MAGIČNI ĆIRA: Poslednji kauboj

Kao belački stožer u sintezi zvanoj rokenrol kantri, ovaploćuje stamenost epskog konzervativizma i smernost hrišćanskog pragmatičnog, užasnom stvarnošću oživelog fundamentalizma. Strogo definisana forma s ništa manje precizno razrađenim podžanrovima, sladunjava sentimentalnost pomešana s pravedničkim, didaktički surovim moralističkim poentama. Sve u svemu, sužen manevarski prostor za bilo kakvu umetničku dušu, gde je više naglasak na duši nego na umetnosti, ali duši koja je krotka i poslušna i živi vrlo ispravno ostavljajući bogatstvo u kešu pobožnom potomstvu kao glavni trag svog ovozemaljskog postojanja. Avaj, preterano i nasilno insistiranje na idealističkoj viziji života oduvek je nerviralo ionako nemerljive i nepredvidljive više sile, te otuda silni nesporazumi, drame i krvavi sukobi između đavolovih robova i božjih sluga.

Eto zašto je porocima raspolućeni Henk Vilijams kralj kantri muzike, a opušteni zajebant Vili Nelson njen najveći odmetnik. Henk Vilijams je morao da umre vrlo mlad kako bi Vili Nelson mogao da nauči glavni trik transcendencije - kako zeznuti smrt i za svoj 85. rođendan snimiti novi album, 65. studijski, kako kaže Dobra knjiga. I tako nam je u eri kada je smrt muzike postala nepovratni, neopozivi fenomen zanemelog duha vremena neverovatni Vili priredio - u biblijski bukvalnom smislu! - jedan od najlepših i najkvalitetnijih muzičkih događaja u čitavoj deceniji koja je na izmaku. Pri čemu je „Last Man Standing" u potpunosti sačinjen od novih pesama - sve ih je nadzemaljsko vitalni i filmično žilavi Vili napisao u tandemu sa svojim producentom Badijem Kenonom, s kojim je sarađivao i na prošlogodišnjem ništa manje sjajnom albumu „God's Problem Child", s kojim najnovije ostvarenje deli sve ključne teme koje opsedaju velikog, prevelikog umetnika - smrt doživljenu kao predaju, ali i kao večnu slavu u porazu; gubitak dragih i bliskih osoba s kojima je podelio veliki komad svoje sudbine; dostojanstvena nostalgija pomešana s grubim humorom skitačkog veseljaka; podjebavanje patetičnih oproštajnih poruka; dobroćudno ruganje sažaljevanju kao načinu da se što bezbolnije preživi tegobna starost što zaudara na konačni nestanak.

Možda zvuči čudno ili preterano bizarno tvrdnja da je „Last Man Standing", iako proizvod majstorske rutine koju ponajviše odlikuje elegantna melanholija,  zapravo vrlo zabavno delo - u svom humornom tretmanu predsmrtnih priprema - u kojem može uživati i neki mlađani ljubitelj alt-kantri pokreta, ili maštoviti fan savremenih bendova poput „Drive-By Truckers" ili „Black Keys". Dakle, svako ko voli sočnu svirku, vešto komponovane pesme, s melodijama ukorenjenim u različitim tradicijama kojima je Vili Nelson oduvek bio veran, i zbog čega ga kantri establišment tako dugo nije prihvatao. „Last Man Standing" po ko zna koji put svedoči o - u istoriji muzike retko iskazivanoj! - sposobnosti tečnog i smislenog ukrštanja kantrija s gospelom, bluzom, džezom ili vestern-svingom. A tu je uvek i poneka neodoljiva honki-tonk balada o večitoj prolaznosti.

Verovatno zbog takve muzičke širine, broj poznatih muzičara s kojima je sarađivao Vili Nelson daleko premašuje broj njegovih godina. To su zvučna imena koja su stekla slavu radikalno drugačijim muzičkim konceptima: od Reja Čarlsa do Rajena Adamsa, od Vintona Marsalisa do Šeril Krou, od Hulija Iglesijasa do Liona Rasela, od Boba Dilana do Nore Džons. A tu je i gomila (uglavnom solidnih) albuma koje je snimio sa svojim najbližim saborcima: Vejlonom Dženingsom, Džonijem Kešom, Merlom Hagardom, Krisom Kristofersonom - u stvari, nema viđenijeg lika iz sveta kantrija koji nije sarađivao sa Svetim Vilijem. Kao što su retki muzičari koji nisu obradili neke od Vilijevih klasika poput „Funny How Times Slips Away" ili „Nightlife".

Ono što posebno zapanjuje jeste činjenica da je i u tako dubokoj starosti Vili ostao u sjajnoj pevačkoj formi. Doduše, to ne treba baš toliko da čudi jer je on rođeni pevač, neko ko nikada nije prestajao da drži koncerte i snima albume - pevajući s moćnom sugestivnošću i pesme mnogih drugih autora: od Harolda Arlena do Kola Portera, od Otisa Redinga do Taunsa van Zanta. Čak mu je uspelo da oduva i samog Elvisa svojom verzijom pesme „Always On My Mind". Njegov album „Stardust" (1978), na kojem izvodi hitove iz tridesetih i četrdesetih godina prošlog veka, smatra se najboljim cover albumom u istoriji i jednim od najvećih komercijalnih uspeha u diskografskoj industriji. Ovde se uvek valja setiti da ga je Emilu Heris proglasila za najveći američki glas, a ne znam ko je kompetentniji za pevačku hijerarhiju od prelepe Emilu, koja je pevala ženske vokale na jednom od izuzetnijih Vilijevih albuma „Teatro" (1998).

