Intervju
01.03.2018. 15:47
Dušica Anastasov i Rade Jerinić

LEGIJA SE ĐINĐIĆU NAD IKONOM ZAKLEO DA ĆE GA ČUVATI

Ekspres.net
Izvor: Ekspres.net

Je l' znaš šta to znači punokrvna engleska kobila? To znači da joj je od 1700. do danas poznat svaki predak. Kada je jedan nepoznat, to je polukrvna kobila. Znači, trista dvadeset godina moraš da imaš svakog pretka poznatog. Ej, trista dvadeset godina... - sa žarom zaluđenika priča Dragoljub Marković i pokazuje nam svoju ergelu u Surčinskom Polju. Na sedamdeset hektara ima dve stotine grla.

„A sada će ovde proći autoput i više neće biti ergele. Pre tri godine vratio sam se iz Italije, duže od godinu dana sam bio tamo sa svojim timom. Imali smo uspeha. Zamisli, od tri hiljade ergela, bili smo deveti. A sada će ovuda proći autoput. Ali to je samo moj problem."

Sad ležerno pričamo o konjima, filozofiji, egzistencijalizmu, ženama... Pre, recimo, šesnaest godina, pričali bismo sa Dragoljubom Markovićem kao sa jednim od najmoćnijih ljudi u Srbiji. Čovekom iz senke, Đinđićevim kumom koji je zaista vladao Srbijom. Dečko iz Surčina koji je svoj poslovni put započeo sa šesnaest, bio je na vrhuncu moći, u svakom smislu te reči, od 5. oktobra do smrti svog kuma, premijera Zorana Đinđića.

Bili ste uspešan privatnik. Imali ste respektabilnu firmu „Krmivo produkt". Da li je ta firma ponikla na političkim vezama ili je zbog političkih veza stradala?
- Te poslovne aktivnosti, pa kasnije privatan biznis je započeo moj otac. Ja sam to samo nastavio kasnije. Sa tom sam firmom napredovao toliko da je ona bila u nekim trenucima najveća privatna firma. Najveći porez, od svih privatnih firmi, plaćala je moja firma u opštini Zemun. Devedeset i šeste ja dobijam ono priznanje Zaslužni građanin Zemuna od Šešelja koji me nikada nije nešto ni cenio ni voleo. Dao mi je to priznanje jer je firma bila fantastična. Ali ja sam počeo da radim, nažalost, sa šesnaest godina. Moji roditelji su se odselili na Hvar i ja sam već sa dvadeset godina stekao veliki imetak i ta porodična tradicija je kroz mene nastavljena. Jednog momenta je došlo do ogromnog zasićenja kod mene sa tim poslom i ja jednostavno više nisam želeo da radim dvanaest sati dnevno i da se bavim poslom koji mi je jednostavno dosadio. Postoji priča da je moje preduzeće u trenutku prodaje bilo u problemima i tačno je da je preduzeće tada dugovalo sedam miliona evra, ali je isto tako tačno da je tih dana bio potpisan ugovor sa jednom slovenačkom firmom za prodaju farme svinja za deset miliona evra.

Surčinski klan nije postojao. To nije postojalo. To je postojalo samo u medijima i u novinama. Postojalo je nekoliko pojedinaca koji su imali neki svoj život, koji u njihovim aktivnostima nije bio povezan sa mojim životom

Ekspres.net
Izvor: Ekspres.netEkspres.net
Foto: Ekspres/Oksana Skendžić

Koja je to bila godina?
- To je bila 2008. Tako da je priča o finansijskim problemima, da je zato prodata, nešto što ne stoji. To je bez veze. To nije tačno.

Tu negde se događa i onaj požar. Izgorela Vam je farma koka nosilja?
- U tom požaru je izgorela jedna farma, ali u to doba „Krmivo produkt" ima sedamsto pedeset hiljada koka u kavezima i ima dvesta pedeset hiljada koka na podu. Požar je uništio sto pedeset hiljada koka, to jest petnaest posto. To nije nešto što bi firmu uništilo, ali je svakako uticalo na mene da donesem odluku da prodam firmu i da ću da živim slobodan život. Ja sam bio dete marksizma kao i cela moja generacija i stalno sam imao u glavi Marksovu ideju -carstvo nužnosti i carstvo slobode. I mislio sam -ok, ovo je bilo carstvo nužnosti, sada prelazim u carstvo slobode. Ali ono što su tada prevideli je to da carstvo slobode veoma često prerasta u carstvo dosade, jer kroz vreme vi iživite slobodu i imate želju da budete angažovani na bilo koji način. Da nemate situaciju da se ujutru probudite i da nemate više apsolutno ništa što će vas pokrenuti tog dana. To je jedna zamka. I danas mislim da je ne raditi ništa, a udobno živeti nešto što je potpuno besmisleno. Mada i dalje ne radim ništa. Dobro, ne radim ništa, i dalje imam najveću ergelu galopera na Balkanu, bavim se time i mislim da sam najaktivniji srpski planinar po srpskim planinama.

Kako ste upoznali Zorana Đinđića?
- Zoran je pisao još kao student, a i kasnije, one članke, neke filozofske članke i ja sam to čitao i mislio sam -„u, vidi kako je ovaj super tip, bilo bi super razgovarati sa njim" i onda je on došao. To je bilo krajem osamdesetih, došao je u Srbiju i ja sam ga zvao da se upoznamo i on je došao u Surčin, to je bio petak po podne, a u subotu smo pravili roštilj u mojoj kući u Banovcima i družili se do poslednjeg dana. Pravi izraz je da smo se družili. Ja sam radio u toj vladi kratko, ali kontakt je trajao do poslednjeg dana. Ne može se reći kontakt, to je glup izraz. Pravi izraz je druženje.

Da li ste ostali u kontaktu sa Ružicom i decom?
- Ne.

Zašto?
-Život odnese svakoga na svoju stranu i postoji bezbroj razloga za to.

A kako ste upoznali Čedu Jovanovića?
- Na studentskom protestu. To je bilo 1996. Onda je Zoran rekao -ajde da zovemo Čedu u Banovce jedne nedelje na roštilj da ga upoznaš, videćeš kako je super momak. I u to doba je on i bio super momak.

Viđate li ga sada?
- Ne.

I ne družite se više sa svojim bivšim prijateljima? Mislim na Živkovića, Bebu, Koleta...

- Ne mislim da su bivši prijatelji. To su prijatelji sa kojima nemam više kontakt. Nisu oni bivši. Ali danas imam sasvim neke druge ljude sa kojima se družim. To su ovi koje sam pominjao iz te centralne Srbije kod kojih sam našao nešto sasvim različito nego u ovim prethodnim poznanstvima. To su ljudi sa kojima provodim vreme i oni sa mnom, bez interesa, a kroz taj prethodni period sam bezbroj puta bio ranjen zbog očekivanja nekog interesa. Ne mislim samo materijalnog. Onda me je to strašno opteretilo, utoliko više što me ovo današnje druženje sa ovim ljudima iz unutrašnjosti relaksira do te mere da sam ove godine proveo osam meseci u centralnoj Srbiji. Za mene nezamislivo. Ne nedostaje mi ni Narodno pozorište, ni Jugoslovensko dramsko, ne nedostaju mi ni izložbe ni mnogo tih snobovskih skupova gde nije bitno šta se dešava, nije ni bitno ko je došao...

Ekspres.net
Izvor: Ekspres.netEkspres.net
Foto: Ekspres/Oksana Toskić

Pa Vi više nikoga ne viđate od starog društva?

- Pa igrom slučaja.

Kad smo kod starih drugova. Šta je sa drugarima iz Surčina? Danica Drašković je, recimo, nekoliko puta izjavljivala u medijima da ste Vi taj koji je doveo u vezu Đinđića i ekipu iz Surčina.

- Ne postoji ekipa iz Surčina.
?!?!?

- Ti kažeš ekipa. Evo, reci mi ko je ekipa iz Surčina.
Čume, Šijan...

- Šijan je čovek koji je nestao devedeset i koje beše...
Limun, Bagzi...
- Limun se odselio iz Surčina. Koja je to ekipa iz Surčina? To je razlog zašto ja govorim da surčinski klan nije postojao. To nije postojalo. To je postojalo samo u medijima i u novinama. Postojalo je nekoliko pojedinaca koji su imali neki svoj život, koji u njihovim aktivnostima nije bio povezan sa mojim životom. Mi smo bili povezani kao prijatelji iz škole, kao drugovi.

Pa dobro, ipak ste se družili s tim ljudima?

