PRINC ARAPSKE PRIČE

PRINC ARAPSKE PRIČE


Tajib Salih je rođen 1929. u selu Karmakol, u okrugu Mirvi, pozicioniranom na severu Sudana. Tamo, pokraj Nila provodi idilično detinjstvo, na razmeđu afričke i arapske kulture, kulture Starog Egipta, hrišćanske Nubije, islamskih sufija, velike Abisinije, tamnoputih ifrita, derviških redova i pustinjskih plemena. Iskustvo multikulturalnosti nosi sa sobom na studije u Kartum, a potom, s prvom generacijom akademaca koji su se u Britaniji pripremali za postkolonijalno vreme i skoru nezavisnost Sudana, 1953. odlazi u London, gde je pronašao drugi dom i ostao do smrti 2009.

Pažnju svetske i zakasnelu pažnju srpske javnosti doživeo je zbog svojih romana „Sezona seobe na sever“, „Zejnova svadba“ i „Bandaršah“.

Povezane vesti – Iskorak u prazno

U prvoj godini ovog veka Arapska književna akademija, sa sedištem u Damasku, roman „Sezona seobe na sever“ je proglasila za najbolji arapski roman dvadesetog stoleća, a koju godinu potom u anketi pisaca iz pedeset četiri zemlje, izglasan je za jednu od sto najboljih knjiga svih vremena.

Romani Tajiba Saliha doživeli su u Srbiji nekoliko izdanja, zahvaljujući majstorskom prevodu Srpka Leštarića, koji je svoju karijeru započeo prevođenjem japanske literature, a potom nastavio da nam približava veliki korpus arapske književnosti. Kao jezički preobraćenik. Preveo je preko dvadeset pet zbirki kratkih priča i romana sa savremenog arapskog književnog jezika, Nefzavijev „Mirisni vrt“, erotološki priručnik iz 15. veka i sedam knjiga izvornih narodnih priča s istočnoarapskihdijalekata – više od ma kog drugog arabiste do danas.

“Bandaršah“ je dilogija, diptih, koji se sastoji od dve kratke novele-romana „Daulbejt“ i „Mejrud“. Kuriozitet je da su izdati sukcesivno, prvi 1971, a drugi 1976, iako se smatraju jedinstvenom knjigom.

Moderno vreme, postkolonijalizam, epohu rascepa na Severni i Južni Sudan, ubuduće nezavisne države, emancipaciju žena, novo doba koje se razračunava sa tradicionalnim, mitskim, istorijskim i preistorijskim dobom, u „Bandaršahu“ Salih dočarava povezujući fragmente različitih vremenskih slojeva, kultura i mitova koji se prelamaju na istom mestu, u selu na obali Nila, kao i u prethodnim njegovim romanima.

Povezane vesti – Od “Ljudske komedije” do ljudske agonije

Autor smatra roman „Bandaršah“ svojim remek-delom. Zapadni čitaoci ne dele isto mišljenje. Po njima, roman nije završen. Nema klimaks, uobičajeni kraj. Ne ide utabanim putem. U sadašnjost uskaču raznorazne mitske ličnosti, da iznesu sopstvene strasti, muke i sudbine, kako bi se prevladao teror sadašnjosti, društveni haos koji može sve da potopi i budućnost prekrije talogom mulja. Razbijen narativ u romanu ekvivalentan je dugogodišnjem cepanju jedne države, inače donedavno engleske kolonije, na dve polovine – južnu i severnu. Taj rascep je manje geografski, a više vezan za sve ostalo – podelu Sudana na afrički i arapski korpus, na religijske finese, između islama, rasprostranjenog na severu, i hrišćanskog juga, uz veoma prisutan spiritualizam, animizam i totemizam.

U “Bandaršahu“ stari svet je na korak od kolapsa, na udisaj, na tren, a novi se još nije uspostavio, još je u previranju. Mit o dedi i unuku – Bandaršahu i Mejrudu poput Šagalovih crteža leti nebom i ima geografske i verske alternacije – ili je u pitanju moćni hrišćanski kralj iz vizantijske Nubije, ili paganin koji je vladao plemenima juga, ili trgovac robljem sa zapada, ili abisinski princ sa istoka. Neki od ponuđenih identiteta ili svi oni zajedno, izrodili su ličnosti izrazite surovosti i snage, dedu i unuka, koji liče jedan na drugoga nalik na jednojajčane blizance.

Povezane vesti – Književni superstar

Njihova put je crna a oči plave. U „Bandaršahu“ oni su približne starosne dobi. Čitaocu se čini da gleda sliku u ogledalu. Oni su ponad Vad Hamida podigli dvorac sa pedeset soba, u steni ili u oblacima, u kome Bandaršah sedi na tronu, Mejrud pored njega. Njegov zadatak je da šiba jedanaestoricu Bandaršahovih naslednika, oca i stričeve koje je deda pretvorio u robove, čini to iz kaprica, zarad naslade, a gole robinjice igraju senzualni ples za njih sve dok im lelujavi prizor ne dojadi. Bandaršahov vakat opstaje dok robovi ne podignu bunu u kojoj ubijaju svoje mrske tlačitelje. Sinovi silom pobeđuju svoje očeve. To je istorija sveta.

Devojčica Merjem se preoblači u muškarca da bi išla u školu. Spremna je da udovolji seksističkim konvencijama da bi postigla svoj cilj. To je plodotvornije nego da ih ruši.

Skakanje iz mitskog u istorijsko vreme nije ono što najviše smeta zapadnom čitaocu. Dodatno ih zbunjuje i odsustvo hronologije, stalno iskakanje iz vremenskog sleda. Ali ono što im najviše smeta je simpatija između starog i novog, prošlosti i budućnosti, koji se jure kao glava i rep zmaja, kao i istočnjački prezir prema sadašnjosti, u kojoj zapadnjaci gnezdo svijaju.

U riznici orijentalnog nesvesnog, dokle sećanje seže, može se pronaći svaka varijanta i podvarijanta budućnosti.

Reminiscencija postaje prekognicija. U „Bandaršahu“ je na lepši i uzbudljiviji način rečeno da se istorija ponavlja i da ništa novo nema pod suncem.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar