ARHIVI CIA: Tito se žalio Niksonu, plašio se vojne intervencije SSSR

U izveštajima iz 70-ih godina, CIA je kao mogućeg Titovog naslednika videla Staneta Dolanca, sivu eminenciju Udbe, omraženog političara za koga je Jovanka Broz tvrdila da je nemački špijun, a sumnjalo se i da je bio tesno povezan sa Gladio sistemom NATO

Mnogi izveštaji obaveštajnih službi iz 70-ih godina XX veka bavili su se analizom sudbine Jugoslavije kad jednog dana ostane bez svog autoritarnog lidera Josipa Broza Tita. U izveštaju od 5. jula 1973, američka Centralna obaveštajna agencija (CIA) procenila je da „čak i bez Tita postoje dobre šanse za opstanak jugoslovenske federacije".

Prvu studiju u kojoj se ozbiljno računa na raspad Jugoslavije, što se vidi iz naslova „Jugoslavija: napetosti na vrhu", CIA je uradila decembra 1976. A već u izveštaju od 25. septembra 1979. (dokument „Izgledi za Jugoslaviju posle Tita"), par meseci pre definitivnog pogoršanja Titovog zdravlja, konstatuje se da su „šanse da će Jugoslavija tokom 80-ih ostati nezavisna država minimalne". U sva tri izveštaja, kao mogućeg Titovog naslednika u slučaju da Jugoslavija ipak opstane, CIA vidi sekretara Izvršnog komiteta CK SKJ Staneta Dolanca, čoveka koji, smatrali su Amerikanci, „iako je Slovenac, nije etnički neprihvatljiv ostalim nacijama".

„Naša vera u opstanak SFRJ danas je manja nego 1973, naročito posle XI kongresa
jugoslovenske partije juna 1978. Titovi naslednici će morati da prevaziđu ograničenja i pređu na kolektivni liderski sistem odlučivanja. Šanse da taj sistem funkcioniše umanjene su nakon smrti Kardelja, koji je uživao najširu podršku i poverenje kolega. Bez takvog čoveka, koji bi služio kao arbitar, Titovi naslednici će teško prevazići lične i frakcijske animozitete", konstatuju analitičari CIA, prognozirajući da je, nakon Titove smrti, verovatno formiranje dve grupacije. Prvu bi činili stari titoisti, s Vladimirom Bakarićem, Milošem Minićem i Nikolom Ljubičićem na čelu. Ova grupa je posvećena održavanju pređašnjeg stanja i učiniće sve što je moguće da se sačuva podela vlasti između centra i republika i održi samoupravna ekonomija.

Drugu grupaciju činili bi rukovodioci daleko manje orijentisani na status kvo i, mada titoisti u ključnim aspektima, znatno spremniji na promene, pa čak i na žrtvovanje radničkog samoupravljanja zarad menadžerske efikasnosti. U ovoj je grupi deo članova partijskog i predsedništva SFRJ s kraja 1979, među kojima je CIA posebno istakla Staneta Dolanca. Radi se o ljudima s manje živim ličnim sećanjima na sukob Tito-Staljin, voljnih da smanje ulogu Jugoslavije u sve podeljenijem Pokretu nesvrstanih, ali i spremnih da zatraže finansijsku, pa i vojnu podršku Zapada u slučaju ekstremnih sovjetskih pritisaka. No, čak i da ovakva koalicija preraste u manje-više stabilnu vladajuću grupaciju, to nije garancija da će Jugoslavija prevladati krizu u koju će upasti nakon Titove smrti, zaključuju analitičari CIA.

Iako su spekulacije o sudbini Jugoslavije na Zapadu prisutne još od polovine prošlog veka, kad god bi se u štampi pojavile vesti o Titovim zdravstvenim teškoćama ili najave njegovog odlaska na odmor u neku od rezidencija, tvrdnju da je „Jugoslavija podeljena zemlja, suočena s krupnim problemima, koji će se po svemu sudeći uvećati kad ostareli i bolesni Tito napusti političku scenu", Amerikanci su prvi put izrekli 1973. (Ministarstvo inostranih poslova SAD, Dokument o Istočnoj Evropi). Niko ne može znati kako će ova specifična balkanska država izgledati kad jednom nestane ujedinjujuća Titova sila, piše u ovom dokumentu. U radu „Američke analize budućnosti Jugoslavije posle Tita" (časopis Tokovi istorije, 1/2012), istoričar dr Dragan Bogetić navodi da je još početkom 60-ih godina tadašnji američki ambasador Džordž Kenan, koji je Tita video kao vođu „centralističke, čvrstorukaške struje", smatrao da bi bilo izuzetno pozitivno njegovo povlačenje s političke scene u korist mlađih i liberalnijih političara.