- Pa družio sam se s njima ranije, išli smo u istu školu. Sankali se zajedno kao klinci na surčinskom bregu i tako dalje. Ono, bili smo hrabri momci. Ali nikako da je to bio neki klan i da sam ja bio umešan u aktivnosti koje bi me kompromitovale. Da je postojalo tako nešto, naravno da bi to kad-tad isplivalo. Sve što je skriveno, vreme iznese na videlo. Nikada ništa nije izašlo na videlo, ali ne zato što je skriveno, nego zato što nije ni postojalo. To nikada nije postojalo, ta moja povezanost na takav način.

Ekspres.net
Izvor: Ekspres.netEkspres.net
Foto: Ekspres/Oksana Skendžić

Znači, Vi niste upoznali Đinđića i te "kontroverzne likove" koji su slučajno rodom iz istog mesta iz kog ste Vi, da budemo precizni?

- Tačno je da sam ja upoznao Zorana i Legiju, ali to se desilo 5. oktobra kada je to bilo neophodno. Ja sam se puno pre 5. oktobra družio sa generalom Goranom Radosavljevićem Gurijem, ali tako što je njegov brat imao farmu koka nosilja u Aranđelovcu. I to je tačno, a ne da je tačno da sam ja sa Gurijem imao bilo kakve tajne susrete ili organizacije ne znam čega. To sve nije tačno. Tačno je da sam se sreo sa njim 5. oktobra i da smo razgovarali na koj način da se spreči bilo kakvo, da ne kažem, krvoproliće, nego nasilje. Koliko se ja sećam, 5. oktobra su bili samo pojedinačni slučajevi nasilja, koje su radili pojedinci. To nija bila organizacija - mi ćemo sad nekog da bijemo. Moja uloga u 5. oktobru, koju je Zoran tražio od mene, to je da ne dođe ni do kakvih nasilnih trenutaka i ja sam se trudio koliko je to bilo u mojoj moći naravno. Jer tog dana je bilo nemoguće da bilo ko iskontroliše sve situacije. U trenutku kada upoznajem Zorana i Legiju, Milorad je bio visoko pozicioniran čovek u Državnoj bezbednosti Srbije.

Kako ste Vi uopšte poznavali Legiju?

- Pa preko Gurija. Eto, to ti je jednostavan odgovor. Na taj način. U to doba je Milorad čovek koji je, u stvari, na čelu jedinice koja brine o bezbednosti čitave države, je l' tako? Znači, on u to doba nije čovek koji je bio inkriminisan na bilo koj način, je l' tako? Šta je onda tu loše? Na internetu na sve strane piše Dragoljub je taj koji je u tom trenutku upoznao Zorana i Legiju. Pa šta je to u tom trenutku bilo loše?

Vi ste u tom trenutku poslovni čovek. Legija se nešto nije tada baš bavio preduzetničkim aktivnostima.

- Ne, ne. Upoznao sam ga kao komandanta Jedinice za specijalne operacije.

Pa zar nije malo čudno da kum i čovek od poverenja lidera opozicije ima kontakt sa takvim svetom?

- Ne, ma kakvi. Onda je on došao kod mene na Gurijevo insistiranje. Posle se desio i taj prvi zvanični susret 6. oktobra u šest ujutru. U mojoj kući se desio prvi zvaničan susret između Milorada Ulemeka i Zorana Đinđića.

Ekspres.net
Izvor: Ekspres.netEkspres.net
Foto: Ekspres/Oksana Toskić

Šestog oktobra ili uoči petog?

- Ne, ne. Šestog oktobra ujutru u sedam sati, gde je Milorad došao sa nekoliko onih velikih "hamera" i dao Zoranu neki predmet, ne sećam se, mislim da je to bila neka ikonica i rekao da će učiniti sve... Milorad je rekao Zoranu, kao neku zakletvu, nazovi kako god hoćeš. Dao mu je reč da će on lično biti siguran i da će ga čuvati. U to doba je već Koštunica sa Pavkovićem pravio neke svoje druge planove na neki njemu svojstven način.

Pominjemo Legiju i dolazimo do svega onoga što se kasnije desilo. Kako Vi to sve tumačite? Mislimo na ubistvo Zorana, na sve ono što se događalo?

