GDE JE ZAVRŠIO NOVAC PREVARENIH SRPSKIH ŠTEDIŠA: Dafina Tuđmanovom generalu Zagorecu dala 50 miliona maraka za naoružavanje hrvatske vojske!

Postignut je dogovor - ona je njima dala novac za naoružanje, a oni su njoj obećali placeve u Beču za gradnju stanova i poslovnog prostora. Rezultat tog dila je bio - Hrvati su se naoružali koristeći opljačkani srpski novac, a svi Dafinini najbliži saradnici, njih petnaestak, ubijeni su

Dafinu Milanović, vlasnicu piramidalne Dafiment banke u Srbiji i Republici Srpskoj početkom 90-ih zvali su „Srpska majka". Nije nikakva novost reći da ona uopšte nije bila baš majka bilo kome a najmanje većem delu Srba, a nova saznanja govore da je gospođa majka imala snažnije i poverljivije odnose sa Hrvatima, predsednikom Franjom Tuđmanom i njegovim generalom Vladimirom Zagorecom nego sa Srbima. Naime, beogradski profesor Konstantin Pušara, stručnjak za finansije i bankarske poslove, kojeg je država Srbija početkom 90-ih angažovala za kontrolora poslovanja Dafiment banke, ustanovio je u to vreme da je gospođa Dafina Milanović u Beču isporučila u kešu 50 miliona dojč maraka hrvatskom generalu Vladimiru Zagorecu i njegovoj firmi „RH Alana", koja se bavila isključivo trgovinom naoružanjem i vojnom opremom, dok je pomenuti hrvatski dvojac i Drago Milanović, Dafinin suprug u Beču u to vreme imali zajednički tajni račun, na koji je Drago suprug uplatio 300 miliona dolara.
Profesor Konstantin Pušara, pored redovnih obaveza na Ekonomskom fakultetu u Beogradu, u bivšoj SFRJ bio je glavni savezni devizni inspektor, a 1991. angažovan je na sanaciji piramidalnih banaka. - Nisam taj posao radio sam, nego s timom stručnjaka koje sam ja odabrao. Mene je za taj posao odabrao guverner Narodne banke Srbije Atanacković... Ali najpre da objasnim, te piramidalne banke napravio je tadašnji državni režim pod rukovodstvom Slobodana Miloševića. U vreme raspada SFRJ '91. i '92. prvo su odvojili Slovenci, pa Hrvati, za njima ostali. Pošto je bio jedinstven platni sistem, a dinar jedinstvena valuta - oni su uspostavili svoje valute, a dinari im nisu bili potrebni pa su ih vraćali u Srbiju u džakovima. Tada je počeo haos, dilovanje po ulicama, što je proizvelo hiperinflaciju - priča profesor Pušara.
Vlast je morala da reaguje, Slobodan Milošević je odlučio da napravi privatnu banku koja bi usisala te dinare, i da njima upravlja kako bi se izbegao haos, jer nijedna državna banka nije htela da uđe u taj problem. Pokojni Slobodan Stanojević, ugledni ekonomista, za taj posao odabrao je Dafinu Milanović, promiskuitetnu bankarsku radnicu, koja je pre toga zbog pronevera dva puta bila na robiji. Tako je nastala Dafiment banka.
- Tako je počela ludnica. Uz ogromne kamate ljudi su ulagali novac, ali sve se veoma brzo pretvorilo u svoju suprotnost. Gospođa Dafina posle izvesnog vremena prestala je da isplaćuje dividende, enormne zarade banke počela je da prebacuje u inostranstvo. Mnogi uticajni ljudi zaradili su ogroman novac, ali sve se pretvorilo u opštu pljačku. Dafina je iznosila ogromne količine deviza prvenstveno u Londonu, gde je trgovala na berzi. Dafiment banka je u Londonu, na berzi zlatom i raznim vrednosnim papirima, tako je stvoren značajan kapital. Ja sam došao tragom do tog novca, kao šef tog stručnog tima, da je iz Londona prebačeno u švajcarsku banku 355 miliona engleskih funti sterlinga, odnosno pola milijarde dolara. Dafina je umrla, njen muž je poginuo, naravno ne slučajno, nama je potvrđeno da je novac na računu, ali tražili su nam šifru računa. Mi šifru nismo imali - kaže profesor Pušara.