„Pretežna većina jugoslovenskog društva i dominantan deo partijskih lidera, osim Tita i nekoliko njegovih saradnika, uvereni su da bi bilo poželjno održavati dobre odnose i sa Istokom i sa Zapadom. Postoji razlog da se nadamo da će proći kratko vreme pre nego što će Tito biti prisiljen zbog godina i bolesti da odstupi u korist mlađih ljudi", navodi Bogetić reči iz pisma ambasadora Kenana upućenog američkoj administraciji.

Da je Kenan bio u pravu u pogledu reformskih ambicija mlađih ešalona partije, pokazala su burna politička previranja u Srbiji i Hrvatskoj početkom 70-ih godina. I baš u to vreme, od 30. septembra do 2. oktobra 1970, u Jugoslaviju je doleteo Ričard Nikson, prvi američki predsednik koji je, u zdravici na banketu koji mu je Tito priredio, javno i zvanično potvrdio da SAD prihvataju i u potpunosti podržavaju nesvrstanu i socijalističku Jugoslaviju i poštuju njeno pravo da samostalno bira svoj put. Međutim, već u analizama SMIP-a, sačinjenim tokom priprema za Titovu posetu Vašingtonu (oktobar 1971), potvrđeno je postojanje američkih „rezervnih planova" za slučaj cepanja Jugoslavije i povećani interes određenih krugova u SAD za njene zapadne delove.

Istovremeno, jugoslovenski ambasador u Moskvi Veljko Mićunović, navodi Bogetić, skreće pažnju Titu na glasine o tome kako zemlje socijalističkog lagera „treba da osvoje ključne pozicije u Srbiji, Makedoniji i Crnoj Gori jer su te republike uvek bile proslovenske, a druga polovina Jugoslavije je prozapadna".

Pre odlaska u Vašington, Tita je čekao još jedan veliki duel - susret sa sovjetskim liderom Leonidom Brežnjevom, koji je u Jugoslaviji boravio septembra 1971. Iako su razgovori dveju delegacija u Beogradu povremeno bili na granici konflikta, Bogetić kaže da je na kraju ipak došlo do epiloga koji je morao imati pozitivno dejstvo na predstojeću posetu SAD tokom koje je Tito namerio da ubedi Niksona da će unutrašnji problemi u zemlji uskoro biti lokalizovani, politički i ekonomski sistem konsolidovan, te da će Jugoslavija ostati važan faktor stabilnosti u Evropi i na Balkanu. Nakon potpisivanja zajedničkog kominikea u kojem je potvrđen „interes SAD za nezavisnu i nesvrstanu poziciju Jugoslavije", činilo se da je stepen uzajamnog poverenja dvojice predsednika znatno porastao.

Nešto kasnije Tepavac se obratio i Niksonu lično: „Mi u Jugoslaviji ćemo se možda suočiti s velikim problemima. Predsednik Tito je veoma star i kada on umre, kada ode, mislim, kada se povuče, tada ćemo se suočiti s pokušajima nekih od naših suseda da iskoriste tu činjenicu"

Međutim, najinteresantnije scene vezane za Titovu posetu SAD-u odigrale su se mimo zvaničnih razgovora, tokom svečane večere koju je Nikson u Titovu čast priredio u Beloj kući. Kako navodi Bogetić, jugoslovenski ministar inostranih poslova Mirko Tepavac tom prilikom je državnom sekretaru Vilijamu Rodžersu u poverenju rekao: „Želim da znate, ovo je samo za Vaše uši - susret s Brežnjevom nije protekao dobro. Vi ste jedini kome sam to rekao." Na Rodžersovu primedbu da on to mora preneti predsedniku Niksonu, Tepavac je odgovorio da je to u redu i da mu je Tito upravo rekao da saopšti to njemu kako bi on to posle preneo Niksonu. Nešto kasnije Tepavac se obratio i Niksonu lično:

„Mi u Jugoslaviji ćemo se možda suočiti s velikim problemima. Predsednik Tito je veoma star i kada on umre, kada ode, mislim, kada se povuče, tada ćemo se suočiti s pokušajima nekih od naših suseda da iskoriste tu činjenicu", rekao je jugoslovenski ministar poručujući u uvijenoj formi da očekuje od SAD „da iskoriste sav svoj uticaj da drugi drže ruke dalje od Jugoslavije".

