ZORAN SE DOGOVORIO SA PUTINOM, UBIJEN JE

ZORAN SE DOGOVORIO SA PUTINOM, UBIJEN JE


 Zoran Đinđić se sa Putinom dogovorio da sve što proizvedemo u poljoprivredi izvezemo u Rusiju i da nam oni plate u robi, nafti i naftnim derivatima. Sve je krenulo sjajno, čak su i prvi transporti otišli u Moskvu, a onda je Zoran nestao i sve je stalo. Da smo uspeli, Srbija bi danas bila bogata zemlja. Ali možda nije kasno za taj projekat

Prijatelji mi se više ne javljaju na telefon. Čak ni oni koji su mi bili dragi. Malo mi teško sve to pada, ali kako vreme prolazi, a evo petnaest godina je otkako je Zoran nestao, čini mi se da možda ja nisam ni bio toliko bitan u toj priči. Šta je sve tu bilo iskreno ili ne, to se više niko i ne seća. Ali nekako sve više verujem da Dragoljub Marković nije bio toliko važan koliko je bila važna moja sposobnost, šta sam mogao da uradim i na koji način, smirenim glasom odgovara Dragoljub Marković na naše pitanje kakve su reakcije nakon dela intervjua koji smo objavili u prošlom broju.

Dragoljub Markovic foto oksana (7)

Nisu Vas štedeli ni bivši prijatelji, ni saborci, naročito Čedomir Jovanović. Kaže da smo sve izmislili?

– Čedomir ne zna šta sam ja radio sa Zoranom. Nema blage veze. S druge strane, svi znamo šta je Čedomir radio. I pritom ne mislim ništa loše. Samo nivoi na kojima smo se kretali su bili različiti. Različite dimenzije. On o meni i tom delu odnosa sa Zoranom ne zna apsolutno ništa. Neki ljudi se sa pedeset ponašaju kao da im je 12 godina.

Ali svu trojicu, Zorana, Čedu i Vas, posmatrali su kao jedno?

– Zoran i ja smo imali jednu vrstu odnosa. Čedomir i on drugu. A opet Čedomir i ja neku treću. Ne može se to porediti. Ja sam često znao da planem i da se posvađam i sa Zoranom i sa svima. Nisam baš sklon da trpim gluposti. Posle 5. oktobra radio sam na nekim osetljivim stvarima vezanim za bezbednost. Nisam to voleo, ali moralo se. A drugi su baš to priželjkivali. Da to rade. Zoran je na neki duhovit način opisao nas dvojicu, mene i Čedomira. Mene je zvao Korčagin, zato što sam stalno trubio kako lova mora da dođe do svakog domaćinstva u Srbiji. Sanjao sam, zajedno s njim, da Srbiju izvedemo iz tog začaranog kruga siromaštva. A Čedomira je zvao Mali Krcun.

Zašto?

– Mnogo je voleo priče o policiji, DB-u i sve to.

Šta ste Vi kao savetnik predložili Zoranu Đinđiću?

– Moja ideja je bila da svako poljoprivredno gazdinstvo koje se registruje ima šansu da dođe na rusko tržište preko robnih rezervi koje će da naprave javno preduzeće, majku-firmu koja će da radi barter sa ruskim “Gaspromom”, tako što će svaki poljoprivrednik koji proizvodi paprike iz Leskovca, višnje iz ovih naših krajeva i tako dalje, čak i maline na kraju krajeva, moći da proda tom preduzeću koje će biti neprofitabilno i koje će da isporučuje hranu za Rusku Federaciju. Mi ćemo tom robom da plaćamo energente – gas, gotove naftne derivate i sirovu naftu. Svako domaćinstvo ima šansu. Čak smo dobili mogućnost da idu i cepane svinjske polutke koje iz Srbije nisu izlazile, pa, recimo, jedno sedamdeset godina pre toga. Putin je došao tada kod Zorana u kancelariju u kratku posetu i posle toga kreće formatiranje. Tada je bila savezna država Srbija i Crna Gora. Saša Vitošević je bio savezni ministar poljoprivrede i počnu da se organizuju poljoprivredne stanice koje će već da rade otkup proizvoda, sve to krene. Onda su Zoran i tadašnji ministar poljoprivrede Srbije Stojan Jeftić otišli kod Putina na dogovor o detaljima za taj posao. Jer moja ideja je bila da svako domaćinstvo počne da oseća boljitak. Danas imaš situaciju da boljitak od malina imaju samo ljudi koji imaju hladnjače. Boljitak od mesa nemaju stočari nego imaju samo klaničari. Moja ideja je bila ta, ali ne tako što sam ja voleo samo da srpska poljoprivreda krene, nego je ideja bila da se novac slije masovno u srpska domaćinstva i da na taj način izađemo iz začaranog kruga siromaštva. Mislim da je otišla samo jedna tura i da se posle toga stalo iz nekih čudnih razloga, a posle toga je Zoran nestao i ceo projekat je stao. I sada, dok ovo pričam, razmišljam – baš je čudno da me niko nikad ništa nije pitao o tom projektu, jer ja i danas mislim da je to projekat koji možda treba da bude na stolu.

Dragoljub Markovic foto oksana (3)

Znači, te bi firme direktno poslovale sa “Gaspromom”? Kako je zamišljeno da to izgleda u praksi?

– Tako je… A da se to plaća poljoprivrednicima u barteru sa robom koju ćemo dobijati od Rusa, a to je nafta. Ti predaš šargarepu i dobiješ bonove za naftu. Ti predaš papriku i dobiješ bonove ili vaučere, nebitno, za veštačko đubrivo, i tako dalje. Daš kukuruz, dobiješ veštačko đubrivo, i na taj način mu skineš sve ostale troškove, a ostalo je na tržištu. To je bila ideja. Danas je situacija bolja nego ikada da se taj posao uradi, zato što mislim da mi nikada nismo imali bolje odnose sa Rusijom nego danas. Ali ne znam, da bi se ostvario taj projekat, potrebna je jedna snažna vlada sa organizacijom koja mora da bude na ozbiljnom nivou, da je korupcija nešto što je potpuno isključeno iz tog posla. Tada je neko pričao o ideji koju je posle Toma Nikolić imao – hajde da se pravi kanal kroz Moravu da se spoji sa Solunom. Ja sam imao drugu ideju – hajde da napravimo međunarodni projekat, da se napravi brza pruga koja će da spoji Beograd sa Jagodinom, Nišom, Leskovcem i Vranjem i onda će dalje izlazak na Solun da bude puno lakši, ali naravno da od toga nema ništa. Mislim da je ova pruga, koja će sada da se radi između Beograda i Budimpešte, nešto što će da otvori Srbiji put u Evropu i stizaće ljudi iz Evrope za dva sata do Beograda. To je odlično, ali mislim da je podjednako isto toliko važna i brza pruga koja će da spoji Beograd sa jugom Srbije. Kao što je autoput žila kucavica Beograd-Niš-Solun, to bi trebalo da bude i pruga, ali ja naravno nemam više ni kontakte ni uticaja i ovo što govorim je nešto suvišno.

I šta ste od svega toga uradili?

– Sve je stalo kad više nije bilo Zorana. Ja sam onda i otišao iz celog tog ambijenta. Kasnije su došli ljudi sa kojima nisam imao kontakt, koji nisu imali vremena da čuju. Znaš, to je posao za čitavu vladu, nije to samo za ministarstvo. Mi smo tada, na moju inicijativu, osnovali i Fond za razvoj koji bi, u okviru tog plana razmene hrane za gas, omogućio domaćinstvima koja nemaju taj takozvani startap, da dobiju bespovratne kredite. Moj plan je bio da svakodnevno ide maršrutni voz za Podmoskovlje. To je posao koji za četiri, pet godina može da donese ozbiljan preporod celom društvu. Moj san je bio da Srbija postane najveći poljoprivredni proizvođač u ovom delu sveta. Zamisli da imamo sve energente. Ne mislim samo na gas. Mislim na sirovu naftu, na naftne derivate, na sve što Rusija može da da. To je bilo dobro shvaćeno na početku Zoranove vlade. To je bio nacionalni projekat. Zato je Putin dolazio. Zato se išlo kod Putina na pregovore. Stalno sam ponavljao da ne treba Rusima da nudimo samo kukuruz i pšenicu jer će to oni i sami proizvesti. Treba im nuditi i svinjske polutke, voćarske proizvode, povrtarske. Da nemamo situaciju da Mačvanski region zavisi od prodaje koju ima samo na tezgama, nego da to ide organizovano, da imamo milion ugovora, da se sve to elektronski prati. Verovao sam da ćemo, ako uspemo, za deset godina biti veći proizvođači od Danske. Zamisli koliko putera može da pojede jedna Moskva na dan ili jedno Podmoskovlje? Da je to zaživelo, definitivno bismo izašli iz kruga siromaštva.

 

Izdali su me najbliži, kojima sam verovao

Vaš razvod je postao spektakularan, pominju se ogromne sume?

– Pa to je moja najveća životna tragedija. Ta žena je došla, živela sa mnom dugo, i od prvog dana je došla da bi, nemam drugi izraz, uzimala, jer ona je to radila od prvog dana i sve vreme i sada sve to izlazi na videlo. Činjenice, brojke, izveštaji iz banaka izlaze na površinu i to je tragično. Zamisli, shvatiš da si živeo sa nekim takvim. Ja sam bio, kao u onim američkim filmovima, dobra žrtva koja je progutala mamac. Nađemo da je 2005. uzela 450.000 evra, prebacila na račun, ja pitam odakle ti ovo? Odakle ti 450.000 evra. Ona kaže: “Dala mi mama, imala je krave. Trideset krava”.

Ta suma nije baš mala da se tek tako zagubi?

– Živiš sa nekim godinama i ne primećuješ ništa i naravno da veruješ. Pravimo planove za budućnost i ja njoj dam ovlašćenje na računu. Ona momentalno podigne novac sa računa i prebaci na račun svoje ćerke, podigne to u kešu i glumi ludilo jedno vreme, vrišti, pada u nesvest, plače. Ja nemam pojma o čemu se zapravo radi. Mi se razvedemo i prilikom razvoda ja kažem: “Ok, mora ovlašćenje da se ukine”. Ona kaže: “Ma ne treba mi tvoje ovlašćenje”. Ja odem u banku da to ovlašćenje ukinem i vidim da nema love na računu.

Kada ste shvatili da će se to loše završiti?

– Kasno sam se setio da mi je ona na početku veze rekla: “Ja se razvodim od muža jer je on golja, nema ništa”. I ja ništa ne ukapiram, budala. Ja ukapiram da je ženi dosadilo da živi sa nekim nesposobnim i to je to. Međutim, ona mi je, u stvari, rekla “trebaju mi pare”. I ja pojma nemam da moje pare nestaju od prvog dana. I to je najveće razočaranje. Žena je na kraju uzela sedam i po miliona evra.

Samo novac ili još nešto?

– Kupovala je i stanove i prebacivala ih na ime svoje ćerke. Praktično ispada da je njena ćerka počela da kupuje stanove sa 20 godina, a tada je bila još student. Sada ona ima devet velikih stanova u Beogradu. Moj sin i moja ćerka nemaju nijedan. Prvi stan je istina kupila na ime majke, ali ga je potom prebacila na ćerku. Vremenom sam shvatio da je iz naše kuće odnet i deo nameštaja, srebrni escajg, skupocene čaše, knjige. Ona je to prenosila u te nove stanove, ja nisam imao pojma. U stvari, nisam obraćao pažnju. Živeli smo zajedno, mogla je da pita ako je želela da ih prenese. Ne bih joj reč rekao, nije me bilo briga za to. Kada je shvatila da sam je tužio, ona odlazi u banku i podiže milion i devetsto hiljada evra u gotovini. Zamisli, ona se šeta po gradu sa tolikim novcem u torbi i na sudu kaže da je taj novac podigla, da je to novac koji je njoj dala njena mama, i da je novac dala jednom prijatelju koji je sve potrošio.

Sada se svi verovatno pitaju koliko je još ostalo? Mislimo na novac.

– Ma ne, ostalo je za neki normalan život, ali najveći poraz je da živiš sa osobom koja je od prvog dana to planirala. Jer sve to što je uzela, to nije samo moj novac. To je novac mog oca, majke, sestara, svih koji su učestvovali u stvaranju tog porodičnog biznisa duže od 40 godina. Povrh svega toga, ona traži i polovinu ove kuće u kojoj živim iako je napravljena mnogo godina pre nego što se ona udala za mene. Kuća je napravljen pre 2002. godine kada smo sklopili brak. O tome imaju slike, dokumenta, planovi, projekti, sve… Na kraju pa i mediji su sve to slikali i snimili u to vreme. Pre nego je ona postala moja žena. Ali ona opet traži. Tražila je i staru porodičnu kuću i nekretninu u Banovcima. Iako sa svim tim stvarima nemam nikakve veze. Sve je to stečeno mnogo pre nje.