Istina, svedoči sagovornik „Ekspresa", nekoliko godina kasnije, ja sam sticajem okolnosti upoznao jednog našeg čoveka koji je radio u toj banci. Rekao mi je da je novac još uvek na računu, dogovorili smo se da dođe u Beograd. On je došao u Beograd, ali nije se video sa mnom, nego sa Mlađanom Dinkićem. Od tada se tom čoveku gubi svaki trag.
Kako je došlo do poslovnog aranžmana hrvatskog generala i Dafine Milanović? Profesor Pušara objašnjava da je on u svojoj istrazi došao do nepobitnih dokaza: „Dafina više nije bezbedna u Srbiji, mnogima je ostala dužna, a mnogi, koji su se obogatili uz Dafiment banku, želeli su da zametnu tragove svog bogatstva. Dafina je našla 'zaštitu' kod Tuđmana i njegovog generala Zagoreca. U stvari postignut je dogovor - ona je njima dala novac za naoružanje, a oni su njoj obećali placeve u Beču za gradnju stanova i poslovnog prostora. Rezultat tog dila je bio taj što su se Hrvati naoružali koristeći opljačkani srpski novac, a svi Dafinini najbliži saradnici, njih petnaestak, uključujući i njenog supruga, ubijeni su, to je moj nepobitan zaključak."
Da li ste o tome obavestili državni vrh i koga?
- Obavestio sam prvo Narodnu banku jer me je ona akreditovala, zatim Savezno ministarstvo unutrašnjih poslova, Ministarstvo za finansije, Mirka Marijanovića, predsednika Vlade Srbije, predsednika Savezne Vlade Radoja Kontića.
I šta su vam rekli? Da li ste imali utisak da su oni za to znali pre Vas?
- Oni meni praktično nisu ništa rekli, jer su shvatili da se država i društvo nalaze u jednom beznađu. Pa ih tako, na neki način, to nije mnogo ni intrigiralo. To je bio moj utisak, s jedne strane, a s druge strane, mislim da je dobar deo tih ljudi tada iz vlasti bio interesno povezan s Dafiment bankom. S obzirom na to da oni nisu hteli da preduzmu ništa, to je zaključak koji se nameće, nemam potvrdu za to.
Koji je interes imala Dafina od tog dila sa Hrvatima?
- Osim placeva i nekakvog biznisa u najavi, o čemu sam govorio, nudili su joj zaštitu. I onda je ta njena porodica koja je poginula u saobraćajnoj nesreći, kao što znate u Mađarskoj, nosila novac sa sobom. I ja mislim da su oni faktički ubijeni. Da bi se sakrila ta količina novca i da bi se ta saradnja prekinula.

Na drugom računu, koji je obezedila Dafina Milanović, stajalo je 300 miliona maraka, koji su takođe bili na raspolaganju hrvatskoj vojsci

Da li ste o tom novcu za naoružavanje hrvatske vojske obavestili i predsednika Miloševića?
- Ne. Jesam ga u jednom trenutku konsultovao kada je nastao problem s novcem iz Bosne koji je došao u Beograd u Dafiment banku za Republiku Srpsku. RS je tražila da se taj novac vrati. Taj se novac nije vratio jer su taj novac pokupila dvojica ljudi, jedan visoki funkcioner Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srpske i jedan njihov biznismen. Predsednik RS Radovan Karadžić je došao jedno veče tu u Beograd kod Miloševića i oni su zvali mene. Došao sam na Andrićev venac, tražili su da im dam preciznu informaciju o pomenutom novcu - gde su pare i tražili su imena ljudi koji su umešani u tu otimačinu. Radilo se o 50 miliona maraka.
Pozvao sam Dafinu Milanović i još jednog svedoka i rekao joj da je to nalog države, da mora da mi da te podatke. Otišao sam u njenu kuću na Dedinju, u ulicu Andre Nikolića. Rekao sam joj - ili podaci ili ti ode glava! Strašno se bojala Miloševića, odvela me je u spavaću sobu i rekla: „Evo sad ću da Vam pokažem". Skinula je sliku iznad kreveta Luj XIV, (kupila ga za dva miliona maraka na aukciji), otvorila sef iznad kreveta i izvadila jedan blok u svilenim koricama i rekla mi doslovno: „Ovo mene spasava". Čitala je iz bloka, ja sam kucao na mašini. Svedok koji je bio pored mene je bio prisutan i potpisao. Potpisali smo ona i ja. Izdiktirala je sve, imena, cifre, sve. Posle jednog sata vratio sam se na Andrićev venac i doneo taj izveštaj. Sedeo je Karadžić kod Miloševića. Rekao sam Karadžiću da ona ne zna gde su njihove pare. I onda je Karadžić naredio da dođe njegovih pet ministara u Dafiment banku i da traže pare. Prisustvovao sam sutradan tom susretu. Tih pet ministara je reklo: „Mi znamo gde su naše pare." Dafina kaže da nema para, a oni su doneli novac i odmah ga uzeli.
