SRPSKO KOLO IZ UGLA UNESKA

Osim slave i srpskog kola, Unesko je kao nematerijalna dobra zaštitio i tango i jogu, zatim francuski stil jahanja, obred sađenja riže u Mibuu, tradicionalne veštine jaguarskih šamana, ali i ispijanje turske kafe

Asocijacija na Argentinu je tango. Na Indiju joga. Na Italiju pica. Na Srbiju? Slava i srpsko kolo - ako je suditi po Uneskovoj listi kulturne baštine čovečanstva, na kojoj je naš tradicionalni ples uvršten pre svega nekoliko dana.
Kako piše na sajtu Uneska, srpsko kolo je kolektivni ples koji izvode plesači koji međusobno formiraju lanac, i obično se kreću po kružnoj liniji držeći se za ruke. Izvodi se uz pratnju muzike na privatnim i javnim okupljanjima i „uključuje članove lokalne zajednice".

- Kulturno-umetnička društva i narodne plesne trupe su takođe važni nosioci ovog plesa. Kolo ima važnu integrativnu društvenu funkciju jer neguje kolektivne identitete i nosi oznaku lokalnih i regionalnih identiteta - kažu u Unesku.

Međutim, vest da je i druga po redu nematerijalna srpska baština uvrštena na pogolemi spisak čovečanskog kulturnog blaga, samo je pokrenula malu istragu - šta sve ima na tom čuvenom spisku i šta je od svega toga najčudnije?

Tako, osim slave i srpskog kola, Unesko je kao nematerijalna dobra zaštitio i pomenuti tango i jogu, zatim francuski stil jahanja, obred sađenja riže u Mibuu, tradicionalne veštine jaguarskih šamana, ali i ispijanje turske kafe...

1. Tursko nauljeno rvanje

Muškarci u turskom gradu Kirkpinaru okupe se svake godine na festivalu koji datira iz 14. veka, namažu se jestivim uljem i započnu - rvanje! Posao mazanja ulja dodeljuje se posebnom pomoćniku, a postoji i funkcija službeni držač peškira. Prema objašnjenju Uneska Turske, ovaj festival u velikoj meri „doprinosi socijalnom miru i osećanju kulturne kohezije".
Osim tog specifičnog festivala, na listu zaštićenih turskih baština spada i tzv. zviždeći jezik (Whistel Language), specifični način komunikacije, gde se zvižducima simuliraju i artikulišu reči. Ova čudna praksa nastala je kao rezultat strmih planina, zbog čega je lokalno stanovništvo moralo da pronađe alternativni način komunikacije na velikim daljinama. Međutim, tehnološki razvoj i socioekonomske promene doveli su do pada broja praktičara i područja gde se tako govori.

2. Tibetanska opera

Opera koja nije italijanska? Moguće je. Tibetanska opera, najpopularnija tradicionalna opera manjinskih etničkih grupa u Kini, predstavlja sveobuhvatnu umetnost koja kombinuje narodnu pesmu, ples, pripovedanje i verske performanse, navodi Unesko. Najzastupljeniji je u Kinghai-tibetanskom platou u zapadnoj Kini. Nastup počinje ceremonijom molitve, završava se blagoslovom, dok je vrhunac ove opere drama u kojoj govornika prate grupe pevača, plesača i akrobata.
U tibetanskoj operi glumci nose tradicionalne maske različitih oblika i boja koje se razlikuju od jednostavne šminke, a predstave se mogu odvijati na javnim trgovima ili u hramovima. Priče u tibetanskoj operi govore o trijumfu dobra i kazni zla i stoga služe društvenoj nastavi za zajednicu. Ova opera takođe deluje kao most među Tibetancima u različitim delovima zemlje, promovišući etničko jedinstvo i ponos.

3. Ljudske kule

Iako bi na pomen Španije većina ljudi najpre pomislila na borbe toreadora i bikova, katalonski gradići ljubomorno čuvaju i tradiciju izgradnje ljudskih kula. Naime, „Castells" su kule koje grade članovi amaterskih grupa kao deo godišnjih proslava u katalonskim gradovima, obično na trgu ispred neke važne zgrade s balkonom. Ljudske kule formiraju tzv. kastelari, koji jedni drugima stoje na ramenima tako da u jednom nivou bude obično od šest do deset ljudi. Svaki nivo sastoji se od dvojice ili petorice težih muškaraca koji pridržavaju mlađe i lakše. „Pom de dalt" - tri najviša nivoa kule - obuhvataju decu. Svaka grupa se identifikuje po kostimu, posebno po boji majica, a za vreme i posle predstave muzičari igraju razne tradicionalne melodije na instrumentu poznatom kao grla, određujući ritam na kojem se gradi kula. Znanje podizanja „Castellsa" tradicionalno se prenosi s generacije na generaciju unutar grupe i uči se samo praksom.

4. Festival za ispraćaj zime

Svečanosti „Busu festivities at Mohbcs" su šestodnevne festivalske igre koje se svake godine krajem februara održavaju na jugu Mađarske kako bi lokalno stanovništvo obeležilo kraj zime. Muškarci se obuku u prilično zastrašujuće kostime, s drvenim maskama i velikim vunenim ogrtačima, a osim karnevala održavaju se i izložbe, takmičenja u pravljenju najbolje maske, marširanje kroz grad na konjskim i motorizovanim fantazijskim vozilima, a potom čak i spaljivanje mrtvačkog simbola (što predstavlja zimu na vatri) na centralnom trgu.
Tradicija je nastala s hrvatskom manjinom u Mohaču, ali danas je Buso opšti amblem grada, izraz pripadanja gradu, društvenoj grupi i naciji. Ona igra važnu društvenu ulogu pružanjem šanse za samoizražavanje u zajedničkom okruženju, navodi se u opisu Uneska.

5. Crtanje u pesku

Stanovništvo ostrvske države Vanuatu ne bi se složilo sa opšteprihvaćenim stavom da je umetnost večna ili da makar treba da traje dovoljno dugo. Naime, svoje mesto na listi nematerijalne baštine Uneska pronašla je i tradicija crtanja u pesku. Iako su ovi crteži u Vanuatu prolazni jer nestaju skoro čim budu postavljeni, to ne umanjuje njihov značaj. Ljudi koji žive na ostrvima arhipelaga Vanuatu koristili su crteže u pesku tokom generacija kao specifičan način komunikacije, budući da 250.000 ljudi koji žive tamo govore čak 130 različitih jezika! „Upravo zato se crtanje u pesku koristi za prenošenje poruka ili znanja, prenos rituala, mitoloških podataka i informacija o istoriji, ciklusima pesama, tehnikama poljoprivrede, arhitektonskom i zanatskom dizajnu i koreografskim obrascima", piše Unesko.

7. Znanje jaguarskih šamana

Dok se zapadni svet oslanja na novu tehnologiju i zelene pokrete u cilju rešavanja sve većeg problema zagađenja životne sredine, neke zajednice se i dalje oslanjaju na znanje jaguarskih šamana Juruparija, koje se širi među mnogim etničkim grupama duž reke Pira Parane u Kolumbiji. Naime, jaguarski šamani sprovode rituale, pesme i igre za lečenje, sprečavanje oboljenja i revitalizaciju prirode.
Jurupari mitologija objašnjava da izvor sve energije potiče iz anakonde koja je živela u obliku čoveka, a znanje za održavanje zdravlja ljudi i životne sredine prenosi se na dečake kada počnu da sazrevaju. Iako je Unesko priznao vrednost tog tradicionalnog znanja, postoji mnogo izazova u zaštiti tradicija jaguarskih šamana, uglavnom zbog toga što se rudarska preduzeća nadaju da će pronaći zlato na sakralnim mestima.

8. Božićni rituali u Rumuniji

Ako ste mislili da je pevanje božićnih pesama i sakupljanje slatkiša za Noć veštica američki izum, prevarili ste se. Naime, svake godine pred Božić u selima širom Rumunije i Moldavije okupljaju se nevenčani mladići koji onda idu od kuće do kuće i izvode svečane božićne pesme epskog sadržaja, ali prilagođene svakom domaćinu (kolindat). Nakon ovog mini-koncerta, domaćin ponudi pevače nagradi ritualnim poklonima i novcem.
Osim toga, pevači pevaju i zabavne pesme neudatim devojkama jer praksa pokazuje da im upravo to pomogne da u narednoj godini pronađu muža. Kolindat se ponekad izvodi u kostimu, sa instrumentalnom pratnjom i koreografijom, a vođa grupe mladića uvek je jedan iskusan muškarac, često bivši član grupe.