Nisam Vučićev fan, ali…

Da li je bila uspešnija Đinđićeva ili Vučićeva vlada?

– To ne može da se poredi zato što je Zoranova vlada trajala kratko. Pamtim da sam bio veoma ponosan na njega kad je na Skupštini rekao poslanicima, kad sam ja tog dana bio ponosan na njega: Zašto mislite da može da kasni glasanje za zakon, mislim da je to bio Zakon o radu; zato što ste umorni, kažete da previše radimo, pa kako vas nije sramota da uopšte u ovakvoj situaciji govorite o odmoru i spavanju. Sada nema ni odmora, nema ni spavanja dok se ne napravi promena u društvu. Ja mislim da je Vučić, skoro sam siguran u to, dosta pozitivnog uzeo od Zorana, nadogradio, uspeo da ima većinu i da na taj način sprovodi reforme u društvu koje su bile potpuno neophodne. Kada smo došli na vlast 2000, PIO fond nije postojao, a državni budžet je bio potpuno prazan. Možemo se pravdati i ratovima i čime god hoćemo, ali to je nešto što je bilo potpuno nedopustivo. Tek je Vučić uspeo da to vrati na neki iole normalan nivo. Nisam ja nikakav Vučićev fan, ali nisam ni od onih koji će da kažu šta god da se desi da nije dobro i šta god da uradi, on je loš. Zaista, daleko od toga. Veoma često kada pročitam na internetu šta se dešava i šta je uradio vidim da je to, u stvari, bila i želja Zoranove vlade da to uradi, ali je bilo nemoguće sa onim konglomeratom stranaka sa Koštunicom koji je bio stalno protiv, koji je kočio apsolutno svaku ideju, a imali smo podršku koja je bila daleko ispod pedeset posto i taj kompromis je bilo nešto što je bilo obavezno. Vučić to sada nema i naravno da je moguće da uradi sve to što je neophodno.

Afere u medijima su pratile kabinet Zorana Đinđića i njega lično. Ima li tu nekih sličnosti?

– Vučić ne odbacuje prijatelje. Znam koji je to politički problem da se to kaže za nekoga ko može da ti nanese političku štetu. I jednom prilikom kada je Šešelj izašao na govornicu Skupštine, govorio je o meni jedno pola sata veoma ružno i ja sam očekivao da će Zoran to da demantuje, ali on mi je rekao: “Moraš da shvatiš da bi to za mene politički bilo veoma loše”. To je bio jedan od mojih baš loših dana u životu. Zato sam razumeo Vučića kada je Bata Gašić napravio onaj gaf sa novinarkom. Sve ok. Desi se. Strašno je. I onda Vučić izađe i kaže on mora da snosi posledicu zbog ovoga, ali on je moj prijatelj i ja mu verujem da nije ništa loše mislio i ne dam na njega. Koliko god to vama zvučalo čudno, ali to ljudi vide. Obični ljudi. Ej, kakav god da je, ne da na svog prijatelja. Ne cenka se. Tu nema politike. Ne dam i gotovo. Novinari, napadajte mene, ne možete njega. Tačka.

Kako sam postao engleski špijun

– Da ti ispričam kako sam postao engleski špijun. Jednog dana otišla moja tadašnja žena Nataša s decom kod sestre u London i tamo je ostala nešto duže. Mislim da je ostala nekoliko meseci, i meni su nedostajali klinci. Kažem, sad ću ja doći do vas. Podnesem ja zahtev za vizu i Englezi me odbiju, a ja ne mogu da verujem, zašto bi me odbili ludaci. Kaže, cela porodica je tamo, imigrante ne primamo, ne može. Tada je Radoje Kontić bio premijer, ako se sećaš toga, i ja odem kod njega. Radoje Kontić mi napiše papir s državnom garancijom, s pečatom tadašnje Jugoslavije. Bap! Država garantuje za mene. Znači, ne garantuje Đoka ili Pera, nego država da ja idem u privatnu posetu i da ću se vratiti. Ja sam tada imao dvadeset sedam godina i mislio sam, sad ćete vi videti kome, bre, ne date vizu, stoko imperijalistička. I odem tamo i, naravno, oni me oduvaju. I ja počnem da se bunim, ali tada sam imao dosta kontakata. Pazi, ja imao dvadeset sedam godina. I sad još imam za sebe i tu ideju da imam ipak neku težinu. Šta me ovi zajebavaju! I ja počnem da se derem na njih u ambasadi, možeš da zamisliš to. I napravim lom pa dođe i obezbeđenje. Tu sam već pobesneo. Ne daju mi da vidim decu. Ja jednog momenta kažem, ma nemoj da ste me pipnuli, bre, a ono naši ljudi rade u obezbeđenju. Još ću da vas izbijem obojicu ovde, beži bre od mene. I nastane haos u ambasadi, oni, onako, cimnu se. Strči odozgo jedan službenik i kao, šta je bilo, šta je bilo. I ja kažem, šta bre šta je bilo, treba mi viza, deca su mi u Britaniji. Ko si ti? Ja kažem, nije bitno bre ko sam ja, treba mi to. On kaže, kako nije bitno, imaš državnu garanciju. Ja kažem, ja sam proizvođač stočne hrane iz Surčina, deca su mi tamo. Ja ljut sve vreme kao ris, kakav je to način?! Ceo život se smejemo zbog tog mog incidenta tamo jer engleskoj vladi taj moj papir znači otprilike – briši dupe. I on kaže, sedi ovde, smiri se malo, šta ćeš da popijemo. Ja kažem, šta biste pili vi Englezi, neku brljavu viskičinu, nešto bez veze. Kaže, ma ne. Ja sam ljubitelj Srba i imam šljivovicu. I on donese šljivovicu i nas dvojica spičimo litar. Mene odveze vozač. On sutra ujutro dođe u fabriku da vidi kako sve to izgleda. I tako počnemo da se družimo i družimo se do dan-danas.

Kako se zvao taj gospodin?

– Džordž Bazbi. Milošević ga je izbacio tokom rata. Džordž Bazbi je bio organizator Dejtona ispred engleske vlade. Imam sliku gde on dobija od Elizabete orden za Dejton. I tako ja postajem engleski špijun. On dođe kod mene u firmu i sad on čovek šokiran u to doba, godina je devedeseta, tako nešto, možda i osamdeset deveta, ne sećam se više. I on dolazi u firmu, moja firma radi u tri smene, ubijamo. Red kamiona do centra Surčina. Četiristo tona hrane dnevno izvozimo. Na mom računu dvadeset miliona dolara. Ma bre, šta hoćeš ti. I on, kao, šta si napravio, šta je ovo, šta radiš. Ja kažem ,radim stočnu hranu. Ko je iza tebe? Iza mene su moj rad i moja porodica. I on me, kroz jedno četiri-pet dana zove i kaže, aj dođi kod mene u vilu na ručak. I ja, što da ne odem, je l’ tako? Ali u to doba, dugo vremena ne znam ko je Džordž Bazbi. On je za mene službenik engleske ambasade u Beogradu. Nemam pojma da je tu misija, ne znam ništa. To mi kažu naši.

Nije on valjda jedini bitan Englez koga poznajete?

– Ja sam u Engleskoj proveo dosta vremena. Nikad me nijedan zvaničnik nije zvao na ručak, osim Malkolma Rifkinda. Kad je bio taj građanski protest, on je mislio da sam ja bitan pa me je zvao na ručak. Bio je ministar inostranih poslova Britanije.

A Bazbija viđate sve vreme?

– Naravno. Prođu godine, a ja nastavim da se družim sa Džordžom, ukapiram da ima jednu moć stravičnu. Kad je bio Dejton, ja sam svakog trenutka dobijao sve šta je Milošević rekao i potpisao. I tako postanem engleski špijun ako se to zove tako. Ali on to meni šalje, ne zato što špijuniram, nego ja prenosim Zoranu i opoziciji šta se dešava. I kad se Milošević napio i potpisao da čitavo Sarajevo daje Aliji Izetbegoviću u Dejtonu, to uopšte nije bio dogovor. Dogovor je bio s Dejvidom Ovenom, koji je oficijelno vodio Dejton, sasvim drugačiji. Cilj je bio ne da se uzme Srbima. Ma jok! To što je Milošević uradio bio je jedan stravičan zločin. Pre Dejtona ono s Krajinom. On je trebalo da bude razapet na Terazijama. Spaljen! To je katastrofa šta je on uradio.

Mislite na „Oluju”?