Profesore, da se vratimo slučaju Dafine Milanović i finansiranju hrvatske vojske. Obavestili ste predsednika Vlade Srbije, MUP, došli su ljudi iz bezbednosnih službi i tražili od Vas da im date podatke. Šta je bilo posle?
- Dafina Milanović je posle izbegla u Nemačku, pa je u Nemačkoj uhapšena i vraćena u vreme Đinđićeve vlade, a onda je bila slobodna. Umrla je od kancera ubrzo nakon toga. U to vreme sam dva puta razgovarao sa njom. Nakon povratka iz Nemačke abolirali su je. Pitao sam je: „Dafina, ljudi koji su sa mnom radili i ja imamo moralnu i zakonsku obavezu da sve što kažeš prenesemo onima koje je Dafiment banka opljačkala." „Ja sam sve što sam imala rekla Đinđiću, i on će mene štititi. Ja nemam više šta da kažem", odgovorila mi je i dodala: „To će vratiti država, obećali su mi."
Hrvatska je za tih 50 miliona maraka kupila oružje?
- Sigurno je bilo oružje. Šta bi drugo Tuđmanov general u to doba kupovao?
Na firmu „RH Alan"? Ona se isključivo time bavila?
- Ja pretpostavljam kome je otišao novac, ali nisam video.
Kako ste Vi to otkrili? Čime je ona dokumentovala da je Hrvatima dala novac?
- Imala je ona tajnu evidenciju koja nije knjižena kroz zvanične knjige u elektronskom centru. Jer čim sam došao da kontrolišem Dafiment banku, stavio sam ERC svojih ljudi pod zaštitu, jer je to bio najjači server u to vreme u Srbiji. Hteo sam da sprečim eventualnu manipulaciju ugovorima. Ona je, dakle, imala svoju evidenciju mimo ove elektronske. Recimo, bio je slučaj da je jedan savezni funkcioner, ministar, odnosno njegov brat, podigao 11 miliona maraka iz banke za godinu i po dana, ali na štednju nikad nije položio efektivu. I kad sam ja došao do tog ugovora preko ERC-a, jer je ona za ugovore preko 100.000 maraka imala kamatu 30-35 odsto, kako kome - za građane je bilo 10 odsto. Pitam je: „Dafina, šta je ovo?", ona kaže: „Znam, to je taj i taj, on je dosta novca uzeo, trebalo bi on i da ga vrati." Kažem, dobro pa daj mi podatke, kaže naći ćete ga u posebnoj evidenciji u ERC-u pod tom i tom šifrom. Mi smo to našli, izlistali, to je bila lista pet metara dugačka. On je svakog meseca dolazio, uzimao kamatu koja se na godišnjem nivou pela progresivno i do šesto puta, a ulog je bio 623.000 maraka.
Savezni funkcioner iz Crne Gore?
- Da. Meni je zasmetala ta rogobatna cifra, zašto 623.000? Ko ulaže novac, obično ulaže okruglu cifru. Pitam Dafinu gde je ovaj novac uložen, imate li taj podatak na kopiru, ima li šifra koja označava blagajnu i ekspozituru? Nađem da je to ekspozitora u Sava centru, nađem i blagajnicu koja je posle tog slučaja zbrisala u London i nikad se nije vratila. Blagajnica je tog dana imala promet od 623.000. Ona je ceo promet dala tom čoveku i knjižila sumu kao njegov ulog. Tako je 11 miliona nastalo na bazi fingiranog uloga koji je napravljen na taj način. Taj sam papir predao Ministarstvu pravde i MUP-u u to vreme.
Da li je Vaš utisak da se naš politički vrh i bezbednosne službe nisu preterano zanimali za taj slučaj Dafine i zajedničkog računa sa generalom Zagorecom?
