CRVENI ZMAJ U EKSPANZIJI: Kinezi kupuju radio-stanice po svetu

Kineska kompanija, sa sedištem u Milanu, vlasnik je beogradskog Radija „Trojka" * Ovo je samo deo razgranate mreže radio-stanica koje su Kinezi pokupovali po gradovima širom planete kako bi poboljšali svoj imidž u svetu

Verovali ili ne, na teritoriji Novog Beograda postoji jedna kineska radio-stanica. Ne, oni ne emituju specijalizovani program za „500 miliona neprijavljenih Kineza", već najobičnije vesti i stanje na putevima na srpskom jeziku sa stranom muzikom. Reč je, naime, o Radiju „Trojka", koji posluje u okviru beogradske grupacije Radio „Naksi". Kako se navodi u registru medija na sajtu Regulatornog tela za elektronske medije, Radio „Trojka" je u rukama italijanske „Trident medija grupe" iz Milana, iza koje stoje Kinezi. To potvrđuje i činjenica da je ovlašćeno lice za zastupanje - Ksu Vang Henberber. Posebno je zanimljivo da se o tome vrlo malo zna, čak i u novinarskim krugovima. Ili to čaršiju nije zanimalo, ili se Kinezi baš dobro kriju.

Produžena ruka Pekinga
Iako je „Trident medija grupa" privatna kompanija, koja ima ekonomske interese da posluje na Balkanu, ovo je indirektno i produžena ruka zvaničnog Pekinga, koji tim putem šalje promotivne poruke o svojoj kulturi i državi. Inače, kineski javni servis CRI i njihovi partneri godinama kupuju radio-stanice u prestonicama širom sveta i stvaraju jedinstvenu distributivnu mrežu „zmaja sa istoka", po ugledu na „Glas Amerike" ili britanski Bi-Bi-Si. Kako je Rojters pisao 2015. godine, CRI je tada imao tridesetak radio-stanica u svom vlasništvu, a posebno ih je žuljalo to što je polovina njih bila na teritoriji SAD-a.
Radio „Trojka" nije prvi ovakav slučaj u Beogradu, jer su Kinezi na našem medijskom tržištu prisutni godinama. Razlika je samo u tome što su do sada iznajmljivali prostor, odnosno vreme na radijskim frekvencijama i tu emitovali određene sadržaje, a danas su vlasnici čitave stanice.
Izvršni direktor „Naksi radija" Nikola Kovačević potvrdio je za „Ekspres" da je njihova firma pre tri godine sklopila ugovor o tehničkoj saradnji s milanskom „Trident medija grupom".
- Ta firma je od 25. februara 2015. godine stoprocentni vlasnik „Trojke". Gospođa Vang, polu-Nemica polu-Kineskinja, glavni je njihov operativac i s njom vrlo lepo poslujemo, evo, već dve i po godine. Kompanija „Trident" je registrovana u Italiji, i to je Kinezima neka vrsta sedišta za ovaj deo sveta, odakle su kupili ili kupuju radio-stanice u skoro svim evropskim glavnim gradovima. Oni su privatna firma iza koje ne stoji kineska vlada, ali oni svakako rade na poboljšanju imidža svoje zemlje i širenju kulture. Njima je cilj da kroz kulturni i ekonomski program promovišu zemlju, ne mešajući u to politiku, kao što je slučaj kod drugih javnih servisa - objašnjava Kovačević i dodaje da Kinezi nisu zahtevni saradnici.
- Pošto se „Trojka" i dalje emituje odakle i „Naksi", oni su tražili da puštamo internacionalnu muziku i uobičajen Jutarnji program i emisije, vesti. Mi njima iznajmljujemo faktički studio i opremu, a oni nama oglasni prostor. Tako da nećete čuti ništa na kineskom, ali jednom dnevno možete slušati jednočasovnu emisiju o kineskoj kulturi i tradiciji, koju priprema njihova redakcija, takođe sastavljena od ljudi iz Srbije. Na sličan način Kinezi posluju i u Crnoj Gori, Mađarskoj, Velikoj Britaniji ili Španiji - navodi Kovačević.