– Pa da. Sećam se, Zoran i ja smo bili s porodicama na letovanju, da li na Kritu ili na Krfu, više se ne sećam, i zovu nas iz Beograda, kažu, pala Krajina. Ne verujemo iako nam je Džordž, ne znam, godinu dana pre toga, rekao da se Sloba dogovorio s Tuđmanom, da će izdati te ljude tamo, da će biti pokolj, etničko čišćenje, ma strašno. Bazbi nam je to rekao. Nismo verovali. I tako mi u avionu, ja sam pilotirao, očajni smo bili u jednom momentu. Sami smo. Zoran čučne i gleda dole kroz prozor. Prvo pomislim da gleda onako bez veze, a onda shvatim da čovek rida i počinje da rida iz sveg glasa. Potpuni očaj. Nikada ga nisam video takvog. Kaže mi, je l’ vidiš šta je ovaj ludak uradio!

Jeste li Vi upoznali Zorana sa Bazbijem?

– Naravno. I često smo išli zajedno na kafu. Džordž nam govori neke gluposti, neko zezanje, i jednog momenta Zoki kaže, ej bre. Ovaj nije engleski operativac, ovaj je bre neko čudo tamo. I sad prođu godine, devedeset i šesta, ja odlazim, to kad hoće da ubije Mira Marković zbog tih jaja. Odem ja u Britaniju, zovem Džordža i kažem. aj, tu sam, je l’ možeš da mi pomogneš… Šta je bilo, ja mu kažem šta je bilo. Pita on, imaš para? Ali tada mi nemamo platni promet, nemamo kartice. Sad, tverovali ili ne, ja nikad lovu nisam izbacio napolje. Nije mi trebalo. Šta će mi. Nikad nisam očekivao da će biti haosa. Razumeš? Ja ovde živim svoj život. Nemam karticu. Dao mi je Miša Beko karticu na kojoj je bilo deset hiljada dolara. To u Londonu traje jedan mesec. Moram da platim stan, moram da platim taksi. I ja odem tamo i on kaže, ne, nemoj ti to da radiš; ja moram da ti kažem, ja radim to i to, sretali smo se na Kosovu tada, ti si bio s tim i tim i tako dalje. Ali kaže, sve što si ti radio, mi nemamo nikakve zamerke, svaka čast. Znamo da ne primaš nikavu lovu i tako dalje. Ja mu kažem, ako ti misliš da ću ja nešto da radim za vas Engleze, potpuno si se zajebao. Od toga nema ništa. To je nemoguća misija. Kasnije je hteo da me ovde hapsi Branko Crni jer sam ja engleski špijun. Pa, marš bre!

Kažete da ste sreli i Malkoma Rifkinda. On je bio ministar spoljnih poslova u to vreme?

– To je bila veoma ozbiljna stvar. To je trajalo šest meseci. Jedno veče on mene zove i kaže, hoće da te vidi Malkolm Rifkind. Ja kažem, je l’ to, bre, ovaj vaš ministar inostranih poslova, šta pričaš ti? Kaže, da, da, hoće da te vidi da napravi večeru s vama i ja mislim, sigurno hoće nešto povodom Zorana. I jednog dana odemo mi na tu večeru i sad to traje, traje, i to se dešava u Dauni stritu broj 10, i ja sve vreme čekam razgovor o politici. Ništa se ne dešava. Kako ribe u Dunavu, gde ste pecali, imate lovište u Bačkom Monoštaru, imate ovo, imate ono… Pita me za odnos s Miloševićem, ja kažem, ma nisam nikad ni sreo čoveka. Kako Zoran, šta mislite? Ja kažem, super. Pritom na znam šta ću. Na stolu je stajalo pet vrsta kašičica, sve je to postavljeno s čašama, šta da radim sa svim tim. I onda je Džordž rekao, samo ti gledaj šta ja radim i ti radi isto to. Svaki zalogaj koji sam pojeo je bio kao da sam progutao ugalj jer sam stalno bio u panici da ću ispasti seljačina. Na kraju mi izlazimo napolje i ja kažem, što me ovaj čovek zvao, zašto? Ništa me nije pitao, ne razumem. Pa kaže, on te je zvao, ti si veliki prijatelj Velike Britanije. Ja kažem, nisam znao da sam veliki prijatelj Velike Britanije, zašto? Onda su mi dali stan na korišćenje, vodili su me subotom i nedeljom na policijske zabave. To su ogromni klubovi, u kojima igraju bilijar, šah, imaju super salu za večere, sve je fantastično i unutra ulazi samo taj visoki oficirski sloj službenika Skotland jarda, MI6, MI5 i tako dalje.