- Ali taj račun je bio tajna. Sve do kraja.
Ali Vi ste njih obavestili?
- To je bilo na kraju, ja sam njih obavestio, ali niko nije reagovao. Moja dužnost je bila da obavestim državu, a kako su oni reagovali, ja to ne znam.
Kako je taj račun punjen, pretpostavljamo da je ona donela keš?
- Sve je bio keš.
Kako je toliki novac iznet iz Srbije?
- Dafiment banka je imala po Srbiji 50 ekspozitura, svako veče iz tih ekspozitura novac je donošen u centralu u Sava centru u džakovima. Usput, među kriminalcima koji su je čuvali u prvom redu bio je Mile (?), Arkanova ekipa, koja je posle promenjena. Oni su, vozeći taj novac, uzimali iz džakova. Onda kad dođu u centralu, recimo, broje i kažu: „Fali". Na primer, onaj tamo u Kraljevu napisao je 500.000, oni otvore i kažu da nema toliko, nego 400.000 i odmah pitaju gde je nestao, na šta ona kaže: „Nije važno, zaboravite. Napišite koliko ima ovde." I tako su krali ti koji su nosili, uzimali koliko su smatrali da treba da uzmu. Bilo je kriminalno područje oko nje, i ona im je to praštala. Od sedam tih njenih bliskih telohranitelja nijedan nije živ. Svi su nestali u roku od godinu dana jer su oni sve to organizovali. Ona je taj novac u devizama slala avionom do Beča ili Londona, naravno, bez carinske kontrole. U džakovima, u koferu, na aerodrom. Ljudi su to nosili pod obezbeđenjem državne bezbednosti, kako drugačije... Tako je novac odlazio sa beogradskog aerodroma.
Da li Vam je ona rekla da je taj iznos deponovan na račun, zajednički račun sa Zagorecom ili sa firmom?
- Ne, ona je rekla da je imala aranžman sa firmom i da je trebalo da se realizuje u Beču.
Da li je trebalo da ona za to dobije neku kamatu?
- Tako je. Kamatu i njihovu saradnju u Beču koju su joj obećali, mnogo nekih obećanja... placevi, kuće... ona je imala registrovanu firmu u Beču koju je vodio njen suprug, on je bio ovlašćen za sve. Ali on i deca su poginuli, ne slučajno, jer je ta tajna morala da nestane.
Da li Vam je ona to dokumentovala? Bilo čime - depo kartonom, ugovorom?
- Nije, zato što je bila strašno površna žena, uz to i polupismena. Sve je vodio drugi čovek, koji je bio vrlo vešt.
A koji čovek?
- Sin jednog bivšeg javnog tužioca Jugoslavije. On je bio alfa i omega, veza sa berzom u Londonu i sa novcem koji je izlazio napolje.
Možete reći njegovo ime, ime tužioca, on nije živ?
- Ne mogu da se setim kako se zvao.
Jeste li imali utisak da je ona znala ko je taj Zagorec?
- Kako da ne. Sve je ona znala i ona je to radila da bi na neki način obezbedila sebi i svojoj porodici izlazak iz Beograda jer je ona znala da njoj nema opstanka u Beogradu. Ona je mislila da će njen muž napraviti imperiju u Beču, to je tako obećavano, i da će on nastaviti tamo život sa svojom decom. Ona je sebe tako videla na nekim ostrvima, često je putovala u Italiju. Ja sam jednom išao u jednu zlataru u Veneciji gde je ona u jednom trenutku kupila sve na šta je našla u zlatari za četiri miliona maraka. Pitala je koliko sve ovo košta. Toliko. Pakujte. Među tim je bilo i, recimo, 20-30 ekstra satova zlatnih, vrednih koje je ona davala i na poklon kome je htela, tim ljudima koji su nju štitili.

Vladimir Zagorec i Dafinin suprug bili su ovlašćeni da raspolažu sredstvima sa tih bankovnih računa

Ko je bila Dafina pre Dafiment banke? Ko ju je izmislio?