NOVA ZLATNA GROZNICA: Zašto se Soroš, Kina i Rusija takmiče ko će više napuniti slamaricu

Ovakva poslovna odluka kineskih ulagača nimalo ne čudi, s obzirom na to da je Kina druga najveća ekonomska sila u svetu, a i svakako jedna od prve tri na listi politički najmoćnijih država. Ukoliko Amerika decenijama preko Si-En-Ena ili „Glasa Amerike" širi pop kulturu i američki način života, a samim tim učvršćuje i političku hegemoniju u svetu, zašto i najmnogoljudnija zemlja sveta ne bi krenula istim stopama? Ta staza je na Balkanu prilično utabana. Njome su išli i Rusi sa „Sputnjikom" i televizijom „Raša tudej", kao i arapske zemlje sa Al Džazirom. Svi oni odavno imaju ispostave na Balkanu, pa je red došao i na Kinu. To ne treba posmatrati samo kroz usku prizmu kulturne i meke saradnje, već i u kontekstu novog puta svile, koji bi zajedno s milionskim investicijama ovuda trebalo da prođe i spoji Evropu s Dalekim istokom.
Inače, vrlo je zanimljiv odabir medijskog oružja. Zašto neko u vreme interneta i društvenih mreža bira pomalo arhaični radio? Na naše pitanje, odgovorio je profesor Fakulteta političkih nauka Rade Veljanovski, tvrdeći da je radio mnogo jeftiniji medij za ulaganje, a da njegova medijska snaga ipak nije zanemarljiva.
- Svaka velika sila koja posluje bilo gde u inostranstvu tamo želi da bude i medijski prisutna. Naš medijski sistem je otvorenog tipa. Kad mogu Nemci i Švajcarci da budu vlasnici medija, zašto ne bi mogli i Kinezi? Važno je samo da budu objektivni i nezavisni u programu koliko god je to moguće. Radio je znatno jeftiniji medij od televizije, a ipak se i dalje sluša, posebno u toku vožnje. Ne verujem da Kinezi konkretno u ovom slučaju žele bilo kakav profit, oni jednostavno žele da promovišu svoje vrednosti. Nije isključeno da se tu provuku i neke političke poruke, kao što je to slučaj u drugim sličnim programima - objašnjava Veljanovski za „Ekspres".

Kinezima je Italija neka vrsta sedišta, odakle kupuju radio-stanice po Evropi. Cilj im je da kroz kulturni i ekonomski program pošalju poruke, ne mešajući u to politiku, kaže Nikola Kovačević s „Naksija"

U ovom slučaju pratimo svetske trendove. Kineska vlada kontroliše veliki deo sadržaja koji se emituje na njihovim stanicama širom sveta. Istraživanje Rojtersa na četiri kontinenta identifikovalo je najmanje 33 radio-stanice u 14 zemalja koje su 2015. bile deo globalne mreže. Sada ih sigurno ima znatno više, posebno u Evropi. Zamršena vlasnička struktura tih stanica prikrivala je da im je pravi vlasnik, odnosno većinski akcionar državni javni servis CRI (Kineski radio-internacional). Mnoge od ovih stanica prvenstveno emituju sadržaj koji je kreirao ili isporučio CRI ili medijske kompanije koje on kontrolišu u Americi, Australiji i Evropi. Tri kineska privrednika iz inostranstva koji su lokalni partneri CRI vode kompanije i u nekim slučajevima imaju ulogu na stanicama. Mreža pokriva ceo globus, od Finske, preko Nepala, do Australije, ali i SAD, od Filadelfije do San Franciska.

Pod velom tajne
Kina ima mnoštvo državnih medijskih kuća, kao što je novinska agencija Sinhua, koje su poznate širom sveta. Ali su čak i američki zvaničnici zaduženi za nadgledanje vlasništva i propagande medija u inostranstvu izjavili da „nisu bili upoznati sa radio-operacijom pod kontrolom Kine u SAD sve dok im se novinari Rojtersa nisu obratili". Nekoliko visokih zvaničnika izjavilo je da bi federalne vlasti trebalo da istraže da li aranžmani s Kinezima krše zakone o stranim medijima i agencijama u Americi. Iako to očigledno rade pod velom tajne ili bar bez pompeznih reklama i promotivnih otvaranja, zvanični Peking ne krije svoje planove. Širenje meke moći svakako im je u agendi.
Kineski predsednik Si Đinping, koji svetski poredak tumači kao dominaciju SAD-a i njihovih saveznika, saopštio je da se Kina snažno bori da progura svoje stavove u međunarodnoj areni.
„Trebalo bi da povećamo meku moć Kine, predočimo dobar narativ naše zemlje i bolje prenesemo poruku kineskog naroda svetu", rekao je Si u novembru 2014. godine.
Šefica CRI Vang Gengnijan opisala je napore Pekinga u slanju poruka kao strategiju pozajmljenog čamca.
- Koristimo postojeće medijske kuće u stranim zemljama kako bismo prenosili kineski narativ.
Oni to rade emitujući programe CRI na engleskom, kineskom ili lokalnom jeziku, nudeći razne vesti, muzičke i kulturne programe. Generalno, kineski javni servis je od osnivanja 1941. godine u stalnom porastu. Kako se navodi na njihovom zvaničnom sajtu, prva emisija emitovana im je iz pećine, a čitač vesti, navodno, morao je baterijskom lampom da rasteruje vukove. Danas je CRI daleko veći od pećine. Emituje program na više od 60 jezika i kineskih dijalekata, poseduje najmodernija studija i opremu, kao i aplikacije za mobilne telefone. Naravno, sadržaj koji emituju je pažljivo biran i politički podoban. Na oficijelnom sajtu „Čajna plus" sav multimedijalni sadržaj je na engleskom jeziku, uz mogućnost da kroz stripove ili video-edukaciju savladate osnove kineskog jezika i njihovih običaja.
Međutim, nekada ni sve to nije dovoljno. Percepcija krute komunističke vladavine u Kini, koja ne mari mnogo za ljudska prava, slobode i demokratiju, teško se menja u očima zapadnog sveta.
- Nismo carstvo zla, kako nas neki zapadni mediji predstavljaju. Oni izveštavaju o Kini previše negativno. Mi zato samo želimo da poboljšamo sliku o nama na međunarodnom planu. Ovo je samozaštita - rekao je za Rojters visoki funkcioner Komunističke partije u Pekingu.

