RADOVANOVIĆ, POVRATAK U BUDUĆNOST: Vreme je za…

RADOVANOVIĆ, POVRATAK U BUDUĆNOST: Vreme je za…


… To da mnogo više radiš, bez obzira na to koliko već radiš, jer uvek može i mnogo više i bolje.

I da totalno promeniš navike. Da ustaneš ujutru i uradiš nešto za sebe. Odeš prvo na traku, recimo, uradiš par vežbi, pa tek onda kafić, novine i kafa. Jeste kafa diuretik, ali pretera ga, čoveče. A i kada si poslednji put u tim novinama pročitao nešto stvarno novo?

Vreme je da se podsetiš Hipokrata – hodanje je najbolji lek, naročito ono u prirodi. Izađi malo, udahni vazduh, i jeste da nije baš najčistiji, naročito ne u ovom gradu, ali osvežava, bolji je od onog iz klime, napuni ti pluća, prodrma ti srce, pokrene ti krv da i mozak funkcioniše bolje… ako ništa drugo, više šetnje će ti pomoći da se setiš gde si parkirao kola, što, po pravilu, zaboravljaš, kao da se družiš s onim Nemcem na slovo „A”, a zaboravio si tačno i kako se ta bolest zove.

Vreme je da prestaneš da budeš baksuz i zakeralo, socijalni autista kome su ljudi gadni i dosadni jer je ubeđen, negde, da ih je sve već upoznao, da im zna porive, misli, strahove i sklonost ka mutnim radnjama.

Vreme je i da pročitaš sve one knjige koje nisi, i da ponovo pogledaš sve one koje si davno zaboravio, tek da vidiš koliko je besmisleno to piljenje u prazne TV programe, ili u internet vesti, oslobođene svakog ozbiljnog sadržaja.

Vreme je da se više posvetiš sebi, da nađeš vremena za sopstveni mir, za pisanje knjige do koje ti je stalo, a nehajno si je izgubio, i za malo pažnje prema sopstvenom telu i sopstvenoj duši, makar ona bila sitna.

Vreme je, svakako, za odlazak negde, na samo dan ili dva, da napuniš baterije, isprazniš glavu, zagnjuriš se negde, u jezero ili more, neku brzu reku, popneš se na daleki vrh, pa makar i ostao tamo kao onaj Hemingvejev leopard, čudno zaleđen.

Vreme je za avanturu, priušti je sebi, da uradiš nešto neočekivano, sasvim blesavo i ludo, osetiš ponovo adrenalin, ono uzbuđenje koje te je toliko puta držalo u životu, i zbog kojeg si mogao, u ona najgora, vunena i čupava vremena, da staneš nasred mosta, podigneš ruke uvis i vikneš: Ja sam pobednik!

Vreme je za nove ideje, za stvaranje nečeg izuzetnog, velikog i važnog, onog što te ispunjava i pruža ti dokaz da si vredan postojanja.

Vreme je, naravno, za fudbal ili basket s decom, bolji sistematski od toga ti nije potreban, jer ako uspeš da preživiš, da ostaneš na nogama i da uz to dišeš, nema šta, batice, sasvim sigurno si zdrav, a i čio i veseo.

Vreme je za vožnju tramvajem. Kada si to poslednji put uradio, ti, koji ne izlaziš iz kola i ne znaš više kako običan život izgleda. Onaj život koji te je i doneo, a koji klopoće, trese se, škripi i ljulja i sebe i tebe na ko zna od koga unapred postavljenim šinama. I uvek idu u jednom jedinom pravcu, što si oholo zaboravio.

Vreme je za bioskop, tamo ćeš naći svu sreću, upakovanu u slike, sve sa efektima i morem na kraju. Priušti sebi to, veliko podražavanje, imitaciju onoga kakvi bismo svi hteli da budemo. Samo tamo, u tom mraku, heroji, sreća i ljubav nisu obični, neostvareni i zaboravljeni.

Vreme je da se trgneš, da se probudiš, zabraniš sebi dremku i spavanje, otvoriš široko oči i vidiš sve ono što nisi smeo da vidiš jer isuviše liči na tebe.

Vreme je da obećaš samom sebi da nikada više nećeš da slušaš Džonija Keša i onu njegovu stvar „Hurt” o kraljevstvu prašine i nanošenju bola samom sebi tek da bi osetio da si živ. Džoni je, da ti kažem, bio alkos, narkos, i na sve to plačipička, što stvarno ne bi trebalo i ti da budeš. Žali samog sebe neki drugi put, jer besmislenije trošenje energije od samosažaljenja – ne postoji.

Vreme je da se smeješ – zašto si, uostalom, dao sve one pare zubaru i sedeo sedam sati kod njega u stolici ako ne upravo zbog tog osmeha, koji, za razliku od nadrkanog ćutanja, otkriva da imaš i nešto sasvim lepo u sebi.

Vreme je da prestaneš da se plašiš, i godina, i bolesti, i smrti i života, i nesreće i sreće, nedostatka para, gubitka, dobijanja na lotou, i svih onih kojih si se ceo život plašio a da ne znaš uopšte zbog čega.

Vreme je, ponajviše, za to da te neko konačno pozove i kaže ti – dođi, ali, kako da ti objasnim, to je stvar za koju ljudi uvek misle da imaju dovoljno vremena, i zato se nikada ne desi.

Vreme je, na kraju, da sve to ukapiraš.

Toliko. Ajd ćao.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte Vaš komentar