- Bila je računovođa u udruženju ekonomista Jugoslavije pa posle blagajnik. Tu je napravila jednu proneveru. Bila je lepuškasta, čvrsta, zgodna seljančica, i švalerisala se sa određenim ljudima iz Udruženja saveza ekonomista. Svim ljubavnicima kupovala je odela na poklon. Tako na jednom savetovanju u Opatiji, njih četvorica pojavila su se u potpuno istim odelima. To je jako zaintrigiralo Kostu Mihajlovića, koji je bio predsednik. Kaže gde ste kupili baš ta ista odela, posle je on naredio istragu. Utvrđeno je da je ona dizala pare na mrtve duše i kupovala njima odela. Napravila je proneveru, zaglavila zatvor od nekoliko meseci. Posle toga, bila je knjigovođa jednog građevinskog preduzeća negde na Slaviji. I u tom preduzeću opet je napravila neku malverzaciju sa nekim vrednosnim papirima i zbog toga je opet osuđena... I onda se stvori problem, 1990/1991. godine, kako da se reši problem novca koji dolazi iz bivših JU republika i nju predlože ekonomisti da bude šef nove banke.
Ko?
- Njeni intimni prijatelji, među kojima je bio i Nikola Kmezić, koji je bio Ministar finansija, al' nemojte ta imena molim vas, bio je i neki Zečević, bilo je još nekih, da ih ne pominjem, i oni su tada dali određene izjave, formirali komisiju šta da se radi sa tim. I oni predlože Miloševiću da se osnuje jedna privatna banka bi taj novac iz Hrvatske i Slovenije uzimala i dilovala na ulici, da se pokupe devize na ulici koje su se pojavile. Da to država uzme da ne ode u crne ruke i onda kome. Nju je predložio viceguverner Narodne banke Slobodan Stanojević, inače profesor bankarstva. Rekao je ja imam jednu devojku koja bi mogla da bude pravo rešenje. On ju je doveo.
I on je nosio odelo?
- Pa da... i pošto je ona bila osoba slabog morala, moglo se s njom svašta. Ona je pristala da bude bankar, i oni kažu ajde ti da budeš banka. Mi ćemo od tebe napraviti banku, uzećemo novac za osnivanje banke. Uzmu na pozajmicu od Jugobanke iz Bora, ja mislim, 15 miliona maraka, jer je toliko trebalo za osnivački kapital.
Ona je za nekoliko dana povukla svoj depozit i vratila te pare tamo od koga je uzela, ali njoj ostane banka sa velikim ovlašćenjima. Sad je ona kao legitimna banka, kao i sve ostale banke, mogla da radi sve. I sad su se tu upetljali razni mešetari koji su našli zgodno područje da rade svašta. Slobo Stanojević je bio prvi predsednik Upravnog odbora banke i on je smislio model, da se taj novac koji dolazi iz Hrvatske i Slovenije oročava kod njega, da on uzima da plaća kamatu 10 odsto mesečno, što je moglo da ide na to da je kurs tada rastao i to se moglo pokriti kamatom od 10 odsto jer je tada benzin bio skup pa su oni, recimo, davali milion dolara da bi za mesec dana dobili još milion i tako dalje.
Vi hoćete da kažete da je ona koristila isključivo za finansiranje visokoprofitabilnih poslova?
- Apsolutno.
Šta je bila namera? Da kroz sivu ekonomiju izvuku pare?
- Da, kroz sivu ekonomiju da bi se tu vrlo brzo stekla zarada. Ogromna zarada, ne sitna, nego velika zarada. Da daš milion, dobiješ na kraju meseca dva. Eto, to je bio cilj, a to se moglo uraditi.
To je posle preraslo u piramidalnu štednju...
- E to je posle preraslo u primidalnu štednju posle godinu dana ili posle godinu i dva tri meseca. Tu se javljaju razni mešetari kod nje koji su pokušavali nešto i onda je guverner Narodne banke pozvao mene, pošto me je poznavao odranije, ja sam bio glavni savezni devizni inspektor i kaže ajde da nam daš tačnu informaciju šta se dešava u toj banci... Snimio sam čitavu tu organizacionu strukturu i izveštaj poslao guverneru. Međutim, to je veoma brzo otišlo sve u nepovrat. Oformljen je u Saveznoj skupštini Anketni odbor, posle šest meseci napravili smo temeljan izveštaj. Predložili smo rešenja za pravosuđa i policije, ko treba da bude procesuiran.
I nikad posle toga rešenja Anketnog odbora nisu stavljena na dnevni red Skupštine, tadašnji predsednik Savezne skupštine Radoman Božović stavio je to na dnevni red kao 51. tačku, koja nikad nije došla na red i Savezna skupština nikad nije donela odluku.