Krhka propaganda
Da im ne ide najbolje, shvatio je i jedan od najuglednijih svetskih politikologa i tvorac pojma meke moći - Džozef Naj. Taj profesor s Harvarda je još 2012. godine u članku za „Internešenel herald tribjun" obrazložio zašto Kina, i pored velikih uspeha na Olimpijskim igarama, u ovoj oblasti još dugo neće osvojiti zlatnu medalju.
- Kina je uvek imala privlačnu tradicionalnu kulturu, i sada je otvorila nekoliko stotina konfučijanskih instituta širom sveta za učenje jezika i kulture. Broj stranih studenata upisanih na univerzitete u Kini povećan je sa 36.000 pre deset godina na 240.000 2010. godine. Dok je „Glas Amerike" ukinuo program na mandarinskom, kineski CRI proširio je emitovanje svog programa na engleskom na 24 sata dnevno. Peking je 2009. saopštio plan da investira milijarde dolara za razvijanje globalnih medijskih giganata koji će se nadmetati s „Blumbergom", „Tajm Vornerom" i „Vijakomom". Dalje, Kina je uložila 8,9 milijardi dolara u eksterni publicitet, uključujući 24-časovni kablovski kanal vesti „Sinhue", po ugledu na Al Džaziru - navodi Naj, dodajući da je Peking pooštrio uslove za proizvode strane kulture i industrije zabave.
- Međutim, uprkos svim ovim naporima, kineske investicije u razvoj sofisticirane moći samo se delimično vraćaju. Prema nedavnom istraživanju Bi-Bi-Sija, mišljenje o Kini je pozitivno u većem delu Afrike i Latinske Amerike, ali uglavnom negativno u SAD-u i Evropi, kao i u Indiji, Japanu i Južnoj Koreji. Istraživanje u Aziji nakon Olimpijskih igara u Pekingu pokazalo je da kineska „ofanziva šarmom", kako je nazivaju, nije bila delotvorna jer nije u skladu s političkom realnošću - objašnjava profesor s Harvarda.
- Čini se da Kina ne uvažava činjenicu da korišćenje kulture za jačanje sofisticirane moći nije lako ako nije u skladu s domaćim političkim prilikama. Olimpijada 2008. je bila uspešna, ali ubrzo nakon toga obračuni s političkim neistomišljenicima na Tibetu i Ksijandangu, kao i aktivistima za ljudska prava u Pekingu i ostalim gradovima, doveli su u pitanje dobiti stečene od meke moći. Izložba „Ekspo" u Šangaju je, takođe, bila veliki uspeh, ali je nakon nje usledilo hapšenje dobitnika Nobelove nagrade za mir Li Ksjabaoa i slikara Aj Vejveja. Bez obzira na sve napore da „Sinhua" i kineska televizija postanu ravnopravni takmaci Si-En-Enu i Bi-Bi-Siju, mala je međunarodna publika za krhku propagandu. Nakon revolucija na Bliskom istoku, Kina je uvela restrikcije na internetu i hapsi advokate koji zastupaju aktiviste za ljudska prava, a sve to podriva kampanju za jačanje meke moći - zaključuje Džozef Naj.

GDE SVE POSLUJU?

* Vankuver
* Sav Francisko
* Los Anđeles
* Hjuston
* Dalas
* Boston
* Filadelfija
* Vašington
* Helsinki
* Milano
* Rim
* Beograd
* Skoplje
* Budimpešta
* Bukurešt
* Istanbul
* Tbilisi
* Katmandu
* Bangkok
* Pert
* Kanbera
* Melburn
* Okland