URBANE LEGENDE, NEBOJŠA JEVRIĆ: Džep -set

Posle rata pa sve do inflacije jedini pravi džet-set bio je džep-set.

Po diskotekama jedini su oni uvek u lovu.

Obrijani, kratko podšišani, u najboljim odelima, puni love koju su olako trošili.

Inflacija ih je oterala sa ulice. Prestali su da kradu.

"Čitav dan radim, brate, dvadeset novčanika sam istresao za jedan ručak...", žalio mi se Zdenko Prda, džeparoš iz Zemuna.

Otišli su preko.

Oni koji su bili majstori, koji su imali čuku, veštinu u prstima, smelosti da udare na živog čoveka, vozili su se gradskim prevozom i nikad nisu izlazili bez plena. U polupraznoj treski umeli su da urade potpalu.

Potpala je kad otpozadi uspe da uradi novčanik iz unutrašnjeg džepa.

Često su se kretali po trojica u grupi. Dvojica prave gužvu, a treći radi ovcu.

Oni su bili jedini pravi povratnici. Kome džep uđe u krv, ko postane adrenalin đankoza, ko ima zanat u prstima, ne može da se obuzda.

Gazde su išle u kolima za njima i kupili ih u frci.

Zaludu je bilo što su ih policajci poznavali.

Ne sve, ali za majstore se znalo.

Dok su džeparoši bili u odelima, policajci sa odeljenja za džepne krađe oblačili su se kao hipici, puštali kose i brade.

Posle rata su nosili oficirske uniforme i medalje na grudima. Glumili invalide.

Najpoznatiji beogradski džeparoš bio je Havajac.

Havajac je zanat pekao kod Joce Jebenog, koga su streljali Nemci jer su ga provalili da džepari nemačke oficire.

Upoznao sam ga sedamdeset sedme u "Šansi".

Oči su mu igrale kao na ulju, zelene, bio je brz, pokretan kao vreteno. Opažao je, video sve.

Imao je tada preko sedamdeset godina. Nosio je borsalino šešir i skupo odelo. Konobari su se lomili oko njega. Davao je najveći bakšiš, čašćavao sve za stolom.

Rodom iz Kragujevca, samim čudom je uspeo da se spase iz baraka sa taocima pripremljenim za streljanje. Hapsili su ga nedićevci, nastavili da hapse komunisti. On je bez ikakvog problema išao na tri metra do tri kuke u mardelj. Bio je veliki majstor i u zatvoru je uvek imao i kalfu i šegrta kao u svakom zanatu. Ali su ga i sudije tolerisale.

„Policajci nisu zanimanje, nego nacija", mudrovao je.

"Znate, ja drugog zanata nemam, a nemam ni penzije."

Verovao je u nekog svog lopovskog boga koji je na njegovoj strani.

U zemunskim rupama držao je školu za tamnopute, što je politički korektan izraz za Cigane.

Jedna ciganska devojčica držala je torbu u kojoj je bio novčanik. Polaznici su jedan po jedan prilazili i vadili novčanik. Koga bi provalila, dobijao je od Havajca čvoku.
U to vreme, u Zemunu, ko nije radio džep, smatran je ili pederom ili jajarom.

Prestao je da krade i sa debelim štekom otišao u starački dom kad su ga odžeparili u "Šansoni" dok je dremao za stolom čekajući jutarnje autobuse da krene na posao.

„Prevarant koga prevare i siledžija kojeg prebiju nisu više ni prevaranti ni siledžije!"
Pričao mi je o Komuncu. Komunac se u zatvoru upoznao sa skojevcima. Prišao njihovom kolektivu.

„Ako u zatvoru nemaš dobar kolektiv, jebo si guju u žalac."

A skojevci su bili dobar kolektiv. Kad je rat počeo, otišao je sa njima u šumu. Postao komunista. Posle rata izabran je u rukovodstvo KP Podgorice. Ali za njega je to bila sitna lova. Imao je zanat u rukama, imao vešte prste. Avionom je dolazio do Beograda, a onda vozom do Frankfurta.
Iz Frankfurta opet avionom za Podgoricu. Ime mi nikad nije otkrio.

„Kome džep jednom uđe u krv, taj ne može da prestane. Neki to zovu kleptomanija. Nije to kleptomanija. To je zanat. Veština."
Bilo je i dugogodišnjih policajaca sa odeljenja za džepne krađe koji su se toliko udubili u neverovatnu mađioničarsku veštinu džeparoša da su  i sami postali džeparoši.

Duge sam noći zimske provodio po kafanama dočekujući jutra sa njima.

Pravi džeparoši nisu voleli sovere. Soveri su oni koji džepare zaspale putnike.

U talu su obično bili sa kelnerima ili sa domaćinima kola za spavanje.

Ubace putniku u kafu apaurin od deset miligrama, dobro usitnjen, a onda ga džeparoš uradi. Dešavalo se da ubace u kupe maramicu nakvašenu nekom hemijom i posle deset minuta svi spavaju. Ne znam o kakvoj hemiji je reč ali znam da od nje nikad niko nije umro.

Antologijska scena se zbila u šesnaestici. Pričali su mi njih trojica smejući se i slaveći u „Lotos baru".

Radili su potpalu u šesnaestici. Približavala se poslednja stanica. Onaj koji je radio nešto se zapetljao oko dugmeta na unutrašnjem džepu i ovca ga provali. Ova druga dvojica skoče na džeparoša, zavrnu mu ruke na leđa, vrate novčanik i izvuku ga iz autobusa.
Onda svi zajedno uzmu taksi i tutanj, bato!
Bila im je to deseta ovca od Pohorske do Karaburme.
Posle su došla druga vremena. Narkomanke su počele da love džeparoše, mnogi su se navukli na iglu, mnogi otvorili regularan biznis, većina poumirala. Ili sam i ja ostario pa sad samo lutam po sećanju!

Posle su stigli džeparoši iz Rumunije.