Je li od tada Radomana krenulo?
- On je tada privatizovao i ušao u Geneks. I onda je došao deda Avram za guvernera i zaustavio hiperinflaciju. Sarađivao sam sa njim dugo. I ja sam insistirao da pogleda moj izveštaj za Anketni odbor. Pročitao je izveštaj i rekao: „Ja ne mogu da se osvestim. Svašta sam gledao po Južnoj Americi, ovo je strašno. Ovde treba uhapsiti državu!"
Jeste li saznali šta se desilo sa novcem koji je bio u Beču?
- Jedan deo novca koji je bio u Beču je prenet u London, a drugi deo je otišao u tu firmu u Hrvatskoj.
Koja je to cifra? 50 miliona maraka?
- Tako. Možda 53 miliona ili 50... ne znam tačno.
I to nikada nije vraćeno?
- Nikada nije vraćeno, i to je ona držala u svojoj evidenciji. To je meni pokazala kad sam pravio taj izveštaj za predsednika države. Otvorila je blok i kaže: „Profesore, to je ovde zapisano i čovek je potpisao, parafirao."
Zagorec?
- Da. Da je on u ime te firme uzeo kredit. Kao kredit.
Jesu li imali ugovor?
- Oni su imali usmeni ugovor. Nemam pojma, nije mi taj ugovor pokazala nikada, kaže ja imam dokaze tu.
Čudno?
- Pazite, tu su se strukture umešale, koje su spasavale sebe. To su bile opasne radnje i opasna rabota, mešati se tu bilo je opasno, a uništeni su izvori. Ima tu još živih ljudi koji su umešani u to, koji su opasni.
Spominje se u tom Vašem tekstu neka saradnica Zagoreca, neka Suzana Bunjevac di Mauro?
- Iz Zagreba je neka bila. Ona je bila kao saradnica banke.
Jeste li imali kontakt sa njom?
- Nisam.
Jeste li Vi konstatovali to u Vašem izveštaju?
- Jesam, jesam. Bilo koju činjenicu da sam ja dobio, ja sam prvo sazvao moje kolege, naš tim, nas šest. Kolege, takva i takva situacija, izvor je taj i taj, to i to, konstatujemo to, beleška i odmah prosledimo dalje.
Da se vratimo na Dafinu, je l' Vam se čini da je sve to rađeno pomalo diletantski?
- To je rađeno sve polupismeno. To je seljački urađeno. To nije rađeno stručno uopšte jer, da je rađeno stručno, bilo bi sve drugačije...
I onda su isisali novac?
- To je rađeno noću kada je dolazio novac u Sava centar iz tih ekspozitura u džakovima, ja ne pamtim da sam to video ni na filmu, brojali su novac onim brojačicama... Bilo je dvadeset devojka koje su to radile i danju i noću, a ona bi bila velikodušna i kad su god polazili kući ujutru u pet sati, govorila bi ponesi koliko ti treba, stavi u džep.
Jeste li uspeli da utvrdite konkretne cifre do kraja? Konkretan iznos koji je ona, uslovno rečeno, imala na štednji ili te efektive - koliko je to bilo?
- Zvanično, prema knjigama, to je bilo 305 miliona dolara.
Po Vašoj proceni?
- Po mojoj proceni, to je bilo dve i po milijarde.
Od čega je samo 10 odsto od toga evidentirano...
- Da, ali nije sama tu bila. Tu je jevrejski lobi bio uključen. Jedno vreme je došao i vodio glavne poslove napolju i odjednom se izgubio. Zatvorili su svoju priču i otišli. Oni su njoj nudili aranžman: za litar nafte - litar pijaće vode. Ona je kupila tu vodu i tu vodu su uzeli Crnogorci. Za tu vodu ja sam im rekao uzmite.
Milu Đukanoviću?
- Napisao sam mu pismo i rekao uzmite fabriku vode i uzmite 50 tona kafe u Baru koju je ona kupila i ništa više? Tako je i Crna Gora namirena. Niko nije ostao kratak jer je uzeta i njena imovina dole jer sam im ja rekao uzmite to, to i to i doviđenja. A ovde se to nije desilo jer ovde su bili umešani razni faktori pa se nije moglo raspetljati. Nastojalo se tada da se priča ne širi i zatvara.