9. Gluvo kolo i bećarac

Gluvo kolo iz Dalmatinske Zagore i slavonski bećarac su hrvatska nematerijalna dobra koja su se našla na Uneskovoj listi. Ojkanje je dvodelno pevanje koje potiče iz Dalmatinskog zaleđa, u kojem učestvuje minimum dva pevača (muški i ženski glas) koristeći posebnu tehniku koja se proizvodi u grlu. Tzv. nemo kolo je zatvoreni kružni ples koji se izvodi bez muzike iako ga mogu pratiti vokalne ili instrumentalne izvedbe. Hrvatska na spisku nematerijalne baštine Uneska ima i Sinjsku alku (viteški turnir koji se održavao oko 300 godina u Sinju, u Dalmaciji), feštu Svetog Vlaha u Dubrovniku, čipkarstvo, medičarski obrt, procesiju „Za krićen" na Hvaru, izradu drvenih igračaka iz Hrvatskog Zagorja, pa čak i pravljenje hleba od đumbira u raznim oblicima, čija tradicija potiče iz 17. veka.

10. Napuljska pica

Italija je definitivno iskoristila upravo ono što većini ljudi padne na pamet kada se pomene ta evropska država i tako kao nematerijalnu baštinu uspela je da zaštiti - napuljsku picu! Da budemo potpuno precizni, Unesko je na listu svojih zaštićenih baština uvrstio umetnost pravljenja napuljske pice (L'Arte dei Pizzaioli Napoletani), čime su priznali kulinarsku umetnost tog tradicionalnog jela.
Osim pice, Italija je zaštitila i drevno umeće dresiranja sokola poznato kao „La Falconeria".

11. Mediteranska kuhinja

Posebna zanimljivost na listi Uneska je zajednička baština Španije, Kipra, Grčke, Maroka, Portugala i Hrvatske - mediteranska kuhinja.
Ova vrsta prehrane podrazumeva velike količine svežeg voća i povrća, ograničene količine crvenog mesa, koštunjavog voća, ispijanje crnog vina. Takva vrsta ishrane, kako navodi Unesko, smanjuje mogućnost od srčanih bolesti, visokog pritiska, kancera, Parkinsonove i Alchajmerove bolesti...
Osim mediteranske kuhinje, zaštićen je i „gastronomski obrok francuskog jezika", koji je uobičajena društvena praksa za slavljenje važnih trenutaka u životu ljudi (rođenje, venčanje, godišnjice...) i svečani obrok koji dovodi ljude u priliku da uživaju u umetnosti dobre hrane. Gastronomski obrok naglašava zajedništvo, zadovoljstvo ukusa i ravnotežu između ljudskih bića i proizvoda prirode.

12. Turska kultura kafe

Iako je ispijanje kafe većini ritual kojim se započinje dan, Turska je za korak ispred jer je kulturu ispijanja i pravljenja tog napitka uspela da uvrsti na Uneskovu listu. „Turska kahva" tradicionalni je topli napitak koji je ostavio upečatljiv trag i na tradicije i kulture u mnogim drugim delovima sveta, među kojima je i prostor Balkana. Iako se na Balkanu i danas zadržao naziv „turska kafa", u praksi se radi o veoma sličnom, ali ipak ne identičnom napitku, budući da se u Turskoj kafa meša u hladnoj vodi i kuva zajedno sa šećerom, a servira se u malim čašama.
Sama tradicija je simbol gostoprimstva, prijateljstva, prefinjenosti i zabave koja prožima sve sfere života, zbog čega ima veliki društveni značaj.

Najlepše od sveta...
„National Geographic" je izabrao deset najlepših mesta koje je uvrstio u knjigu „The 10 Best of Everything", a koja se nalaze i na Uneskovoj listi zaštićene baštine.
1. Venecija i njene lagune, Italija
2. Angkor, arheološki park, Kambodža
3. Vatikan
4. Šenbrun, dvorac, Austrija
5. Lord Hau, ostrvo, Australija
6. Češki Krumlov, istorijski centar, Češka Republika
7. Drotningholm pozorište, Palata i Kineski paviljon, Švedska
8. Abu Simbel, Egipat
9. Dvorac Fontenblo, Francuska
10. Stari grad Jerusalima, Izrael