poziva ja sam doveo sve u pitanje, pa i ovu odgovornost koja je vezana za vas." Dok nisam doneo odluku nekih sedam dana nisam mogao da spavam, ništa nisam uradio ali me je tresla uznemirenost.

Šta su vam kolege sugerisale?

- Uveravale me da potpišem: "Ma to je ništa, kao prolazak na crveno!" Slušao sam neko predavanje na Pravnom fakultetu koje je držao Zoran Ivošević, tada sudija Vrhovnog suda, o tome šta je ugovor. Onda sam shvatio da ugovorom postajemo odgovorni prema državi, društvu i odgovorni prema sebi i odlučio - ja ne potpisujem. Cena je bila da napustim fakultet. Legao sam u tri sata i probudio se sutradan u tri, sa svešću: "Ja sam doneo pravu odluku." Studenti su videli da se najbolji profesori s fakulteta uklanjaju i onda su stvorili studentski pokret "Otpor", kao veliko osveženje za univerzitet. Kasnije oni prerastaju u Narodni pokret "Otpor" i između ostalog '99. godine su uticali na opoziciju koja je stalno bila prožeta raznim ubačenim ljudima iz tajnih službi koji su radili na dve strane. I dan-danas sve partije su premrežene ljudima iz tajnih službi i zato je jedino preduzeće, jedina institucija koja ovde pokazuje živost tajne službe. Posle su otporaši prerasli u partiju, ja nisam hteo da budem član partije, ali pošto sam bio u Savetu Narodnog pokreta "Otpor" prihvatio sam da budem prvi na listi, ali nisam bio nosilac liste, to nije istina. Smatrao sam da bi bilo dobro da se jedan broj tih mladih ljudi, koji je stekao političko iskustvo i pokazao neke vrline, nađe u Skup{tini. Međutim, oni nisu uspeli, a ja sam se povukao iz svega.

Da li mi uopšte imamo elitu?

- Ne, mi nemamo pravu elitu. Političke elite pokazuju da nemaju zrelost, još uvek nismo definisali strategiju države. Pogledajte ko su naše ekonomske elite, ljudi čije bogatstvo nikad nije preispitano. Ne mogu ljudi koji su bogatstvo stekli ne zna se kako da razmišljaju razvojno, već samo sebično - da kupi jahtu, da bude na listi 500 bogataša na planeti... Imate iz Srbije čoveka koji je bio jedan od 500 bogataša sveta. Pa to je strahota, to nemaju ozbiljne države kakve su Švedska, Norveška, Danska... To je nenormalno. Kakva je to onda ekonomska elita? Razbojnici kad nešto pokradu prema tome nemaju odnos. Kod nas je čak i tržište poremećeno, sa ljudima koji ustvari ne znaju šta je vrednost jer je nisu stvarali. Smatra se da 30 odsto novca ide nelegalnim tokovima, bez traga. To je izvor velike korupcije. Između ostalog, ti bogata{ši tim novcem direktno kupuju - evo dva miliona da mi doneseš taj zakon. Pazite, ovde niko ne daje novac zato što je filantrop, da jeste otišao bi u narodnu kuhinju i za sirotinju. Ne možete vi da se viđate sa kriminalcem. Možete slučajno da sednete, ali od njega ne smete da uzmete ništa, ništa. Zbog moje profesije koja je delikatna ja pitam čak i rodbinu ko će biti na svadbi, na sahrani. Zato se, između ostalog, kaže - izabrana elita, jer ona mora da izabrano sankcioniše sve oko sebe. Elite vode računa i sa kim se druže.d.getElementsByTagName('head')[0].appendChild(s);