MAGIČNI ĆIRA: INTUICIJA SLOMLJENOG SRCA

MAGIČNI ĆIRA: INTUICIJA SLOMLJENOG SRCA


Najveća muzička senzacija u 2018. – još jednoj godini ništilišta, praznine i dosade – jeste konačno objavljivanje mitskog „izgubljenog albuma” Džina Klarka sastavljenog od snimaka načinjenih početkom 1967. Skoro pola veka se u posvećenim krugovima zapenavljeno, s histeričnim ushićenjem, pričalo o tom Svetom gralu rokenrola.

I evo, konačno je postao dostupan smrtnicima s ukusom i svešću o nadnaravnim blagoslovima koje valja zaslužiti zahvalnošću i bludnim klanjanjem.

Bez mnogo zavlačenja i razvlačenja, već je prvo preslušavanje albuma „Gene Clark Sings For You” pokazalo da je sva ta fanovska mistifikacija imala i te kakvo pokriće. U stvari, mnogo više od toga, dobili smo remek-delo u najbukvalnijem i najplemenitijem smislu. Ali čemu zapanjenost i čuđenje kada je Džin Klark (1944-1991) u svojoj marginalizovanoj, podzemnoj karijeri objavljivao gotovo isključivo remek-dela? I šta drugo očekivati od umetnika koji spada u četvoricu „ukletih belih genija” američke muzike? Ostala trojica su Tauns Van Zant, Edi Hinton i Voren Zivon – naravno da vas neću mučiti ekskluzivnim misterijama: bolje je umreti u bedi nego u neznanju. Ostalo otkrijte sami, onako kako muzika zahteva, a u svojim naizmeničnim traganjima za formulom preživljavanja.

Dakle, još jednom smo se uverili – čak i oni koji su sahranili sopstvenu radoznalost ili koji se cinizmom brane od iskušenja koja im priređuje njihov sopstveni neugasli duh – da ima nečeg u tome što nas život svagdašnji uči da je osećaj začuđenosti uvek praćen radošću. A svaka pesma Džina Klarka – bez obzira na to kada je snimljena i objavljena – jeste pravo malo čudo. Novopronađeni „arhivski” album „Gene Clark Sings For You” samo potvrđuje tu zakonitost – zvuči sveže, moćno i nadasve zavodljivo, ispunjen je perfektno skrojenim pesmama koje svojom uzvišenom čistotom katapultiraju melanholičnu mladost u carstvo večnosti. Njihov blaženo jurodivi autor jedan je od onih retkih izabranih koji je tražio nemoguće i apsolutno. Znao je da se nebo nalazi u njegovom srcu, ali do srca je put neizvestan i dug.

I pored najezde pomodarskog „flower-power” talasa, pretencioznog koliko i konfuznog, Klarkove pesme nedvosmisleno odzvanjaju jekom jakog pop nasleđa i, što je najvažnije, istinski jedinstvenom lepotom. Savršeno usklađene i strogo definisane u svojoj inovativnosti, one pokazuju da je njihov tvorac uvek imao čistu viziju onoga što radi.

Da, Džin Klark jeste bio tvorac, nešto mnogo više od običnog (ili odličnog, svejedno) singer-songwritera. Govorimo o umetniku koji je samog sebe kanonizovao tako što je stvorio čak dva muzička žanra – folk-rok (spajajući svoju nepatvorenu ljubav prema „Bitlsima” s tradicionalnim folk nasleđem) i kantri-rok (mešajući ruralne zvuke rodnog Misurija sa urbanim elektricitetom Kalifornije, na čijoj sceni je delovao kao guru koji je skinuo s prestola Brajena Vilsona i njegove „The Beach Boys”). To mu nije bilo dovoljno, nego je još i komponovao prvu psihodeličnu pesmu u ludački raznovrsnoj, a opet često predvidljivoj istoriji rokenrola – „Eight Miles High”, jednu od najslavnijih misterija za teoretičare popularne muzike, često citiranu i obrađivanu klasiku, koja je u vreme objavljivanja, u proleće 1966. godine, bila zabranjena za radijsko emitovanje. Nisu mu se zalud toliki divili, od Boba Dilana do Roberta Planta, od Sema Pekinpoa do Denisa Hopera, od „The Band” do „Long Ryders”, od Toma Petija do Marka Lanegana, od Linde Ronštat do Stivi Niks, pokušavajući da maznu nešto od njegove magije, iako svesni da je to nemoguće. I to je još jedan u nizu tužnih koliko i neobjašnjivih sudbinskih nesporazuma kada se radi o slučaju Džina Karka: koliko god bio uticajan i kao pevač i kao kompozitor, ipak se pokazalo da je njegovo majstorstvo suviše ezoterično i nedodirljivo čak i za proverene velikane rokenrola.