Iz razgovora s Tepavcem, Nikson i Rodžers su zaključili da su Jugosloveni „smrtno preplašeni" i da se ono što Tito govori javno može objasniti time što se „plaši od Rusa da kaže šta misli".

Neuobičajena komunikacija, zaključili su Amerikanci, posledica je Titovog nepoverenja u prevoditeljku za koju je sumnjao da o svemu obaveštava Ruse, zbog čega se Niksonu obratio tek pri kraju večere i bez prevodioca mu rekao: „Ministar inostranih poslova me je obavestio o svojim razgovorima s Vama i mi se sada osećamo mnogo bolje."

O tome koliko su Tito i njegovi saradnici strahovali od sovjetske intervencije, piše Bogetić, može se videti i iz razgovora koji su na ovu temu, u najvećoj tajnosti, vođeni tokom 1972. i 1973. između jugoslovenskih zvaničnika i novog američkog ambasadora Malkolma Tuna. Posebno je indikativan razgovor američkog ambasadora sa Stanetom Dolancom, sekretarom Izvršnog komiteta CK SKJ, koga su Amerikanci sve češće pominjali kao Titovog naslednika. Amerikanci su smatrali da Tito posebno ceni Dolanca jer on uživa veliki ugled i u partiji i u vojnim krugovima, a pruža bezrezervnu podršku snagama koje se bore protiv dezintegracije Jugoslavije. U izveštaju Ministarstva inostranih poslova SAD (Dokument o Istočnoj Evropi 1973-76) zaključeno je „da direktna sovjetska intervencija u Jugoslaviji posle Tita nije verovatna", a što se tiče straha jugoslovenskih političara da će Amerikanci prepustiti Jugoslaviju Sovjetskom Savezu, ambasador Tun je sugerisao Vašingtonu da eksplicitnije da do znanja Beogradu da takva opcija ne postoji. Po Tunovom mišljenju, jedina snaga koja će tokom eventualne eskalacije krize moći da zaštiti teritorijalni integritet i jedinstvo zemlje je jugoslovenska armija, koja je sačuvala unutrašnju disciplinu i koheziju i koja ima bliske veze s državnim bezbednosnim službama. Upravo u toj vezi Amerikanci su videli šansu da se Stane Dolanc nametne kao potencijalni Titov naslednik, pod čijim vođstvom bi partija uspela da obuzda one rukovodioce koji bi bili skloni da forsiraju republičke linije.

Zašto je baš Dolanc, po mnogo čemu kontroverzan i neomiljen komunistički funkcioner, bio favorit CIA? Kao pukovnik Kontraobaveštajne službe (KOS), Dolanc je JNA napustio 1960, nakon čega počinje njegov uspon u partijskoj hijerarhiji. Kada je 1968. kao predsednik Univerzitetskog komiteta Ljubljane uspeo da spreči studentski bunt u Sloveniji, uprkos izrazitim nesimpatijama koje je prema njemu gajila Jovanka Broz, postaje osoba od osobitog Titovog poverenja. Na mestu sekretara Izvršnog biroa Predsedništva CK SKJ bio je čak devet godina (1970-79), mnogi su ga smatrali drugim čovekom SFRJ, a zbog uloge u obračunu s Maspokom i srpskim liberalima zvali su ga "Titova mašina za obračun s nacionalizmima".

U vreme Titove smrti, Dolanc je bio član predsedništva partije zadužen za pitanja bezbednosti, od 1982-86. bio je savezni ministar policije, a potom član Predsedništva SFRJ sve do 1989. i povlačenja iz javnog života. Kao siva eminencija policije i Udbe, mnogima je u sećanju ostao kao simbol represije, čovek koji je proganjao intelektualce i disidente, između ostalih i Vojislava Šešelja, naručivao ubistva pripadnika jugoslovenske političke emigracije u inostranstvu.