Drago Milanović, Dafinin suprug, najverovatnije je ubijen u saobraćajnoj nesreći u Mađarskoj, da bi se zatrli tragovi novca i dugova

Da li je ona nešto lično uzela, koliko je uzela - Vaša lična procena?
- U jednom trenutku cifra se kretala negde oko 150 miliona ličnih njenih para. Pare su njene bile u njenoj kući preko puta Hrama Svetog Save i nju je u to vreme tužila jedna žena, ime joj je bilo Ljiljana, ne sećam joj se prezimena, za štednju je dobila izvršni nalog. I taj izvršni nalog je krenuo tako da idu u njen stan, da obijaju stan i da se naplati ta žena.
Od pokretne imovine?
- Od pokretne imovine, dolazi sudski izvršilac, uzimaju televizor, ovo-ono ti znaš kako to ide. I zakucaju na njena vrata. I kapija zaključana. I jave njoj, evo došla policija, ona ne zna, nju panika uhvatila, i ona dotrči do mene i kaže: „Jao, profesore, hoće u kuću da mi provale" I ja zovnem predsednika četvrtog suda na NBG i kažem: „Stani, da se uđe regularno, da ne prave predstavu za narod, zaustavite ih da obijaju. I on da nalog: „Nemojte obijati, doći će ona da otvori." I dok je ona došla da se otvori kapija, njeni momci su tajnim putem ušli u kuću i odneli četiri kofera puna novca, negde otprilike, to je bilo oko 80 miliona dolara, maraka. To je bio njen lični kapital. Oni su te kofere sa novcem vozali u 4 „mercedesa" po Beogradu ceo dan i onda su ih odvezli u selo kod njenog brata rođenog tamo negde kod Požarevca, Smedereva... i to je kod njenog brata iza petljano, u nekoj štali, koliko sam uspeo da doznam. To je njen lični kapital kojim je ovde raspolagala. Plus taj kapital koji je bio u Londonu.
To je pozamašna suma?
- Da. Al' ona je na kraju umrla bez ičega.
Kako je to moguće?
- Moguće je, nije imala šifru, onu šifru za sef u Švajcarskoj, za račun od oko pola milijarde dolara. Uzeta joj je šifra, odnosno data joj je pogrešna. A taj koji je s njom bio, bio joj je najveći prijatelj.
To je taj sin tužioca?
- Jeste.
Vi pretpostavljate da je on uzeo taj novac.
- To je pretpostavka. To je jevrejski lobi u pitanju. Pokojna Klara Mandić je bila savetnik za tu saradnju i, što naš narod kaže, vi znate kako je ona ubijena, ja mislim da je zbog toga ona ubijena. Jer je moja pretpostavka da je ona znala šifru pravu.
A kako tu možete da pristupite? Samo ako imate šifru?
- Samo ako imate šifru.
To su ti privatni računi?
- Da, da. To je takva zaštita u Švajcarskoj da nema sile da to može da se otvori ako nemate šifru. Dajte nam šifru, u roku od pet dana imate novac.
Da li je Švajcarska nešto liberalizovala taj zakon pre nekoliko godina?
- Da, ali je liberalizovala utoliko da oni koji polažu novac moraju da dokažu da novac nije iz kriminala, sve ostalo je isto kao što je bilo pre 100 i više godina. Bio sam kod njih, bio i na specijalizaciji kada sam doktorirao, šest meseci, u Bazelu gde su njihovi trezori. Ogromni tuneli i u tim tunelima su depoziti novca i blaga svetskog. To čuva međunarodna vojska, tamo se ne može ući. Tamo se čuva blago koje je neprocenjive vrednosti. Meni je objašnjavao bankar njihov kako funkcioniše taj sistem. Ti dođeš u centralu u Cirihu i tražiš sef veličine te i te. Ostavljaš zlato, ostavljaš nakit, sve to nabrojiš što ostavljaš, popuniš na jednom upitniku, potpišeš, to daš njima, a oni ti daju ključ. Pođe njihov čovek sa tobom i dođete u taj trezor, otvore određeni sef, staviš sve unutra i tebi izađe drugi ključ i druga šifra, a ova s kojom si otvorio više ne važi i ne može više nikad da otvori. E ta koja izađe kad se zatvori se čuva. I to ne zna ni švajcarska banka, ne zna niko. Oni to mogu da otvore samo posle 100 godina. Ako niko ne dođe sa šifrom u roku od 100 godina. Jer tako je bilo i sa zlatom kralja Petra Karađorđevića. To je meni lično pričao ovaj princ što je došao kod nas. Kaže mi smo nudili pola švajcarskoj banci, pola nama - pola njima, nema boga, to ne može niko da zna jer kad uđeš u taj tunel, on je dugačak, jedan je dugačak 100 metara, a druga dva imaju po 50 metara, levo i desno su rađeni sefovi od plafona do zemlje - takav sistem funkcionisanja da to niko živi ne zna.