Govorilo se i ponavljalo u sva vremena kako čovek treba da teži da spozna samog sebe. To je grandiozan zahtev kojem dosad niko nije udovoljio i u stvari niko i ne treba da udovolji. Čovek je svim svojim težnjama i nagonima usmeren na spoljašnje, na svet oko sebe, i njegov je zadatak da ga upozna i iskoristi za svoje ciljeve onoliko koliko mu je to potrebno. Za samoga sebe zna jedino kad uživa ili pati, i tako samo kroz patnje i radosti biva poučen o sebi i saznaje šta treba da traži ili izbegava. Uostalom, čovek je tamno biće, on ne zna odakle dolazi ni kamo ide, on malo zna o svetu, a ponajmanje o sebi samom. Džin Klark je pevao upravo o tom čežnjivom paradoksu, svestan da ni sopstvene pesme ne poznaje iznutra i moleći Boga da ga sačuva od tog otkrića.
U svakom deliću konstantno briljantnog opusa Džina Klarka, koji broji desetak albuma, možemo da prepoznamo vrhunskog umetnika i savršeno izmučenog čoveka koji je lepo mislio i osećao i u čijoj je duši počivao svet kakav se negde napolju ne nalazi lako. Pesme iskazuju najveću istinitost, ali u njima ni traga od stvarnosti. Džin Klark je realni svet znao napamet, do u najsitniju pojedinost, i koristio se njime kao sredstvom kojim će izraziti svet svoje prefinjene duše. A to i jeste prava idealnost, koja ume da se posluži realnim sredstvima tako da pojavna istina izaziva obmanu kao da je stvarna.

Posle svega što je preživeo – od instant popularnosti kao glavni autor i zaštitno lice ranih „The Byrds” do pada u opskurnost i mentalni mrak, bez ugovora za snimanje i bez turneja, da bi tek pri kraju svog kratkog života doživeo kakav-takav komercijalni uspeh s poslednjim albumom „So Rebellious A Lover” iz 1987. (što mu je omogućilo da lakše finansira svoje poroke) – s nekakvom ironičnom gorčinom se stiže do činjenice da su zapravo bili mali izgledi da mu je neko od diskografskih gazdi kazao: „Žao mi je, ali ovo nije dovoljno komercijalno”. Džin je bio prirodno neprilagodljiv, a njegov talenat ekstremno unikatan, tako da nije bilo šanse da njegovo stvaralaštvo postane deo muzičkog tržišta, bez obzira na redosled epoha i smenu trendova. On nije bio ničija nada u industriji zabave, slobodno možemo reći da je uspeo da ostane izvan svega toga. Bez obzira na rezigniranost posvećenika, fanova i vrhunskih rok estetičara, ovo zvuči prilično suvislo i makar na tren baca zlatnu svetlost na naš besmisleno banalni život.

Slušajući ovaj legendarni „izgubljeni album”, nastao pre pola veka, iznova možemo da se uverimo da je Džin Klark uživao u pisanju tih jednostavnih melodija pritajene senzualnosti, koje su u biti vrlo čudne. Kod njega u svakoj pesmi iskrsne jedan stih, melodijska linija ili harmonski pasaž koji u potpunosti izneveri očekivanja lenjih, površnih slušalaca i promeni čitav smisao pesme. Ali na neki način to je za njega bila samo šala. Stoga nije bio nimalo iznenađen što je niko nije shvatio. Zar ijedna razumna osoba može poverovati nekom rok pevaču koji na dlanu nudi svoju bol i ljubav?

Život je smešan, sjajan i strašan. On je mešavina gnusnog i lepog, ljupkog i rugobnog. Tragično ne isključuje humor. Na stranu patinasta patetika kojom se prohujale veličine hrane u nezasitoj budućnosti, mora da je ipak Džin Klark sam sebi ličio na onog monaha koji je posle četrdeset godina provedenih u manastiru u traganju za smislom sveta izašao ništa ne shvativši. A onda, videvši pokraj puta jedan leš, pa zatim plavo nebo, počeo se gromoglasno smejati. I smejao se, smejao… Digao je ruke ka nebu i rekao: „Koja je ovo opklada, o moj Bože!”. Napokon mu se prikazala spoznaja da je ceo ovaj svet tragična farsa. Verovatno je shvatio i ono iza privida stvarnosti – da se Bog u toj igri kladio na čoveka.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte Vaš komentar