KRITIČKI VODIČ: Srpski film je na evropskoj periferiji

„Kritički vodič kroz srpski film" predstavlja osvrt na domaću kinematografiju, koja je u novom veku izgubila na svom značaju na uzorku Srbije, te nam ta poželjna ravnoteža s konkretnim krajnjim ishodom ostaje nedostižna meta iako su izvesni filmovi postigli proboj u festivalskoj ponudi na planetarnom nivou

Filmski centar Srbije predstavlja „Kritički vodič kroz srpski film 2000-2017", jedinstvenu knjigu u našoj kulturi koja sadrži kritičke tekstove o svim srpskim dugometražnim igranim filmovima prikazanim u redovnoj bioskopskoj distribuciji ili na festivalima u novom milenijumu, kao i potrebu da se na jednom mestu sažmu dometi srpske kinematografije u 21. veku, čime postaje jasnije kakve je sve faze domaći film zajedno sa svojim autorima prolazio u tom periodu. Reč je o svedočanstvu jednog vremena i preseku naših filmskih mogućnosti i dostignuća. Autori tog kapitalnog izdanja su Đorđe Bajić, Zoran Janković i Ivan Velisavljević, srpski kritičari mlađe generacije, ljubitelji srpskog i jugoslovenskog filma, te smo s njima razgovarali o dometima srpskog filma u ovom veku.

O tome šta predstavlja srpski film i čemu teži u 21. veku, Bajić kaže da različiti autori i filmovi imaju različite težnje. Jedni pretenduju na komercijalni uspeh na domaćim blagajnama i na aplauze publike, drugi na visok umetnički domet i dobru festivalsku prođu u inostranstvu. Treći žele i jedno i drugo, a to je i najteže, gotovo nemoguće postići. Četvrti snimaju za svoju dušu i ne razmišljaju previše o plasmanu jer sam proces nastanka filma je ono što ih ispunjava. „Gledano zbirno, srpski film u 21. veku predstavlja skup različitih stilova, žanrova i težnji. Svega tu ima. Pučkih komedija, turobnih ratnih drama, art-house promašaja i pogodaka, kempi horora, kostimiranih ekstravaganci, ozbiljnih pokušaja da se ukaže na probleme sveta u kojem živimo... A upravo u tom mnoštvu različitosti i leži snaga srpskog filma."

Bajić na pitanje šta to nedostaje domaćem filmu, a u čemu naša kinematografija ne oskudeva, odgovara da smo talentovana nacija. Naši reditelji, scenaristi, direktori fotografije, montažeri, glumci i ostali filmski udarnici i te kako imaju šta da ponude. Ono što nedostaje, pored novca, jesu bolja organizacija i planiranje. On dodaje da Filmski centar Srbije poslednjih godina radi na tome. „Infrastruktura je važna, kao i institucionalna podrška, koja ne mora uvek da bude materijalna. Jedan vid podrške je i ova naša knjiga, koja je jasan pokazatelj da postoje ljudi koji su spremni da sistematski pristupe materiji i, uz lični kritičarski sud, katalogizuju sve snimljene naslove u poslednjih 18 godina i na taj način pokažu da srpski film ima šta da ponudi, da je, bez obzira na lutanja i promašaje, još uvek vitalan."

Zanimalo nas je i kakav je realan domet našeg filma u evropskim i svetskim okvirima, na šta Velisavljević kaže da je reč je o kinematografiji evropske periferije. I navodi da su u glavnim takmičarskim programima Kana, Berlina i Venecije bili samo filmovi Emira Kusturice, jedan film Srđana Karanovića i jedno ostvarenje Ljubiše Samardžića. Goran Marković i Goran Paskaljević imali su uspeha na drugim značajnim festivalima, a jedino su još Dragojevićeva „Parada" i Spasojevićev „Srpski film" imali ozbiljan svetski odjek. Kao i filmovi Srdana Golubovića, zatim „Klip", „Život i smrt porno-bande", „Tilva Roš" i „Ordinary People" s nešto skromnijim dometima.
„Nisu stvoreni globalno značajni autori, relevantni stilski pravci, generacije ili pokreti. Što ne znači da nije bilo dobrih filmova. Naprotiv. To nam govori da se mora biti ambiciozniji, angažovati se više i misliti hrabrije, a da sve to treba da prati ozbiljna sistemska podrška."

O tome šta karakteriše dobar srpski film, izdvajajući one koji su postigli veliki uspeh, kao i one koji su razočarali, Janković misli da bi taj neki snevan dobar srpski film po meri novog doba svakako trebalo da čini spoj lakoće s kojom komunicira s publikom i artikulisanosti i osobenosti autorske poetike i esnafske pripovedačko-rediteljske veštine.

