Kad su bogovi hodali zemljom

Nagib Mahfuz: „Deca naše ulice“; prevodilac: Srpko Leštarić; izdavač: „Službeni glasnik“

Nagib Mahfuz je živeo netipičan život za pripadnika muslimanske vere. Nije se ženio do četrdeset treće godine. Posvetio se samovanju i pisanju. Svojim pasijama. Slobodan od stega.

Oživotvorio je religijske priče i mitove. Približio ih običnim ljudima. Mesije je skinuo s nebesa, religijske doktrine i zakone preispitao, tvrdeći da su osnivače religija nasledili razbojnici i tirani, ne mirotvorci. Da religijsko iskustvo ostaje zapamćeno u usmenim pričama, dok se spasonosna borba protiv nepravde kolektivno zaboravlja. Po zakonu nužnosti.

Mahfuzove knjige, koje ostavljaju bez daha, doprinele su da na njega bude bačena fatva, osuda na smrt od strane radikalnih muslimanskih verskih poglavara, mnogo pre Salmana Ruždija.

Povezane vesti - PRINC ARAPSKE PRIČE

Knjige su mu bile zabranjivane, slabo prevođene i ignorisane u arapskom svetu, sve dok nije dobio Nobelovu nagradu 1988. Krajem osamdesetih Mahfuz postaje internacionalna spisateljska zvezda.

Na nesreću, atentat na njega je delimično uspeo. Iako je preživeo, Mahfuzu je, kao posledica uboda nožem, ostala paralizovana desna ruka što je u poslednjim godinama njegovog života znatno otežalo i usporilo pisanje. Nakon neuspešnog izvršenja fatve, za pisca fatalnog, više se nije kretao nigde bez telesnog obezbeđenja.

Nagib Mahfuz je rođen 1911. godine, a umro 2006. Nesporno je doživeo duboku starost. Kairo je obeležio njegov život i dela. Studirao je filozofiju na Kairskom univerzitetu, a potom radio u egipatskoj državnoj službi. Smatra se najuticajnijim arapskim piscem jer je utemeljio formu romana u arapskoj književnosti, a pritom je pisao i istorijske drame, kratke priče, eseje, filmske scenarije.

Žanr romana arapskom svetu je bio stran, sve do pojave Mahfuza. On se prvo oprobao u istorijskim romanima koji su za temu imali grandiozan život faraona, od 1939. do sredine pedesetih godina kad pred čitaoce izlazi sa mamutskom „Kairskom trilogijom“ čiji romani  prate životne puteve nekoliko porodica srednje klase od 1919. do 1952. godine u glavnom gradu Egipta. Tom periodu pripadaju čuveni romani sa socijalnim temama koji se obično ubrajaju u Mahfuzov „realistički period“. Kasnije izražava kontemplativan pristup, kome se dodeljuje atribut „intelektualne faze“, a u romanima kao što je „Lopov i psi“ socijalnom realitetu dodaje filozofsku dimenziju.

Objavljivanje romana „Deca kvarta Gabalavi“ ili „Deca naše ulice“ 1959. uznemirilo je verske krugove, zbog čega je ovo bogohulno delo bilo dugo pod embargom u Egiptu i u celom arapskom svetu.

Povezane vesti - Književni superstar

Iako jedan od najčitanijih autora Bliskog istoka, koji se dosledno zalagao za umereni islam i toleranciju prema drugim verama, 1994. pisac je postao žrtva napada nožem radikalnog islamiste, nakon što su egipatske verske vođe njegovu knjigu proglasile jeretičkom.

Napisao je preko 60 knjiga, od istorijskih drama do obimnih romana o životu u savremenom Egiptu. Dosledno neobičan tokom celog života, potpisao je i na stotine kraćih književnih i novinarskih formi. Poslednji roman autor je diktirao, pošto više nije mogao svojeručno da piše, nazvavši ga „Sedmo nebo: priče o natprirodnom“ objavivši ga krajem 2005. godine, bukvalno pred smrt, kao zaveštanje.

U knjizi „Deca naše ulice“ mitovi o stvaranju sveta, o nastanku najvažnijih monoteističkih religija i o stvaranju grada se preklapaju u dvostrukim, čak višestrukim ekspozicijama. Radi se o nastajanju velike civilizacije, spletu kultura koje imaju zajednički koren, u Mahfuzovom slučaju istog pretka, patrijarha, rodonačelnika. Ili tvorca.

Našu ulicu, čitaj našu civilizaciju, osnovao je Gabalavi pobedivši pustinju i izgradivši grandioznu palatu sa prelepim vrtovima na početku naše ere, dokle pamćenje doseže. On je otac Edhema – Adama, Idrisa – Lucifera, Gabala – Mojsija, Rifaa – Hrista, Kasima – Muhameda. A možda i kopileta Arafe – bezbožnika.

Protekom vremena on od imanentnog prelazi na transcendentni nivo, živeći u svojoj kući bez kontakta sa spoljašnjim svetom, sinovima i potomcima, potpuno izolovan. Da li je ova starina patrijarh ljudskog roda ili Bog Otac koji je nakon stvaranja odustao od svoje tvorevine?

Otuđenjem predaka od potomaka, međugeneracijskim raskolom, svet je podeljen na prirodni i natprirodni, vidljivi i nevidljivi. Naša ulica je poprište borbe klanova, večne bitke dobra i zla, u kojoj se naizmenično smenjuju uništitelji i spasitelji sveta. Tri bratske religije, judaizam, hrišćanstvo i islam imaju istu kolevku – podneblje Bliskog istoka. Jednog oca. Istu uzajamnu mržnju.

Povezane vesti - Iskorak u prazno

Nakon svakog mesije, koji pobeđuje jad i tiraniju, nastupa praznina slična mehuru, beznađe u kome se nova zla iznova talože, a ljudi istrajavaju sanjajući novog spasitelja.

Poslednje poglavlje knjige odnosi se na mogućeg šestog sina rodonačelnikovog – Arafu, maga i naučnika, čiji je otac nepoznat. On simbolizuje znanje i sumnju da je svet ostao bez boga. Smatra da se čovek mora izbaviti sam, sopstvenim moćima. Inače ostaje bezimeni rob. Sužanj večnosti.