Ipak Vas lepe uspomene vezuju za Englesku?

– Sve je to bilo super. Ja sam tamo verovatno imao najveće gafove koje je imao ijedan čovek u toj poziciji. Oni meni kažu da je zabranjeno da pravim roštilj u dvorištu. Kao, ne smeš tu da praviš roštilj. Ja jedem one njihove viršle, smučilo mi se, ne mogu više. Jedan dan odem u turski kvart, spustim se dole do Nizdena, kupim brate jagnjetinu, roštilj, zapalim vatricu i roštilj. Dođe bobi sa ovolikom pendrekčinom, prijavio me komšija. Urla čovek. Ja mislim, evo ti što ćeš da urlaš, sad mene čuvaju ove glavonje. Ja, bre, večeravam s ministrom. Bobi je tamo, kakav bre premijer, bobi je zakon. Ja dignem ton na bobija, bobi hoće da me uhapsi, a žena koja je bila u tom stanu, koja je brinula o čistoći, zove Džordža, koji dolazi mahnito sa onom rotacijom odande, pita šta je bilo. Ja kažem, ova pederčina ne da da pravim roštilj. On čovek hoće da se onesvesti. Kaže, jesi ti bre lud, to je bobi. Jesi ti lud da praviš roštilj, rekao sam ti da je to zabranjeno. I uzme vodu i fljusne na moju jagnjetinu. Ja poludim! Uništio si mi jagnjetinu. To sam ja od svojih para kupio. Ali moram da ispričam nešto kako sam shvatio da su Englezi zaista drugačiji od ostalog sveta. Bio sam gost tog kluba u koji se ulazi s posebnom propusnicom i prilazi mi jedan ser, to je kod njih strašno važno, koji je malo popio i kaže mi, nisi ti Rus, ja znam, ti si smrdljiva srpska svinja. Ja isprva ćutim, ali on nastavlja da me vređa, i ja to kažem domaćinima. Moraću da izađem s njim napolje i samo ću da ga prebijem pa da završimo s ovim. Oni me smiruju da će to rešiti i na kraju, oko ponoći, ostanemo nas četvoro-petoro unutra i taj čovek koji me je vređao. I onda mu kažu, gospodine, vi ste prekršili kodeks lepog ponašanja. Imali ste danas incident zbog kojeg ćete i vi i vaša porodica biti isključeni iz kluba, znate već na koji period i kako to ide. Ovaj čovek hoće da se ubije. Ja kažem, pustite, bre, popio čovek, nema veze. Ovaj suze roni i sad na vratima kuka, plače, obuče se i ode. Onda mi objasne da je potrebno sto godina da se član porodice bavi poslom vezanim za bezbednost engleske kraljevine da bi neko iz njegove porodice mogao da uđe u taj klub. Sto godina! Niko više iz njegove porodice, bez obzira na položaj, neće moći da uđe u klub. Ja kažem, mora da se šalite, to je nemoguće. Kaže, mi to imamo, znaš li kako je na Vimbldonu, znaš li ko može da trenira na vimbldonskim travnatim terenima? Samo članovi vimbldonskog kluba, a član postaješ tako što ste ti ili neko od članova tvoje porodice sto godina član kluba Vimbldon, i to bez incidenta. To su ti Englezi.

Ali tamo su te toliko obožavali, mora da je postojao neki razlog.

– Ne, ali znaš o čemu se radi? Zoran postaje gradonačelnik, Zoran postaje vođa opozicije i ja sam njegov prijatelj, gde on u razgovorima s njima kaže, na primer, treba da se ode u Strazbur da se uzme nešto. On kaže, ajde, treba da se ode u Beč da se uzmu neka poverljiva dokumenta. Ali ne šalje mene Zoran zato što zna da ja neću da lajem o tome, nego zna da će to sigurno biti urađeno kako valja i da ja neću uraditi ništa što će kasnije predstavljati problem. I Englezi shvataju s vremenom moju ulogu u Zoranovim aktivnostima. Odatle to uvažavanje.

NE PROPUSTITE:

ZORANA ĐINĐIĆA JE MOĆ ISKVARILA

LEGIJA SE ĐINĐIĆU NAD IKONOM ZAKLEO DA ĆE GA ČUVATI

+ Trenutno nema komentara

Dodajte Vaš komentar