„No, srpski film je u novom veku, barem u prvih 17 godina za nama, izgubio na svom značaju ponajpre na uzorku Srbije, te taj spoj, ta poželjna ravnoteža s konkretnim i opipljivim krajnjim ishodom ostaje nedostižna meta. S druge strane, ne možemo poreći da su izvesni filmovi postigli jedan od svojih zacrtanih ciljeva, proboj u festivalsku ponudu na planetarnom nivou (kao što je slučaj s 'Klipom' Maje Miloš, 'Neposlušnima' Mine Đukić, 'Dobrom ženom' Mirjane Karanović...), dok je, recimo, na svetskom planu najzapaženiji domaći film ovog perioda bio i ostao 'Srpski film' reditelja Srđana Spasojevića, a u smislu prodaje filmskih prava (prava na distribuciju) odlično su prošli i 'Zona mrtvih' Milana Konjevića i 'Mamula' Milana Todorovića.

Neprikosnoven ostaje Emir Kusturica, čiji je film 'Na mlečnom putu' imao prvoklasan festivalski tretman (premijerno je prikazan u glavnom takmičarskom programu u Veneciji), a lako je izborio i kino-distribuciju u velikom broju zemalja, pritom ostvarivši dobar uspeh i u našim bioskopima. I svakako bi trebalo pomenuti Danila Bećkovića, koji je postigao dva bioskopska hita sa svoja prva dva (zanimljiva i kinestetski vredna) filma 'Mali Budo' i 'Jesen samuraja', kao i Dragan Bjelogrlić s dva voljena blokbastera, odnosno s diptihom 'Montevideo'.

Promašaji su pak svi oni filmovi koji su brzo potonuli u ponoru krupnih ambicija i mršavih krajnjih postignuća, a tih je podosta u ovoj sveukupnoj brojci od bezmalo 230 filmova proizvedenih i na neki način prikazanih u Srbiji počev od 1. januara 2000. do 31. decembra 2017."
Koliko se i po čemu razlikuje srpski film u 20. i u 21. veku, Bajić misli da je tu mnogo faktora u igri. Poslednjih petnaestak godina tehnika je uznapredovala i sve je lakše snimiti film. Dobre kamere su relativno lako dostupne i uz malo želje, novca i truda, eto novog niskobudžetnog filma.
„To je, naravno, mač sa dve oštrice. Kvantitet ne podrazumeva kvalitet. Uz to, skrenuo bih pažnju na činjenicu da je srpski film u novom veku žanrovski sve profilisaniji, što u prethodnom veku nije bio slučaj."

Kada je reč o budućnosti srpskog filma, Velisavljević zaključuje da možemo biti umereni optimisti. FCS je uspostavio dobre mehanizme, očekuje se novi zakon, a ima i novca. Naravno, administracija i produkcija nisu dovoljne. Potrebni su nam znanje, kritika i nešto malo sreće. Talenta imamo.

Debitanti obeležili srpski film u 21. veku

Zanimalo nas je koji su to srpski autori obeležili proteklih 17 godina, i Janković tvrdi da je period koji obrađuje knjiga u znatnoj meri i era u kojoj su ponajpre u kvalitativnom smislu dominirali debitanti sa svojim vrsnim, zapaženim, sada već i kultnim prvim celovečernjim ostvarenjima. „Tu prvenstveno mislim na Mladena Đorđevića ('Made in Serbia', 'Život i smrt porno-bande'), Maju Miloš ('Klip'), Nikolu Ležaića ('Tilva Roš'), Vuka Ršumovića ('Ničije dete'), pokojnog Uroša Stojanovića ('Čarlston za Ognjenku'), a njima treba svakako dodati i strip-majstora i animatora Aleksu Gajića i njegov nepravično skrajnuti prvi film ('Edit i ja: Technotise'). Posebno je zanimljiv slučaj Dušana Milića, koji je, nakon hit-filmova 'Jagoda u supermarketu' i 'Guča', u svom trećem filmu, dugo pripremanom, snimanom i dovršavanom 'Travelatoru' napravio ogroman iskorak u odnosu na ono što je ranije radio, a što se prepoznavalo kao njegov autorski pristup i izraz."

Domaći film odlikuje kako jezička, tako i estetska šarolikost

O tome šta bi bio zajednički imenitelj za srpske filmove 2000-2017, Velisavljević kaže da to, suprotno očekivanjima, nije jezik. Ne samo da su autori drugih nacionalnosti snimili filmove koje su većinski producirale kuće iz Srbije, na srpske teme i sa autorskom ekipom iz Srbije, već često ima dvojezičnih i višejezičnih filmova. Mađarsko-srpske, rumunsko-srpske i romsko-srpske kombinacije su logične s obzirom na multietnički sastav srpskog društva, ali imamo i nekoliko srpsko-engleskih ostvarenja, pa i filmove koji su samo na engleskom. „Paralelno s jezičkom, išla je i estetska šarolikost: minimalizam i barok, eksperimenti i komercijalne razbibrige, angažman i eskapizam. Kao i u slučaju jezika, to ipak govori o bogatstvu. Drugo pitanje je da li ga mi prepoznajemo i umemo li da na njemu gradimo. Tome bi trebalo da služi naša knjiga."