- Nemam ja tu šta da tumačim. Kasnije su se stvari odvijale na način na koji je svako od njih video svoj put u budućnost. Zoran je video na jedan način i okolnosti su bile takve da je Milorad to video na svoj način. Jednog trenutka je došlo do mimoilaženja, razišli su se u mišljenju i došlo je do sasvim druge situacije koja je prouzrokovala sve događaje koji su nam svima kasnije poznati. Nije se tu desilo ništa da je Zoran uticao na događaje kasnije u životu Milorada, da će stvari da se odvijaju na neki drugi način. To uopšte nije tačno. Nego se situacija promenila i došlo je do sasvim drugih odnosa, drugačijih odnosa. Znaš, sad, ono - da li je jedan uticao na drugog... ma kakvi, to je apsolutno besmisleno.

Pa dobro, postoji ona priča da je Zoran obećao Legiji da ljudi iz "Crvenih beretki" neće biti izručeni Hagu...

- Pa ko je bio izručen Hagu od "Crvenih beretki"?

Pa nije bio niko, ali se desilo hapšenje one braće na Obrenovačkoj pijaci.

- Sećam se, kako da ne, ali ne znam puno pojedinosti. Ovog trenutka se zaista ne sećam pojedinosti zašto su oni uhapšeni. To je bilo nešto što je bilo razdor. E sad, način na koji se i zašto se to sve desilo, ovog momenta ne mogu da se setim.

Ali kasnije su kad pričamo o tome da li je uticao na njegov život, pričalo se da je to bio početak nekog njihovog razdora, da je to hapšenje bilo početak?

- To je tačno, međutim, ja se ne sećam da su ta braća završila u Hagu. Ne sećam se, ali vrlo dobro znam da je Zoran svom svojom političkom snagom, energijom, umećem se borio da u Hag ne ode nijedan dobar čovek, Sreten Lukić, da ne ode Pavković. Ja sam sa Pavkovićem kasnije proveo dosta vremena, puno. On se borio da ne ode u Hag niko od ljudi za koje je smatrao da nisu ratni zločinci i da nisu odgovorni za haos koji se desio na Balkanu početkom devedesetih. Bio sam prisutan toj borbi. Bio sam prisutan i u mnogo tih situacija kada je Zoran pokazivao ozbiljnu nameru da ih zaštiti od nečega za šta je mislio da nije u redu, da nije ispravno da im se desi. Bio sam na tim razgovorima, borio se. Ja sam se najviše borio za Sretena i za Pavkovića.

Kako se stvar posle okrenula da su i Legija i Guri bili među onima za koje se sumnjalo da su organizovali...

- Zašto kažete Guri?

Zato što se i on po novinama provlačio.

- Šta je Guri organizovao? Ne, ne to je greška.

Bio je blizak Legiji. U tom smislu.

- Pa šta. Pa i ja sam bio blizak Čumetu. Tu nema ničega, ma kakvi. Guri je za mene jedan od najvećih patriota, jedan od najkvalitetnijih operativaca, jedan od najkvalitetnijih ljudi, koji ima meru i jedan veoma fini gospodin.

 

Milošević me zamrzeo zbog jaja

Devedeset i šeste je bio onaj veliki protest zbog krađe lokalnih izbora i u jednom momentu su demonstranti bacali jaja na zgradu televizije ili Skupštine, "Politike" i tada je Miloševićev režim mene video kao čoveka koji učestvuje u organizaciji tog protesta i to je bilo toliko ozbiljno da me je jedne noći zvao Zoran i rekao da je dobio informaciju iz samog državnog vrha da se meni zaista crno piše. I ja ti se sklonim tada u Britaniju i čučao sam tamo nekoliko meseci. Zoran je posle toga postao gradonačelnik Beograda i u jednom razgovoru sa Miloševićem je tražio od Miloševića da prestane taj progon oko mene koji je zaista bio besmislen, jer reći da sam ja bio jedan od organizatora je besmisleno, jer je potpuno jasno ko je to bio, da je to bio Zoran. Zoran je zvao i rekao: Napravio sam dogovor, vrati se. I ja dođem i on me zove i kaže: Video sam se sa Miloševićem, to je završena priča, hoće čak i ruku pomirenja sa tobom, je l' hoćeš to? Međutim, stvari koje su se dešavale preko toga su bile takve da je situacija bila s one strane Rubikona. Ja nisam mogao tamo da ostanem prijatelj sa ljudima koji su imali najgroznije namere u vezi sa mojim životom. Nisam hteo da se sretnem, a on je rekao: Evo, hoće da ti učine neki ustupak, šta bi hteo? Onda mi je Branislav Ivković, koji je tada bio predsednik SPS-a i ministar za građevinu, doneo odobrenje da mogu u surčinskom Donjem Polju da napravim farmu koka nosilja i ergelu konja.