Znači Dafina je na kraju ispala žrtva?
...

USPON I PAD VLADIMIRA ZAGORECA
Vladimir Zagorec je do rata u Hrvatskoj bio geodet i suvlasnik radnje sa lovačkim oružjem u Velikoj Gorici. Munjeviti uspon započeo je kao vozač generala Ivana Čermaka, da bi 1993. godine bio imenovan za pomoćnika ministra odbrane, kada postaje i šef firme „RH Alan", čija je osnovna funkcija bila kupoprodaja oružja za vreme embarga na uvoz u Republiku Hrvatsku. Zagorec je učestvovao u brojnim poslovima milionske vrednosti, u njima je često imao ključnu ulogu, jer se bez njegovog potpisa brojne takve transakcije nisu mogle završiti. Nakon odlaska s funkcije prvog čoveka „RH Alana", napustio je Hrvatsku i nastanio se u Beču. Prema tvrdnjama njegovog poslovnog partnera Romana Bindera, Zagorec je radio za neke austrijske firme, investicijske fondove i banke, te za njih u Hrvatskoj pronalazio unosne projekte. Nedeljnik „Nacional" je u martu 2006, pišuci o 50 najbogatijih Hrvata, Zagoreca stavio na 44. mesto s 26 miliona evra ličnog bogatstva.
Ovaj hrvatski general u centar medijske pažnje ponovo dolazi 2004. godine, kada je otet njegov, tada sedamnaestogodišnji sin. Nakon četiri dana sin je oslobođen, a za otmicu je optužen Hrvoje Petrač, Zagročev nekada blizak prijatelj, koji je za to delo 2006. godine bio osuđen na 6 godina zatvora. Na jednom od sudskih ročišta, došlo je do neverovatnog obrta kada je optuženi Petrač rekao da je Zagorec ratni profiter. Direktno ga je optužio za krađu dijamanata, namenjenih za odbranu Hrvatske. Navodno se radilo o dijamantima koje je u ratnim godinama u njihovo Ministarstvo odbrane doneo trgovac oružjem kao zalog za akontaciju od pet miliona dolara, što mu je MORH isplatio za nabavku raketnog sistema S-300. Prema nekim tvrdnjama, dijamanti su doneti iz Vatikana i bili su deponovani u sefu hrvatskog ministasrtva odbrane, ali nikada nisu službeno zavedeni, a nestali su nakon što je Zagorac predao dužnost.
Početkom 2007. godine, zagrebačko okružno tužilaštvo pokrenulo je istragu protiv generala Zagoreca zbog zloupotrebe službenog položaja i krađe dijamanata namenjenih odbrani Hrvatske. Ubrzo je uhapšen u Beču i izručen Hrvatskoj. Odrobijao je sedam godina zbog krađe dijamanata, a na suđenju je negirao krivicu. Sudskom odlukom, oduzete su mu vredne nekretnine u Hrvatskoj.
U julu 2007. godine Zagorec je tužio tadašnjeg predsednika Hrvatske Stipu Mesića za klevetu. Mesić je, po mišljenju Zagorca, u jednoj svojoj izjavi implicirao da je pravi Zagorčev otac zapravo prvi predsednik RH Franjo Tudman.
Zagorec je sve do 2009. godine bio najodlikovaniji hrvatski građanin, i tada mu Mesić oduzima osam odlikovanja i jednu medalju zbog presude.
Posle robije, napustio je Hrvatsku i otišao u Beč, gde je pre nekoliko dana osuđen na dve godine zatvora zbog nezakonitog poslovanja. Prema tvrdnjama njegovih nekadašnjih advokata, Zagorec se već nekoliko godina nalazi u ozbiljnim poslovnim i finansijskim problemima.