Takođe, ne sme se nikako smetnuti s uma da je pomalo u senci ostao nepobitni fakat da je Vili Nelson veliki gitarista koji je stvorio, prema rečima Kita Ričardsa,  „jedinstveni stil" baziran na džeziranju teks-meks bluza. I na ovom albumu Vili je kroz nekoliko maherski odsviranih pasaža, koji su mnogo više od pukog ukrasa, pokazao zašto mu je Đango Rajnhart bio i ostao najveći idol.
„Last Man Standing" pripoveda svoju osobenu priču o nepostojećim zavetima i neispunjenim obećanjima, o prohujalim prilikama i neprohujaloj vedrini. Ko hoće da dejstvuje kako je pravo, taj nikada ne sme kuditi niti iole brigu brinuti o onome što je krivo, nego mora samo da čini što je dobro. Jer nije u tome stvar da se obara i ruši, nego da se podigne i sazida nešto u čemu će neobično obični čovek osetiti čistu radost. I u novim pesmama oseća se da je Vili prožet saznanjem da čovek treba jedino svoje da tera do kraja. On ne krije da je možda i previše puta iskusio čežnju, ali čežnja kod njega ne sme da bude „ono poslednje". Lik iz pesme „Something You Get Through" pobeđuje čežnju u sebi i upravlja tu praznu silu ka harmoniji unutrašnjeg mira i pomalo dvosmisleno shvaćenog spokojstva. Vilijev život je u najdubljem smislu prisustvo, sadašnjost. On i posle svih ovih godina uspeva da živi i stvara ovde i sada, sav u razvoju pobeđujući jalovo preispitivanje i kitnjastu setu. On se od svih uspomena prošlosti brani akcijom koja se temelji na sadašnjosti. A zaborav ga, kao u pesmi „Don't Tell Noah", usrećuje utoliko više što gotovo sasvim briše prošle patnje, a samo u manjoj meri i protutnjale radosti.

I posle svega, bez neke rezignacije, zatreperi pitanje u nestašnoj „I'll Try To Do Better Next Time" šta mi znamo i dokle uopšte seže sva ta naša duhovitost. Vili nikada nije popovao, krcat iskustvom i talentom, čini se da je đavolasti svetac davno skontao kako čovek nije rođen da reši probleme sveta, već da ispituje kuda koji problem vodi, pa onda da se drži u granicama shvatljivoga. Čovekove sposobnosti i sile krhke su da bi on odmeravao radnje nebeske, a da zapne pa da unosi razum u kosmos, e to je pri čovekovim sićušnim mogućnostima tek uzaludna muka. Razum čoveka i razum božanstva dve su sasvim različite stvari. Budući da se mnogi zavedeni fanatici ne mogu pomiriti da sami sebi liče na maloumne bezveznjake, Vili je u završnoj numeri „Very Far To Crawl" opet opevao šašavo lamentirajuću kvaku 22: čim čoveku priznamo slobodu, svršeno je sa sveznanjem Gospoda Boga! Jer čim Bog zna šta ću ja činiti, prisiljen sam da postupam kako On zna. Zato nije dobro dirati u božanske tajne. S druge strane zatamnjenog naličja ljudskog bivstvovanja, na dnu tobožnjih trivijalnosti uvek se nalazi nešto više, i sav je kunst u tome: otvoriti srce i oči i raspolagati dovoljnim poznavanjem sveta kako bi se u malome moglo sagledati veće. Oni koji to nemaju, neka se zadovolje nacrtanim životom kao istinskim.

I šta na kraju još reći o čoveku koji je pobedio besmrtnost kao i prezir prema besmrtnosti tako što nikada nije odustao da radi ono što voli? Čoveku koji upravo snima novi album posvećen Frenku Sinatri, nastavlja da gostuje najprestižnijim muzičarima, pri čemu ih s lakoćom baca u drugi plan, nastupa sa svojim bendom gde god mu se ćefne - i sve to čini miksujući viski i marihuanu? Čoveku koga je Nešvil proterao, a beli hipici iz Teksasa ga prihvatili kao otkačenog heroja? Čoveku koji je albumima „Shoutgun Willie" (1973) i „Phases And Stages" (1974) proširio granice kantrija do neslućenih razmera i time utro put generacijama belih subverzivnih tradicionalista koji su poželeli da muzikom preispitaju zamršene korene bogate i zastrašujuće američke tradicije?
Ako ćemo pravo, vazda je živeo u nekom „prirodnom stanju", a pri njegovom načinu života morao je svakoga dana pomišljati kako će goli život odbraniti. Otuda i njegovo večito pucanje iz pištolja. Morao je svakoga časa očekivati da ga ko izazove. Iako već umetnik sa izgrađenom reputacijom, kada je kompaniji „Kolumbija" predao završeni materijal koji će ubrzo biti prepoznat i priznat kao najvažniji kantri album u istoriji („Red Headed Stranger", 1975), njegova diskografska kuća je dugo odbijala da ga objavi, ubeđena da nepopravljivi odmetnik pokušava da im uvali demo-snimke.

Posle svega izrečenog, a zapravo neizrecivog, ipak mislim da sam naveo dovoljno razloga zašto nije mudro nazivati Vilija genijem i klasikom. On je više od toga, jedina revolveraška živa legenda u epohi bez muda i časti, bez talenta i strasti.