Razočaran u 5. oktobar

Utisak je da sada kada pričamo, posle toliko godina, jer nismo godinama ovako pričali, da ste ipak razočarani svim tim što se događalo u toj vladi od koje smo svi mnogo očekivali?

- Ne mogu da zamislim čoveka koji je upućen u događaje o kojima ti govoriš, a da su oduševljeni time šta se desilo. Gledao sam skoro film koji govori o Srbijanki Turajlić i potpuno shvatam njenu rečenicu da je Petooktobarska revolucija bila jedna neuspešna revolucija. Naravno da ja to mislim već petnaest godina i naravno da sam strašno razočaran time. Ali mislim da je u zadnjih pet, šest godina puno toga promenjeno i da društvo ide u pravom smeru. Šta mi se dopalo, pre jedno godinu dana me zaustavi policajac presretač na autoputu. Išao sam dole za Paraćin i kaže: Vozili ste brže nego što je dozvoljeno. I gleda me i kaže: Je l' ste vi gospodin Marković? Ja kažem - jesam, čoveče, bre, nisam vozio baš prebrzo, vozio sam sto šezdeset, nisam vozio dvesta šezdeset. Nemoj da me oko toga gnjaviš, pusti me. On kaže: Ma gde da vas pustim, šta je vama, izgubiću posao. I posle toga mi uzmu dozvolu na tri meseca. Bio sam zaista presrećan što se to desilo jer uvek pre toga bi me pustili, kao ajde nema veze. Ja mislim da je to malo i signal promena da budemo zaista svi isti. Naravno, ne mislim da je to završen proces, ali mislim da je taj proces počeo. Ja sam mislio da će taj proces početi 2000, ali tada nije počeo ili je bio u nekom blagom početku. Naravno da sam razočaran zato što sam ja čitavu jednu deceniju života dnevno bio predan radu da se dese neke velike društvene promene, a sa iskrenom željom da prvenstveno moja porodica, a onda i svi građani Srbije živimo bolje. I to je bio jedini razlog zašto sam ja to radio. Nije postojao drugi razlog. Ja sam imao već svoj kapital, imao sam perspektivu i imao sam sve što je bilo potrebno a da mi revolucija ne znači mogućnost da se obogatim. Meni to nije bilo potrebno. Kao ni Koletu na primer. Kole i ja smo jedno vreme bilo baš najbolji prijatelji. Imao sam u njegovoj kući svoju spavaću sobu, kao i on kod mene, ali on je pronašao sebe u poslu kojim se bavi i nadam se da uživa u tome, svaka mu čast. Ja ne uživam u tome da vodim kompanije i to mi je nešto što je van pameti. Ja ne kažem da su ti ljudi u krivu, da me ne zove posle Kole i da kaže - jebem ti sveca, ti rekao da sam ja budala. Ja mislim da je prodati život materijalnom nešto što je potpuno isprazno. Trenutno je jedan od mojih najboljih prijatelja jedan kaluđer, pustinjak koji je trenutno u istočnoj Srbiji. Zove se Nifont. Odlazim i posećujem ga i trudim se koliko god je moguće više, ali živi na hiljadu i nešto metara i sneg je sada tamo i nemoguće je doći do njega, ali beskonačno uživam u tim razgovorima i svaki od tih razgovora koje imam sa njim, malo sam bolji nego što sam bio pre tog razgovora i to je nešto što ne bih mogao da imam kroz svakodnevnu poslovnu aktivnost. I potpuno sam svestan da je ono što ja govorim skoro unikatna stvar koja se desila u Srbiji i ne mislim time nimalo niti da sam bolji, niti da sam pametniji i tako dalje. Mislim samo da sam različit, zato što je iza mene period, što sam maločas spomenuo, da su mi važni novi modeli. Ne interesuje me više koji model automobila vozim, ne interesuje me koji model telefona imam, ne interesuje me koju garderobu nosim, ali ne da me to ne interesuje jer ja to hoću, nego me to zaista ne interesuje. Totalno me to... doviđenja.

Komentari
Dodaj komentar
Close
Vremenska prognoza
moderate rain
18°C
13.08.2022.
Beograd

Najnovije

Vidi sve

Najčitanije

Vidi sve

Iz drugačijeg ugla

Vidi sve