„Kardelj je bio mozak titoizma, a Dolanc je bio njegova pesnica. On je vladavini Tita, umornog od starosti, dao energiju alpiniste i okrutnost lovca na male zveri... Tito je s Dolancem nadoknadio one sposobnosti koje su mu polako nestajale, a bez kojih njegova despotija ne bi delovala: prepredenost, bezobzirnost, upornost pri sprovođenju pogrešne politike...", rekao je Dobrica Ćosić. Da je bio u pravu, potvrđuje Dolančeva izjava iz vremena obračuna s Maspokom 1972: „Mora da bude sasvim jasno da smo mi, komunisti, na vlasti u ovoj državi. Da nismo mi, bio bi neko drugi; ali to nije tako, niti će biti!" Zbog ovakvih stavova, za jedan deo Jugoslovena, posebno one koji su preživeli ratne strahote, Dolanc je bio vizionar koji se blagovremeno i pravim sredstvima obračunavao sa šovinistima.

Anegdota kaže da bi na večnoj kući Staneta Dolanca mogao da stoji sledeći epitaf: „Ovde leži jedan od najbolje obaveštenih ljudi u bivšoj državi." Među mnogim tajnama koje je odneo u grob nalaze se i odgovori na optužbe Jovanke Broz da je tokom rata bio član Hitlerjugenda, a kasnije nemački špijun, kao i da je bio u tesnim operativnim i političkim vezama s „tajnim mrežama NATO", takozvanim Gladio sistemom. Tek, kod CIA je izvesno imao „visoke ocene", a sumnju da je bio američki čovek potkrepljuje činjenica da je i akcija „Miljacka", kojom je Udba posle 1968. kontrolisala rok i pop scenu, osmišljena na njegov predlog. Ideju je Dolanc pozajmio upravo od CIA, koja je koristeći muziku bendova oslonjenih na hedonizam i upotrebu opojnih droga uspela da otupi borbenu oštricu studentskih protesta u Americi.

U analizi iz septembra 1979, CIA konstatuje da je Tito, iako u 87. godini života, i dalje nezamenljiv lider režima koji je za 30 godina uspeo da prešaltuje iz komandne u tržišno-socijalističku ekonomiju, obavio ubrzanu industrijalizaciju i unapredio životni standard povećavši BDP po stanovniku sa 650 na 2.500 dolara. Na Zapadu prihvaćen kao političar koji je hrabro napustio poziciju sovjetskog satelita, u Trećem svetu kao vođa nesvrstanih i aktivni sagovornik istoka i zapada, severa i juga, Tito je stekao nedodirljivu reputaciju na koju ne može računati niko od njegovih potencijalnih naslednika, pa ni struja koja bi bila sklonija zaokretu ka demokratizaciji političkog života i liberalizaciji ekonomije, a koju bi, prema CIA, predvodio Stane Dolanc. Jer, piše u izveštaju CIA, „ništa ne može zaustaviti Titove naslednike od upuštanja u samouništavajuću borbu za nasleđe ili zaustaviti jugoslovenske konstitutivne narode od građanskog rata ako oni tako hoće". A, nažalost, hteli su.

NIKSON KLICAO: „ŽIVELA HRVATSKA!"

Od svih gradova u Jugoslaviji, Ričard Nikson je izrazio želju da poseti jedino Zagreb, što je, u zaoštrenoj atmosferi zbog vidne polarizacije gledišta u vezi sa zaključcima X sednice CK SK Hrvatske, održane početkom 1970, predstavljalo svojevrsno iznenađenje. Tokom te posete, Nikson je održao govor koji je izazvao revolt pojedinih jugoslovenskih političara i okarakterisan je kao mešanje u unutrašnje stvari Jugoslavije i podržavanje nacionalističke frakcije u hrvatskom rukovodstvu. Kako navodi istoričar Bogetić, posebno podozrenje izazvale su Niksonove reči „da duh Zagreba, duh Hrvatske, nikada nije uništen i nikada nije porobljen", „da će Hrvatska uvek živeti" i na kraju, uzvik izgovoren na jasnom srpskohrvatskom jeziku: „Živela Hrvatska!" U svom izveštaju, jugoslovenski ambasador u Vašingtonu Bogdan Crnobrnja ocenio je da ovaj Niksonov gaf praktično znači pokazivanje naglašenog interesa SAD za zapadni deo Jugoslavije.